Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri!

Uvek bilo i biće - mogućnosti određuju želje. To važi za sav normalan svet izuzev za građane Srbije. Iako prosečan čovek prima minimalac i jedva sastavlja kraj s krajem, želje su mu kao da - može sve. I kao da ima para da udovolji svim tim svojim željama. Voleo bi da letuje na Bahamima, zimuje u Alpima, menja kola na svake dve do tri godine a nameštaj na pet do šest... Voleo bi, ali - ne može. Objektivno ne može, međutim, ovo je zemlja iz Zone sumraka gde može sve što ne može, a ono što može - ne može.

Poznajem ljude koji su dužni na sve strane, ali letovali su na Bahamima. Imam i drugaricu kojoj su isključili struju, što je nije sprečilo da posle dva dana časti društvo od desetak osoba u kafani. Nije častila samo piće, bilo je tu i neko meze. Nije ni trepnula. Da li se kaje? Kakvo glupo pitanje, naravno da se ne kaje!

Imam mnoooogo prijatelja koji i dalje kupuju firmiranu garderobu, ali krpe gaće. Gaće se ne vide, a ako baš i dođe do seksa, ugase svetlo, pa to obave u pomračini. Uostalom, gaće u toj situaciji samo smetaju, neophodno je biti bez njih.

Kad imamo goste, kupujemo biftek i pravimo kolače od slatke pavlake i nekih tajnih sastojaka koji koštaju kao Sv. Petra kajgana, a onako za svaki dan jedemo paštetu na hleb i frižider nam je Nemac. Za slavu ugostimo i do stotinu ljudi, ne žalimo ni pare ni vreme ni trud, a posle slave jedemo... u stvari, tad se bacimo na rigoroznu dijetu. Uostalom, dobro je to za detoksikaciju organizma. A najbolje je da se pije samo voda i da se po mogućstvu ne jede ništa. Em gubiš kilažu, em ne trošiš pare. A i niko ne vidi.

Ko god od stranaca dođe ovde, misli da samo sedimo po kafanama, idemo jedni kod drugih u goste i pravimo žurke, slavimo praznike svih veroispovesti (ne pravimo razliku među religijama, tek da se zna), dobro se hranimo, oblačimo još bolje, imamo sva čudesa moderne tehnike (koja znamo da koristimo - ipak je Tesla bio Srbin, to nam je u genima), obišli smo ceo svet, boravili po najboljim hotelima... Malo li je?

Hoće li neko da mi objasni tu logiku? Ili da se manem ćorava posla i razmišljam kako što brže da spiskam pare koje sam dobila da mi traju do kraja meseca? Po sistemu - gde svi Turci, tu i mali Mujo.

I mi Zoru za trku imamo

Znate onaj vic o tri drugarice koje godinama i godinama idu jedna kod druge na kafu, i održavaju tradiciju kad su već zašle u neke godine. Jedna od njih - Zora, potpuno svesna prolaznosti vremena, videvši da je počela da zaboravlja, pred dolazak svojih drugarica, kaže sebi: "Moram sve lepo da zapišem. Pod jedan: kafa, pod dva: kolači, pod tri: sokić...Tako, sve sam lepo zapisala, ako nešto zaboravim, ni Dunav ni Sava neće me oprati od ogovaranja kako sam izlapela." I stavi ona svoj spiskić na vidno mesto u kuhinji. Došle drugarice, malo popričale, ona ih ponudi kafom, ode u kuhinju, skuva kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene ona sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak: "Jao, ni kafom ih nisam poslužila!" Skuva ona opet kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene ona sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak: "Jao, ni kafom ih nisam poslužila!" Opet skuva kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene po treći put sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak... I tako, skuva ona kafu tri-četiri puta, popiju one kafu tri-četiri puta... Krenu drugarice kući, i čim su izašle, kaže jedna drugoj: "Jesi videla Zoru kako je sklerotična, ni kafom nas nije poslužila!" A druga će na to: "Koja Zora?"

Na vic me je podsetila Zelena postom "Curi mi mozak" i podstakla me na razmišljanje da li stvarno počinjemo da zaboravljamo zato što starimo ili smo prepuni informacija pa više ne možemo da primamo nove, a ako neku i primimo, onda stare moraju da lete napolje. Kao da imamo limit na kapacitet memorije, poput računara.

Nije nikakva tajna da se skleroze užasno plašim. Moja nana i njene tri sestre - sve su umrle od skleroze. Moja majka je pred smrt, doduše retko, i doduše kratko, imala trenutke gubljenja. Na primer, kad dođem u bolnicu, a ona me pita zašto moje sestre nema danima, a sestra i ja smo išle svakodnevno u bolnicu - jedne nedelje ja ujutro a ona uveče, sledeće nedelje obrnuto. Ili bi me pitala nešto iz svog detinjstva, kao da sam joj drugarica. Posle nekoliko minuta, sa smeškom bi rekla: "Ne boj se, samo te plašim." I nikad nisam bila načisto da li se šali ili je stvarno izlapetis. S mojom sestrom nije imala te momente, ali njih dve su manje pričale kad ostanu nasmo, obično su plakale. Ali, zato, kad dođe luda Milja, pa digne sve sestre na gotovs, pa majci promeni i posteljinu i očisti sobu, i nahrani je... Jedino mi se plakalo što nije htela da jede, a posle i zato što se gubila, ali sam se samo smeškala. Kao, šali se ona, hajde da se šalim i ja. A da mi je smešno - i nije baš. Nana, mamina majka, što je bivala starija, kao nekom regresijom, bivala je sve mlađa u glavi. Pred sam kraj, i svoje sestre je doživljavala kao devojčice. Ako je pitaš: "Gde su nana Dara, nana Vuka i Majkica?", odgovorila bi: "Sigurno se lizgav." Lizganje je klizanje, ono najobičnije, na ledu u ulici, u običnoj zimskoj obući... I sad te bakute od po "stotinu ljeta" izašle napolje i klizaju se kao i sva deca. Mada, najgori slučaj je bio kad je blago lupila po ramenu najstarijeg ujaka, čoveka u penziji, koji je za neki mesec postajao deda, i rekla mu: "A što ti opet nisi otiš'o u školu?"

Ima ovakvih pričica u okviru porodice i-ha-ha, valjda sad nije ni čudno što se plašim skleroze.

Kad sam honorarno prevodila kod ruskih lekara (devedesete godine, radila sam tri posla), budući da su oni mogli da odrede i predispozicije za određene bolesti (gledanje u zenicu), odmah sam pitala da li imam sklonosti ka sklerozi. Doktorka mi je odgovorila: "Ne, to je sklonost s majčine strane, kao i kardio-problemi, a vi ste povukli na oca." Kao iz topa! Sve, bre, znaju! Ovi tatini mnogo su žilaviji. Imaju samo alergije na sve i svašta, ali 'ajde, nešto mora.

I počeh da razmišljam da li sam sklona zaboravljanju. Jesam. Radim nešto po kuhinji i hitno mi je potrebno brašno ili ulje, pustim jedan korak (samo jedan) do tih namirnica i - pojma nemam po šta sam pošla. Onda se vratim unazad, kao usporeni snimak, ne bih li se setila... Neki put se setim, neki put ne. Jednom nisam mogla da se setim kako se kaže "fioka". Bili smo na plaži, bilo je pokazivanja "ono" i "ovo", "što se izvlači", "u ormaru", "ma, i u kuhinjskim elementima"... Setila sam se tek kad smo se kasno popodne vratili u sobu.

Međutim, sve ostalo pamtim, i kao da nemam ograničenje za memoriju. Pamtim čitava predavanja, čak i s dramskim pauzama profesora, nema te stvari koju ne mogu da ponovim. Verovatno bih završila i mašinstvo, iako ništa ne bih razumela, samo zato što sve mogu da reprodukujem. Ponekad je zamorno. Ali, ako je bilo zanimljivo, imalo početak, sredinu i kraj koji su vodili jedni u druge... ništa lakše nego sve prepričati. Sedim tako s drugaricama i ja ih podsećam šta su govorile pre 20 ili 30 godina. Ma, sećam se svakog detalja. Prokletstvo!

Ima i prečica za pamćenje - na primer, nema šanse da ikad zaboravim površinu Egipta: okruglo milion kvadratnih kilometara. Ili Japana - 369.000 kvadratnih kilometara (3, 6, 9 - baš je prosto). Ali sam zato uvek ponavljala dužinu Dunava - 2.850 km. Taj broj nema nikakvog smisla, čak ni kad bi se zamišljeno iscrtavao kao da se biraju brojevi na telefonu. Bila bi to jedna kuka s razdrndanom udicom. Dužinu kroz Srbiju znam, nekako mi je smisleniji broj - 588 km. Te začkoljice za lakše pamćenje nekad su baš kao igra. Da ne pričam kako sam deci pomagala da pamte dosadne lekcije koje su morale da se znaju, na primer da pobroje zvučne konsonante: Baba Grdi Decu i Đake, Željku i Zorana, Džabe. Glupa rečenica? Nego šta! Što je gluplja, lakše se pamti. Imali smo rečenice za sve glasove. Smišljali ih na licu mesta. Pobeđuje najgluplja ili najsmešnija, mada to obično bude zajednička karakteristika. Da li je neko imao šanse da zaboravi glasove? Ma kakvi!

I tako, znam svašta. Pored potrebnog, imam i nepotrebno znanje, ali neće da me napusti. Ja mu sve vreme pričam: "Iš, marš od mene, za koj' ćeš mi...", ali nikako da se skloni.

Pamtila sam i lica, savršeno. U tome me je malo poremetio rad u školi jer je bilo i roditelja, i baba, i deda, i tetaka, i kumova... Sad kad vidim nekog kog pouzdano poznajem (nema greške da zaboravim lice), a ne mogu da ga smestim u neku "fioku" sećanja, automatski ide u pregradak: roditelj. Toliko je roditelja bilo...

Verovatno neću biti kao moja nana da decu lupkam po ramenu što nisu otišli u školu sa 60 godina, ali ću, pretpostavljam, biti živi vremeplov - ako bude bilo nekog ko će hteti da me sluša. Mada ću možda praviti kafu sa solju, za razliku od Zore. Koja Zora?

Tragom tužne pesme

 

Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu "Petlovi pojev, Morava dzmni". Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno - bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu - ostaje: čežnja, čežnja i čežnja... i na kraju - tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 

U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi "l'žovi" i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je - ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l' je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako - eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I "petlovi pojev" i "Morava dzmni*"... a i ona je svesna šta ih čeka... i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu... i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima... i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom... Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge "narodne" imaju autora, i mnoge "autorske" u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma "Whose is this song?", u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za "Ruse kose, curo, imaš" tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi - iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše: "У потрази за информацијама о песми и Коштани, ауторка се нашла на прослави празника Hidirellez/Ђурђевдан у ромском насељу Горња Чаршија. Случај је хтео да у исто време и ја тамо будем. Видела сам да је телевизијска екипа управљала игром уз блех оркестар на тргу у Горњој Чаршији, а затим кретањем поворке ка реци изнад града. Спонтаност празника била је подређена телевизијском снимању и темпирању времена. Из жеље да сазнам о којој телевизији се ради, пришла сам госпођи Адели Пеевој и представила се као етнолог из Београда. Она ме је само погледала и удаљила се. У Врању се тих дана причало о новинарки из Бугарске која је са многим људима обавила разговор. Од локалног професора, стручњака за фолклор јужне Србије, сазнала сам да јој је он показао свој текст о овој песми објављен у локалним новинама. У његовом чланку говори се о томе да је ова песма турског порекла, као и о могућим начинима њеног преношења. Мене је, а како сам сазнала – и њу, упутио на њему познату литературу о овој песми. Међутим, у филму није приказан поменути професор, као ни други саговорници који су толерантним тоном говорили о песми, допуштајући могућност да се она пева и у другим земљама и крајевима и на другим језицима. Уместо тога, емитован је инцидент у врањској крчми, када ауторка грешком пушта снимак песме са неког другог подручја. Да ли је ова грешка намерно начињена или не – не знам. Али јасно је да је ситуација у крчми пре инцидента, судећи према саставу гостију који није могао бити случајан (кустос музеј-куће „Бора Станковић“, глумац – првак драме позоришта „Бора Станковић“, два угледна новинара који се баве културом Врања, итд.) и избору Ромкиња које играју (што се у врањским крчмама у данашње време не дешава), била инсценирана.
Прича филма “Whose is this song?” конструисана је тако да подвуче ‘нарцизам малих разлика’ и да прикаже Балкан у оријенталистичком кључу – као подручје вечите мржње и лако запаљиво буре барута. Конструкција продата као деконструкцијa."

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.

Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi - ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.

Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: "Volim ga!" Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom - kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je "pomogao". A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno - vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim... ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.

* Za one koji ne znaju - dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.