Avanture nevaljalog Nobela

Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.

Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 

Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."

Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 

Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."

Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."

Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...

Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.

Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.

S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."

Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...

Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.

Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô. 

Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.

Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.

Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".

Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.

Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?

Hiršl, Arsenijević, Mladenović

Pre neki dan završila sam čitanje "Žvake za ludaka" Radovana Hiršla. Knjigu mi je dao Đorđe Kalijadis, koji je napisao (kao i uvek) odličan prikaz. U svemu se slažem sa Kalijadisom, jedino bih dodala da odavno nisam pročitala iskreniju knjigu, u kojoj nema ni trunke pozerstva. Bez obzira na (ipak) mučnu temu, (ipak) turbulentan život s nekoliko reinkarnacija tokom jednog bitisanja i (ipak) brojna poniženja koja je autor preturio preko glave, ova knjiga je toliko duhovita da mi blagi smešak nije silazio s usana maltene od prve do poslednje stranice, i toliko je živopisna sa mnoštvom likova i odlično dočaranim vremenom i (naročito) Beogradom, čemu je posebno doprineo jezik "s kaldrme", da sam samo uplovila kao u neki film sastavljen od kratkih fragmenata. Ako se ikad bude snimio film po ovom delu, naslov bi mogao da bude "Kratki rezovi (po mozgu)".

Logično je pretpostaviti da jedan takav neisfolirani čovek, umetnik ne samo po zvanju već i po životnom stavu, prepozna veštačko cveće odmah, po izgledu, a ne samo zato što ne miriše. U "Žvaci" su dve sekvence u vezi s ovim naročito upečatljive: "Pankrti u SKC-u" i "Poznati mladi književnik". Ima i jačih, koje vas dublje prodrmaju da se zamislite nad "intelektualnim" licemerjem i kvaziintelektualcima beogradske elite, ali izdvajam ove dve zato što su povezane istim akterima, iako je vremenska razlika među njima punih 14 godina. Hiršl je vaspitan čovek, s tananim osećajem za pristojnost u građanskoj suštini, u najlepšem i najboljem smislu te reči, pa nije pominjao imena (u celoj knjizi i nema imena, svi imaju nadimke, čak i o sebi piše u trećem licu - s Manijakom se odmah saživite). Međutim, iako su me lepo vaspitavali, nisam vaspitana, pa ću ja prostački da otkrijem puna imena aktera. O čemu se radi?

U sekvenci "Pankrti u SKC-u" Hiršl piše o predgrupi na koncertu. Beše to Limunovo drvo.
"(...) Krenuli su Limunovo drvo, dve gitare, bas i bubnjevi, poletno, zanimljivo, novo, nije samo lajanje, moglo je i da se otfura uz tu muziku, ali, jebiga, publika, koja je najvećim delom došla da vidi i čuje Pankrte, poče da isijava netrpeljivost prema Limunovom drvetu. Obojica gitarista su furali grive, a to u beogradskoj varijanti pankerske estetike nije moglo da prođe nekažnjeno, i sranje poče da se zaljuljava. Sve se dešavalo ispred nosa Otrova, Manijaka i Krdže, klinci su pljuvali bend masovno, a ekipica u kožnim jaknama, koji su sebe nazivali 'Urbana gerila', a još su se brijali gumicama za brisanje olovke, počeše da pljuju u praznu plastičnu čašu od piva i da je pune, i kad su je napunili šlajmarama, prosipali su je po muzičarima, naročito po jednom gitaristi koji je imao grivu i bradu, videlo se kako mu šlajm curi po grivi na bradu, kako se sa brade cedi na gitaru, a on svira i gleda u pod. Bina mokra i klizava, sa strane se lepo vidi na svetlu reflektora kako pljuce u rojevima kao osice lete ka bini. Onda basista poludi, prozva pičke koje pljuju da iziđu na binu ako smeju, i tu izlete par njih. To su bili baš ti bubuljičavi u kožnim jaknama, kojima su pljuvačne žlezde žešće pojačano lučile, i onda je bilo još nekog guranja, natezanja, onda se dogovoriše da svi vole pank, neko viknu: 'Živeo pank!' i Limunovo drvo se pokupi sa bine.
'Jeste videli budale?', Krdža gleda kao da ne veruje svojim očima, 'Plate da uđu na koncert, a onda teraju bend sa bine, budale koje ne kapiraju dobru muziku i pljuju muzičare kao da oni ne znaju da sviraju, koje kretenčine, koje glupo zezanje!'
(....) 'Ajd' palimo', reče Otrov. 'Jebeš Pankrte, dosta smo doživeli!' i zapališe napolje, na ulicu. Ulica ih usisa kao dragocenu poslasticu." (str. 125/126)
Grupu su osnovala dvojica Milana, Stefanović i Mladenović, što Hiršl ne pominje. Oni su bili popljuvani, bukvalno. Nisu deca došla da slušaju domaće seljačine - sic!

U sekvenci "Poznati mladi književnik", Hiršl (već poodavno u Cirihu) ovako reaguje na vest o dodeli književne nagrade (očigledno je reč o NIN-voj, a pisac je očigledno Vladimir Arsenijević - poslednja provera pred konačno utvrđivanje identiteta su lenonski cvikeri, mada ih je sad zamenio).
"(...) 'Sećaš se onog pljuvanja u SKC-u, kad su pljuvali Limunovo drvo, ono, koncert Pankrta, bili smo Krdža, ti i ja, je l' se sećaš?'
'Sećam se', reče Otrov, 'ali zašto pitaš, otkud ti sad to, gde si iščupao to pljuvanje?!'
'Pa ovaj mladi, nagrađeni pisac, dobio je upravo nagradu za roman, video sam u Vremenu njegovu fotku i prepoznao sam ga, on je jedan od onih što su pljuvali u čašu i polivali Limunovo drvo, sećaš se tih klinaca u kožnim jaknama, stajali su ispred nas!'
'Gde se toga seti, ima sigurno više od dvadeset godina', mrmlja Otrov.
'Siguran sam da je on jedan od onih pljuvača', reče Manijak, 'pamtim face ludački, tu sam neprejebiv!'
'Pa ti si lud, zoveš me zbog toga iz Ciriha.' Ovaj je sto posto lud, misli Otrov. 'Jednom lud, uvek lud, lud si bio i još luđi postao.'
'E, kurac sam lud, nego palo mi nešto na pamet, pazi ovo, ovaj što je pljuvao, što je sada pisac, sigurno ima negde promociju romana, znaš ono uvaljivanje i potpisivanje knjiga. Zamisli, kao, čita on odlomak iz svog romana, a u publici u prvom redu sede preživeli iz Limunovog drveta, Kvarni Kutnjak i Mali, sede i pljuju u čašu i polivaju mladog, talentovanog, nagrađenog pisca. Njemu se šlajmara cedi sa Džon Lenon cvikera i pada na otvorenu knjigu, a on čita, čita, čita, čita!'" (str. 253/254)
I za još jednu potvrdu identiteta - roman je očigledno "U potpalublju", godina je očigledno 1994 - godina u kojoj je Arsenijević dobio nagradu i godina u kojoj je Mladenović umro.

Moglo bi da se kaže i - Popljuvani i Nagrađeni. Koja ironija! Popljuvani je onaj koji je u stvari pobedio, sećaju ga se još uvek, njegova vrednost, ne samo popularnost, ne smanjuju se vremenom, naprotiv. A Nagrađeni, pisac od jedne napisane knjige (jedine koja ipak spada u beletristiku, mada je pitanje da li je zaslužila baš NIN-vu nagradu), pljuje sam sebe. Toliko se trudi da bude intelektualan, tolerantan, civilizovan... da je postao pravi sveCki čovek.

Možda bi naslov trebalo da dopunim još jednim prezimenom - Domanović. U "Mrtvom moru" pojavljuju se pesnik, slikar i naučnik, a kao da je Domanović pisao o slikaru, piscu i muzičaru, samo što novo vreme ima i drugačiji zaplet - u duhu sadašnjice pisac pljuje muzičara jer ne prepoznaje vrednost pred nosem (mada je "intelektualac", "civilizovan" i "urban"), a slikar ne može da istrpi nepravdu pa ima osvetoljubive ideje koje ostaju samo ideje.

Sećanja na osećanja ("Osećanja. O. Sećanja." - Чекић, 2011)

Toliko misli koje mi se roje po glavi neverovatnom brzinom, sećanja koja izviru čudnim zakonima slučajnosti povezana i neke celine koje samo u mojoj glavi imaju nekakav logički sled... čitam, listam, prevrćem, vraćam se na prethodne stranice, zagledam fotke, tražim detalje za koje se bojim da će mi promaći na ilustracijama... i tako do pet sati ujutro. Kod Lidije sam bila u četvrtak skoro do pola 11 uveče, dala mi je knjigu koju sam počela da listam još u autobusu, promašila sam dve stanice, peške se vraćala do kuće i onda zaglavila do jutarnjih sati s čitanjem. Kad se vidi knjiga od 488 stranica, po širini formata A4 a po visini za centimetrić manje, teško može da se poveruje da sam je progutala za tu jednu noć. Ali jesam!!! I otišla na posao s izgledom narkomanke veteranke, ali sam funkcionisala kao stari zanatlija koji posao ume da obavi i napamet, žmureći. Šta mi je bilo u glavi, to je moja stvar. A bio je haos od vraćanja filma unazad i od odjeka starih osećanja koja su se vratila svom silinom i preplavila me do te mere da sam bila na ivici plača. Nisam prizivala sećanja na svoje dvadesete i tridesete godine, ja sam bila tamo, u tom vremeplovu, glavom i bradom, čak je i mirisalo na to vreme.

Znam da predstavim knjigu kako 'oćeš: zanatski, kao notaciju, crticu, koliko ti je karaktera potrebno, za književni časopis, za svoje podsećanje, za seminarski rad, za... svašta razno. I tačno znam koji su mi elementi za šta potrebni, na šta da obratim pažnja, u kojoj meri da dam lični pečat... Sve to znam, ali za ovu knjigu ne znam. I ne znam i ne mogu. Nije stvar samo u tome što mi je autorka izuzetno dobra prijateljica, mada me i to koči. Kvaka je u tome što sam knjigu doživela lično, iako Margitu nisam dobro poznavala i njen život dijametralno je suprotan mom.

Ako od ove podebele knjige očekujete roman koji nalikuje proširenom scenariju za film, ništa od toga. Senzacija? Nema ni toga. Patetike? Ni u kom slučaju. Lidija je pisala o Margiti u odnosu na svoj život i kakvo je to druženje bilo. Podeljena je na sedam poglavlja, po godinama. Zateći ćete u njoj mnogo dokumenata, na primer stranicu iz Margitine sveske iz prvog osnovne na kojoj su lepo i uredno ispisana slova A, i mala i velika. Tu su intervjui, dnevnički zapisi koje možete da pratite u odnosu na vreme na koje se odnose. Tu su kratki razgovori s Lidijom (poznatom i kao Ika, Tip...), susreti, život koji ih razdvaja i spaja, punih pet godina kao praznina u kojima se nisu ni videle ni čule, reakcije na događaje koji su im se dešavali, pesme koje je pisala Margita svojim lepim rukopisom, na pojedinim mestima pomešana ćirilica i latinica ("NAZVAH IKU IQ; Ика ствара живот, Мaга импровизује и даље"), intervjui, pismo koje joj je napisao tata Slava... Tu su i fotografije (bože, kako je Margita bila lepa!), ilustracije (sve do jedne nacrtane su Margitinom rukom)...

Ima i poruka na forumima sajtova, jedna od njih bila je direktna inspiracija da se napiše ova knjiga ("Najbolji je odgovor drugim knjigama kojim niste zadovoljni, upravo - vaša knjiga. A i da nije odgovor, ne mislite li da ste, na neki način, svojoj prijateljici Margiti to upravo dužni? To je najmanje što možete učiniti za nju, i doprineti da ostane zapamćena onako kako je vi pamtite i kako zaslužuje. Ako ne uradite to, jednog će dana, s vama, nestati i sva ta sećanja"), reakcije na Margitinu smrt iz svih krajeva bivše nam domovine ("Tamo di si otišla nije Amerika, tamo te bar neće ništa bolit. Pozdravi Milana i Bojana i fala Vam lipa što ste mi ostavili nešto s čime mogu dicu odgajat"; "Htjeo sam da me pogleda barem jednom 'očima deteta' i da joj kažem koliko je značila i meni i mnogima koji su se našli u muzici EKV-a u Sarajevu. Rest in peace, dear Magi") i mnogo sitnica koje su bile ispisane na papirićima (poput naslova knjige: "Osećanja. O. Sećanja"), a zatekle su se u podrumu.

Podrum - to je uvod u ovu knjigu. To je i kraj Margitine odiseje. Lidija se plaši podruma, ali su u njenom podrumu bile stvari koje je Margita ostavila kad je sve rasprodala. Čitav jedan život u kutijama iz kojih je vađen materijal za ovu knjigu kao fakta, a lepak su bila sećanja na zajedničko detinjstvo, školovanje, druženje... Među papirima je bila i lekarska dijagnoza iz 1996, iz iste godine u kojoj joj je umro i otac Slava, i najednom su sve možda nejasne stvari postale kristalno jasne - Margita je tom dijagnozom dobila smrtnu presudu i najednom je sve imalo drugačiji smisao, odnosno postalo je besmisleno. Prodaja stanova, odlazak u Indiju na dve meseca, povratak, život u Borči, i na kraju, u tom Domu. U poglavlju koje se zove Žalovanje Lidija se pita sa hiljadu ZAŠTO, zašto nije uradila ovo ili ono. Ljuti se na sebe, ali je dala odgovor: "Bez odgovora. Osim jednog, iz 'Biblije', kojim se tešim, ma šta on značio... jer je ljubav jaka kao smrt... Ljubav. To sam dala. Kako sam znala i umela. Sve drugo nije bilo važno. Ni meni, ni njoj. Inače ne bi rekla kad me je poslednji put držala u zagrljaju: 'To je sve što mi je potrebno.'"

Ovo je knjiga koju možete da čitate od početka pa do kraja, kao i svako štivo, ali ništa ne smeta ako krenete od sredine, pa čak i od samog kraja. Svejedno je. Vodiće vas lični osećaj za ono što vam je važno ili manje važno. A kad sklopite stranice, shvatite da je sve važno. I što je kao mala imala glavobolje; i što joj je još tad često curila krv iz nosa; i što je imala epilepsiju za koju je malo ljudi znalo; i što je uvek bila u farmerkama, a kad se na jednoj žurci pojavila u suknji i pokazala svoje predivne noge, o tome se brujalo još mesecima (kasnije je krila noge iz sasvim drugog razloga); shvatićete kako je mnogo volela kad je volela; kako je uvek i u svemu bila najbolja; kako je završila arhitekturu dobijajući i nagrade, a uopšte je nije volela; kako je njenu lepu spoljašnjost pratila i lepa unutrašnjost; kako je bila talentovana za sve; i predobra; i prepametna... i kako je taj veliki talenat od boga dat na kraju verovatno bio i njen usud, lično prokletstvo. Izdržala je ona da za 16 dana ima 16 koncerata i da se vuče po hladnom smeštaju i bez vode, s vrlo malo loše hrane; i da joj plate honorar 50 maraka, a naplate joj 100 maraka večeru na istom mestu; i da joj kasnije, kad je bila ona strašna inflacija, plate posle toliko vremena da za te pare ništa ne može da kupi; i da zajedno s ocem proda svoj klavir (najpotresnije stranice dnevnika kad sluša komšinicu koja svira, a ona ne može da odsvira nijednu notu, izuzev da zamišlja kako svira)... sve je pregurala preko leđa, međutim, nije to vučje vreme za osobu poput nje, satkanu od paperjaste lepote.

Sve u vezi s Margitom je izuzetno, čak i izdavačka kuća - Čekić. Neki drugi put o Čekiću, zaslužio je poseban post. Bilo bi mi krivo da je neko drugi izdavač jer neke izdavačke kuće smatrala bih i za uvredu. Uvredu prema Margiti.

Knjiga je kod mene. I posvetu autora sam dobila. Iako sam je iščitala brzinskom brzinom, vraćaću joj se još. Sigurno. Ovo je i moj dnevnik. I svakoga ko je rođen 1959. godine, malo pre i malo posle.

Margita, na sve načine si bila lepa!!!

Manje je više ("Priča Babinog sina", Tatjana Janković)

Zašto na knjige koje mi se baš dopadnu nabasam slučajno ili po preporuci, zašto imaju mali tiraž, i zašto se o njima piše malo ili nimalo? Može biti da mi je ukus naopak ili da sam glupa, ali ipak - posle završene svetske književnosti i ko zna koliko vagona pročitanih knjiga, trebalo bi da imam izgrađen, školovan i istančan ukus. Nikako da se primim na ovu "modernu" literaturu u kojoj sve puca od (nepotrebnih) stranih izraza, netranskribovanih reči i džet-seta (tako ga zovu, mada mi ni tu nije jasno da li pojam odgovara stvarnom stanju stvari).
Knjiga "Priča Babinog sina" Tatjane Janković od svega toga odudara. I te kako odudara! Ali nije joj jedina vrednost u tome.
Kristina je imala odličan prikaz "Priče", i sećam se da sam tad poželela da je pročitam, ali sam posle nekog vremena zaboravila na nju. I dođe "Priča" do mene (preko Kristine, svakako), što me je navelo da razmišljam o paranormalnim pojavama - kako knjiga sama nađe čitaoca, a ne obrnuto. Što sam starija, sve više verujem u to.
Knjiga je više knjižica nego knjiga, ali unutar korica je divota koja se teško može zamisliti. Autorka koristi minimalistička sredstva a postiže maksimalan efekat, pre svega odličnu atmosferu - imala sam utisak da sam usred šumadijskog sela, čak mi se i miris pokošenih livada i testa koje raste i razvija se na pobrašnjenoj dasci uvukao u nozdrve i nije izlazio neko vreme posle čitanja. Kao da sam na selu provela najmanje nedelju dana!
Centralni lik je naravno baba devojčice koja radi sve seoske poslove: hrani stoku, sprema kuću, mesi hleb, pravi pitu od tikvica, prede vunu, s komšinicom Ljubicom raspreda abrove, "meće oči na put"... i priča, priča, priča... da "u kujni sve oživi". Tu je i deda koji i dalje čuva uspomenu iz zarobljeništva, fotografiju svoje Švabice ("Kaži detetu ko je to, kad te lepo pita"), odlazi na operaciju pa se porodica slika s njim u bolnici "za svaki slučaj", ne propušta da očita Očenaš za Vaskrs koliko god da mu je loše; tu je i čiča, poštar kojeg baba gleda da oženi... Sve se vrti oko kuće, a kuća se vrti oko babe - vrata koji pokreće glavu.
Životnost, okretnost i žilavost likova, njihov rečnik, odnos prema životu, branje šljiva...  to je u stvari - Srbija. U poslednjih nekoliko decenija nisam pročitala ništa što bolje od ove knjige oslikava samu suštinu rodne nam zemlje i naročito njenih ljudi. I kao što baba štedi, tako i autorka štedi reči rukovodeći se maksimom: Manje je više. Čak i samo popisani Babin jelovnik, Babine boje i Babin rečnik odišu životnošću jer je uspela da ih stavi na pravo mesto. Rečnik je na kraju, kao da pokriva celu "Priču", tek da nas podseti na sve reči koje su korišćene, da se ne zaboravi njihova određenost mentalitetom i podnebljem.
Knjiga je ilustrovana i fotografijama s ispisima poput fine čipke, koji oslikavaju suštinu: "po selu sa šajkačom, u varoš sa šeširom", "na svadbi, oko kazana sa vrućom rakijom"... Korišćeni su i humor i blaga ironija, poput Puta vune, što je srpski pandan svetskom Putu svile. Pojedini naslovi zapahnu kao prijatan vetrić usred sparnog dana. Nezaobilazne su i "kuće s kojima ne govorimo", srpska alternativa televizijskim sapunicama i nadaleko čuveni inat koji bi trebalo da patentiramo. Zašto? "Zinat!" - rekla bi baba od čijeg govora "u kujni sve oživi".

Biti svoj, uprkos svemu ("Smrt je neprovjerena glasina", Emir Kusturica)

Postoje ljudi koje svi vole, neko više neko manje, ali se može reći da su opštevoljeni. Obično se radi o servilnim osobama, ne mislim na dupeuvlakače, već na osobe koje su takve po prirodi, i zaista zaslužuju ljubav kojom su okružene. Nasuprot njima su oni manje voljeni, čak i omraženi, koji nisu tako retki kako se misli, i koji, bez obzira što su po karakteru provokatori, i kad su u potpuno mirnom stanju jednostavno izazivaju mržnju. A postoje i oni kojih se svi boje, nekad je strah opravdan, a nekad sasvim imaginaran, ali, eto... boje ih se. Emir Kusturica spada u ovu drugu grupu, skoro da je obrazac za takvu grubu tipologiju. Šta god da postigne, koliko god da se uspne, koliko god nagrada i priznanja da dobije, jednostavno... zgodna je meta za mržnju. Zašto? Zato što je takav.
Međutim, on nema nameru da se menja, i ako ni zbog čega drugog, oni koji ga intenzivno mrze (zapanjila sam se koliko ih je), makar zbog doslednosti trebalo bi da ga poštuju, poput Vlada Dapčevića, uzgrednog, sporedno sporednog aktera njegove autobiografije "Smrt je neprovjerena glasina". Živeće Kusturica tako do kraja, žestoko provocirajući svojim stavom koji nema nameru ni da brani ni da obrazlaže, već ga samo nudi onima koji su zainteresovani da ga čuju. A da li će im se svideti, to je sasvim druga priča. Opet kao još jedan uzgredni lik iz "Smrti", secikesa koji neprestano govori: "Gdje sam ja u toj priči?" Možda na kraju ove rečenice ne bi ni trebalo stavljati upitnik, više je retorsko pitanje nego pravo.
Knjigu nisam kupila, i nemam nameru ni da je kupim, jer su je izdale Novosti, a tamo je još uvek onaj Starac Fočo od stotinu ljeta... i tako. Neće Novosti propasti zbog toga, ali - ne želim da učestvujem u profitu ni na koji način. A žao mi je jer bih volela da zadržim ovu knjigu, bez obzira što nešto i ne volim da ćitam autobiografije. Kusturičina je na mnogo načina izuzetak. Najvažniji razlog je što je zaista napisana dobro - svaka čast. Vraćala bih se knjizi da je kod mene, i za neku godinu verovatno bih je pročitala ponovo. Postoje knjige kojima se proverava vrednost sudom vremena. Ovu bih stavila na listu samo zato što mislim da će vremenom dobijati a ne gubiti. Ne volim da čitam biografije jer su uglavnom populističke, važe samo za trenutak u kome su napisane i imaju vrednost novinskih članaka koji traju samo do sledeće kupovine novina. Izuzeci su Čerčil (sjajno delo, uostalom, dobio je Nobelovu nagradu, i to zasluženo), Fehmiu ("Blistavo i strašno"), Mandić i sad Emir Kusturica. Iako se sva četvorica pre svega bave sobom (ipak je to autobiografija), svako na svoj način izigravajući Sunce oko koga se vrte sve ostale planete, zajedničko im je da sjajno pišu, da su od krvi i mesa, da su savršeno dočarali mesta u kojima su bili i duh vremena u kome žive, ali da je nad svim tim prevagnuo živ čovek, sa svim svojim zabludama, greškama, nedoumicama... Lepo se oseća kako raste i kako vreme u kome živi, pored porodice i okoline, formira njegov karakter. Tako mi je u "Smrti", na primer, fantastična epizoda sa kupovinom Madrasovih cipela koje su bile hit - svuda u svetu ljudi su u njima plesali ili jednostavno želeli da budu obuveni po poslednjoj modi, dok su ih u Sarajevu kupovali oni koji se tabače s vremena na vreme, a madrasice su teške, pa kad nekog šutneš... Liči na muško odrastanje, a ponajviše liči na Sarajevo kakvo znamo iz njegovih filmova.
Cela "Smrt" je jedan film, bar sam ga ja tako doživela. Glavni tok priče prekidan je epizodama, poput didaskalija, jer likovi jesu dati životno, ali ipak imaju i neka uputstva. Majka, u stvari njegova nana, koja je govorila: "Deco, komšiluk vam je važniji od majke", gospodštveni ujak koji nema nikakav odnos sa svojom decom, tetka Biba koja vitla nekud po svetu, figura patrijarhalnog a modernog oca, njegovo društvo, nestašluci od kojih nisu svi bili bezazleni, prva ljubav, gradnja Titanika... i pre svih - majka. Na momente smešna (stavlja najlon preko tepiha), opasna (lepi trnje na sijalice u zgradi, da ih ne bi krali), čak i potuljena (nikad se ne izjašnjava šta misli, samo želi da se ne govori o politici), ali iznad svega topla, topla, topla... Sve što se dešava kasnije samo je nadgradnja ove osnove, temelja koji je kasnije napravio kuću.
Poznavanje mentaliteta ovdašnjih ljudi i njegovo plastično prikazivanje kroz pojedine rečenice koje postaju lajt-motivi celog dela, lepo se provlače i svemu daju potku koja naizgled razuđene periode života drži na okupu. Kroz "Smrt" je očigledno sazrevanje, ali čini mi se u obrnutom smeru od očekivanog. Taman kad pomislite (ako na trenutak zaboravite da se radi o čoveku s javne scene o kome po nešto i znate), da će krenuti putem uvaženog profesora i svetski priznatog režisera, on se priklanja drugoj struji i počinje da pliva uzvodno. Najsimptomatičnija scena u tom smislu je tuča posle dobijanja Zlatne palme u kojoj je učestvovala i njegova žena. Povodom te sekvence, iako mu je verovatno nanela mnogo štete, ni jednom rečju sebe ne opravdavajući, napravio je sjajan kroki žene koja brani svoje dete. Samo zamišljam večernju toaletu, svečani trenutak i stolicu dignutu uvis kojom zamahuje na tipa koji joj dira sina. "Ej, to je moj sin!" - sve može, ali kad se dirne u decu, odmah proradi instinkt. Neko će možda pomisliti da je ovo preterano, ali sasvim mi je jasno. Mislim da je to jasno i svakoj majci na svetu, pogotovo na Balkanu, pogotovo majci muške dece.
Kad već pišem o mentalitetu, sam Emir Kusturica je tipičan predstavnik tog (na)opakog soja. Uvek sam protiv svih, uvek uprkos očekivanjima, uvek uinat, uvek "ma šta me briga šta mislite", i uvek svoj - pa šta bude neka bude. Kao mlađa, uvek sam se čudila ženama koje po svadbama plaču i pomeraju se u stranu i imaju čudne komentare na lepe vesti, a sad i sama na svadbama pustim makar jednu suzu. Toliko sam na jednoj svadbi plakala (ali kad pogledam mladinu majku - to je bilo od sreće), da mi je muž na kraju preteći rekao: "Ženo, ako se ne središ u najkraćem roku, odosmo odavde." Tako su i njegova majka i brat od ujaka komentarisali Zlatnog lava, kroz suze: "Šta nas ovo snađe!"
(Ne)gledanje "Amarkorda", opisi uvodnih scena sve do: "Primavera!" i kasniji uticaj tog filma na njegov potonji rad vrlo su upečatljivi. Stalnim ponavljanjem postigao je sjajan efekat. Svidelo mi se i što je ovaj film za njega bio značajan (http://miljalukic.blogspot.com/2010/05/tri-cetiri-pesesnaest-najboljih-filmova.html). Šta tek da kažem za njegov odabir dela - Čehov, Andrić, Hrabal... Moj favorit ipak je drug iz škole koji je maštao da radi u pošti - kako bi pečatom malo-malo pa mlatnuo po Titovoj glavi na marki!
Šta Kusturica misli ili ne misli, potpuno je njegova stvar. U Bosni su ogorčeni što nije glasno govorio "za njihovu stvar", a u Srbiji mu zameraju... ne znam ni ja šta mu zameraju tačno, bar nisam uspela da zaključim iz silnog pljuvanja koje sam sretala po raznoraznim forumima. Ako ćemo pravo, možda i jeste spahija na svom imanju, ali zar Mišković nije taj na koga bi trebalo prvo da se usmerimo? Ako je Kusturica spahija, stvarno je grozno, ali to mi ne umanjuje doživljaj pročitane "Smrti". Uostalom, pisala sam o tome: http://miljalukic.blogspot.com/2010/02/procitaj-knjigu-ne-obaziri-se-na-piscev.html. I ne mogu da zaboravim pogled moje drugarice Marijane, koju inače vrlo cenim, kad sam joj rekla šta čitam. Razrogačila je oči, a ja na to: "Ali super je, treba da pročitaš!" Samo je odmahnula rukom i promrmljala kroz zube: "Ma, ne zanima me." Da nas je neko posmatrao sa strane, pomislio bi da joj namećem pornografsku literaturu.
Takav je Kusturica - svoj, uprkos svemu, i mada možete da ga mrzite do mile volje, ova knjiga je odlično štivo. Volela bih da je više niko ne kupi samo zbog Manje Vukotića, a ja zahvaljujem Kristini na pozajmici, u stvari njenom tati koji je napisao: "Samom sebi za rođendan!" Kakav autor, takvi mu i čitaoci - neobični.

Bez teksta ("Pisma iz Azije", Zuko Džumhur)

Najlepše što mi se dešavalo u proteklih desetak dana jeste odlaženje na posao i dolaženje s posla(!), samo zbog čitanja jedne predivne knjige u gradskom prevozu. Prvi i verovatno poslednji put priželjkivala sam da se vozikam i po dva sata u jednom pravcu.
"Pisma iz Azije" nisam ranije čitala, bili su mi poznati samo delovi. I neopisivo mi je žao što je tek sada knjiga došla do mene, preko Biljane Sparavalo (hvala!). Mnogo bolje bi bilo da sam je čitala 1989. i 1990, kad sam bila u krajevima sličnim onima koje opisuje Džumhur. Taj moj put u Buharu, Samarkand i Taškent u potpunosti mi je promenio pogled na celokupnu svetsku istoriju i prilično uzdrmao dotadašnji sistem vrednovanja.
Dok smo mi, Sloveni, a s nama i Germani, još uvek bili divlje horde koje su delovale jezovito i na prvi pogled, a kamoli da smo imali neku "civilizovanu kulturu", u Samarkandu su izračunavali udaljenost Meseca od Zemlje, čitali prvoklasnu poeziju, bavili se trgovinom, izučavali grčke, rimske, indijske i kineske klasike... Čak nije tačno ni da su svi muhamedanci - još uvek postoje čisto zarastristička sela u kojima gori vatra na centralnom mestu, a sam naziv Buhara izveden je od Bud-hara, Budinog mesta ili, kako to pogrešno prevode: Budinog manastira. Ovo oko prevoda rekli su mi specijalisti za farsi ili parsi (kako ga gde zovu), staropersijski jezik, koji se koristi i dan-danas u ova dva uzbečka grada i u nekim delovima Irana i Avganistana.
To je bila jedna strana priče, a druga, možda i upečatljivija, jesu lica ljudi koje sam sretala. Neki su izgledali kao Kinezi, neki kao Mongoli (ima razlike kad ih malo više srećete pa se naviknete na drugačija lica), neki kao Arapi, a neki su imali kose oči i četvrtasto lice, s jakim vilicama. Ima ih i plavih, i riđih, i svakojakih. Devojkama i mladim ženama po pijacama ispod marame koja dopire do struka vire guste crne pletenice za šaku duže... Tadžikistanke se posebno ističu lepotom: svetlih očiju, najčešće zelenih, zagasitog tena i smeđe kose zaista deluju skoro nestvarno. Po predanju, kad je Aleksandar Makedonski ovde ostavio grupu vojnika, oni su se pomešali sa stanovništvom i počela su da se rađaju deca svetlih očiju. Da bi zadržali takav izgled, ženili su se i udavali između sebe, pa je u bivšem SSSR-u javna tajna bila da je tamo najveći broj idiota.
Zuko u "Pismima" između ostalog pominje i lepotu žena, pa je tako ostajao bez daha u iranskim avionima, a kad je upoređivao lepotu žena s Bliskog istoka, pisao je o raznovrsnosti, nasuprot nje stavljajući lepotu američkih žena koje imaju "konfekcijsku lepotu". Nažalost, taj trend se proširio skoro na ceo svet. Kad već pomenuh američke žene, na nekoliko mesta Džumhur piše i o američkim turistima i poslovnim ljudima, koji u ove krajeve zalaze dobro pelcovani protiv svih mogućih i nemogućih bolesti, i dobro opremljeni apotekom u kojoj su najzastupljenija sredstva za dezinfekciju. U vezi s tim, setih se i Andrića koji je na jednom mestu (mislim da je u "Travničkoj hronici") pisao o haustorima koji na Zapadu po pravilu budu zapišana, smrdljiva, buđava mesta, a na Istoku se po tom "ničijem vlasništvu" zasadi cveće u polupanim loncima i opet nekako ima života.

"Pisma iz Azije" pored književne vrednosti imaju i likovnu jer tekstove prate Zukovi crteži, često i s propratnim tekstom koji je pisan na licu mesta, malo ćirilicom, malo latinicom. Na pojedinim mestima, na kojima opisuje bašte, pa još imam i lustraciju pored, počinjem da osećam kako mi miriše cveće, a nalazim se u brundavom autobusu koji "miriše" na neosušena a očišćena sedišta i petrolej.
Pa tek opisi kamiona koji dolaze u jednom obliku iz fabrike negde u Evropi, a u Avganistanu ih preurede tako da liče na pokretne kuće. Ili dojučerašnji beduini koji kupe nejveću limuzinu koju mogu da nađu, voze se u njoj sa svim ženama koje imaju i ugrade roštilj za ovčetinu nesred kola!
Sve vrste bogomolja, pa i pravoslavne crkve Jermena koji žive u ovim krajevima, opisane su s toplinom koja ne propagira religiozno razmišljanje, već raznolikost. Hipici koji godinama žive u Dolini Buda kojih nažalost više nema, i opet ti bučni Amerikanci koji gomile betona i stakla pretpostavljaju mnogo boljim hotelima.
Radila sam kao vodič i znam kako se ponašaju Amerikanci. Jedino oni i Rusi, gde god da ih odvedeš i šta god da im pokažeš, uvek imaju pitanje NAJ (tako su to zvali vodiči između sebe): "To je najveće?", "To je najstarije?", "To je NAJ..." I šta čovek da im kaže? Jednom sam se baš naljutila na Avali na dve Ruskinje koje su, gledajući najobičnije cveće malo sređeno stručnom rukom, prokomentarisale: "Vidi, i ovde raste naše cveće!" Odbrusila sam prilično grubo: "Ne, to je naše cveće, ali raste i kod vas!" Dosta mi je više te njihove veličine!
Ovi moji Rusi bar su poznavali istoriju i videlo se da su išli u školu i naučili nešto, a Amerikanci nisu imali ni to. Bili su u čudu i što nemamo probušene noseve i ne nosimo noževe u zubima. Jedna Amerikanka me je pitala da li ćemo se vratiti u Kapadžib. Bilo mi je potrebno neko vreme da ukapiram kako misli na Sarajevo - ali napisano ćirilicom! A što su tek seljačine u vezi s hranom! I u paradajz salatu stavljaju sirće - u stvari nose neki svoj drljavi dresing kupljen u Americi i stavljaju ga u sve živo, a ono najobičnije ulje pomešano sa solju i mnogo sirćeta.
Zuko je obišao ovaj deo Zemlje baš kako treba - upoznajući se sa tradicijom, ljudima, običajima, osećajući atmosferu, i uz mnogo, mnogo predivnih digresija u vezi sa Šantićem, Zmajem, Kajzerom, Arijevcima (kome nije poznato ko su Arijevci, obavezno neka pročita), savremenom istorijom, minulim vekovima, s mnogo boja, ljubavi prema ljudima i tolerancijom prema razlikama. I kako da se jedno takvo putovanje (da bi ga sproveo, "služeći se i marifetlucima") uporedi na primer sa obilaskom Britanskog muzeja - sve vreme sam razmišljala gledajući silne eksponate kako su se nakrali, pa nakrali, pa na oči nisu videli koliko su krali... prave lopuže.
Uživala sam u "Pismima", čitajući ih i gledajući (nije zanemarljiv ni likovni aspekt) i prisećajući se. Iako se radi o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih, pred sobom sam imala lični utisak s kraja osamdesetih. Autentičnost i živ doživljaj, minimalistički jezik i veliko čovekoljublje, dobro obrazovanje i neizmerna radoznalost glavne su odlike ovog štiva. Sad tek shvatam da sam toliko oduševljena ovom knjigom, da nemam ni reči kojima bih opisala to svoje oduševljenje. Retko ostajem bez teksta, ali...

Feministkinje javno i privatno ("Dnevnik", Queeria, 2010)

Juče je bila promocija publikacije projekta "Dnevnik" u izdanju organizacije Queeria (Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti) u Kulturnom centru "Grad". Ova po mnogo čemu obično neobična knjiga (može i obrnutim redosledom - neobično obična), nastala je "kao rezultat saradnje 'Queeria centra' sa velikim brojem poznatih ličnosti iz javnog života Srbije. Nakon višegodišnjeg iskustva, naše statistike pokazuju da su žene – od umetnica preko univerzitetskih profesorki do… političarki – ne samo brojnije, već i spremnije i hrabrije da stanu u odbranu ljudskih prava. (...) Sagovornice DNEVNIKA kroz svoje intimne priče objašnjavaju šta ih motiviše da budu društveno i politički angažovane, da podržavaju manjinske grupe i ljudska prava. Kako one vide Srbiju danas, da li su i na kom nivou promene moguće, šta one očekuju kao rezultat svog angažmana, neka su od pitanja na koja DNEVNIK traži odgovore."
Ovo stoji u notaciji "Dnevnika" i zaista je to - to. U tom smislu knjiga je sasvim obična i lako bi mogla da se svrsta u publicističku literaturu, kojoj, istini za volju, uglavnom i pripada. Ipak, ono što je odvaja od mnogih sličnih knjiga koje su više pamfleti i koje čitaju uglavnom ljudi koji se time i bave, u tome je što možete da je čitate i kao pravu lepu književnost. Pored umešnosti priređivača Bobana Stojanovića i Marijane Stojčić da nađu pravu formu i izaberu prave sagovornice, da li namerno ili je slučajno tako ispalo, sve priče, svih sagovornica, životne su i zanimljive. Očekivala sam da će sve biti manje-više na isti kalup, pa još i feministički obojeno... kad tamo... stvarno dnevnik 21 žene koje imaju šta da kažu. Takođe priznajem da za neke od njih nisam ni znala (kako su me neki gledali, izgleda da mi je to kulturološki propust), ali utoliko je veći kompliment što sam i njihove "dnevnike" pročitala u dahu.

Kad je neko poznat, obično vam je zanimljivo i za koliko se vremena ujutro spremi kad izlazi iz kuće, što sa nepoznatima nije slučaj, ali ovde su i one meni nepoznate sagovornice imale izuzetno zanimljivu priču. Neke od njih imaju poglede na život, svet i vreme u kome živimo koje se graniči sa narodnom mudrošću. Ko zna, možda neke od rečenica postanu i izazi ili poslovice. Na primer, glumica Aleksandra Janković kaže: "Moj život je moj argument", ili  Biljana Stojković, univerzitetski profesor: "Počela sam da se pitam šta ljude opredeljuje i shvatila da su na početku u pitanju samo nijanse, fini prelazi koji se teško prepoznaju", ili izdavač Slađana Novaković: "Život je zeznut, u njemu nema pravila", i tako dalje, i tako dalje.
Kako je sagovornica 21, i knjiga ima 21 poglavlje. Mada su pitanja za sve bila ista ili makar slična, ovo nije leksikon u kome svako odgovara na svako postavljeno pitanje. U nekim slučajevima su marginalizovana pitanja koja su u nekim drugim najveći deo životne priče. I dok su neke od njih i bukvalno bile na barikadama, druge su pak kolicima sa bebom prolazile pored, iako su znale ljude koji predvode kolone nezadovoljnika. I upravo je u tome glavna vrednost ove knjige - 21 priča koja nije pravljena konfekcijski, već je sve ručna izrada.
Ako bi trebalo da se rangira, meni je najzanimljivija priča, u smislu da se radi o najsveobuhvatnijem, najbogatijem i najzasićenijem životu, upravo priča najstarije od njih, mada mislim da taj kvalitet ne raste nužno sa brojem godina - priča Vesne Pešić. Ona je ujedno i najiskrenija, najzanimljivija, sa najviše suprotnosti i sa životnim putem koji bi mogao da dostane i za nekoliko života, a kamoli za jedan. Za njom sledi Dubravka Marković, a za nijansu zaostaju Maja Stajčić, Jasmina Tešanović, Nadežda Milenković, Milica Krstanović... Najbleđa priča, i nekako mi je delovala folirantski, jeste priča Biljane Cincarević - mnogo dubokoumnih reči na malom prostoru bez konkretne pozadine i pokrića i bez ikakve živopisnosti osim kratkog izleta u pitanjima o autoritetima i veri u lepo. Naravno, ovo je lični izbor, neko drugi napraviće sasvim drugačiju listu. Uostalom, priređivači su napisali: "Mnoge koje po svemu to zaslužuju, nisu se našle u ovoj knjizi. Ali, ova knjiga je posvećena i njima."
Sve sagovornice imale su pitanje o političkoj korektnosti, i mislim da su upravo na to pitanje dale najrazličitije odgovore. Odgovor koji mi je najbolje "legao" dala je Jovana Dimitrijević: "Jedna od stvari koje ne volim jeste politička korektnost. Milimetar je deli od rigidnosti, a to je za mene suviše tanka linija. Sigurno da postoji dobar razlog za njeno postojanje, ali kada politička korektnost postane tema kao takva, kad svako može da iskaže politički korektno upakovanu mržnju, kada može da se nauči iz priručnika, onda ona nema svrhe." A dala je i izjavu na kojoj joj zavidim: "Plašim se stabilnih ljudi. Smatram privilegijom to što nisam stabilna: nemam zaposlenje, ne umaram, se i niko me ne ograničava. Posmatram svoje prijatelje. Recimo, imam druga, radi kao call boy, on je uvek umoran kad se vrati s posla, ne želi da razgovara ni sa kim. Ja to nikada ne bih mogla sebi da dozvolim."

Zar to nije suštinska definicija slobode? Po mom mišljenju - jeste, i tako gledano ja sam rob, moji prijatelji su robovi, kolege, rodbina... Poznajem samo jednu osobu koja je suštinski slobodna, i na tome joj zavidim. Mnogo joj zavidim.
Sve ove žene žive različite živote, imaju različite poslove, porodične situacije, različito gledaju na neke stvari, drugačije su provele detinjstvo i mladost... ali im je zajedničko što su žene i što se ne plaše ni sebe ni promena, čak im i teže. Zanimljivo štivo, vredi ga pročitati.

Na fotografijama su političarka Vesna Pešić i novinarka Tamara Skrozza.

U zadnji čas, svima pod kožu (I. Mandić: "U zadnji čas")

Iako je o "autobiografskom rijaliti šou" Igora Mandića "U zadnji čas" već bilo dva odlična prikaza, ovde i ovde, ne mogu da odolim da ne napišem koju ne samo o knjizi već i o autoru, a pogotovo o vremenu kad je bio najaktivniji. Već prva rečenica pobuđuje sumnju - šta znači to "najaktivniji" - a sumnji ima na svakom koraku ove pseudoautobiografije, što joj upisujem kao najveću vrlinu.
Davnih sedamdesetih prvi put sam videla Igora Mandića, i to na TV-u. Bila sam još dete koje nije moglo da zna šta taj čovek radi, ali se dobro sećam da sam se tad prvi put suočila sa slikom intelektualca koji ne mora da izgleda zarozano i slabašno ili predebelo, s velikim tamnim podočnjacima, finim manirima... Pričao je tako lepo, navodio je na razmišljanje i kad se slažete i kad se ne slažete s njim (što je presudan talenat jednog polemičara), a očigledno i obrazovan - nije bilo dvojbe: ovo je čovek koji pobuđuje pažnju. Kasnije sam se potrudila da pročitam nešto od njegovih kritika, i uvek me je ostavljao u teškom razmišljanju, neki put zato što se u potpunosti slažem s njim, neki put zato što mislim da se nalupetao, neki put zato što je bio zanimljiv, neki put pre svega duhovit, a najčešće je davao toliko informacija koje nisu zbunjivale, već su naprotiv otvarale apetit za novim knjigama. Da, zaboravih da napomenem - uglavnom su to bili njegovi prikazi knjiga, i mislim da je od svih kritičara bio najplodniji, najuzbudljiviji, najnezavisniji... Za mnoga imena savremene književnosti saznala sam upravo od njega. Ako je neko popularisao književnost, to je sigurno bio on. I ne treba da mu bude zahvalna samo Hrvatska, nego i Srbija, Bosna, Crna Gora... Čovek je očigledno pročitao tone knjiga i pisao o njima trudeći se da bude što objektivniji. Ovo bi trebalo da se podrazumeva, međutim danas se uglavnom piše po nalogu, pa se vodi računa ko je u kojoj kući, pa ko za koga radi, pa da li će i samom autoru prikaza zatrebati nešto... nekad... ne valja se zamerati... Igor Mandić je u tom smislu možda i najnepotkupljiviji kritičar ikad prethodne Jugoslavije. Da se razumemo: s nekim njegovim prikazima ne slažem se uopšte, ali je on svoje mišljenje obrazlagao, uvek je imao stav i nikada se nije ulizivao. Neko bi rekao - hrabar čovek, ali mislim da to nije stvar hrabrosti već karaktera, a od sebe se jednostavno ne može pobeći.
Kao i svaki radoznali intelektualac, nije ga zanimala samo jedna stvar, na primer književnost; pisao je i o muzici (prijatelji koji su završili muzičku akademiju, stručnjaci, kažu mi da njegove kritike ozbiljne muzike imaju i "telo i dušu"), i o kulinarstvu ("Bračna kuhinja" koju on pomalo ismeva, odlična je gastro literatura - tu sam već i sama stručnjak), i o vinu, i o erotskom i pornografskom... O čemu god da je pisao, radio je to kako treba, nije bio šarlatan. U "U zadnji čas" podruguje se sebi pišući kako je sve morao da isproba pa od krupnog postao debeo, a od ljubitelja i poznavaoca vina prava ispičutura.
Koliko god delovao nadmeno, u stvari je samoironičan, i to radi toliko otvoreno da deluje kako se igra. Ja sam ga shvatila vrlo ozbiljno jer se i sama sećam nekih epizoda o kojima piše. Na primer, njegovog "antirijaliti voditeljskog poduhvata" "Moja malenkost..." na 3K, koji je mogla da gleda tek polovina Beograda. Nekih emisija odlično se sećam, na primer one sa Bogdanom Tirnanićem, koja mi se i nije svidela toliko, mada nisam stekla utisak da su obojica bili pijani, kako su kasnije novine pisale. Iako mi se nije svidela, odgledala sam je do kraja, ostavljajući sav drugi posao. Jednostavno, Igor Mandić je harizmatičan i to mu niko ne može osporiti.

"... kad D.K, izražavajući prosječno mišljenje svoje generacije, 'teoretizira' o tome kako publicitet omogućuje slavu i prodor - bez obzira na talent i vrijednost proizvoda - e, tu nažalost, upada u banalnu teoriju manipulacije, koju su iskristalizirali elitisti, kako bi omalovažili uspjehe zvijezda masovne kulture. U stilu 'to je lako, ali glupo, mogao bih i ja, ali neću', oni proturavaju verziju da je uspjeh 'šunda' ili mediokriteta rezultat reklame, koja se njima samima gadi, iako im je nitko ne nudi. Naprotiv, svaki je 'uspjeh' u funkciji neke vrijednosti, tj. on nije lažan, nego je točno na razini potrebe - kojoj se ULAGUJE. (...) Kaže D.K. da 'osrednje obrazovani obični lukavac može sačiniti romančić koji će se izvrsno prodavati...'. Zaboga, gdje je taj recept? Ja bih ga kupio." A sve to povodom osporavanja samog Igora Mandića. Čak za taj tekst u "Poletu" (u stvari pljuvačinu o njegovom otvaranju izložbe Mome Kapora u Zagrebu) Mandić kaže da nije loš.
I o najbolnijim trenucima u svom životu I. M. piše autoironično, na primer povodom boravka na birou rada, u Slobodnoj Dalmaciji daje oglas u kome nudi "intelektualne usluge po nahođenju poslodavca", a između ostalog voljan je i "pripremati i pisati doktorske, seminarske i diplomske radove"... Zamišljam bilo kog drugog na njegovom mestu (ugrožena egzistencija, ime na crnoj listi...) i nasmejem se onako malo, na stranu, kako se verovatno i on sam sebi smeje.
Ali sam se zato stvarno smejala njegovom "uzvraćanju udarca" feministkinjama - one naime, uvek pišu o prvoj menstruaciji, pa se i on priključio, a kako nije imao iskustva "proizvođenja u ženu", opisao je svoje "proizvođenje u muškarca", prvo ejakuliranje, kako ga je Vučo nazvao "ajkuliranje".
Bolan momenat je i urednikovanje u "Vjesniku" koje je propratio podjebavanjem samog sebe. Čak je ponudio i novinske isečke, citate iz jedne knjige o tome... Sve dokumentovano, a u slavu svoje naivnosti, kako je on naziva - čarličaplijevske. Kad se prevede, priznao je sebi da je - glup. Ali, i to je ljudski.
Svi delovi u kojima piše o ženi Slavici i preminuloj ćerki Adi odišu nežnošću, ali onom pravom. Nije to kao u holivudskim filmovima, sa muzičkom podlogom i promenom svetla - ovo je stvarno, pa i to ponekad samoironično.
Za kraj, jedini je za koga znam s bratske hrvatske strane da ne piše ono ružno - srbijanski, Srbijanci... već je svuda kako treba - srpski, Srbi... Ovo ne bi trebalo da bude kompliment već da se podrazumeva, ali eto, kompliment je. Hrvaćani to ne bi shvatili, ali Mandić, Hrvat, shvata. Uostalom, Mandić jeste provokativan, međutim i dobro vaspitan. U svemu što radi klizi po ivici, ali nikad ne prelazi granicu dobrog ukusa.

Odnos dva ljudska bića suprotnog pola ("Meki trbuh jednoroga", Đurđa Knežević)

Na nekoliko polja Đurđa Knežević me je iznenadila ovom knjigom. Ne znam njene ranije radove, za mene je ovo bio prvi beletristički iskorak, pa je možda i smešno što me "iznenađuje", ali eto - pročitala sam nešto što nisam očekivala. Zadovoljna bih bila i da su mi očekivanja ispunjena, a zadovoljna sam i što nisu.
Sasvim slučajno sam "otkrila" Đurđu Knežević, i to preko ovog teksta koji me je ostavio bez daha. Kod Đorđa Kalijadisa sam, povodom prikaza Mandićeve knjige, ostavila komentare iz kojih je očigledno da Đurđu rado čitam, ali i da mi je poznata samo kroz publicistiku. Baš sam bila zapela da dođem i do beletristike iz njenog pera. Kako sam već imala izgrađeno mišljenje na osnovu Zamirzina, a čitajući notaciju za roman, očekivala sam ljuto feminističko štivo obojeno duhovitošću i vrlo zabavno. Malo šta, u stvari skoro ništa od toga nisam pronašla u "Mekom trbuhu".
Za početak, možda će me neko demantovati (i ja samu sebe kasnije), ali od feminizma - ništa. Bar ne od feminizma kako ga ovde zamišljamo: prikaži muškarca kao svinju a ženu kao uzvišenu biće. Iako feministkinje neprestano govore da se bore samo za ravnopravnost, u praksi se susrećem tek sa onim militantnim feministkinjama koje bi sve muškarce podavile. Zato nikad nisam bila toliko zagrejana za tu ideju, mada, ako ćemo istini za volju, o muškarcima generalno mislim sve najgore - niža su bića, imaju jednu fiziološku funkciju manje (ne mogu da rađaju)... ali ipak ih volim, ne mogu bez njih, i kad bi se skinule naslage milenijumskog pogrešnog vaspitanja, otkrilo bi se da i oni imaju dušu. Čak mi ih je u poslednjih dvadesetak godina i žao. Ne mogu da se iskobeljaju iz uloge koja im je nametnuta, a oni koji imaju mozga znaju da je realno stanje sasvim drugačije. Oni jednostavno ne mogu da odgovore zahtevima modernog društva i u pravom su raskoraku. I dalje se gleda podsmešljivo na tatu koji pegla pelene, koliko god mi pričali (samo pričali) da je to normalna stvar.

Kod Đurđe su zaista jin i jang pomireni, odnosno ravnopravni. U tom smislu, kao izvorni feminizam, ova knjiga jeste feministička, ali nije zadrto feministička. Ovde je muškarac obrazovan, fin, meka dušica, iskren... ali inertan, duhovan, intuitivan... ima sve osobine koje se obično podare ženama u podeli uloga. Njega čitalac u pojedinim momentima toliko žali da zaista nikako ne mogu da se otmem utisku kako mu je dodeljena ženska strana u uobičajenom smislu. Zapada u depresiju, unutrašnji svet mnogo mu je bogatiji od spoljašnjeg, ispoljava se kroz sebe i u sebi, češće beži od problema nego što se hvata s njima u koštac... Žena je bezobzirna, seksualno aktivna do te mere da "razmišlja polnim organom" umesto uvreženog kako muškarac "razmišlja kurcem". (Mala digresija povodom ovoga: uradila sam upravo suprotno od Đurđe u pominjanju muških i ženskih polnih organa - kod nje je ženski nazvan narodski, a muški je - polni organ ili međunožje.)
Moglo bi se pomisliti da u "Mekom trbuhu" sve vrvi od seksa. Ni to nije tačno. Seks je sastavni deo odnosa muškarca i žene koji su u vezi, i taman toliko ga i ima. Međutim, seks je ono što ih je privuklo jedno drugom, a kad su počeli da se udaljavaju, upravo na seksualnom planu ogledalo se dokle su stigli. U tom smislu, seks je početni impuls i nadalje samo lakmus papir.
Žena je kučka, bezobzirna i neurotična, jedini danak "ustaljenom stanju stvari" jeste kad je on udara. I u tim delovima romana njegov postupak se opravdava, sjajno je Đurđa razradila motivaciju junaka i njihovi postupci neizbežan su sled njihovih karaktera i u skladu su sa događajima koji im prethode. To je velika pohvala ovom delu.
Što se tiče duhovitosti, od koje vrcaju publicistički tekstovi Đurđe Knežević, ovde je nema. Ipak, ima ironije ispod prvog, pojavnog sloja, ponekad se primeti tek nadnadno. Na primer, junak koji nema ime, za razliku od junakinje koja ga ima, zamera svojoj polovini kako je obučena za odlazak u operu, čak mu je i neprijatno što je obula cipele koje uopšte ne odgovaraju haljini, a on sam sve vreme sedi u kući u jednoj te istoj garderobi, i kao očigledan primer depresije, retko se i kupa. S druge strane, Ela je likovni umetnik, ona bi trebalo da zna pravila slaganja boja, ali... slikari su obično obučeni sačuvaj-me-bože. Kad sklopite stranice knjige pomislite na debelog i zarozanog komšiju koji zamera svojoj ženi na svakom gramu viška kilaže.

Odnos Bezimenog i Ele pratimo od samog početka, od susreta na aerodromu koji je neizbežno seksualan zbog fatalne privlačnosti, kako junak kaže - "neki se odmah prepoznaju", do tragičnog kraja, ubistva. Junake pratimo kroz monologe, što me je podsetilo na epistolarni roman, samo što ovde junaci pišu sami sebi; ili pak liči na komparativne dnevničke zapise. Bezimenog junaka mnogo više ima i na prvi pogled je prikazan u pozitivnom svetlu jer trpi, mada i Ela trpi, ali bez opravdanja. On je bezvoljan, ona jurca kao muva bez glave. Okrenemo li uloge i počnemo da ih posmatramo iz drugog ugla, shvatimo da utisak na prvu loptu i ne mora da bude ispravan.
Radnja je vođena unutrašnjim previranjima i puštena kroz prizmu preživljavanja junaka, s tim što je Bezimeni mnogo zastupljeniji, uostalom on je u ovoj vezi misaonije biće. Rečenice su sređene cakum-pakum, čak i one najglomaznije imaju puno opravdanje i ni u jednom trenutku ne predstavljaju kost u grlu. Ako očekujete čist psihološki roman, nećete ga dobiti, ako očekujete dosadnu knjigu kamerne atmosfere, nema ni nje, nema ni spektakla, ni suvoparnosti, ni podilaženja "što širem krugu čitalaca"... a opet - imate roman koji se lako čita i nudi teme za razmišljanje. Sasvim lične teme.

P.S. Zahvaljujem Srđanu Dvorniku koji mi je ovu knjigu doneo iz Zagreba. Verovali ili ne, nije išlo tako glatko; izgleda da se udaljenost među gradovima ne meri kilometrima.

Lazina starija sestra Veca Veštica

Posle prve igre, na Filoblogiji je započeta i druga, mnogo ambicioznija. Ovo je moj prilog - Lazina starija sestra, koja će, nadam se, još pisati o svom odnosu s Lazom. Ovo je upoznavanje.

Oduvek sam želela mlađeg brata, svi su imali nekog, samo sam ja bila sama. I dobila sam ga kad sam pošla u školu. A onda je u trećem razredu došao još jedan. Najednom nas više nije bilo petoro u stanu: mama, tata, baba, deda i ja, proširili smo se za dva člana za nepunih godinu i po dana. Radovala sam se što imam još nekog kod kuće, mada je baba govorila tati da nam je za stan od opštine bilo dovoljno još jedno dete, nije morala moja luda majka da rodi dvoje. A tata joj je odgovarao: "Ćuti, mama, od viška glava ne boli. Sad ćemo sigurno brzo da dobijemo stan." I tako, odosmo mi od babe i dede iz centra grada i jednosobnog stana na Karaburmu u dvosoban. Nastavila sam da idem u svoju staru školu, govorili su mi da ću u petom da pređem u novu koja je blizu zgrade, ali do petog već sam požalila što imam braću, a ni školu nisam htela da menjam. Vladan je stvarno bio sasvim dovoljan za dvosoban stan, ali Laza... On je čist višak.
Zamišljala sam da ću se igrati s braćom, da će me oni slušati, a ispalo je da sam poslednja rupa na svirali. Od princeze sam se pretvorila u Pepeljugu, tako da sam odmah znala da bajke nikada ne mogu da budu priče iz života. Plakali su i danju i noću kad su bili mali, opet nisam imala svoju sobu, morala sam da je delim s njima, tukli su se, morala sam povremeno i da ih čuvam, nikad ništa nisu vraćali na mesto, nisam mogla da zovem drugarice u posetu jer bi uvek smetali, u sobi su igrali fudbal... Jedna drugarica uganula je članak kad su stavili kanap na vrata. Drugi put su podmetnuli žabu u ranac mog druga koja je izletela na času matematike. I neprestano su me tužakali. Sakrivali mi stvari, pljuvali po sveskama, jednom se Laza i ispovraćao po garderobi koju sam lepo složila za izlazak.
Čim su naučili da čitaju, odmah su se dokopali mojih dnevnika. Svuda sam ih skrivala, ali ne vredi. Pronalazili su ih kao da imaju detektore za tuđu intimu. A onda bi ih čitali i kreveljili se. Obećala sam i jednom i drugom da ih samo čekam kad budu u mojim godinama.

A kad je i njima bilo po 16 i 18 najednom mi ih je bilo žao. Izgledali su kao žalosni slučajevi, Vladan doduše lepo popunjen a Laza kao da je progutao motku. Ipak, braća su mi, mada su dosadni i nesnosni. Vladan se bolje snalazio, on je ipak sportista, ali Laza... Njegove umetničke sklonosti ubijale su me u pojam. Iz tih čuvenih dnevnika oko kojih smo se često otimali pa ih neretko i cepali vukući svako na svoju stranu, prepisivao je čitave stranice i predstavljao ih kao svoje. Jednom je moju patnju lepo iskoristio za pismeni zadatak u osmom razredu, dobio peticu i još se to čitalo svuda po školi kao najbolji rad. A nastavnica, onako oduševljena, napisala mu je ispod sastava: Zrelo razmišljanje i neuobičajeno za jednog dečaka - odlično poznavanje ženske psihologije. Bože blagi, htela sam da ga ubijem! Ali, prava je kurva, pogleda me onim svojim okicama, zavrti glavom kao loptom na šipci od vrata i prozbori najtiše što može: "Veco, ti si moja sestra, seeestraaa..." I, šta da mu radim?
Nikad me ni za šta nije poslušao, imam utisak iz čistog inata, čak i kad se slagao sa mnom. Valjda je hteo da pokaže kako je "svoj". Neka mu, zato je toliko puta i ispadao glup. On misli da je to zato što je najmlađi u kući. Stvarno je glup! Vladanu ne sme ništa da kaže, meni neće, tate se plašio dok je bio živ a pojma nemam zašto, a mama... gde on s njom da razgovara! Nije mamina maza nego muškarac. Zato je ćućorio sa društvom iz kraja.
Nerviralo je i mene kad mi drugi određuju s kim ću da se družim, ali Laza... on stvarno pojma nema. Polovina društva su mu kriminalci pripravnici, četvrtina blente kao i on, a ostatak bi mogao da se opiše kao blago retardiran. Uvek skoči kad mu to kažem, ali stvarno mi nije jasno šta sa svima njima nalazi zajedničko. Prošle godine napravili su kao neki bend, a niko pojma nema da peva. Ne znaju ni da sviraju, pa su sve radili preko nekih matrica. Ali, jedan jedini put kad sam se ponosila Lazom bilo je upravo tad - pokazao mi je svoje pesme. Iako neuko sročene u nekom civilizovanom mačo fazonu (oni kao neki žestoki momci koji beže od prozaičnosti života, sve i svja su prošli i sve iskusili...), i sve se rimuje, međutim bilo je materijala za razmišljanje. Bila sam ponosna što piše, i od one gomile tekstova koju mi je doneo da lektorišem, pesme koje sam ocenila kao najbolje - sve su bile njegove! Bravo Lazo, možda će stvarno biti nešto od tebe! Nekad, možda. Imaš neku specifičnu težinu, nisi više onaj mali usranko koji mi je kvario svaku žurku i uspevao da mi rasturi svaku vezu u nagoveštaju, i pre nego što počne.

Honorarni klovn

Juče je na Filoblogiji Valentina dala jedan zanimljiv (pisani) zadatak - odabrala sam prvi početak. 

Honorarni klovn

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Ne mogu se braniti što sedim i što stojim na ovoj platformi, ne mogu se opravdati ni što sam baš u ovom tramvaju, ne razumem po kom sistemu funkcioniše ono što se dešava. I zašto se dešava tako kako se dešava? Zar nisam mogao biti na drugom mestu? I zar sam morao da budem sin svog oca? I da se rodim ovde, u ovom gradu? Da mi oči budu plave? Zašto ne crne?
Često se pitam zašto je sve tako određeno. Probudim se, prvo otvorim oči, imam neopisivu potrebu za kafom, u nozdrvama mi treperi od želje za njenim mirisom, pridignem se malo... i poželim opet da se vratim u ušuškano okrilje tople posteljine. Glava mi puca od misli. Pritiskaju me, lome, gone, sateruju u ćošak u kome se osećam kao ranjena zver, neodlučna da li da se prepusti sudbini ili da uzvrati. U tom trenutku postoji izbor - da li da uradim ovo ili ono - ali samo u tom kratkom deliću sekunde, a onda prevlada nagon koji je uvek unapred određen. 
Ja reagujem tako, a moj otac bi drugačije. Rodio sam se da volim planine i zelena polja, a on more i vrele dane, sparinu čak. Kad ustane, odmah štucka svoje brižljivo negovane brkove, prodere se grlenim glasom da ga čuju i preko ulice: "Ustajte, nema valjanja po krevetu, treba da se radi. Lep je dan!" Neko će reći, oficirska navika. Nije, znam da nije, moj otac rodio se kao oficir. Možda je salutirao babici, a da je mogao da priča, pitao bi gde mu je uniforma. Na samom početku on i ja smo na suprotnim stranama. Učestvujemo u trci koja je unapred osuđena na propast. Cilj nam nije isti. Ja bih da me on prihvati, a on bi da se ja promenim. 
U stvari, i u ovom trenutku imam pravo na izbor. Mogu da ustanem umesto što sedim, mogu da izađem iz tramvaja sad, odmah, ovog trena, mogu da odem do poslednje stanice i vratim se peške do mesta koje sam odabrao (da li sam odabrao?) kao konačno odredište, mogu da se bacim pod autobus koji nas sustiže... Mogu da se vratim kući, tresnem rukom o sto i kažem ocu kako je moj život moja stvar. A mogu i ništa od toga da ne uradim.
Želim da budem iskren i kažem mu šta me čini srećnim a šta rastužuje. Međutim, on nema sluha za mene, ja sam njegovo najveće razočarenje. Sad je posegao za ucenom - ili ću ostati u kući kao svaki poslušan sin ili će me se odreći i izbrisati me iz testamenta. On zna da me novac ne zanima, samo bih voleo da prihvati moju odluku i pusti me da odem. Da odem s njegovim blagoslovom. I da me gleda kad sa svojom trupom dođem u naš grad, da se divi, smeje i aplaudira mojim skečevima i gegovima u pauzama između trapeza i krotitelja lavova. On sam se obradovao kad sam mu rekao da sam "honorarni klovn", potapšao me po ramenu kad sam dobio prvi honorar za jedan dečji rođendan: "Bravo, sine, zaradio si. Najgore je ne raditi ništa i čekati." 
A sad sve to više nije važno, bolje da sedim kod kuće, držim u rukama diplomu inženjera i čekam posao. "To je časnije nego da se glupiraš po belom svetu, da te svi vide i smeju ti se" - kaže mi. Izašao sam na kraj sa tim prvim napadom, izašao sam i s drugim kad je zamahnuo da me udari, ali onda je imao infarkt i sva moja odlučnost pala je u vodu. I majka me gleda kao zlotvora. Jedini moj saveznik iz potaje prešao je javno i glasno u protivnički tabor. 
Čime da opravdam što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima, a ja za nekoliko stanica treba da izađem i potpišem ugovor na dve godine sa cirkusom?

Izaći ću gde treba, neću izaći, izaći ću, neću izaći, izaći ću, neću...

Istorija na Bojn način ("Zimski dvorac", Džon Bojn, Alnari)

Sasvim slučajno mi je ova knjiga dospela u ruke, i sklona sam da pomislim kako je ona pronašla mene a ne ja nju. Moram da priznam da volim romane sa istorijskom tematikom, kao što volim i kad ništa ne znam o autoru, pa onda nekako objektivnije sudim, bar se nadam.
Ako treba da dam ocenu od 1 do 10, ovaj roman zaslužuje jednu jaku šesticu ili slabu sedmicu, ali bi sigurno imao i bolju ocenu da se izdavačka kuća Alnari malo više potrudila oko priređivanja knjige.
Opšti utisak mnogo kvari očajna lektura, pri tom nikakve zamerke ne upućujem lektoru koji je potpisan. Kako i sama vrlo često radim taj posao, znam kako to kod nas ide - kad lektor završi, vrlo često mu uopšte ne daju da sravni tekst (da proveri da li su unesene sve ispravke), još češće i neko nešto doda ("ma, samo reč, šta to može da pokvari"), a ponekad su rokovi toliko kratki da nema šanse da se nešto uradi kako treba, kao što nema šanse ni za drugo čitanje. Ko ne zna o čemu se radi: prvo čitanje je najmerodavnije, a da bi uopšte mogao isti tekst drugi put da se pročita ili mora da prođe podosta vremena ili se daje nekom drugom, a ako taj neko drugi ne postoji, tekst ide na korekturu - proces pred samo štampanje). Šta god da je razlog, pa čak i da je lektor za sve kriv (a svi sebi daju za pravo da sve svale na njega), opet je izdavačka kuća ona koja daje završnu reč. Gospodo iz Alnarija, ovo je druga knjiga iz vaše kuće nad kojom se zgražavam, i ako i sa trećom bude isto, ne kupujem ništa više od vas. Možda vi zbog toga nećete da propadnete, ali gubite revnosnog čitaoca i reklamera. Kad biste samo znali koliko ljudi kupuje knjige po mom savetu, shvatili biste me ozbiljno. Onda oni dalje reklamiraju, i tako ide u krug. Počnite da radite svoj posao kako valja jer jednom nekog možete da prevarite, možda i dvaput, ali ako želite da trajete... nećete potrajati jer varate i fušerite. Ljudi nisu budale, pogotovo oni koji vole dobru literaturu. 

Da ne ispadne kako cepidlačim, ko god bude uzeo roman u ruke, na svakoj stranici će imati neku primedbu. I nije reč samo o slovnim greškama, već i o pravopisnim, pa i gramatičkim. Posle desete greške u vezi s padežima (!), prestala sam da brojim.
I još nešto je bitno u vezi sa ovim romanom, a nije književno pitanje - Zimski dvorac u celosti sam pročitala u prevozu. I Hiljadu čudesnih sunaca sam čitala uglavnom u prevozu, i Nacionalnost: vanzemaljac, i Lutajućeg Bokelja... ali sam ih završavala kod kuće. Zimskom sam sklopila korice u BG:vozu, negde između Vukovog spomenika i Pančevačkog mosta.
Šta je to što me je držalo da čitam dalje ovaj roman iako sam pomišljala da odustanem iz razloga koji se tiču jezika? Pre svega, interesantno vreme koje se opisuje, tema, lepo vođenje radnje i vrlo umešno kompoziciono sređena fabula. Naslovi poglavlja su godine, a ovde se počinje s 1981, s kojom se i završava. Kao pun krug koji opasuje epohu - od 1915. godine u Rusiji, preko kratke epizode u Parizu, pa do 1981. u Londonu. Notacija za knjigu bavi se samo 1915. godinom, kao prelomnom, jer je tad zaista početak  - šesnaestogodišnji Georgij Danilovič Jehmenjev, običan mužik iz običnog ruskog sela Kašina članu carske porodice spasava slučajno život i postaje heroj. Heroj je bio kratko, tek do Revolucije, ali to su godine u kojima stasava u čoveka i sve što se zgusnulo u te dve do tri godine određuje njegov kasniji život. Nažalost, ne mogu da otkrivam kraj, ali on u stvari zaokružuje celu priču i daje joj elemente trilera koji ipak nije dominantan, i ne treba da bude u štivu ove klase.

Pojam vremena nije toliko komplikovan (samo za objašnjavanje, ne za čitanje) u prustovskom smislu, ali mora da se postavi. Za razliku od Prusta, ovde imamo ujednačen ritam, kao na klackalici: prvo je moderno doba - 1981, pa onda ide poglavlje Princ Kašina (povratak u 1915. godinu), zatim sledi 1979, pa Zimski dvorac (1915/16), potom 1970... Nije čista retrospekcija, ali jeste naizmenična promena kraja radnje romana i njegovih početaka, s tim što moderno vreme ide unatraške, retrospektivno, a počeci hronološki. Sva poglavlja iz "ruskog perioda" imaju ime, a sve što se odnosi na vreme posle odlaska iz Rusije naslovljeno je samo godinama. Posle dva, možda i tri poglavlja slutite da će se ta vremena u jednom trenutku susresti, i normalno očekujete da to bude neka sredina, na primer četrdesete ili pedesete godine prošlog veka, ali kako roman odmiče tako se radnja ubrzava u sižejnom smislu, ne i po aktivnostima junaka. Po aktivnostima je upravo suprotno. Bogat unutrašnji život zamenjuje sirotinjsko ruho dnevnih događaja. I na kraju, u poslednjem poglavlju, susreću se oba vremena, i ono staro, ali sam odlazak iz Rusije, i ovo novo, koje u stvari znači kraj u svakom smislu, mada to poglavlje ima naziv kao i prvo - 1981. Pretpostavljam da je autor u startu imao nameru da uradi baš ovako, jer se "bode oči" nameće pitanje da li je svaki kraj u isto vreme i početak i da li je na samom početku ove storije, pa i svake druge, mogao da se nazre kraj? Iako je pitanje malo isforsirano, Džon Bojn ga je ipak neusiljeno izneo na sto - kao pregorelu šniclu koju pojedete jer se domaćin lepo osmehnuo, pa da mu ne kvarite raspoloženje i nipodaštavate trud. Činjenica je da u ovom romanu taj lep osmeh postoji, i da je sve uvijeno u fino pripovedačko ruho, pa se lako guta.
Još jedna vrlo bitna pohvala ide direktno autoru - osećaj za prostor i duh starih vremena, kao i za ruski mentalitet. Koliko mi je poznato, Džon Bojn je Irac. Opisi Petrogradskog dvorca i dvora, kao i običaji koji prate život Petrograđana, pa i kuća Ipatijevih, savršeno su verni. Ako je bio na tim mestima, pohvala što se potrudio, a ako nije, još veća pohvala što ima jaku imaginaciju i ume da se unese u duh i istorijsko vreme. Začudio me je opis okoline kuće Ipatijevih - tamo stvarno postoji šumarak preko puta, i maleno uzvišenje, iako je to kuća u jednoj gradskoj ulici; i zaista su prozori s leve strane više okrenuti ka dvorištu, a to se na osnovu fotografije ne može odmah uočiti.

Istorijske činjenice je verno preneo, ali je, bar po mom mišljenju, Raspućin mnogo mlak, a Jusupov previše raspustan. Porodica Romanovih, iako romansirana, odgovara u svakom pogledu ulozi koju je imala i u istoriji i u predstavama koje su kasnije o njima kružile, ali je autor uspešno izbegavao stereotipe. Naravno, ništa ne bi bilo tako zanimljivo da nema i nemoguće ljubavi! U startu je osuđena na propast, a kasnije se ispostavlja kao jedini mogući spas.
Poput Dime starijeg ispreda svoju priču Džon Bojn. Dok su jednom smena dinastija Valoa-Burbon bili glavna scena, a ljudi povezani s njima lep ukras koji svemu daje boju, ovde su Romanovi tek neizbežni ukras koji kasnije postaje glavni lik. Da biste ovo mogli da rastumačite, morate da pročitate Zimski dvorac. Ne očekujte Rat i mir, ali svakako ćete lepo provesti vreme uz ovo štivo.
I zaista, šta bi bilo da je stvarno ovako bilo? A možda i jeste?

Optina Pustinj - povodom stogodišnjice

Na nešto više od stotinak kilometara od Moskve i na mnogo manjoj razdaljini od Tule nalazi se manastir Optina Pustinj, koji je, verovali ili ne, u mnogo čemu bio značajan za trojicu ruskih pisaca velikana - Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja, ali i za Solovjova. Mali istorijat manastira kazuje da ga je u 15. veku  podigao razbojnik Opta. U Rusiji su se u to doba mnogi otpadnici od zakona iskupljivali tako što su se borili protiv Tatara, onako gerilski, partizanski, hajdučki; mada, kad se malo bolje razmisli, ništa drugo im nije ni preostajalo. Međutim, Opta je jednom zanoćio na obali reke Oke i navodno mu se u snu javio arhanđel Gavrilo i rekao mu da podigne isposnicu na brežuljku, usred šume ali blizu Oke, i da tamo okaje svoje grehe. Kako god da je bilo, do ove tačke u njegovom životu prepliću se legenda i istorijska istina, a od trenutka kad je napravio keliju u kojoj se svakodnevno molio, postao je sasvim drugi čovek, i to je istorijski fakt. Vremenom su mu se pridružili i drugi ljudi, raznih položaja, godina, ubeđenja... ali svi do jednog preobraćenici u veri. Raskrčili su malo šumu, ali tek toliko da smeste kelije (skitove), kasnije se proširili crkvom, pa trapeznom... i tako je nastala Optina Pustinj. Ovo Pustinj u imenu sugeriše da je kraj nenaseljen.

U priči ne bi bilo ničeg neobičnog, mnogi manastiri po Rusiji tako su nastali, ali Optina Pustinj stekla je veliku slavu prvo samo u pravoslavnom, zatim u svekolikom hrišćanskom svetu, a zahvaljujući književnosti - i svetsku slavu. Manastir je pre svega poznat po svojim starcima, relativno novoj kategoriji u pravoslavlju, i, povezano s tom pojavom, po filokalijskom pokretu (u najkraćem - do prave vere stiže se individualno, uz pomoć i smernice duhovnog učitelja). Optina je nadaleko poznata po svojim starcima koji su uglavnom kanonizovani, a najpoznatiji među njima su Lav (poznat po čudesnim isceljenjima, preobraćenjima nevernika i strogom asketskom životu, mada je u mladosti bio raspustan i govorio je da samo onaj ko "sve prođe može sve i da razume"; njegovo žitije je Dostojevski, pored Biblije, uvek držao kraj uzglavlja) i drugi, još poznatiji starac - Amvrosij, ili po srpski - Ambrozije. Nisam došla do podatka da li su se Amvrozij i Gogolj upoznali jer je bilo perioda da u isto vreme borave u manastiru, ali je zato ovaj starac Dostojevskom bio prototip za čuvenog starca Zosimu iz "Braće Karamazovih", a Tolstoj je između ostalog i u svojim opservacijama prema njemu izgradio svoj pogled na veru koji je Crkva proglasila za hrišćanski anarhizam i još kasnije ga izopštila iz svojih redova. Njegovo izopštenje nije ni danas poništeno, dok je za Dostojevskog bilo predloga da se kanonizuje.

Bila sam u tom manastiru i, mada sam se kao i svaka štreberka iz knjiga dobro upoznala sa onim što ću tamo da sretnem, moram da priznam kako sve to može da padne u vodu kad se u manastir uđe. Optina Pustinj je zaista jedno neverovatno mesto!

Ne znam na koliko stotina metara je zabranjen prilaz vozilima, ali se sećam da smo morali kroz šumicu da pešačimo, a onda smo najednom ispred sebe videli čistinu koju je zatvarala manastirska kapija. Nema ni u kapiji ni u građevinama unutar manastira nikakve pompeznosti, sve je vrlo jednostavno i odiše asketizmom. Mada je na fotografiji koju sam postavila kapija zatvorena, rekli su nam da je non-stop otvorena. Ni ikone u crkvi nisu reprezentativne kao ni freskama oslikani zidovi, a trapezna više liči na vojničku menzu pred odlazak u bitku, tu je samo najosnovnije, nego na bilo šta drugo. I svuda unaokolo - tišina. Jedna velika tišina iako ima ljudi, od koje počinjete da se osećate neprijatno. Međutim, čudesno dvorište ima neku posebnu energiju i kao da se uložio poseban trud da svaka travka, svaki listić ostane sačuvan. Prepuno je hlada i zelenila, sa prostim drvenim klupama i razasutim kelijama ovde-onde. Sveštenici vam pokažu keliju u kojoj je često boravio Gogolj kad se zaneo verskim fanatizmom, mada je za svog duhovnog učitelja izabrao čoveka koji nije ni bio starac i verovatno je bio najgori izbor u tom trenutku - Matvej Konstatinovski toliko je uticao na njega da je ovaj na kraju i umro izmoren prevelikim postom i slabošću organizma. O ne-zna-se-kojoj-fazi ludila nije ni potrebno napominjati. Međutim, u pismima prijateljima pisao je kako se u Optini uvek vrati veri i kad god je poljuljana, samo pomisao na ovaj manastir ulije mu snagu.
Dostojevski je više puta bio u manastiru, često i u društvu Solovjova, koji nam je ostavio dokumenta kako su izgledali njegovi razgovori sa starcem Amvrosijem, i, kad se to pročita, uopšte se ne stiče utisak da je tamo došao po neki duhovni savet ili da sluša blagoglagoljive reči starca, već je "više pričao, i to vatreno, nego što je slušao". Kako god, njegovo divljenje prema starcu pretočeno je u starca Zosimu.

A Tolstoj...  Mučna je to i gorka priča. U njegovim dnevnicima lepo se prati istorijat odnosa prema veri i Crkvi, i ako je toliko puta bio pokoleban da li je u pravu, bilo je to često i zbog starca Amvrosija. Negde ga naziva "živućim svecem", negde "nemogućim" a negde "nepokolebljivim čovekom". Iako je 1901. izopšten iz Crkve, pa čak nije bilo hrišćanskog pomena ni posle njegove smrti, kao što ni na grobu nema krsta, ipak je Tolstoj, kad je odlazio od kuće, prvo došao u Optinu, u želji da porazgovara sa starcima, koji ga nažalost nisu primili jer nisu imali dozvolu crkvenih vlasti da s njim razgovaraju. Ovaj poslednji beg u okrilje manastira koji je nesumnjivo vrlo važan ne samo u religioznom smislu, daje povoda za razmišljanje o Tolstojevoj veri i o njemu kao čoveku i književniku.
Ove godine 20. novembra navršava se sto godina od smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, velikana u svakom smislu i za sva vremena. Umro je u Astapovu, sad se mesto zove Lav Tolstoj, u sobičku upravnika male železničke stanice, bežeći od kuće, što više liči na postupak nekog školarca nego na čoveka koji je već dva meseca bio u 84. godini. Ali, kod Tolstoja se mnogo toga u životu odvijalo mimo nekog ustaljenog reda i poretka. Poznato je koliki je pacifista bio, ali mi je u tom smislu interesantnija njegova misao: "Razum me ničemu nije naučio; sve što znam dalo mi je, otkrilo mi je srce". Već oz ovoga može se naslutiti koliko je ideja filokalijskog pokreta sama srž Tolstojevih shvatanja o životu i svetu.

Mnogi poznavaoci njegove biografije neće mi dati za pravo da je išao "božjim putem" i reći će da je imao i te kako buran ljubavni život, čak i sina sa jednom seljankom, da je imao periode neverovatnih poroka kad je istovremeno i pio, i kockao se, i odavao se bludu sa Cigankama i Tatarkama dok je vojevao po Kavkazu, da mu je Ljubov Isljenjeva bila ljubav iz detinjstva a kasnije tašta... ali, ni to nije sporno u njegovom slučaju. On je, poput svojih optinskih staraca smatrao da čovek treba da poznaje život, mada ne mora da iskusi sve ako za tim nema potrebu, ali se neprestano nadgrađuje i bitno je da stremi dobru.
Da li ste znali da je Gandi bio u Jasnoj Poljani? Poznato je da je Tolstoja smatrao za jednog od uzora (teorija o nenasilnom otporu), ali je, mene bar, zapanjilo kad sam pretprošle godine čitala knjižicu jednog od brojnih potomaka porodice Tolstoj gde je pomenut i taj podatak.

Lav Nikolajevič bio je čovek koji u svemu ide do kraja, a kao mala ilustracija može da posluži podatak kako je naručivao žurnale iz Pariza i pomno ih proučavao, ne bi li obukao Anu Karenjinu za bal. I na kraju je obukao u jednostavnu crnu haljinu. Zapisivao je cele rečenice Tatjane Andrejevne Bernsove, mlađe sestre Sofje Andrejevne, svoje žene, ne bi li stvorio Natašu Rostovu. Sve što je pisao prerađivao je nebrojeno puta.  Posle smrti Maše, jedne od svojih ćerki, zatvorio je njenu sobu i čistio joj cipele svakodnevno, kao da su u upotrebi. Celoj porodici je kao pravi obućar popravljao obuću, nekad je čak i pravio. Oblačio se kao i njegovi kmetovi, zajedno sa njima učestvovao u poljskim radovima (Ljevin u kosidbi u stvari je sam Tolstoj), bio je vegetarijanac, što je za ono vreme bilo neobično, skoro da se graničilo sa čudaštvom, nije shvatao kako ljudi mogu da podržavaju rat, lično je nadgledao školu koju je otvorio za decu svojih mužika i predavao u njoj (sve što je pisao za decu, bilo je za potrebe te škole)...

Povodom stogodišnjice smrti repriziraće se filmovi pravljeni po njegovim delima (američke verzije bolno ne prate atmosferu romana, a ruske bolno i preterano prate pa su dosadne...), štampaće se nova izdanja (kad je Opra Vinfri 2006. izjavila da je najlepša ljubavna priča o Ani Karenjinoj, naredne godine istoimeni roman bio je prvi po čitanosti u Americi; "Hadži Murat" poslednjih pet godina izuzetno je popularan, a prošle godine bio je najčitanije prevedeno delo u zemljama arapskog govornog područja; isto delo je prošle godine u Velikoj Britaniji imalo tri izdanja koja su odmah rasprodata...), organizovaće se brojne tribine na kojima će se govoriti o Tolstoju ne samo kao o književniku već i humanisti i filosofu... U Rusiji, nažalost, te euforije nema, što još jednom dokazuje kako niko nije prorok u svom selu.
Moj skromni doprinos je sećanje na manastir koji je simbol svega što je Lavu Nikolajeviču Tolstoju razdiralo dušu, u isto vreme je i oplemenjivalo i punilo gorčinom.

Legende za fotke:
1. Dom starca Amvrozija u manastiru (to mu je bilo namenjeno, ali je vreme uglavnom provodio u skitu)
2. Glavna kapija manastira Optina Pustinj
3. Lav Nikolajevič Tolstoj i Sofija (Sofja, Sonja) Andrejevna Tolstoj
4. Lav Nikolajevič Tolstoj
5. Jasna Poljana - dom Tolstojevih, sada muzej
6. Tolstoj sa unucima
7. Poslednji ispraćaj u Astapovu