Avanture nevaljalog Nobela

Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.

Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 

Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."

Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 

Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."

Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."

Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...

Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.

Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.

S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."

Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...

Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.

Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô. 

Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.

Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.

Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".

Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.

Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?