"Spektra" - 007 još jednom u akciji

Za sve postoji prvi put, pa ću tako i ja, izraziti neljubitelj avantura agenta 007, pisati o poslednjem filmu iz serijala - "Spektri". Izuzev onog što je svima poznato, makar i da nijedan jedini film iz ove serije nisu pogledali, znam i ja: Šon Koneri, razni drugi glumci, glumice sve same lepotice, nekakva tehnička dostignuća... i, naravno, 007 je uvek u pravu i na kraju sve pobedi. Ne lezi, vraže, drugarica s kojom idem u pozorište, bioskop, na koncerte... moja Buba, obožava ovog engleskog džentlmena.

Pre nego što smo gledale film, obavestila me je da je prethodni film ove franšize, u odnosu na ranije, imao veliku novotariju: dotakao se detinjstva 007, naravno tužnog, zatim, dotakao se i nekih poroka besprekornog džentlmena - alkoholizma, pa i malo nakrivljenog patriotizma. Nije mi do kraja objasnila, možda sam i ja glupa da shvatim u čemu se to tačno ogledalo, ali mi je njena primedba: "Znaš, nisam navikla da Džemsa Bonda doživljavam emotivno, samo fascinirano" nagovestila o čemu se radi. Stekla sam utisak da liči na tinejdžerku koja obožava idola dok joj je poster na zidu, a onda, kad ga uživo upozna, i vidi da i on može da bude slinav, da lupeta ili je jednostavno nevaspitan, nađe se u čudu. Zato su Bubina očekivanja od ovog filma bila presudna - da li da ga obožava i dalje ili da dosadašnje obožavanje pripiše gresima nestašne i nezrele mladosti. 

S Danijelom Krejgom započinje nova epoha 007, svi kažu. Meni je ovo bio film kao i svaki drugi akcioni, s tim što su ponekad akcije sasvim nepotrebne, nemaju dramaturško opravdanje, a ponekad su bile i nelogične i prenapadne. Ali, dobro, šta ja znam, valjda obožavaoci njegovog lika i dela to očekuju, valjda je to ono nešto što Džemsa Bonda, agenta 007 čini takvim kakav jeste, kao neki znak raspoznavanja. Što bi se reklo - arhetip.

Borba između dobra i zla nije više borba između Zapada i Istoka, Amerike i Rusije... sad je neprijatelj "zli čika koji želi da vlada informacijama" a pri tom je neko ko ima veze s porodičnom istorijom. To je bilo sasvim neuko postavljeno. Da li su njih dvojica uslovne braće rasli u jednoj kući, ali svako u svom kavezu? Naravno, mogu oni da budu različiti po svemu i da su najrođenija braća, ali "lepak" porodice i zajedničkog odrastanja mora makar nekako da bude prisutan, makar latentno, makar samo da provejava. Ovde ga nema ni na vidiku. Dramaturški, čak ni sam Bond nema empatiju prema "bratstvu", kako tek da je stekne gledalac... Tanko. Pretanko.

Posebna stavka - Monika Beluči. Čovek iza mene reče: "I to je to - Monika Beluči." Šteta što ne mogu da prenesem ton glasa, ali zvučalo je kao: "Vi to mene malo zajebavate?" Kakva je bila reklama, i ja sam očekivala ko zna šta od njene uloge, i isto bih rekla kao i ovaj sapatnik u bioskopu. Ipak, to je jedina scena erotike u celoj "Spektri". Znam, bilo ih je još, ali jedino ova erotična stvarno je - erotična.

Druga dama, u stvari prva u filmu - Lea Sedu, u nekoliko navrata je menjala garderobu i lični opis dok lupiš dlanom o dlan. Svako žensko čeljade trebalo bi da se na ovo smeje grohotom. Samo za frizuru potrebno joj je, u idealnm uslovima i pri fantastičnoj brzini, makar 15 minuta. O haljini, cipelama, šminki... Ma, idi, begaj, to je bilo urnebesno smešno.

Akcione scene... Nisam stručnjak, ali ovo je tipičan američki filmski model za osobe sa smanjenim intelektualnim mogućnostima. Otkad sam u nekom filmu gledala Švarcenegera koji izlazi živ, zdrav, u jednom komadu, iz okršaja sa sedamnaestoricom(!) napadača, a pri tom svi odreda u rukama imaju neko hladno ili vatreno oružje, sasvim sam ravnodušna na "specijalne efekte". U rangu su video-igara, onih "pucačkih", za sasvim malu decu. Ovde nisam brojala napadače po scenama, bila sam u bioskopu pa nisam mogla da vraćam film i brojim, ali opravdano sumnjam da su brojevi srazmerni. 

Izađosmo nas dve iz Doma sindikata. Na Bubino pitanje: "I?", odgovor je bio: "Ovaj Danijel Krejg stvarno je... super frajer!" Gleda me Buba kao da sam pala s Marsa, i kaže posle pauze: "Ma, ti to ne razumeš!"

Beli beli svet - opereta tranzicije

Poslednjeg dana novembra, kišnog i musavog, bila je premijera filma Olega Novkovića "Beli beli svet". Otprilike sam znala šta me očekuje, ali, kako se kasnije ispostavilo, samo što se tiče teme i opšte atmosfere filma. Još jedan socrealistički film? Nije, nije baš. Još jedan prikaz naše bede i sirotinje, ne samo materijalne? Pa, nije baš. I tako redom, nižu se pitanja, a nema jasnog odgovora (što je dobro).
Nažalost, naša kinematografija boluje od dečjih bolesti koje nikako da prođu, pa kao fenomen po hiljaditi put ima i zauške i male i ovčje boginje, iako bi trebalo da stekne imunitet kad jednom prezdravi. "Beli beli svet" pokazuje da je savladao makar te osnovne bolesti.

Grad Bor, muka i sirotinja, beda do ništavila na sve strane, ljudi svedeni maltene na primarne instinkte, grupe radnika koji ne rade već stoje u gomili i čekaju, pijanstvo kao normalno stanje, mali zapušteni kafei, droga... Naravno, i tranzicija koja sve to prati, uzrok je i posledica istovremeno. Mali grad u kome nema posla skoro ni za koga uvek ima nekog kralja ili cara, ovde je u pitanju Kralj, čak mu se i kafanica zove Kod Kralja; ima i fatalnu ženu koja unesreći nekog, ovde više njih, pa i sebe; kao i lokalnu legendu, njenog preminulog muža. Bez krivice kriva - njena ćerka. Svi elementi prave drame su tu.
Scenaristkinja Milena Marković ima jednu veliku vrlinu i jednu veliku manu. Vrlina se ogleda u tome što koristi minimalistička sredstva i uspešno drži melodramatično-trilerske konce u rukama, što je takođe retkost u našoj kinematografiji - nekako se uvek oseti da je scenarista u stvari čovek pozorišta, a ona je ovde pravi filmski čovek. Motivacija junaka, takođe slabašna u nacionalnoj kinematografiji, ovde je u startu postignuta sumornom atmosferom koja opravdava sve postupke junaka. Jedini pogrešan korak je slepilo Kralja, koje najednom iskrsava kao povod njegovih kasnijih postupaka koji će dovesti do tragičnih saznanja koji neminovno vuku u tragičan kraj. Da je do tog saznanja bio makar jedan kadar kad junak vidi duplo ili zamućeno, opravdanje bi bilo mnogo uverljivije.
A sad velika mana - naime, svi junaci govore isto. Iako je reč o verbalnom minimalizmu i iako se radi o ljudima s margine kojima je suđeno da imaju geto-jezik, ipak skoro da nema nijanse koja ih bar po nečemu razlikuje. Samo zahvaljujući sjajnoj glumačkoj ekipi ova mana nije postala velika slabost "Belog belog sveta".

Film obiluje spotovima u kojima su se junaci predstavili. U nekim momentima ove pevačke sekvence podsećaju na ulogu hora u grčkoj tragediji, s bitnom razlikom što je u antičkom izvođenju hor pevao o događajima kako bi se radnja povezala, a ovde "hor" predstavlja unutrašnje stanje likova. Za radnju se pobrinuo film. Na kraju imamo i pravi hor rudara i građana Bora ispred jednog od kopova koji na neki način sumira opšte (ne)raspoloženje, stanje beznađa koje preferira da postane konstanta.
Grad Bor takođe je jedan od junaka, ali nije nametnut mehanički niti sam sebe objašnjava i raščlanjuje. Sasvim je u funkciji radnje, samim tim i psihološke niti koja povezuje sve likove "Belog belog sveta".

Na svim  festivalima na kojima je do sada bio, ovaj film je pobrao nagrade. Pre svega se radi o glumačkim, i to je zaista najjače uporište ovog ostvarenja. Najjači utisak ostavili su Nebojša Glogovac i Hana Selimović. Glogovac nije glumio Zlatana, on je bio Zlatan. Hana Selimović, mlada glumica, bez ikakve pretencioznosti maestralno je odigrala zahtevnu ulogu. Jasna Đuričić je bila prava tragična heroina, u najboljem smislu te reči. Uliks Fehmiu me je podsetio kako je žalosno što je otišao u Ameriku i sve vreme sam razmišljala koliko je uloga propustio. Poslednji put sam ga gledala u pozorištu, u predstavi "Zapali me" pre... ne mogu ni da se setim koliko godina. Ili je tačniji izraz - decenija? I svi ostali su bili fantastični, to je ekipa snova. Zaista im se ne može naći mana, ni najzlonamerniji ne bi mogao da je nađe.
Film svakako treba pogledati jer - koliko god da se secira i šta god može bolje da se uradi - izaziva emociju. To je najvažnije.

Tri-četiri-pe'šes'naest najboljih filmova

Iako verovatno ne deluje tako, najteže je odrediti tek deset filmova koje voliš, a još je gore kad treba da ih rangiraš. I samo razmišljanje je bilo muka. Postoji jedno šest filmova koje sam gledala ni sama ne znam koliko puta i nema dileme da će oni biti na rang-listi, ali dilema je: kojim redom ih postaviti? Pobogu, kakve teške muke! Nezamislive. Zato moram da se ograničim, obezbedim, opravdam... šta god što zvuči primereno ovom slučaju i napišem da je ova lista stvar trenutne inspiracije i lična, sasvim lična. Nikad mi nije bilo ovoliko teško da merim reči, svaku cedim kao da je od suvoga zlata. I umesto deset, kao što svaka normalna rang-lista ima, kod mene je petnaest filmova. Lako je moglo da ih bude i pedeset.
Na primer, film koji sam gledala najmanje pet puta, a kome i dalje ne znam ime (uglavnom sam ga lovila ili je on mene nalazio na TV-u), o ocu Pakistancu, majci Engleskinji i buljuku dece; najstariji sin je homoseksualac otišao od kuće, dizajner; jednog otac želi da oženi Pakistankom iz Engleske; drugi bi trebalo da pođe njegovim stopama; ćerka pika fudbal; jedan sin je vernik; jedan ne skida kapuljaču s glave... Fantastičan film, a ja ne znam ni kako se zove. Međutim, ne osećam neku posebnu grižu savesti, jer - ovo je lična lista, imam samo jedan kriterijum: dopadljivost. Ko želi da dopuni spisak, samo nek izvoli. A naročito bi me radovalo ako se neko seti kako se zove ovaj engleski film, tužan i komičan istovremeno.

1. Amarkord
Felinijev film koji ostavlja bez daha - u isto vreme raskošan, sveden, psihološki, intrigantan i običan! Film o odrastanju, hronika grada, tipično atipični likovi i odnosi, moralne dileme, religija i crkva, seksualnost, erotika... ima sve. Felini mi ionako liči na renesansnu figuru, na nekog Hommo univezalea. Ovo je ujedno i film na koji odmah pomislim kad se govori o genijalnosti i sveobuhvatnosti, dubini života... Gledala sam ga... pa... jedno hiljadu puta.

2. Kum 1 i Kum 2
Kopolini filmovi iz sedamdesetih. Za Kum 1 dobio je tri Oskara, za drugi deo čak šest! Šta reći, osim da su mnoge scene postale antologijske (a mislim da nema većeg komplimenta za jedno ostvarenje) i da su mnogi izrazi iz Kuma ušli u internacionalni jezik svih generacija (na madrace, ponuda koja ne može da se odbije... da pomenem samo neke). I ove filmove gledala sam... pa... hiljadu i jedan put.

3. Let iznad kukavičjeg gnezda
Ovaj film nisam gledala... pa... hiljadu puta, ali jedno stotinak jesam sigurno. I svaki put je kao prvi - uzbudim se, srce mi se popne u grlo, danima posle razmišljam i vučem se kao prebijena mačka. Neverovatan film koji svakog prodrma iz temelja. Formanov najbolji film, kojim je dokazao da nije sve u specijalnim efektima. Mnogi će reći da je kruna njegove karijere Kosa, ali Let je neuporedivo bolji po svim kriterijumima. Kosa je veliki film, a Let je filmčina. Čitala sam negde da je prvi predlog za naslovnu ulogu bio Džin Hekman, koji je ponudu odbio uz obrazloženje da će mu karijeru sunovratiti uloga u filmu koji se dešava u ludnici. Bolje je što se glavnog lika prihvatio Džek Nikolson koji je upravo ovim filmom počeo da se penje visoko, visoko... što se na početku njegove karijere nije moglo ni pretpostaviti.

4. Tačno u podne
Da je kojim slučajem Aristotel mogao da poživi do pojave ovog filma, sigurno bi se radovao što tri jedinstva uopšte nisu sporna, pogotovo jedinstvo vremena, koje mu je najviše osporavano. Drugi problem je da li se dobro protumačilo (da se predstava odigra za 24 sata ili da se radnja dešava u toku 24 sata) ovo treće, najspornije jedinstvo. U ovom Cimermanovom remek-delu bila bi zadovoljena oba kriterijuma. Dramatičnost je posebno istaknuta stalnim pokazivanjem sata i njegovih kazaljki, napetost je dovedena do usijanja. Ima i romantične elemente, i psihološke dileme, a sve to spakovano u jedan lep, neveliki poklon sa sve velikom mašnom za gledaoce. Kad je film tek počeo da se prikazuje u Americi, iako je vestern, najbrojnija publika bila je ženskog roda. Naravno, sve one došle su da gledaju Garija Kupera, zaista veličanstvene pojave, ali i savršenog glumca. Pitam se da li je tim klinkicama posle odgledanog filma veći utisak bio od radnje i latentnog uzbuđujućeg i čežnjivog straha koji film tako uspešno proizvodi, ili od izgleda Garija Kupera. Btw, zašto po Holivudu više nisu glavne baje dvometraši poput Kupera, Stjuarta, Džona Vejna... nego su ih smenili ovi pikolini poput Kruza? I još nešto: na listi umalo da mi se nađu i Ratnici podzemlja, kojima bi se Aristotel takođe dičio, a po napetosti glat mogu da stanu uz Tačno u podne, jedino što su glumački za nijansu ispod.

5. Zlatna groznica 
Film za sva vremena, koji je tako lepo pokazao genije Čarlija Čaplina. Njegova poetika je uvek na rubu farse, smejete se i plačete istovremeno. Ono što je Čehov u književnosti, to je Čaplin u svetu filma. Topao, ali ne patetičan; surovo realan, ali ne i agresivan; i duhovit i smešan, ali nikada banalan... Scene poput one u kojoj jede skuvanu cokulu, u kojoj je đon parče sočne šnicle, a ekseri po koja kost koja se zadesi u mesu, dok su pertle rezanci skuvani al dente... kao i ona u kojoj se njegovom mnogo krupnijem cimeru od gladi učini da je Čarli kokoška... kao i ona u kojoj je oduvana kuća stigla na ivicu litice i ljulja se... pamte se celog života. Čarli Čaplin je od gega napravio umetnost. Svi koji koriste geg pre i posle njega jednostavno se krevelje, s izuzetkom Kerija Granta koji je imao potencijala za tu vrstu komike.

6. Titanik
Mnogi ga smatraju za najveći film svih vremena, i zaista, moram da priznam da mi je rangiranje teško palo. S izuzetkom Amarkorda, svi ostali filmovi mogu da se poređaju kako god, tako da ovo šesto mesto može da bude i drugo i deseto, sasvim je svejedno. Titanik je Holivud u najpozitivnijem smislu - veliki spektakl, lepa priča, savršena muzika, savršeni kostimi, scenografija... savršeno sve. Scenario bi mogao da se takmiči i za neku književnu nagradu bez ikakvih ograda. Kameronu su spočitavali da je sve to tako fantastično izvedeno zahvaljujući izdašnoj i perfektnoj produkciji, ali... pa šta. I produkcija je super, ali ima filmova u koje su stucani milioni dolara a sasvim su osrednji, neki nažalost i pravi umetnički promašaji. Mada oni koji ulažu pare film posmatraju samo po tome koliko je zaradio na blagajnama, što de facto jeste dobar kriterijum, ali ne bi trebalo da bude presudan. Leonardo di Kaprio i Kejt Vinslet zaista blistaju, ne zna se ko je bolji. 

7. Solaris
Naravno, mislim na rusku verziju, onaj film koji je režirao Tarkovski po delu Stanislava Lema. Iako se radi o naučno-fantastičnom filmu, inače žanru koji ne ljubim osobito, izuzetak su jedino Solaris i Osmi putnik, ovo je u stvari film o samoj suštini funkcionisanja ljudske psihe i otvara mnoga moralna pitanja i određenje čoveka prema drugim ljudima, prema sebi, vremenu u kome živi... Natalija Bondarčuk, koja igra jedan od nekoliko glavnih likova, toliko je lepa da se oči ne mogu skinuti s nje. Pri tom, nikad nije pokazivala ambiciju da je ocenjuju samo po izgledu. Pre dve ili tri godine, gledam na ruskoj TV (koju su mi ovi iz SBB-a ukinuli, i ovim putem, po ko zna koji put, molim da se ti programi vrate), jedan dokumentarac o divljinama širom prostrane Rusije, koji ona potpisuje i kao producent, i kao režiser, i kao snimatelj, i voditelj... Neverovatni dokumentarci, barem ona dva koja sam gledala - jedan je o šumi u Sibiru, drugi o nomadima usred zemljane pustoši na obodima granica sa Kazahstanom... Neverovatna žena; sad joj je možda i šezdeset godina, ne trudi se oko izgleda, ali i dalje je lepa, prelepa. I pametna i intrigantna. Još u Solarisu naslućivalo se da bi od nje moglo ko zna šta da se očekuje. Svi glumci u ovom filmu delovali su kao naturščici, kao da ih je usnimila skrivena kamera, i upravo taj detalj, koji se savršeno uklapa sa atmosferom u knjizi, doprinosi da ovaj film obavezno mora da bude među prvih deset. Svako je Solaris tumačio na svoj način (još jedan plusić za njega), ali ja bih se usudila da mislim kako je glavna tema (zaista ih ima nekoliko, a nije papazjanija), ujedno i ideja, u stvari - tajna. Koliko poznajemo sami sebe, šta sami od sebe skrivamo, i samim tim - koja je svrha našeg postojanja? Filosofsko pitanje. Ali, i filosofski odgovor - svako bira za sebe jer ovaj film svako je shvatio na svoj način, ali ono što je najbitnije jeste da nikoga nije ostavio ravnodušnim. Uostalom, ako su Amerikanci rešili da naprave isto to, samo američkije... Ni Džordž Kluni nije pomogao - izvođači radova na filmu nisu shvatili da ovoj tematici nisu potrebni pojačani efekti da bi se postigla veća misterioznost; takvim pristupom upravo su je ubili. Ljudska duša dovoljno je neistražena sama po sebi.

8. Petparačke priče
Poput Kuma, Zlatne groznice i Amarkorda, neke scene i dijalozi ostaće urezani u kolektivnu svest. Hajde da izdvojim makar jednu, mada ih je sijaset: Limunčiću, igračkice... i sve tako tepa Brus Vilis svojoj dragoj neprestano, čak i kad shvati da je zaboravila da ponese sat, a kad ostane sam udara u zid, psuje i ključa od besa: "Koza glupa, zaboravila očev sat..."; profesionalni ubica koji mašta o svešteničkom pozivu i obožava da drži propovedi onima koje ubija; momak koji po zadatku izvodi šefovu ženu, na koju se i sam pali, međutim... odlazi u toalet, gleda se u ogledalu i govori sebi: "Sve je u redu, izvodiš je, posle ideš kući, drkaš...", a s vremena na vreme se i pljesne po licu da ne zaboravi ko je on a ko je ona... Tarantino je majstor slagalice, uklapanja u jedan tok nekoliko raznorodnih tokova priča, stilova... a sve se makar u jednom deliću preklopi i dobija se utisak jedne celovite priče koja teče. Savršen film koji može da se gleda i od samog početka, s kraja, iz sredine... Tarantino bi bio odličan formalista da je kojim slučajem teoretičar književnosti. Nešto poput Tomaševskog ili strukturaliste Kloda Levija Strosa.

9. Gandi
Ričard Atenborou, iako Britanac, snima prave sage, poput onih holivudskih, ali se ipak vidi da je Evropljanin - ne gazi po plitkoj vodi jer se ne plaši dubine i poštuje istorijske činjenice. Naravno, to ni izdaleka nije dovoljno da se stvori veliki film, ali je dobro kao polazna osnova. Ta nadgradnja koju je maestralno izveo u dobroj meri počiva na sjajnoj glumi Bena Kingslija. Mada, možda gluma i nije dobra reč iako se radi o glumcu - Kingsli je u stvari postao Gandi, teleportovao se u to vreme i u to telo, očigledno i u taj mozak i u to srce Velike duše. Stanislavski bi skinuo kapu, zasigurno! Ko me poznaje, pomisliće da je ovaj film na listi samo zato što volim istorijske filmove, ali... ovo je stvarno veliki film, čak i onima koji ne vole istorijske teme. Nažalost, gledala sam ga samo dvaput. Zaslužuje mnogo više.

10. Striženo skraćeno

Film Jiržija Mencela, po scanariju koji je Mencel radio zajedno sa piscem po imenu Bohumil Hrabal (nažalost, kod nas poznatiji po nekim drugim angažovanjima, a definitivno je najbolji kao književnik), koji je najbolja komedija svih vremena. Čaplin je, kažu, najviše voleo Bergmanove filmove, ali mislim da bi mu ovaj bio na prvom mestu. Prvi put sam ga gledala na TV-u ko zna kad, i sećam se da sam se smejala maltene od početka do kraja. Bilo je neprijatno jer me je stomak boleo još jedan dan. Pri tom je taj smeh bio nekako zdrav, neusiljen, nisu bile smešne scene u kojima neko pada, krevelji se... to je bila komedija u svim vidovima koje može da pruži. Ovaj film bi trebalo da bude obavezna "literatura" na dramskim akademijama širom sveta, a onima koji imaju aspiracije prema komediji - uzor. Mladi bračni par živi u češkom gradiću, muž radi u pivari, žena je toliko lepa i pozitivna da su njom svi oduševljeni (pogotovo jedan doktor), svako iz svojih razloga, ali pravi zaplet nastupa kad dolazi brat, odnosno dever koji je urnebesno bučan, da se čitavo dvorište u kome je nekoliko porodica, ori od njegovog glasa... Film pri tom odiše specifičnom toplinom malih ljudskih sudbina koje su univerzalne, a ipak osobene po mnogo čemu.

11. Brak Marije Braun

Fazbinderov film iz osamdesetih kojem mnogi osporavaju da je njegov najveći domet, ali eto, meni se ovaj najviše dopada - najživotniji je i svakako nikome nije mrsko da ga pogleda još jednom. Odlično je dočarao vreme u kome se radnja dešava - pred sam kraj Drugog svetskog rata i prve posleratne godine u Nemačkoj, punoj američkih vojnika i strepnje žena i majki u vezi sa sudbinom vojnika koji se nisu vratili sa fronta, prve sindikalne organizacije, moralna i svake druge vrste - velika beda. Ne treba zaboraviti ni Hanu Šigulu, za koju mislim da je ovom rolom pokazala sav raskoš svog talenta. Ovaj film je, bar meni, mnogo bolji od Limenog doboša, a neminovno se nameće poređenje.

12. Sjaj u travi
Film Elije Kazana koji se, bar po meni, vrlo često pogrešno smešta u žanr ljubavnih filmova. Strogo katoličko vaspitanje, u stvari uopšteno gledano svako patrijarhalno u kome devojka mora da bude "čista" pre ulaska u brak i gušenje svega telesnog kao neprirodnog, nije ni danas potpuno prevaziđeno. Sa nekim manjim izmenama, suština je da li decu vaspitavamo u pravom slobodarskom duhu ili je sve licemerno, pa čak i opštepoznata floskula "za tvoje dobro". Tema je svakako univerzalna, a čista je slučajnost što je smeštena u Ameriku dvadesetih godina. Natali Vud je fantastična, pogotovo u scenama histerije, a Voren Biti je toliko bio dobar da dugo nije mogao da se otrese uloge Bada Stampera - za dugo vremena nuđene su mu samo uloge bogatih lepotana. Mali, ali ipak bitan detalj - naslov filma, uzet iz Vordsvortove pesme, savršeno je izabran. Nobično ponašanje heroine filma počinje čitanjem ovih stihova, a pesma je sama suština problema kojim se film bavi.

13. Visoke potpetice
Kao i u slučaju Braka Marije Braun, mnogi će osporavati da je ovo najbolji Almodovarov film, ali meni - jeste. Sjajni su i Veži me, Kika... sve do najnovijih sa Penelope Kruz, novom muzom, posle Viktorije Abril koja je u Visokim potpeticama bila senzacionalna. Kad se unese u ulogu, a ovde je bila inferiorni karakter (ipak), čak i deluje nekako niža, jadnija... crte lica su joj drugačije, a to nije zasluga šminkera. Da budem sasvim iskrena, razlog da od svih inače sjajnih Almodovarovih filmova izaberen baš ovaj jeste jedna skoro pa telepatska stvar - naime, Almodovar me je nekako podsećao ponajviše na Bergmana, na primer mogao bi da se nazove južnjačko temperamentni Bergman, jer je osećaj isti dok gledam filmove ove dvojice naizgled potpuno oprečnih autora; a i sklona sam tome da Almodovara nazovem Bergmanom u koloru (boje su kod njega najprepoznatljivije, njegovi filmovi su kao neka velika slikarska platna u vatrometu boja - autor koji nikako nije trebalo da se rodi u vreme crno-belog filma); a u Visokim potpeticama Viktorija Abril u razgovoru s majkom odaje počast upravo Bergmanu opisujući joj jednu scenu iz Jesenje sonate: o inferiornoj ćerki koja gorko-žalosno upoređuje svoje sviranje sa majkom, prvoklasnom pijanistkinjom. Pun pogodak! U Jesenjoj sonati su to bile Liv Ulman i Ingrid Bergman, a ni u Visokim potpeticama glumački par majka-ćerka nimalo ne zaostaje. Međutim, to je samo jedan aspekt ovog filma, možda psihološki najdublji, ali ništa manje nije zanimljiva ni krimi strana, oda tranvestitima, muzika... fantastična muzika koja se i dan-danas vrti kao klasika... Ovaj film bih mogla da gledam dan i noć, bez prestanka.

14. Poslednji kineski car
Iako je Bertoluči snimio takođe vrhunske filmove poput Poslednjeg tanga u Parizu, Dvadesetog veka i možda malo slabije Ukradene lepote, ipak je bez sumnje ovo njegov najveći film. Svojevremeno je dobio čak devet Oskara za njega, u stvari u svakoj kategoriji u kojoj je bio nominovan ujedno je bio i pobednik, a i to je prvi film kome su vrata Zabranjenog grada širom bila otvorena. Na stranu sve to, po svim parametrima ovo je genijalan film. Izuzev Pitera O'Tula kao internacionalne zvezde, sve ostalo bili su manje poznati glumci, a ako ćemo istini za volju - svi su nepoznati, ne samo zato što su mahom Kinezi. Ali, to ne treba da čudi, jer ne znam nijednog drugog režisera čiji se svaki film reklamirao tako da je njegovo ime ispred svih glumaca, i kad mu igraju glumačke veličine, a kamoli glumci koji su se prihvatili zadatka da dočaraju Poslednjeg kineskog cara. Pridev poslednji kao da mu je bio omiljen, ima ga u nazivu dva filma, s tom razlikom što je Poslednji tango dobio epitet pornografskog (koja glupost!), a Poslednji kineski car pobrao sve lovorike. S punim pravom!  

15. Dobri Vil Hanting
Ben Aflek i Met Dejmon dobili su Oskara za scenario za ovaj film, a Robin Vilijams za sporednu ulogu! Mada mi ponekad uopšte nije jasno kako se Oskari dodeljuju, a neretko sam u čudu ko je sve nagrađen, Akademiji za ovakvu odluku odajem počast. Kako sam znala da je taj film super i pre nego što se prikazivao kod nas? Vrlo jednostavno - to su bile devedesete kad je piraterija ovde cvetala, i sve filmove smo gledali maltene i pre svetskih premijera. Nikad više filmova nisam odgledala nego tih godina, i pored sve bede i užasa. Ovaj film je savršen primer kako scenario drži film. I ne samo da ga drži, on ga i nadgrađuje. Ideja je super, ali... malo li je ideja čija je realizacija bila čist promašaj? I Mini Drajver je u ovom filmu baš bila kako treba. Režisera se ne sećam, neću ni da kopam po netu da mu nađem ime, ali koji god da je - uklopio se u ekipu. 

Koji bedak! Sad se setih i Rašomona, on je svakako zaslužio da bude ne među 15, već među deset, ali... Stvarno je bila velika muka sastavljati ovu rang-listu. Nikad više! Osećala sam se kao dete u poslastičarnici koje ne zna šta bi pre uzelo, pa se vraća kući tužno što nije probalo još jedan kolač, iako mu je muka koliko je jelo.

Novi stari Robin Hud (Longsdejl, od Lokslija)

Premijera Robina Huda Ridlija Skota održavala se u Beogradu u isto vreme kad i u Kanu, bio je to film koji je otvorio čuveni festival. Daleko od toga da se palim na ovakve stvari, ali... em sam dobila besplatnu kartu, em igra Rasel Krou... Ko bi odoleo! Sava Centar bio je dupke pun, očekivano, publika se ponašala kao da je bila na svetskoj premijeri (sa sve aplauzom na ključnim scenama), kao da će se posle filma predstaviti i filmska ekipa. Kako u pozorište idem mnogo češće nego u bioskop, odgovorno tvrdim da su oni koji dođu na premijeru uskraćeni za pravu predstavu - najbolja je tek posle 20. izvođenja, u međuvremenu su je glumci nadgradili. Film je uvek isti, i na prvom i na 101. prikazivanju, pa ipak imam otpor prema premijeri. Tako da je jučerašnji Robin Hud po mnogo čemu izuzetak. Izuzev premijernog prikazivanja, i sam film je izuzetak.

Oni koji su očekivali legendu o Robinu Hudu američki spakovanu sa sve muzikom koja pojačava dramske efekte, sa pričom koja malo veze ima sa istorijskim činjenicama ali mora da bude "filmična" pa je "dozvoljeno" i da se palac okreće nadole kad publika želi smrt pobeđenog gladijatora i kad je Herkul(es), u stvari Heraklo, prikazan toliko amerikanizovano da očekujem da će svaki čas da zasvira američka himna a on stavi ruku na srce, uperi pogled u daljinu i suznih očiju zapeva... Ovde nema ničega od tih ogavno sladunjavih elemenata, a posebno mi se dopalo što je kralj Ričard Lavlje Srce najzad poginuo u Francuskoj. Hvala bogu da se ne pojavljuje, kao u svim dosadašnjim verzijama, na samom kraju, da svojim kraljevskim dostojanstvom stavi pečat na mur herojskih podviga Robina Huda, zaštitnika siromašnih i straha i trepeta bogatih. Pa se Šervudska šuma ori od svečane atmosfere.

U prvoj verziji, iz 1938. godine, sa Erolom Flinom u naslovnoj ulozi, koji je pokazivao i zavidne atletičarske i akrobatske sposobnosti, naročito mi je bilo fascinantno kako su mu helanke uvek bile besprekorno čiste, i pored silnog ganjanja po šumi i nemaju nijednu izvučenu petlju, mada se on svako malo mota po nekom žbunju, skače s drveta, sprema zasede pa puzi po zemlji, bogami i blatu ako je nedavno padala kiša... Stilizovan je od glave do pete: lovačko šeširče, u istoj boji kao i helankice, sa perom, i plašt u potpunom tonskom skladu... Pravi holivudski spektakl iz starih vremena grandioznih projekata. Pih!
Gledala sam i verziju iz 1991, koja u naslovu ima dopunu Kralj lopova, sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi. To je ambicioznije zamišljeno, ali je još gore od prvog filma. Legenda je nadograđena do te mere da se pojavljuje i Morgan Frimen koji mu pomaže u pravednoj borbi. Morgan je super, pa, iako je scenaristički potpuni višak u ovom filmu, glumački akciono znatno mu doprinosi. Mada, naslov bi trebalo da glasi: Pravim svoju priču na osnovu legende. Činjenica je da je kralj Ričard za Britance isto što i Kraljević Marko za nas - glorifikovan do neprepoznavanja - ovaj njihov pravio je pokolj nad nedužnim stanovništvom Palestine (kakvo junaštvo) i za Englesku ič nije mario, a ovaj naš predstavljen je kao div-junak u borbi protiv Turaka, a on im u stvari služio. Stvarno su čudni ti putevi nacionalnih predanja i legendarnih likova. U tom smislu mi je najsimpatičnija parodija na legendu o Robinu Hudu koju je radio Mel Bruks 1993, Robin Hood: Men in Tights. Stvarno je parodija, i to dobra parodija.
Najnoviji Robin Hud, sa Raselom Krouom, po svemu odudara od zamerki koje imam na starije varijante na istu temu - izuzev samog kraja, ovo je istorijski film jer se bavi pravim, verodostojnim činjenicama. Mada, i ovde je kralj Ričard predstavljen kao patriota što zasigurno nije bio. Kad se malo bolje prouči istorija, više je bio nasilnik i razbojnik, ali odličan vojni strateg, a za Englesku ga je baš bilo briga. Doveo je do ruba propasti suludim poduhvatima, a negde sam pročitala da mu je želja bila da bude sahranjen u Francuskoj. U jednoj sceni Ričard pita Robina šta misli, kako će potomstvo suditi o krstaškim pohodima, na šta mu ovaj iskreno odgovara kako misli da će biti ocenjeni loše. Na čuđenje zašto tako misli, Robin  odgovara: „Zbog masakra žena i dece u Akri. Mlada Muslimanka koja je znala da će umreti gledala me je pogledom u kome nije bilo ni besa ni tuge, već ravnodušnosti." Odgovor zbog kog će u muslimanskim zemljama film sigurno biti popularan. Nije bila predmet filma, ali je činjenica da je Saladin, nedugo posle Ričardovog odlaska iz Palestine, kad je ušao u Jerusalim,  poštedeo celokupno stanovništvo, a među njima je bilo i vojske. Neverovatan podatak jeste i da je svojoj vojsci zabranio da pljačka, siluje i na bilo koji način maltretira pobeđene. To je hrišćanski odgovor, a dao ga je jedan Musliman. Da li će se neko i posle skoro hiljadu godina zastideti zbog ovoga? Ja se stidim.

U filmu ima i drugih detalja koji govore o autentičnom prikazu tadašnjeg vremena: za razliku od Erola Flina, Rasel Krou nije uvek sveže izbrijan, mnogo je prljaviji, ne svira nijedan instrument, nije neprestano nasmejan, grub je u skladu sa svojim zvanjem i vremenom i na isti način i viteški vaspitan. Loksli zamak nije velelepan, notingemski šerif više je ljigavko od karijere nego zlica, ledi Merion se bogami i te kako bavi poljoprivredom... Kostimografski besprekoran, scenografski takođe (interesantno je kako su dva pacova, a možda su to dva podgojena miša, navalila na još neraspremljenu trpezu ser Voltera Lokslija), scenario koji poštuje sva pravila dramaturgije, a opet, uvažava i istorijske činjenice, odlična gluma...  sve je to dovoljan razlog da se film oceni vrlo visokom ocenom. Pretpostavljam da će u početku, dok se ljudi oslobode klišea legende, imati otpor prema ovom ostvarenju (kod mene na poslu su ga proglasili za dosadan film u kome uopšte nema Robina Huda), ali da će vremenom biti jasno da je pomerio standard za filmove sa sličnom tematikom.
Kad se sve ovako poređa, neko može da pomisli kako je to neka sirotinjska varijanta filma o engleskom nacionalnom junaku, ali... iako je Ridli Skot Britanac, ipak je ovo američki film. Kad se uzme u obzir da je u Kanu najavljivan sa podnaslovom ,,Gladijator u Šervudskoj šumi'', i da su scene borbe fantastično urađene (verovatno kompjuterskom animacijom, ali se to uopšte niti vidi niti oseća), ima "akcije" na pretek, po američkom modelu: silne rascopane glave, udarci svim i svačim pa i pesnicama tamte i vamte, nepogrešivo gađanje lukom i strelom kao "na filmu". Ipak, to ne doprinosi adrenalinskom uzbuđenju, već je po evropskom modelu zaplet preuzeo tu ulogu. Kako ko voli, a ja sigurno više volim drugu varijantu - odrasla sam na književnosti a ne na igricama. 
Izbor Kejt Blanšet za ulogu ledi Merion je odličan. Stvarno ima fantastičnu moć transformacije, i ako će neko naslediti Meril Strip, tipujem na nju. U obzir dolaze i Mišel Fajfer, Penelope Kruz i Kira Najtli, ali imaju mnogo manje šanse.
Jutros se spremam na posao i gledam Jutarnji program, više i ne znam na kom kanalu jer stalno jurim vesti, a neprestano se šetam između sobe, kupatila i kuhinje, i naletim na nju. Verovatno je bila konferencija za štampu u Kanu, na kojoj Blanšetova kaže: „Oduvek sam želela da igram Robina Huda, međutim nekim čudnim spletom okolnosti nikad mi to nije pošlo za rukom." Sad je bila najbliže.