Komunista prebegao na Zapad

Amarilis me je svojim postom o Božić Bati nagnala na razmišljanje koliko smo pogubili od kolektivne svesti. Palo mi je na pamet kako znam za Božić Batu, ali ništa ne znam o njemu - ko je, šta je, kako izgleda... Sledi špartanje po netu posle kojeg imam tek nekoliko napabirčenih šturih informacija: poznat je jedino kod Srba, pretpostavlja se da je nastao u 19. veku, da ga svi izjednačavaju sa Deda-Mrazom (što nije tačno)... Od ranije sam znala takođe samo nekoliko stvari: dolazi (bata, od glagola batati) za Božić, daruje dobru decu slatkišima, a onoj koja nisu bila dobra stavlja parče uglja u džep... Izvor mojih ranih saznanja je nana, protina ćerka, koja je za Deda Mraza uvek govorila da je komunista i da ga ne priznaje. Poklone daje Sveti Nikola, i tačka ("Nemoj, dušo, to da zaboraviš, i ne slušaj šta pričaju u školi"). I stvarno, Deda Mraz kojeg danas poznajemo rođeno je čedo Coca-Cole, pravljeno iz epruvete, po uzoru na ruskog Ded-Moroza.
Ded-Moroz nije bio nikakav dobri čikica koji voli decu i ispunjava im želje, vuče za sobom torbu punu poklona i jezdi po Zemlji sa svojim irvasima. Ne, nikako! On najavljuje mraz, studen... kosa i brada su mu od ledenih luša kojima seče kao mačem, ima težak hod (bat njegovih koraka čuje se nadaleko) od kojeg se zemlja ledi i puca, voda se takođe pretvara u led, svojim dahom okameni, odnosno zaledi čoveka (i kad se odledi, srce mu ostaje ledeno a duša prazna), najviše voli da u svoje ledeno carstvo odvede malu decu... Takvog dekicu Rusi nisu slavili, bojali su ga se, pa je na primer kao odbrana služio uvek čist odžak - moralo je da bude toplo, jer kuća u kojoj stalno gori vatra Ded-Morozu nije bila zanimljiva. Mogao je da se otera i zelenom granom (jelkom) na koju su okačeni ukrasi koji podsećaju na vatru - nešto što svetluca, pucketa...

Sad prelazimo na meni najzanimljiviji deo. Naime, Staljin je, u svojoj želji da iskoreni praznoverje, naredio da Ded-Moroz poprimi obličje Svetog Nikole, pa su tako silom počeli da praznuju tog ledenog čoveka, koji, za razliku od ranijeg verovanja, najednom postaje darodavac. Pedesetih godina Coca-Cola dedici dodaje crveni kaput i osmeh, i on postaje ovo što je danas. Deda Mraz je čist komunistički proizvod, samo što je ogrnut kapitalističkom propagandom. Da li se može reći kako je to komunista prebegao na Zapad?
Uostalom, priča o Deda-Mrazu neodoljivo me podseća na slavljenje Božića. Kad se ogole hrišćanski nanosi, to je u stvari stari paganski običaj slavljenja Svetovida i skoro da je neverovatno koliko je sve preslikano iz vremena Starih Slovena. Jedino su tumačenja drugačija. Kako su paganski običaji bilo duboko ukorenjeni u slovenskom življu, Vizantiji je preostajalo jedino da veliki broj vernika pridobije neograničenim popuštanjem. Čak su i stara božanstva dobijala nova imena. Na primer, Perun je postao Sveti Ilija, kućni duhovi slave... Dovoljan dokaz je i to što su veliki hrišćanski praznici slavljeni u isto vreme kad su bile velike svečanosti u slavu staroslovenskih bogova. Nigde to nije tako očigledno kao u slavljenju Božića.
Saks Gramatik je boraveći među Starim Slovenima upoznao njihove običaje i mnoge je zapisao, pa otud imamo i informacije. Naime, u vreme Božića (malog boga) podrobno se čistio hram, sveštenik koji je to radio nije smeo ni da diše, pa je izlazio napolje ne bi li udahnuo vazduh. Anti su palili idola i hrastovo granje, mazali su medom hlebove i idole, razmenjivali poklone, trpeza je morala da bude bogata, u kuće su unošene slama i pšenica, gatalo se o rodnoj i nerodnoj godini... Prepoznajete li Badnji dan i Božić?

Kako to danas izgleda? Božićni praznici u stvari počinju Božićnim pokladama, prvim danom šestonedeljnog posta, 27. novembra. Smatralo se da su veštice naročto aktivne te noći, pa su se sklanjali noževi i viljuške, stavljao beli luk u vrata i prozore, sveća je gorela cele noći... Za večeru su se spremala najbolja jela jer je sutradan počinjao post.
Do Badnje nedelje, nedelje koja prethodi Božiću, slavili su se Sveta Varvara (17. decembra), Materice (uvek u nedelju, često se poklope s katoličkim Božićem), Očevi ili Oci (takođe u nedelju), Sveti Ignjat (2. januara) - na taj dan se ne daju nikakve pozajmice iz kuće, i to je početak Badnje nedelje, kad se deca ne šišaju, muškarci se ne briju, niko ne seče nokte (da se ne bi "seklo" zdravlje), a ako se tih dana deca tuku, verovalo se da će im izlaziti čirevi cele godine.
Tucindan je 5. januara, tad se "tuče", odnosno kolje pečenica za Božić. I dan-danas ostala je izreka: Zarekao se, al' na Tucindan, koja govori o neispunjenom obećanju, ili: Natrćio se s poslom kao Tucindan na Božić, kad neko nešto na brzinu radi.

Badnji dan je nazvan po badnjaku, a badnjak je od staroslovenskog glagola "bdeti". Ranije se bdelo cele noći ili su ljudi ostajali budni bar dok badnjak ne izgori. Po staroslovenskoj animističkoj mitologiji, svako drvo, cvet, životinja... čuvaju našu dušu. Kako je hrastovo drvo sveto drvo Srba (na primer, kod Rusa je to breza), postojali su rituali kad se seče, kako se seče... Interesantna je, s tim u vezi, i priča o vuku, u kome je srpska duša. Vuk se nikad ne ubija tek onako, mora da se organizuje hajka i tačno se zna šta ko radi. Bosiljak je "srpska biljka", a po tome koliko učestvuje u hrišćanskim ritualima, savršeno je jasno da je samo preuzeta iz paganskih vremena.
Na Badnji dan se u kuću unosi i slama, što simblizuje rađanje Hrista u slami, u jaslama; međutim, kod Saksa Gramatika nailazimo mnogo ranije na običaj unošenja slame u hram(!).
Česnica takođe ima paganske korene. To je nekada bio obredni kolač koji se spremao u hramu i kasnije se delio. Otud i naziv: na staroslovenskom je "čest" - deo. Naziv pečenica ne treba ni prevoditi - peče se.

Za badnju večeru se sprema neparan broj jela: tri, sedam ili devet, kao i za podušne gozbe (parastose). Cela večera ima obredni karakter. Orasi se bacaju u svaki ugao sobe i ne sklanjaju se do kraja Božića. Tad se skrckaju, i ako su puni - godina će biti dobra, a ako su šuplji ili crvljivi... Medom se maže česnica. Jabuka se stavljala u usta pečenici ili u utrobu. Vino je kod Starih Slovena bilo simbol života i spasenja, pa je takođe bilo obavezno, njima se prelivao i obredni kolač, a u hristijanizovanoj varijanti postao je krv Isusova. Badnja večera trebalo je da bude obilna, ali se jelo u tišini i svaka porodica ponašala se dostojanstveno.
Božić je dan kad se ništa ne radi (zato se sve završi ranije), ali se smatralo da će sreća pratiti svaki posao koji se na taj dan započne. Kuća mora da bude savršeno čista, pogotovo odžak, oblači se novo odelo... Čak i muslimani u našim krajevima proslavljaju simbolično Božić, zovu ga Bozgun, što je samo još jedna u nizu potvrda koliko su stari paganski običaji ukorenjeni, kakvim god ruhom da su zaogrnuti.
Polaženik ili položajnik je posebna priča - to je onaj koji prvu uđe u kuću na Božić i bogato ga daruju svi ukućani. Nesumnjivo je ova figura iz staroslovenskog verovanja da treba ugostiti svakog putnika namernika i da je gost svetinja. Kako su bogovi uzimali različita obeležja, nikad se nije moglo znati koga ugošćujete. Svi slovenski narodi, a i Gruzini i Jermeni kao pravoslavci, imaju isti stav prema gostu. Ako gost nije dobro primljen, nahranjen, odmoren i spreman da nastavi dalje, to se smatralo za veliki greh. Povodom toga, kod Srba se ništa nije promenilo. Gledam juče na televiziji kako se ljudi spremaju za Svetog Nikolu - i najsiromašniji spremaju pravu gozbu, da ugoste sve one koji im ulaze u kuću. Dižu kredite, pozajmljuju pare...

Veselin Čajkanović polaženika i putnika namernika izjednačava sa mitskim pretkom. On "polazi" kuću u koju je nekad odlazio ili u njoj živeo, i posebno je važno da mu se ugodi. U nekim krajevima Srbije polaženika zovu i - Radovan, jer mu se svi raduju.
Božićni ručak počinje "varenik": kuvaju se (vare, bare) crno vino, med i biber. Lomi se česnica... Centralno mesto ručka je, naravno, božićna pečenica. Ovaj ručak trebalo bi da je najsvečaniji za jednu porodicu u celoj godini. Zato se ne štedi.
Božićni praznici ne završavaju se Božićem već Bogojavljenjem, 19. januara. Božić prate Nova godina (Mali Božić, Sveti Vasilije) 14. januara, Krstovdan i Bogojavljenje, kad se po predanju "otvaraju nebesa".
Možda će mi na ovom postu zameriti vernici, ali... ne treba zaboraviti korene. Tako su u staroslovenskoj mitologji sve vile: Ravijojla, Zagorka, Jadranka, Dikla... mlade, lepe, vitke devojke, a na Zapadu su omanje podgojene bakice. Njihovi patuljci su vredne dobrice, a ovamo su zlice koje stalno smišljaju pakosne smicalice. Džinovi su im zlikovci, a Stari Sloveni su ih voleli jer su ljudima donosili samo dobro. I tako dalje, i tako dalje.