Da ne bude zabune - nije reč o dripcima koji su u stvari veličanstveni, kao u Pekinpoovom filmu ili Kurosavinim samurajima, već o dripcima koji istrajavaju kao dripci i to svoje stanje doveli su skoro do savršenstva. Eto suštine estetike ružnog, svih onih ogavnih stvari koje su toliko nesvarljive da na kraju postaju nekako bliske i srcu drage.
Ovo je moja lista. Moj blog, moji utisci, moj ukus. Mada... ovaj narod je toliko toga preturio preko glave, da mu je sad manje-više svejedno da l' ga jašu Kurta ili Murta, i u tom smislu ovo je i većinsko mišljenje.
Dragan Šutanovac
Ne mogu da se setim niti jedne smislene rečenice ovog profesionalnog političara. Zato bisera ima na pretek. Poslednji u nizu je njegovo gostovanje u "Večeri s Ivanom Ivanovićem", kad je na priču momka koji je spasavao čoveka od sigurne smrti iz ledene reke ispričao drugu priču, o momku koji se odupro pljačkašima i sad leži u bolnici. U redu, i jedan i drugi podvig vredni su divljenja, ali je bilo neprijatno jer je izgledalo kao da momku koji je pored njega hoće da odrekne junaštvo (Ih, šta si ti uradio, a šta je tek uradio ovaj dečko!). To je već dovoljno da sam sebe diskvalifikuje za bilo kakav pristojan ljudski razgovor, ali on ne zna da se zaustavi pa nastavlja i dalje - kako ima mnogo onih koji pomažu... i tu isplivava prava priroda ovog političkog klovna - ja, pa ja, pa ja, ja, ja... Voditelj ga "šeretski" prekida kako su svi junaci skromni, a naš vrli ministar vojni odgovara sad već sa širokim osmehom na licu: "Takvi smo mi." Nije ovo ništa prema bedastoćama koje pravi na svom poslu za koji ga svi mi plaćamo, ali mi je najsvežije u sećanju i najbolje prikazuje kakav mu je karakter. On je dete koje mora da recituje iako više niko od gostiju ne može ni da ga gleda a kamoli sluša. Ako nema aplauza, eto suza. Njegov najveći domet u karijeri je kumstvo sa Borisom Tadićem i tu se svi njegovi "kvaliteti" i završavaju, na istom onom mestu na kome i počinju.
Ovo je primerak ljudske vrste kome ne bih ni kurtoazno pružila ruku za rukovanje, pa makar me proglasili za najnepristojniju osobu na svetu - deluje ljigavo od glave do pete, što bi mu se šaka razlikovala od opšteg utiska. Da li biste se rukovali sa želatinom? Ne sumnjam da će napredovati, to je čovek za sva vremena i sve prilike. Bitno je da ni o čemu pojma nema i da se kliberi kao skočko iz kutije kad prodajemo uniforme ili oružje nekoj afričkoj zemlji, u čemu on, između ostalog, nema nikakvog udela, ali eto, radi se o vojsci, a on je ministar te vojske, i tako to... Sledeće radno mesto verovatno mu je na nekoj poziciji o kojoj niko ništa ne zna, pa neće doći do izražaja kako je i on intelektualno mutav. Na primer, ministarstvo za lasersko praćenje neidentifikovanih letećih objekata, s posebnim osvrtom na cenu brašna iz robnih rezervi.
Čedomir Jovanović
Gledala sam ga pre nekoliko godina u "Nedeljom u dva" na HRT-u. Da mi nije bilo poznato lice, mogla sam da pomislim da se radi o nekom NATO oficiru koji s velikim zadovoljstvom konstatuje kako je bombardovanje bilo prava stvar za uvođenje demokratije u zatucanu zemlju Srbiju. Na stranu to što je mucao više nego obično (nezgodna mana za jednog političara, kao profesor muzičkog koji nema sluha), možda se uzbudio što može da priča šta god hoće i što je u inostranstvu (nije to mala stvar), ali ono što je on govorio bilo je za povraćanje, od početka do kraja. I na samom kraju, toliko se zahvaljivao što je bio gost u emisiji da je delovao jadno. Da budem iskrena, kad se ovo političko nedonošče pojavilo na javnoj sceni, delovalo je kao momak koji ima šta da ponudi. A onda je usledilo čuveno hapšenje Miloševića kad sam bila oduševljena - najzad neko ko ima muda da nam skine zlotvora s grbače. Kakav hladan tuš je usledio kad se saznalo da je on bio taj ključni čovek samo zbog odnosa sa krimosima iz Zemuna. Pitanje finansiranja njegove stranke takođe je sporno. I jedino se o tome ćuti, samim tim deluje i sumnjivije. Ovaj čovek oglasi se samo kad treba da se kritikuje nešto, pri tom je poželjno da to zabeleže svi mediji - šta da se oglašava ako niko ne vidi kako je on sveCki čovek! Prvo radno mesto mu je bilo potpredsednik vlade, a pre toga nije čuvao ni tuđu olovku. Otkud toliko poverenje? Mali je zavodljiv, nema šta, ali kao i svaki čovek bez prave strasti zadržava se na flertu. On ništa ne nudi jer jednostavno nema šta da ponudi. U kritici je sve. Šta dalje? Pa ništa - on se ne slaže i mi treba da mu se divimo. Zoran Đinđić se verovatno prevrće u grobu.
U opusu gdina Jovanovića slučaj sa pešačkim prelazom sigurno nije najstrašnija stavka, ali je nekako najupečatljivija. Kad su ga uhvatili da prelazi ulicu gde nije predviđeno, nije se ni zastideo ni izvinio ni odmahnuo glavom kao neko ko je uhvaćen na delu, već je odmah počeo tiradu iz koje ništa nisam razumela. Na kraju sam zaključila da je to neka kvantna mehanika u kojoj i ugao pod kojim padaju sunčevi zraci, kao i meridijan na kome je Beograd, pogotovo zgrada Vlade, zatim psihičko stanje nacije i, naravno, Milošević, imaju vrlo negativan uticaj na globalno zagrevanje, pa je, eto, i on odgovorio. Naravno, nije rekao da je prešao ulicu van prelaza, ali se na kraju stekao utisak da nije tačno ono što smo videli. I stvarno - pričinilo nam se. Sutra je osvanula zebra, tek tako, bela, nova, tačno tamo gde je i Gospodar obmane prešao ulicu. On ne bi trepnuo ni kad bi cela zemlja Srbija nestala sa lica zemlje - sutra bi je ucrtao i naširoko pričao, ako bi imao kome, kako se on sa tim nije slagao. A ako bi vaskrsla - podrazumeva se da je to njegova zasluga. Pričao je on to nama, samo što smo glupi da shvatimo. Šta god da se desi, on je uvek u pravu, to je jedino važno. Čeda ima kapacitet Zlog Zagorca, da laže i maže i smeška se pri tom. Ima i njegovo narodsko ime - Čeda. Bojim se da ima i njegovu ambiciju. Od svih kreatura koje nam kroje život, ovog stvora najviše se plašim. Pogled na Čedu, to je horor film, a zagledanje u njegove oči uz slušanje njegovog glasa prava je robija hipnoze.
Aleksandar Vučić
Kako zine - slaže. Ima tome nekoliko godina kako je obećao da će prestati da se bavi politikom ako izgube (da l' behu narodnjaci ili radikali) na izborima. Izgubiše, a on i dalje vedri i oblači, uči nas lepom ponašanju, ubi se od rada za opšte dobro i zagovarajući patriotizam koji se temelji na saradnji sa svima - i Rusija i Amerika, i Egzit i Guča, i levo i desno, i prdno i stiso... Kod Vučića sve može. Ko ne veruje, nek ga sluša makar pet minuta. Može i da ga gleda - najtužnije je kad je išao dotle da pleše "do snova", a em što pojma nema (ima dve leve noge, obe drvene), em je koristio i nanosekunde da onako zadihan i pristojno rumen kaže kako to radi iz "čiste humanosti". Daj pare, čoveče, onima kojima hoćeš da pomogneš ako si toliko human, ne moramo da te gledamo. E, kvaka je u tome što je potrebno da ga gledamo - ništa bez njegovog milog podgojenog lika (mrtva trka sa Šutanovcem, i obojica kao međedi što su greškom pojeli banderu).
Stalno iznosi neke činjenice za koje se kasnije ustanovi da su bile ili polovične ili uopšte nisu tačne, udvara se publici toliko otvoreno da podseća na uličnu kurvu - on se ne libi da vuče za rukav, unosi se u lice, prekida reč, a kad prekine, onda još pola sata priča kako ko treba da se ponaša... Aman, bre, čoveče, ispuni obećanje, ionako stalno pričaš o časti - prestani da se baviš politikom. Ako je uopšte politika to što on radi.
Mlađan Dinkić
I ovo stvorenje je poput Čede, zavodljiv na prvu loptu. Ima i od Vučića malo - smešno a opasno laže. Ipak, to je jedinstven primerak koji nema svoju vrstu. Predstavlja je samo on i lično on. Naš ministar regionalnog razvoja posle prodaje Telekoma stvarno neće imati više šta da proda, izuzev da građane Srbije iznajmljuje kao uslužnu radnu snagu po tuđim kućama. Ako se nadate bogataškoj kući u kojoj ćete makar da se najedete kao čovek, unapred znajte da od toga nema ništa. On je genije koji ume da predvidi budućnost, pa u najboljem slučaju može da vam zapadne kineska provincija ili nešto bliže kući, poput Albanije ili granične linije Bugarske i Rumunije. Da se mi ne brinemo, dobili smo pare od akcija i valjda za te pare možemo da kupimo po kartu u jednom pravcu za neko lepše mesto na svetu. Ko ostane ovde, i dalje će da prisustvuje sečenju vrpci na novim pogonima kojima nam je obezbedio radna mesta. Što se posle ispostavi da se brojevi ne poklapaju, pa od 700 ispadne sedam, to je već traženje dlake u jajetu. On se toliko trudi, i svira nam kad je teško, da se malo razgalimo, a mi njemu podnosimo pod nos neku bednu matematiku za prvi razred - prosto sabiranje. Stvarno smo nezahvalni. Uostalom, spasao je i vladu. Blago nama!
Jedino što mi kod njega budi crv sumnje, jeste njegovo muziciranje i uopšte veza sa "Pilotima". Da nema on nameru nekud da odleti?
Milutin Mrkonjić
Fenomen - rodio se kao direktor. Ako neko uspostavlja kontinuitet starih i novih vremena, liniju Zlog Zagorca, Miloševića i Tadića, onda je to svakako ovaj primerak ljudske vrste. Stasom, ponašanjem i životnom pričom stari je kadar: podgojena direktorčina koja se šeta s jednog rukovodećeg mesta na drugo, i svi oko njega, kao i on sam, trude se da ne smetaju drugima da rade; a po modern(ističk)im pogledima na spajanje teorije i prakse - sasvim je savremen. On ima stav svih beogradskih drkoša i crnogorskih sokolića koji se dvoume "ja l' Dedinje, ja l' Cetinje", koji misle da im pripada sve najbolje. Zašto? Pa zato što je Mrkonjić! Kako to nekome nije jasno? On vedri i oblači, prava je mica koja zna kad da se našali, kad da zapne (drugima da kaže da zapnu), kad da privije na grudi Velju, a kad da obema rukama stisne pruženu Tadićevu ruku, kad da zapeva... A koliko je sve to moćnikovanje njemu blisko, ponajbolje se vidi po tome što retko kad obuče odelo - ma njemu je to ko dobar dan, odlaženje u Skupštinu i pijenje kafe ujutro ista je stvar. Čovek je u majici. Tegetplavoj. S kragnom. I pravi je narodski čovek, svakog zagrli. To je onaj kragna zagrljaj, kad vam postane ljubičanstveno oko vrata.
Vojislav Koštunica
Neobavešteni doktor nauka, uvek dosledan onome što je rekao, uvek ozbiljan, uvek isti. Da li se ovakav primerak političara znoji, da li ide u WC, hrani se... Deluje kao uvošteni duh. Jedino se po povremenom pomeranju ruku i tek ponekad izvijanju obrva može naslutiti da nije nikakva montaža, već govori živ čovek koji diše. Kad pomislim na Koštunicu, prva asocijacija mi je sterilnost, jalovost, operisanost od života... Kao da nikad nije ni izlazio iz kabineta i sve što zna, zna iz knjiga. Njega ne mogu ni da zamislim kao dečaka ili mladića. On je oduvek zreli primerak homo sapiensa od pedesetak godina. Tako se rodio, tako će i da umre. Kod njega je uvek "status quo", u svemu. Na prvi pogled deluje kao da je to vrlina jer je postojan i ne menja mišljenje, ali oko njega se sve promenilo. Koštunica mi je napravio uslovni refleks - odmah mi se prispava kad mu čujem glas. Ista mu je intonacija i za zemljotres i za osvojenu zlatnu medalju u bilo čemu.
Marko Karadžić
Možda ovaj vrli Jevropejac ne bi ni dospeo na ovu listu (nije nikakav faktor) da nije ličnih razloga - naime, alergična sam na folirante. On je od onih koji ne mogu da žive bez buke oko sebe. Jesenas je dao ostavku na mesto sekretara u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i verovatno bi se sad najradije pojeo što to nije imalo nekog bitnijeg odjeka u javnosti. Neodoljivo me podseća na Vučića: voli da pametuje, koristi bombastične reči, on bi da zapanji, on optužuje, on se bori za naš bolji život, on je častan čovek... Pusta priča malog koji još nije obukao dugačke pantalone. Gaca po plitkoj vodi imitirajući davljenje, a usput bi i nekog da spase, tražio mu taj "davljenik" ne tražio. Ogavni folirant koji će visoko da se popne proizvodeći buku i imitirajući bes. Pion koji zamišlja da je kralj i pući će od muke što to niko ne shvata. Bar ne još.
Da li zemlja koja ima ovakve dripce na vlasti uopšte može da razmišlja o budućnosti? Što je najgore, svi su isti. Ko misli da su razlike u pogledima kod njih nebo i zemlja udaljene, grdno se vara. Jedino po čemu se razlikuju jesu boja očiju, gabariti i stil odevanja. Koja je razlika između Čede i Mrkonjića? U godinama. A između Vučića i Karadžića? U visini.
Kurte i Murte šetaće se od jednog do drugog mesta uveravajući nas da rade za naše dobro, a u stvari mi radimo za njih. Oni pevaju u horu pesmu kojoj nikako da uhvatimo smislenu nit, a mi aplaudiramo na pojedine solo deonice. Platili smo i karte, uredno. Ko napusti svoje mesto, dobro ga zveknu po glavi. Ajd, uzdravlje, odoh da se isplačem što sam rađala decu.
