Sve na kraju dođe na svoje mesto

Danima već razmišljam o postu na blogu Charolija koji me je toliko rastužio da sam bila na ivici plača dok sam pisala komentar. Pre toga je i na Milkovom blogu bio post o samohranim majkama, koji me je bacio u razmišljanje, a naročito mi se svideo Electrin komentar - žena-borac koja ne dozvoljava da joj drugi kroje kapu makar je proglasili i za ludu.
U vezi s tim, ne mogu da se ne setim događaja od pre nekih dvanaestak godina, dok sam još radila u školi. U direktorkinoj kancelariji prisustvovala sam monologu jedne unezverene majke koja je pričala toliko nepovezano i povišenim tonom da sam u prvi mah pomislila da ima govornu manu, u drugi da je psihički labilna, a na kraju mi je utisak bio i jedno i drugo. Pri tom je izgledala zapušteno i aljkavo sa vrištećecrvenom prljavom kosom u neredu. Koliko sam razumela, žalila se na muža u vezi s detetom, a dete... dete je tu imalo neku bitnu ulogu, ali nisam razumela o čemu se radi.
Kad je izašla, rekla sam: "Jadan čovek što je bio u braku s ovakvom ženom." Zbog toga se i dan-danas kajem i ponekad pomislim na tu ženu, jer mi je direktorka, iskusni pedagog, odgovorila: "Zapamti, roditelj kome je više stalo do deteta ponaša se kao ludak." Upravo tako je i bilo - ova žena je pričala kako će da ga bije, kako on hoće dete samo zbog stana koji su zajedno kupili (kome dete, tome i stan)... I sve je to bilo tačno, kasnije se potvrdilo. A prema ovoj ženi imam samo poštovanje i ogromno, ogromno kajanje. Ko sam ja da sudim? Pogotovo o majci koja je u to vreme ostala bez posla i brinula se za svoje dete naspram oca koji je samo paradirao kad ga drugi vide i ni u čemu suštinskom u vezi s detetom nije učestvovao.

Ko je u ovoj priči lik s mudima? Ko ne beži nego se hvata u koštac s životom, ne predajući se? Ko je bio bez para, posla, sigurnosti... a nije podvio rep? Naravno - majka. Pristajala je i da izađe iz stana i ode u podstanare, ali da dobije starateljstvo nad detetom.
Ko zna koliko ima ovakvih priča! I sama sam deo jedne slične - moj bivši muž pojavljivao se u školi samo kad je trebalo davati pristanak na neka letovanja, zimovanja... platio bi prvu ratu usput šarmirajući nastavnice, a posle se nije pojavljivao mesecima. Naravno, ja sam sve plaćala do kraja, a svi su mislili da je on taj divni čovek koji brine o svojoj deci. Jednom je prošao kolima pored srednjeg sina, mokrog od kiše, "da mu ne uprlja kola". Dete je dobilo bronhitis, ali nema veze - kola su ostala čista. Nije znao ni koje su srednje škole upisali, nije im kupio ni jedne jedine cipele, majicu, pantalone... nije im čestitao rođendane, Nove godine... ne zna šta vole a šta ne vole, s kim se druže... Ali se zato svaki put kad ih vidi ponudi da im pronađe posao, jer zna ovog i ovog, na položaju je, cene ga... i nastavi da priča o sebi u superlativu. Od posla, naravno, ne bude ništa, a deca i neće s njim da ulaze ni u kakvu shemu. Interna šala u našoj kući "Peca će to da sredi..." odnosi se na kurčenje džukele.
Izvinjavala sam im se što im je on otac - bila sam mlada, tek sam dobila ličnu kartu kad sam se udala, ali eto, ja se razvela od njega, a oni jadni i dalje imaju nazovivezu s njim...

U vreme najveće krize radila sam tri posla (pre podne u novinama, popodne prevodila u ruskoj ordinaciji, galerija uveče) i nisam bila kod kuće po ceo dan samo da bismo platili račune. Nosila sam pocepane gaće, iako je spolja sve delovalo kao da živim super: babina bunda, mamina tašna, čizme poklon od tetke... ali su deca bila gola i bosa. Nikad neću prežaliti što mi je najstariji sin dočekao prvi sneg u platnenim patikama, a ja lagala kako ne mogu da nađem broj za njega (46 i nije neki broj). Do poslednjeg časa misliću na tu zimu 1992. godine i hoću da se u sledećem životu rodim kao obućar koji deci koja žive sama s majkom poklanja cipele za zimu - tople, duboke, taman...
I nemamo šta da jedemo. Zaspimo gladni.
I isključe nam telefon jer ne plaćamo.
I ne uključujemo peć da ne trošimo struju.
Usred sve te nemaštine i bede čujem da on letuje na Svetom Stefanu u najskupljem apartmanu. U isto vreme na istom mestu letovao je i Silvester Stalone.
Deci nije prijavio ni da su dobili brata, a najstariji je jednom čak bio i u stanu kod njega, naravno kad mu žena, njeno dete iz prvog braka i njihov zajednički sin nisu bili tu. Zvanično, deca se nikad nisu ni upoznala.
Jedan naš poznati lovator, oženjen još poznatijom facom sa televizije, imaju i dete, takođe ima porodicu koju je zakopao u duboku prošlost i duboku zabit Srbije. Radi se o dve ćerke kojima su isključili struju baš onih dana kad je bilo hladno i pingvinima. Majka ne radi i nemaju ni za osnovne potrebe. A on se slika po Beogradu sav uparađen i firmiran, pa i on je fin i odmeren čovek, sposoban, viđen je na svim fensi mestima zajedno sa ženom, često i sa novom ćerkom... Svaka čast na svim sposobnostima, brajko!
Sretnem ja svog bivšeg u Hilandarskoj neku godinu posle užasa inflacije, kad sam se već sasvim oporavila ekonomski, a on meni kako je sad loše, kako je najbolja godina, bar njemu za poslove, bila 1993. I ja mu kažem da je i nama ta godina bila najbolja. I stvarno, bila je najbolja - pokazali smo da sve možemo i da smo jaki kao vulkanska stena. Tad sam se ponovo zaljubila iako sam mislila da mi je karijera završena, otkupili smo stan... Preživeli smo, i nije nas pojeo mrak! Sad tek shvatam ono: Ma, da smo mi živi i zdravi.

A on, vajni otac? I dalje je živ, mada nije najzdraviji. Sad zove decu ponekad, ali slabo mu odgovaraju. Pretprošle godine je bio u bolnici zbog problema sa srcem, jedan sin ga je obišao jednom. Tad sam se već zabrinula da li sam dobro vaspitala decu (bili su potpuno ravnodušni), ali oporavio se on. Samo da je daleko od nas. Žao mi je te njegove žene, iako je ne poznajem, ali njega poznajem odlično.
Što reče jedna moja koleginica: "Kad su mi prvi put stavili dete na grudi, čula sam u sebi riku lavice." I to se ne menja. Do kraja života.
A bivši je - bivši. Meni sigurno, a izgleda i deci. Ranije me je ta ravnodušnost plašila, a sad vidim da je sasvim u redu. Ipak na kraju sve dođe na svoje mesto.