Išla Mileva preko Smedereva

Nije baš da volim na zaobilazan način da govorim ono što mislim, naprotiv. Moji prijatelji će reći da sam direktna, i jesam takva. Međutim, jedno je kad govorite šta mislite, a sasvim drugo kad namerno želite nešto da preskočite. I to je direktno - namerno želite da budete "Mileva što ide preko Smedereva".

Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."

Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.

Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.

Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".

Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju". 

I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.

Želim da živim do kraja života

Nedavno mi je bio rođendan, pedeset i šesti. Kažu da dame kriju godine, a ja se ne bih složila s tim. Ne samo da ih ja ne krijem, nego i sve pripadnice ženskog pola koje me okružuju, i one starije od mene, lepo kažu koliko im je godina i kad ne popunjavaju formulare s obaveznom stavkom - godina rođenja. Što reče jedna moja drugarica: "Kako je glupo da kažeš kako ti je 45, iako si deset godina starija! Bolje da kažeš kako ti je 65, pa da svi urliknu: 'Kako dobro izgledate!'" U principu, to je sva mudrost ako krijete godine zbog izgleda. Dakle, bolje recite da vam je više i sve ostavite otvorenih usta. U suprotnom će vas žaliti kako loše izgledate "za svoje godine".

Vrlo sam zadovoljna svojom brojkom - 56. To je samo još četiri godine do onih koje priželjkujem - 60. Na tu moju izjavu, da jedva čekam da napunim 60, kaže mi druga drugarica: "Ne seri!" Vidim da mi ne veruje, pa sam morala da joj obrazložim: "Stvarno jedva čekam da napunim 60. Si luda, zaboravljaš da se u tim godinama ide u penziju? Imam nameru da nastavim sve isto kao i do sada, jedino što ću imati penziju, a to je super: radiću i dalje, ali primaću neku sumu, kakva je da je, svaki mesec, i bar ću znati na šta mogu da računam. A povlašćena vožnja? A onaj 'penzionerski dan' u samoposlugama? A posebne akcije za penzose?" Nabrajala sam joj sve i svašta, što realno sobom donosi penzija, tako da mi je na kraju rekla: "Da znaš da si u pravu!" Ti će mi kažeš? Jašta sam u pravu.

E, sad, drugo je pitanje što se možda nekome neće svideti moje preferiranje kratkih suknji, odlasci na raftinge i slične stvari koje "nisu u skladu s mojim godinama". Za to mi se fućka. Ako idem u penziju, uopšte nemam nameru da se živa ukopam. Naprotiv! Imam velike planove za to vreme posle 60. Ako još budem "zdrava u glavu" radiću kao što i sada radim. A ako budem imala sredstava, tek nameravam da se naputujem. Nisam ostvarila životni san - da posetim Boliviju i Indiju. Sad nemam vremena i "nemam vremena", pa sam to ostavila za penzionerske dane.

Pošto sam završila ljubavničku karijeru, a i prijateljâ sam stekla za dva-tri života, uopšte me više nije briga da li ću se nekome svideti. Izgledaću kako hoću. A želim da izgledam lepo. Ako uzmete u obzir ono što sam prethodno napisala, to znači da mi je stalo do lepe garderobe i lepog izgleda samo zato što sam esteta, ni o kakvom zavođenju nije reč. Volim da je oko mene i na meni i u meni sve lepo. Kad jedem, aranžiram i ono što mi je u tanjiru, važno mi je. Koliko god da sam gladna, ako mi neko ponudi sve nabacano i muljavo, da ne znam šta jedem, odmah me prođe glad. I ako ne prođe, ipak ne mogu da jedem. Kao ono kad si mrtav umoran i spava ti se, a ne možeš da zaspiš. Tako i ja ne mogu da jedem na zamazanom stolu, s neurednim tanjirom, kad mi daju krišku hleba veliku kao cigla... Ne mogu ni ako neko pored mene mljacka, smuči mi se. Važno mi je i da neko lepo govori. I da je park kojim se šetam lep. I da kafić u koji odem ima prijatnu atmosferu, lepo posuđe, enterijer... I da s kućne terase imam lep pogled (hvala Bogu, gledam Dunav, a na terasi cveća koliko hoćeš). I sad, ja takva, da mi bude nevažno kako izgledam... Važno mi je, i te kako mi je važno, ali mi je važno da se sebi svidim. Kome se ne sviđam, ne mora ni da me gleda. Dovoljno mi je da se sebi dopadam, ostalima ne moram, i zato - izgledaću kako JA hoću, lepo po mojim merilima.

Kad malo bolje razmislim, možda su mi planovi za "posle 60" možda i preambiciozni. Posao, putovanja, zabava, izgled, ručni rad (nameravam da se ubijam od pletenja, heklanja...)... Da li ću sve postići? Polako, nek ide redom, jedno po jedno. Do stote godine valjda ću uspeti. Ovo do sada sam sve "postizavala" i bez planiranja - škola, porodica, karijera, druženje... Desilo se, život mi jednostavno ide od ruke. Imam talenta da živim, do sada ništa nisam propustila. A kome se moje godine ne budu sviđale kad nastavim da živim i posle 60, nek me zaobiđe, nemam vremena za gubljenje, pogotovo neću da ga trošim na takve primerke ljudskog roda.

Jedva čekam taj 60. rođendan. Kako mi je žao što ne mogu da se napijem! A da ću praviti žurku, to se podrazumeva. Biće to "moja" žurka - ko me poznaje, zna i kako to izgleda. Živeli vi meni, i ja s vama!

* foto 1 - Veslam li veslam... i uživam! (rafting na Uni )
* foto 2 - I ovde veslam, ali ne uživam - prestigao nas je jedan čamac (rafting na Uni )

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!

Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.

Čudna li je ta nostalgija, bogami i baš opasna po mentalno zdravlje

Ne poznajem nikoga ko nema makar jednog prijatelja "preko grane". Bliskog prijatelja. Devedesetih su odlazili u čoporima, što uopšte nije čudno ako se uzme u obzir kakva je situacija bila u Srbiji - sankcije, prazni rafovi po prodavnicama, inflacija, ništa ne radi, niko ne radi, i oni koji "rade" primaju platu od dve marke, bolje plaćeni cele dve i po marke... A bilo je i platâ u "naturi" - na primer, dobiješ "svinjarije" (od polutke do suhomesnatih prerađevina) - tako sam ja dobila dve plate, što je još bilo i dobro, za razliku od jednog mog druga koji je dobio pertle, mnogo pertli, pa ih je prodavao na pijaci, nije mogao da skuva ručak od njih. Inače, po profesiji je komjuterski stručnjak. Ipak, najveća društvena atrakcija bila je vojska ljudi koja ne prima platu jer ne radi a zaposlena je - sećate se čuvenih "prinudnih odmora" - samo teče radni staž, bez rada i bez plate? Unuci nam neće verovati kad im budemo pričali kako je bilo u "naše vreme", misliće da lažemo.

Posle tog prvog velikog talasa, iseljavanje se nastavilo, i po broju ljudi koji odlaze može se reći da je i dalje masovno (10.000-15.000 godišnje). Jedina razlika je što su ranije odavde bežali glavom bez obzira, a sad (uglavnom) prave neki plan i (uglavnom) imaju neka očekivanja. Ranije je jedino očekivanje bilo "što dalje odavde", a sad "idem tamo gde ću zarađivati više".

E, tu je kvaka - zarada. Lekari, zubari, inženjeri, filolozi, farmaceuti... rade kao portiri, "muveri" (oni što sele ljude), pakeri, moleri... Najveći broj ipak je za šankom, na ovaj ili onaj način, od čišćenja tanjira od ostataka hrane i stavljanja u mašinu za pranje sudova do spremanja kafe i mućkanja koktela, što je super posao. Na kraju krajeva, šta fali? Ovde ne bi imali nikakav posao ili bi radili isto to za mnogo manje pare, sve čekajući na birou da se "zaposle u struci". A ako odu, ko zna, možda im se posreći pa lekar stvarno počne da radi kao lekar.

Jeste li primetili da su na one koji su odlazili šezdesetih i sedamdesetih godina svi gledali s visine i zvali ih gastarbajteri, a ove što odlaze u poslednjih 20-30 godina niti ko tako zove niti ikome pada na pamet da im se podsmeva? Jedina razlika među njima je što su ranije odlazili ljudi koji su i ovde bili moleri, vodoinstalateri, fabrički radnici, automehaničari, konobari, građevinci... i isti posao obavljali i tamo kud odu. Imali su jasan cilj - da zarade toliko da mogu da naprave kuću kad se vrate, po mogućstvu s lavovima na kapiji, dovezu se mercedesom čiji su vlasnici, na ruci nose zlatan sat, prave svojoj deci svadbe od tri dana i prijatelje i poznanike časte široko, "šta kafana pije". Tamo jedu najgoru podrigušu, štede svaku paru, druže se samo sa "svojima" i zabole ih kako ih posmatraju "tamo" - jedino im je bitno šta će raditi kad dođu ovde, kad se vrate. Većini skoro da je bilo krivo kad im niko ne zavidi.

Tako je jedan poznanik mojih poznanika kasnih sedamdesetih naručio "šta kafana pije" i poslužio pečeno prase. Da li mu se nisu dovoljno divili ili mu nisu dovoljno zavideli ili šta je već bilo, tek - bio je nezadovoljan, pa je dodatno tražio da prase ukrase svud unaokolo i ćevapima. Prava mesna ikebana!

Ovi novi "stranci" (ne, oni nisu gastarbajteri, nikako) ne odlaze da se vrate, oni odlaze da tamo negde ostanu. Da postanu veći Rimljani od Rimljana. Oni su ovde bili akademski građani, fakultetski obrazovani, i cilj im je da i tamo budu viša klasa. Naravno, ne samo po društvenom statusu već i po materijalnim dobrima. Uglavnom su ljuti na Srbiju, neretko je mrze iz dna duše. Ali, u stvari - ALI, nostalgija je jedna vrlo zajebana stvar. Najčešće se o nju sapletu i postaju "ljudi bez identiteta" - nisu ni tamo ni ovde.

Meni je u tom smislu najslikovitija priča jednog beogradskog dečka, rokera, urbanog lika u onom osnovnom značenju (izraz "urbano" ide mi na živce jer ga obično koriste kvaziintelektualci, seljačine i kompleksaši, ali ovde pristaje jer je reč o autentičnom beogradskom asfaltu). Otišao je u London, i mada je nostrifikovao diplomu ETF, još uvek je radio kao tonac u jednom studiju. Dobro, bar je i dalje slušao muziku po svojoj meri. Stekao je i prijatelje Engleze, devojka mu je Engleskinja... Uklopio se sasvim. I onda mu jave, kao štos, da Mitar Mirić (onaj narodnjak kome teško razlikuješ lice od guzice, što ima frizure od kojih se isprepadaš, a od pesama ti pozli koliko zavijaju) ima "koncert" u nekoj londonskoj pripizdini, u "klubu" koji drži "naš" čovek. Da li je otišao? Jeste! I ovako to opisao: "Znaš li ti šta je nostalgija? To je kad ja odem da samo vidim Mitra Mirića, a rasplačem se, i to od navale osećanja. Mnogo je zajebana stvar nostalgija! D'umreš!"

Devedesetih sam i ja želela da odem. Samo želela? Ma, napravila sam i konkretne korake. Pravac - Novi Zeland! Pita me majka: "Što, Miko, čak na Novi Zeland?"
"Zato što, ako me uhvati nostalgija, nema šanse da se vratim."
Nekako mi je normalno da "presečeš" - il' si tamo il' si 'vamo. Pa ako ti tamo nije potaman, vratiš se, stvarno vratiš, ne samo svratiš. Situacija u kojoj sam se nalazila stvarno je bila zastrašujuća: razvedena, podstanar, s dvoje maloletne dece, s poslom koji radim za "svinjarije", i dodatno imam još dva posla tako da po ceo dan idem s posla na posao, decu ne viđam (ispali su super, ne zahvaljujući meni - ja sam bila preumorna, prenervozna, napižđena na sebe, Srbiju, ceo svet i Boga, tako da im hvala što su me trpeli i izrasli (uprkos svemu) u normalne, divne ljude).

I tako, odem ja u ambasadu Novog Zelanda, delili su je s australijskom u to vreme, i apliciram. Popunjavala sam neke upitnike i formulare. Bodovali me. Super prošlo to bodovanje, samo malo naopako od mojih predubeđenja - sve ono što sam mislila da je vredno, vredelo je malo bodova, a ono što sam mislila da je otežavajuća okolnost, ispostavilo se da je dobitna kombinacija. Na primer, najviše bodova dobila sam na uzrast dece (idealan) i na hobije. Te hobije ne bih ni popunjavala, nego je devojka iz ambasade insistirala da napišem. Bilo mi je glupo da napišem kako znam da pletem, heklam, tkam... a ona će: "Obavezno upišite da ste tkalja! Imate li neki papir koji to može da potvrdi?"
"Mogu da nabavim ako treba. Radila sam s profesorkom Nađ u njenoj tkačkoj radionici."
Dosta bodova dobila sam i na ruski, a moja svetska književnost kojom se ponosim... Ma, idi, begaj, koga to još zanima!

Posle sam saznala da sam u rekordnom roku obaveštena o bodovanju i u još rekordnijem roku pozvana na prvi sastanak. Drugi je trebalo da bude znak da sam već jednom nogom na Novom Zelandu, ali sam im se zahvalila. Ja se u međuvremenu zaljubila i ostala u Beogradu. Udala se, rodila još jedno dete... Da li mi je krivo? Nije, naravno. Verujem da bih se snašla (nije mi u prirodi da odustajem i sigurno bih stekla prijatelje jer ih steknem i na nemogućim mestima i u neverovatnim okolnostima), ali - možda i ne bih. Drugo, tamo bih u startu bila građanin drugog reda, a sebe uvek i svuda smatram građaninom prvog reda. Deca? U to vreme su mi se vratili neki prijatelji posle pet godina u Australiji jer im je sin postao narkoman - po ceo dan bili su na poslu, ispustili su ga. Deca mogu bilo gde da postanu narkomani, nije kriva Australija, pa i ja sam po ceo dan radila (ali tek da platim račune), međutim, ovde su mi bili majka, kumovi, prijatelji... Imala bih nekog od poverenja na koga mogu da se oslonim, da mi se nađe makar da me razume, verovatno i pomogne... I još da se izložim opasnosti da plačem uz Mitra Mirića! Horor! Ta zajebana nostalgija saplela me je i pre nego što sam otišla.

Izuzev Aljaske i Papua Nove Gvineje, imam prijatelje, bliske prijatelje, svuda po svetu. Rasuli su se kao nekontrolisana eksplozija po planeti Zemlji. Jedan školski drug pobegao je od srpske bede u Grčku, posle nekog vremena i Grčka je postala bedna. Sad je u Danskoj, pa nešto mislim...

Pre neki dan javila mi se Ž, i ona je u stvari inspiracija za ovaj post. Ne mogu da prestanem da razmišljam o njoj. Živi u Čikagu, otišla je još 1995. Ž. je završila engleski, i pored engleskog tečno govori i piše na ruskom i francuskom. Novosađanka je. Kaže da je "s Novim Sadom u braku, a Beograd joj dođe kao ljubavnik". Najbolje žurke bile su kod nje, ko god je dolazio u Novi Sad spavao je kod nje, imala je veliko i odlično društvo, izlazila, išla na predstave, koncerte, utakmice, pogotovo košarkaške i odbojkaške, prevodila da zaradi neku paricu... Živela je punim plućima, bila vesela i bilo joj je lepo. I nama s njom. Jedini problem - nije imala dovoljno para. Niko tada nije imao dovoljno para, osim krimosa, što mu dođe kao neka preporuka što si sirotinja.

Smuvala je nešto da kao ide na studije u Ameriku. I stvarno je upisala ekonomiju kad je došla. I radila sve vreme. Na početku u restoranu, kao potrčko, pa čistačica, pa konobarica, pa na kraju kao host. Odnedavno radi "pristojan" posao, sortira račune knjigovođi, skenira ih i pravi elektronsku arhivu. U nekoliko navrata bila je bez posla. Imala je dve veze - prvu je prekinula kad je dečko preskočio da pomene roditeljima da je iz Srbije ("Ja sam to što sam, i ne stidim se. Ponosim se!!!!"). Kaže da ga je jednostavno izbrisala iz pamćenja i srca. Drugu vezu je prekinula kad je ukapirala (posle pune tri godine zajedničkog života i pet veze) da ga izdržava ("Koj' će mi moj? Nisam mazohista"). I tako moja Ž. nema ni muža ni dečka, ni decu, radi po ceo dan, prepodne u firmi, uveče u restoranu, ne izlazi ("Nemam ni para ni vremena"), nema "pravo" društvo ("Sve je zasnovano na interesu, a i glupi su, brrrrate, ko tocila, ne mogu da slušam baljezgarije"), ne druži se s "našima" ("Ako hoćeš da te neko skenja, samo počni s našima da sarađuješ")... Radi po ceo dan, i radi po ceo dan, i tako... Radi po ceo dan. Ima li para? Ima, i sad je tamo srednji sloj. ALI - "Živim kao skot. Je l' ovo život? Ne sećam se kad sam se poslednji put smejala od srca."

Moli me da joj pričam o Novom Sadu - šta se promenilo, da li je još lepši, jesu li njene Lale i dalje dušššševne... Šta da joj kažem? Odavno nisam išla na tu stranu. Onda mooooli da joj pričam o Beogradu - šta se dešava, kako izgleda, pita za klopu u restoranima u koje je išla, za ljude s kojima se družila, za Kelemegdan, Savu, Dunav, Zemun, predstave u pozorištima, muziku po kafanama, sastajemo li se još na popodnevnim kafama u gradu posle posla, koji su novi vicevi, pogotovo oni i Sosi i Lali... Ma, sve je zanima! Kad počnem da kritikujem Srbiju, prekine me: "Nemoj, molim te, drugi put ćemo o tome..." Podseća me na kumu iz Australije koja mi je jednom rekla: "Volim ja svoju Srbijicu i tako usranu i nikakvu."

Jednom sam pitala Ž. što se ne vrati - uštedela je neki novac, ima gde da dođe, a ona mi uzvrati: "I, šta sam radila ovih 20 godina?! Ništa nisam uradila. Ništa nemam izuzev tih jebenih para. Da ih stavim sebi u dupe, šta misliš?"

Pre neki dan me je zabrinula - kaže kako joj je sve bezveze, i tako neki put, kad dođe kući, mrtvosana od umora, počne da priča naglas, na srpskom, sve zamišljajući da priča s nekima od nas. "Pričala sam i s tobom, pa smo se smejale ko lude. Nego, znaš li šta je problem? Neki put ne znam da li smo stvarno pričale ili sam ja to sama..."

Nostalgijo, jebi se! I da dodam - jedi govna! Mnogo govana.

Post je objavljen i ovde.

Seksi gaće u akciji spasavanja

Po najvećoj vrućini, koju inače teško podnosim, išla sam s drugaricama da biramo seksi donji veš. Nismo sve kupovale, samo jedna od nas, a mi ostale bile smo logistička podrška i imale smo savetodavnu ulogu. Stvarno ne znam šta je gore - da li vrućina, da li biranje veša, da li razlog što to uopšte radimo. U normalnim okolnostima, da se ne radi o drugaricama, jednostavno bih izbegla to celoposlepodnevno mučenje, ali ovako... Šta ću - gde svi Turci, tu i mali Mujo.

Ona, Moja, koja kupuje tange sa čipkom, podvezice, brus koji je više top nego grudnjak, konačno ima crno na belo da je muž vara. Čak zna i s kim. Naravno, očajna je. I naravno da nam je to bilo na dnevnom redu. Šta bi trebalo da radi? Da ode, napusti ga neprimetno, kao dašak vetra koji ti očeše obraz; ili da s njim porazgovara oooozbiljno; ili da ga napenali i izbije mu zube ili bubrege, šta već misli da će mu teže pasti; ili da mu vrati kontru tako što će ona njega prevariti; ili da se sastane sa suparnicom i objasni joj situaciju... Bilo je tu predloga i predloga.

Na svu sreću, prvo je otpala varijanta da se nađe s Njom - šta ima s Njom da se nalazi, pa nije joj Ona ništa kriva. Nije Ona mogla da ga natera na nešto što nije želeo. Stvarno, kakve veze Ona ima sa celim slučajem? Sasvim je nebitna.

Otpala je i varijanta da fizički nasrne na njega. Jeste da je na početku vikala kako će mu "oči iskopati", "ubiti ga na spavanju", "otfikariti mu alatku"... ali nije to ozbiljno mislila. Bar se nadam.

Razgovor s njim - to već ima smisla. Pod uslovom da Moja zna da vodi razgovor. U stanju u kakvom je, mislim da je to teško izvodljivo. To ne bi bio razgovor već verbalni napad. I monolog. I mnogo vike. Kakav bi bio rezultat? Još gora situacija nego što je sad. Bila bi to odlična opcija ako želi da ga napusti, pa da mu objasni šta nije bilo u redu, ali, budući da ona želi da ostanu zajedno i "sve bude kao pre", takvim "razgovorom" samo bi ga učvrstila u uverenju da je ispravno da se raskantaju.

Stvarno, što se ne bi rastali? Ako nisu sigurni, ne moraju da se razvedu, ali da se odvoje na neko vreme i razmisle, to već nije loše. Gledala me je belo, kao da me prvi put vidi.
- Gde da odem? Da izađem iz kuće? Ili da on ode kod Nje? 'Si normalna? Nemam ja gde da se potucam, a on, ako ode kod Nje, više ne mora ni da se vraća.
- A da samo prekinete sa seksom?
- Pa nemamo seks.
Sve smo je gledale čudno.
- Kako misliš - nemate seks?
- Tako lepo.
- Pa što ti je onda stalo do njega?
- Imam dete s njim, kuća je zajednička... i sad sve to treba da mi otme neka drocla?
- Nemoj tako, možda nije droca, možda se zaljubila. I on u Nju.
Tu je počela da raste ideja o kupovini donjeg veša. I narasla je do neviđenih razmera. Ona, Moja, treba ponovo da ga zavede!

Volim svoje drugarice, onako iz srca, pune duše. Ništa mi nije teško za njih da uradim. Ali ovaj put ništa nije bilo ni iz srca ni iz duše. Kakvo zavođenje, kakvi bakrači! Nije imao ko da me sluša, bila sam u manjini, ali ja bih ovo nazvala prostitucijom, bez obzira na to što su u braku. Ona će se prodati jer očigledno nema neku želju za njim, a ljubav... To nije tema. Moja se bori za kuću, za zajedničku kasu... Niko nije pomenuo da li ga voli, makar da li ga želi. Ili to više uopšte nije važno? Jedini njen argument nad kojim bismo možda mogli da se zamislimo, to je dete. S druge strane, zar detetu nije bolje da živi bez svađa, mrkih pogleda, nezadovoljstva... koji će se sigurno kad-tad ispoljiti?

Izuzev u prvoj godini braka, u razgovorima ga je uvek nazivala "ona moja budaletina". I sad joj je najednom stalo do te budaletine. Ili je budaletina = kuća? A do kuće joj je stalo, i to je u redu.

Svaka od nas rekla je šta bi uradila u toj situaciji. Ja bih, naravno, otišla. Čak i bez objašnjenja. Razmenila bih neku reč samo ako me nešto pita. Ali sigurno uopšte ne bih razgovarala o Njoj.
- Kako? Sve bi prepustila drocli?
- Ma, verovatno nije droca. Ona me ne bi ni zanimala. Sve i da je evidentirana prostitutka.
- Pa što bi onda otišla?
- Zato što ja više ne bih želela da budem s njim. Ako je s drugom, to znači da s nama nešto nije u redu. Uostalom, izgubim svako interesovanje kad vidim da nisam poželjna. Ne volim gužvu. Ako je s drugom, šta ću tu i ja? Gužva.

Ali, dobro. Ona je Moja, pa ću uraditi ono što njoj odgovara, iako se ne slažem. Čuj, ne slažem! Mislim da je to što radi čista glupost, poniženje, gubljenje vremena i nerava. Za Nju kaže kako je "sva nikakva, ni sise nema". Ako je stvarno sva nikakva, onda je verovatno zaljubljen u Nju. Možda je i voli, a kad nekog voliš, ne gledaš mu ni u zube ni u sise, drži te nešto drugo. To "nešto drugo" ne može da se nadomesti seksi gaćama, kakve god da su. Nije ti važno ni da li je taj neko visok ili nizak, debeo ili vitak... Naprasno počne da ti se sviđa i njegov veliki nos, i ožiljak iz tuče, i pivski stomak... I taj neko ti je najlepši na svetu, i s gaćama-domaćinkama je seksi.

Ipak, mi smo izabrale silne gaće, sve odreda - seksi, dva-tri brusa, crveno-crne podvezice s mašnicama, crne haltere... Pride joj je svaka od nas kupila još po nešto. Ja sam joj poklonila čarape, prave jebozovne čarape s linijom pozadi, ne hulahopke. Kupila sam joj ono što se meni svidelo, što bih i sama sebi kupila.

Sad čekamo izveštaj. Volela bih da se varam u predviđanjima.

Zagrljajčić

Znam da je ružno osećanje, i da nije ni kulturno ni vaspitano tako nešto osećati, ali - zavidim ženama koje imaju žensku decu. Naravno, svoje sinove obožavam, vole i oni mene (iako to pokazuju na "svoj" način, pa mi je ponekad potrebno i prevesti šta su u stvari rekli ili uradili), međutim... Žensko dete je žensko dete. Tačka.

Imam drugarice koje se žestoko posvađaju sa svojim ćerkama, čak padnu i teške reči, ali posle se grle, ljube, poveravaju se jedne drugima... Lakše je ući u žensku glavu kad si žensko. Uostalom, i da nemaju baš neku komunikaciju, jedna drugu mogu makar da razumeju - od toga kako se osećaju u pojedinim trenucima do saveta od (ženski) životne važnosti.

Dok su moje drugarice, majke ženske dece, kupovale svojim devojčicama haljinice, raznorazne andrmolje za kosu... ja sam bila u potrazi za rančevima s mrtvačkim glavama, kojekakvim junacima-tabadžijama koji spasavaju ljudski rod i planetu Zemlju, a na prvi pogled deluju kao da ne znaju gde i koga udaraju, bitno je samo da - udaraju. Stvarno, što da me spasava neko čiji mi izgled uliva strah, najmanje nelagodu?

To što sam znala imena fudbalera i kako se koji stadion zove diljem sveta, to je - ništa. Teže mi je padalo što je izbor kanala na TV uvek "pravedno" bio njihov izbor (nadglasaju me), a tek kad kažem šta bih ja da gledamo... Neki put me odmere začuđenim pogledom, neki put podsmešljivim ("Ma, daj... Nije valjda da i ti pratiš te gluposti?"). Kupila sam majušni TV, stavila ga na konzolu u kuhinji, visoko, da mogu normalno da gledam program dok radim stojeći i to je jedno vreme bilo idealno rešenje. Nažalost, kad su počele raznorazne lige, prvenstva i svakojake druge izmišljotine onog najdosadnijeg i najglupljeg sporta - fudbala, onda su bila upaljena sva tri televizora (a u 35 kvadrata) na različitim kanalima, pa je nastalo trčanje iz jedne u drugu sobu, da slučajno nešto ne propuste. Glupi fudbaleri u istom danu igraju sve utakmice. Moj genijalni plan ispostavio se kao čist promašaj.

Dobro, preživesmo svi - i oni i ja. Rezultat je da su me "navukli" na sport, izuzev fudbala. Stvarno ne mogu da ga gledam. U svim ostalim sportovima čak i uživam, ali dosadni fudbal deluje mi kao teža muka od praćenja uživo sušenja boje na tek okrečenim zidovima.

Da zanemarim interesovanja koja nam nisu ista. Da pređem na pokazivanje osećanja. Dok su bili mali, grlila sam ih i ljubila kad mi se hoće, a htelo mi se stalno. Ne mogu da kažem kako su tako mali bili imuni na cmakanje, grljenje, sedenje u krilu, guškanje, zajedničko spavanje... Učestvovali su u tome ravnopravno sa mnom, mada nisu svi bili isti. Najstariji nije dozvoljavao da ga iko poljubi osim oca, nane (moje majke) i mene; srednji je bio kao malo kurviče, njega je gnjavio ko je stigao; a najmlađi je imao "torturu" samo s moje strane.

Prvenče me je molilo kad idemo negde da ga niko ne dira ("Kaži im da mi ne rade 'ono', moooolim te", a "ono" se sastojalo u stiskanju lica rukama i obavezno ljubljenje posle koga bi manijakalno brisao obraze).

Sredinac se sam poturao da ga ljube, drže u krilu, miluju, gnjave... Da je neko hteo da ga otme, to bi bila nenasilna akcija. Otišao bi s bilo kim ko je voljan da mu se smeška i da ga miluje po glavi. Kao sasvim mali, kad ga okupam, i onako rumenog, bucmastog i mirišljavog počnem da ljubim, malenom krofnastom rukom pokazivao bi gde još želi poljubac. Taman posla da zaboravim ramence, pa kolence, pa lakatić, pa zadnji deo vrata... A kad je malo poodrastao, ali još uvek bio mali, s nanom se igrao "da pukne" - da ga ona poljubi i da pukne, pa on nju i da pukne.

Najmlađi, koga još uvek često zovemo Mali (mada je najveći - najteži, najviši, najširi, najkrupniji...), takođe je brisao obraze ako ga poljubi neko "stran", a dodatno se i mrštio na sam nagoveštaj da će mu neko takav biti na nebezbednoj udaljenosti. Ja sam ga se vala naljubila, takvog, ledenog, mrgodnog, meni preslatkog.

Kad su bili mali, pa kad odemo kod nane u Kragujevac, nastane takva radost, cika i vriska od čiste sreće što smo zajedno, da se na kraju svi đuture "gušnemo" u isti krevet. Jeste bio širok, ali tu zaspimo, svi zagrljeni: moja majka, moja sestra, moja deca i ja. Nikome ništa ne smeta, mada se stisnemo kao sardine.

A sad, kad zagrlim Prvenče, kaže mi: "Jaoooo, što si dosadna...", Sredinac: "Dobro, dobro, pusti me...", a Mali: "Eto, zagrlio sam te." Poljubimo se mi kad se vidimo, ali onako. Ili još gore - poljube me u glavu, odozgo, kao da sam ja njihovo dete. Tu i tamo na kvarnjaka uspem kao puvanjak da se provučem i izmamim neki poljubac i zagrljaj. Poslednji put devojka reče za Sredinca: "Ima lepe oči na Vas", a ja odmah, da "ne prođe voz", brzom brzinom počeh da ga ljubim u oči: "Oko moje lepo..."

Znam ja da možda nekome sa strane izgleda degutantno da se majka ljubi i grli s odraslim sinovima, ali meni oni nikad neće biti odrasli. Biće mi deca i kad im bude po sto godina, ako ja uspem da poživim do 120. Da imam ćerku, mogla bih bez ikakvih lukavstava da je pitam: "Može jedan zagrljajčić?" I da zagrljajčić i momentalno i monumentalno - dobijem.

Draga Saveta, šta da radim?

Pričam juče s bivšom učenicom o muško-ženskim odnosima. Valjda devojka misli da od mene kao (mnogo) starije i iskusnije može da čuje nešto pametno. Kakva zabluda! Doduše, možda su se neki i propametili s protokom godina, ali ljudi iz mog okruženja, baš kao i ja, najbolji su dokaz da možete da omatorite koliko god hoćete, i da, bar što se tiče srca, nijednu mudrost ne pokupite. Tu i tamo se o neku emotivnu lekciju očešete, ali nema garancije da nećete ponoviti istu grešku. Ne samo drugi, već i sto drugi put.

Jedna od mudrosti o koju sam se usput očešala jeste slučaj majke jedne moje dosta starije drugarice. Meni je tad bilo tridesetak godina, tek sam ušla u četvrtu deceniju, njoj otprilike kao meni sad, a njena majka je nekako u to vreme bila "zrela" za starački dom - ostavljala je upaljenu ringlu, bacala je neugašene opuške u đubre... U nekoliko navrata imale su požar u pokušaju. I ne samo to - postala je nesnosna u odnosu prema ćerki, valjda je zaboravljala da ova uveliko gazi šestom decenijom i da ne može da je preslišava kao malo dete. I tako, u prilično jadnom stanju smesti je moja drugarica u dom. Prvih meseci je kopnila i mentalno i fizički, jednom je zaspala sa cigaretom u ustima, progorela posteljinu i zaradila opekotinu na bradi... Povremeno sam je viđala, jer je njena ćerka stalno vukljala drugarice kad ide u posetu, s rečima: "Molim te, kreni sa mnom. Toliko je postala zlobna i otrovna, kad sam s nekim ne sikće toliko." Za tih nekoliko meseci, u nekoliko poseta, mislila sam da je svaki put poslednji put kako je vidim. I onda, najednom, dolazim u posetu ženi koja je pre samo nekoliko nedelja bila više mrtva nego živa, i ne mogu da je prepoznam: ofarbana kosa, frizurica taman kako treba, diskretno našminkana, lepo obučena, miriše, nasmejana... Podmladila se ne za jednu već za dve decenije! Šta se desilo, kakvo je to čudo moglo da je preobrazi? Zaljubila se! Ma, zaljubile su se sve žene u staračkom domu u tog bivšeg profesora matematike koji svira flautu, pobeđuje u šahu, lepo peva, trči ujutro... Sve one zarozane žene kojima nije bilo ni do čega, koje sam viđala u parkiću, sad su bile preobražene. Kakva, bre, demencija! Bile su vrlo svesne i sebe i svog okruženja i nekako poletne. Preslatke bakute koje vežbaju tai či, posećuju kozmetičara, frizera, prijavljuju se za sve aktivnosti, pogotovo da pevaju u horu... Podrazumeva se, on je horovođa. Eto šta ljubav učini od čoveka - preobrazi ga. Povremeno je ličila na šiparicu iako se bližila 80. godini. Kad nas je upoznavala s Gospodinom, toliko se ušeprtljala da nije ličila na sebe.

To je bila prva velika lekcija. Do tada sam mislila da svako ljudsko biće, kad prevali 40, završava ljubavnu karijeru i nema šanse ni da se zaljubi ni da se neko zaljubi u njega. Koliko god glupo delovalo, bila sam ubeđena da je to neoboriva istina. Sad mi je smešno otkud su mi takve budalaštine padale na pamet.

Bilo je još tih "ljubavnih" lekcija o koje sam se očešala, ne znam da li sam ih savladala. Na primer, posle razvoda, kad bi me neko pitao: "Hoćeš li se ponovo udavati?", moj odgovor je bio: "Nema šanse!!! Doduše, još me niko nije pitao, ali ako pita - nema šanse!" Naravno, sad sam u drugom braku. Toliko o tome.

Gledajući drugarice, shvatila sam da svi muškarci koji im se sviđaju, samo na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, a kad se malo bolje analiziraju, imaju najmanje jednu zajedničku osobinu na koju one "padaju". Pritom, uopšte nije retkost da je ta osobina nešto što one "ne podnose". Takođe je često da kod njih muškarci karijeru završavaju i pre nego što je počnu ako imaju neku sitnu "falinku". Na primer, moja sestra je tipa koji joj se mnogo svideo i s kojim je počela da flertuje naočigled svih nas, otkačila u trenu, kad se nagnuo ka njoj. Vidim ja da se nešto ukočila, neprirodno, počela da uzmiče, naprasno je "zabolela glava" i vratila se u svoju sobu po sistemu "ne, ne, ne, niko ne treba da me prati". Posle nam je rekla razlog "folirantskog" ponašanja - kad se tip nagao nešto da joj kaže, videla mu je okovratnik. Prljav, mastan... Bljak, za nju je istog trenutka bio mrtav. Jedna druga je gledala muške čarape, kad su u cipelama. Za patike to ne važi. Verovali ili ne, neki nisu imali šansu ni da je pozdrave ako su im virile dlakave noge kad sednu i pantalone im se povuku nagore. A tek bele čarape! Mogle su da imaju i pristojnu dužinu, ali bele... Bljak!

Moram da priznam da sam i ja malo "nastrana". Kod mene šansu da ih uopšte posmatram kao civilizovane pripadnike ljudskog roda nikad nisu imali oni koji ne znaju da - jedu. Tako me je jedna drugarica pozvala na večeru s tipom za kojeg se opasno zagrejala, ne bih li joj rekla šta mislim - da li je za nju, kakav je... Bila sam preneražena kad sam videla kako drži pribor, a u nekoliko navrata pričao je punih usta. Da je još i mljackao, mislim da ne bih preživela duže od sat, maksimum sat i po vremena. Vraćamo se nas dve kući, i ona sva ushićena: "Jesi li videla kakav je!!! Fin, obrazovan, zgodan..." Ona sva u oblacima, a ja je spustim na zemlju: "Ne mogu ni da zamislim da te zagrli, kamoli poljubi. Pa on ne zna ni čemu pribor služi! Grize hleb... Gadan mi je, gadan... Bezgranično!" Bila ona s njim u vezi skoro dve godine, puklo je kad je ukapirala koliko je sebičan. Kad ga se sad seti, pomene i kako "čoveče, ne zna ni da jede".

A na šta je "pala"? Na fin govor. Umeo je da joj o bilo čemu priča kao da odmotava svilenu bombonu. Posle je i ona uključila razum, onako malo, na gurku, pa shvatila da je bitnije šta radi nego šta priča. Međutim, i sledeći je imao "lepu žvaku". Jedna druga "padala" je na visinu. Bože, kakve su budale imale šansu kod nje, samo zato što su preko 190 cm. Shvati ona brzo da su budale, ali taj prvi poriv, da nekog smesti u "fioku - ovaj dolazi u obzir" bio je meren centimetrima. Sad opet ja, malo nastrana. Smejale su mi se drugarice kad sam u gimnaziji neutešno bila zaljubljena u Pjera Bezuhova. Dobro, imala sam i poster Šona Konerija u sobi, kao i plakat za "Trećeg čoveka" s Orsonom Velsom. Eto, to su "moji tipovi". Svi lepe postere mlađanih pevača, glumaca... a meni favoriti smotani (ali dobri, pametni i pravdoljubivi) grof Bezuhov, Šon šmekerskog glasa i pogleda, i debeli Orson (ali "original", niko mu nije ni sličan). U praksi je to izgledalo ovako: nekako mi zapadne krupan, skoro pa debeo tip (što je u stvari bilo nebitno jer fizički izgled nisam ni gledala); pametan, što je već bilo bitno jer moramo o nečemu da pričamo; i duhovit - e, to je bilo najvažnije. Kad prevrtim film, zaljubljivala sam se samo u one koji umeju da me nasmeju. Što u neku ruku ima veze i s pameću jer duhovit čovek ne može biti glup.

I sad me učenica pita zašto joj se sviđaju sve neki muškarci koji su u stvari gadovi i ponašaju se mačistički, seksistički i na sve druge načine "istički", kad joj to posle najviše smeta. E, dete, gde nađe mene da pitaš?! Pa ja sam etalon gluposti za te stvari! Kome ja da delim savete? Moj život je dobra pouka - sve uradi suprotno. Trebalo je da se udam za komičara, ne za slikara. Ko zna, možda i ja u staračkom domu, skroz izlapela, zaboravim čemu služe šnale za kosu, šporet i usisivač, ali se zaljubim u nekog ko me non-stop zasmejava, makar bio kljakaviji i od mene, tada sigurno skroz kljakave. Gde nađe mene da ti delim savete?

Ljudi s odrednicom "rok trajanja"

Svakome od nas sigurno se desilo, makar kad smo bili klinci, da nam se svidi osoba za koju pomislimo da bez nje ne možemo da živimo, a kad prođe vreme, sami sebe pitamo: "Bože blagi, šta mi se tu svidelo? Da l' sam normalna?" I počnemo sebe da gledamo drugim očima, kao najkretenskijeg kretena, pa nam posle bude svejedno, pa na kraju počnemo sebi da se smejemo. To je otpilike taj razvojni put.

Pre nekih desetak godina drugarica i ja naletimo na nekog tipa, seljober od glave od pete - ne ocenjujem ljude po izgledu, ali ovaj se zaglavio u devedesetima... tužno ga je i gledati: od frizure, preko majice... a tek slušati: govor da ne pominjem (brate, brrrate). Ispričaše se oni sefte, nisam ni čula šta su pričali, posle "brrrate" sam se isključila. Pitam je: "Ko ti je ovaj primerak ljudskog roda?", a ona će: "To mi je prvi dečko, prvo - sve."

Gledam je, gledam... došlo mi da se okrenem za onim dizelašem-veteranom, da pokušam nekako da ih povežem, ali ne ide ni u najluđoj teoriji. Umesto toga izustih iz dubine duše bolni krik: "Ne se-ee-ri!" Objasnila mi je da je on osamdesetih, kad su se zabavljali, bio glavni baja u kraju. Model - dobrostojeći roditelji, dobio kola za punoletstvo, bio lepo građen, oblačio se moderno, pun zanimljivih priča s putovanja ("Možeš misliti, letovao je na Havajima!") i pravio najbolje žurke. Ipak, pitam je kako je moguće da već tada nije prokljuvila da će biti džiber, a ona će: "Pa, kad se zaljubiš, sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina." Provele smo celo popodne smejući se i prisećajući se nekih ljudi koji su nam prošli kroz život kao značajni, a bili su - ništa. Jedno veliko ništa.

Što je najčudnije, i u vreme kad su ti "ništa" bili aktuelni, bar delićem mozga znali smo da to nije to, ali... I slatko je i smešno i životno da svesno od sebe pravimo budalu ponekad.

Pre pet godina tako mi je sopstvena prošlost izronila kao cunami-talas koji me je prekrio, oborio i povukao za sobom. "Aktivirala" se stara drugarica s kojom sam prestala da se družim još u gimnaziji. Sad smo matore, prošlost nek ostane u prošlosti... A nije trebalo da smetnem s uma tu "prošlost". Situacija je sledeća - ja je obožavam (normalno, jer, meni, kao devojčici koje raste u muškoj ulici, svaka drugarica je zlata vredna, a ona je još bila i zanimljiva, pametnica...), ona počne da se zabavlja s dečkom koji nju obožava, svi zajedno se družimo, ja sva srećna. Da li da pominjem kako njenog dečka obožavam baš zato što on obožava nju, iako je ona prema njemu bila... ma, pravila je gluposti za izvoz... Ali, nema veze, ona je moja drugarica, nikad ništa neću odati, a i ona će shvatiti koliko je taj divni dečko dobar za nju. I jednog dana taj divni dečko kaže meni sledeće: "Rekla mi je da se ja tebi sviđam, i da bi trebalo da pokušam da te muvam, a onda se pojavi ona... i uhvati nas na delu." Šta reći? Naravno da mu nisam verovala, i smučio mi se istog trenutka, pa sam počela da ga izbegavam (veštinu da izbegavam ljude neprimetno tako da sami odu, ubeđeni da je to njihova odluka, dovela sam do savršenstva - i praktikujem je s onima koji su mi posebno mrski, toliko gadni da nemam želju ni da se posvađam jer im time dajem na važnosti).

Glupa kakva već jesam, njoj sam natuknula da On možda i nije tako sjajan lik, na šta me je Ona - poljubila. Ne sećam se kako sam reagovala, šok je bio preveliki. Da, ja sam njoj pričala sve, i šta pomislim a kamoli šta uradim, a ona meni, ispostavilo se, ni deseti deo onoga što radi (šta misli, pitanje je da li je i ona znala). Nismo se više družile. Dolazila je kod mene da me traži, na šta je mama odgovarala da nisam kod kuće. Kako god, i s njom sam počela neprimetno da gubim kontakt, a u stvari vrlo svesno. I On i Ona za mene su bili "bivša prošlost" (divni izraz Ružice Sokić). Prekinuli su vrlo ružno - On je bio kao krčag koji ide na vodu dok se ne razbije, a Ona je isprobala sav svoj arsenal manipulacije. Mene se više uopšte ništa od toga nije ticalo. Uostalom, sve sam i saznala s velikim zakašnjenjem. Hvala Bogu, ili kome već treba da zahvalim, na tome.

Prošle su silne godine, svako je pošao svojim putem. Ona je uvažena palanačka gospođa s divnom porodicom, on je po svim (svetskim) merilima uspešan. Ma, slavan, bez preterivanja. Što je i zaslužio jer je zaista izuzetan u onome što radi. Tu i tamo sam viđala njega, ne baš ozarena što ga vidim, ali sam se uvek ponašala besprekorno. Što se nje tiče, pre pet godina opet nasednem na priču - obnovile smo kontakt. Šta sad? Matore smo, to je sve bilo pre sto godina, promenili smo se svi. Međutim, ona počinje da mi se poverava kako opet ima "romansu" s njim. Sad je ipak bolje poznajem - nije ona u romansi, ona želi da se opet oseti fatalno, da ima publiku... Nisu bitni detalji, već činjenica da sam se videla i s njim, i tek sad mi je jasno da je njoj kod njega prošao "rok trajanja" poodavno. Samo što ona nije svesna toga.

U kakvim sam sad odnosima s njom? Ni u kakvim, njen "rok trajanja" kod mene prošao je još u gimnaziji, dala mi je veliku lekciju iz života, koju baš i nisam do kraja savladala, ali sam sad imala popravni i mogu reći da sam položila. On? Nije mi gadan, sad shvatam da smo mogli super da se družimo da su okolnosti bile drugačije jer imamo sličan senzibilitet. Ali me i dalje zbunjuje zašto mi je rekao to što je rekao... Da li je moguće da je u mene imao više poverenja nego u nju? Biće da je i on, još tada, makar delićem kičmene moždine, osećao da to nije to. I on je naučio lekciju.

A femme fatale? Nije vredna razmatranja. Imala je svoju svrhu u našim životima. Nas dvoje smo je prevazišli. Svako na svoj način.

Tako vam neki ljudi uđu u život, čak pomislite da bez njih ne biste bili potpuni, a kad malo bolje promislite, pogotovo što praksa to i potvrdi - shvatite da je njihovo "odzvonilo". Kao neki čas iz predmeta Život. Budu malo s vama, ispune svoju svrhu i odu dalje, ili vi odete dalje, na sasvim drugu stranu, nemate više ni jednu jedinu dodirnu tačku.

Pre nekog vremena četujem s mojom Lusi, razgovor istim povodom, razglabamo o nekim ljudima za koje smo, i dok su bili aktuelni, znale da to nije to, ali opet... "sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina". Kaže mi Lusi jednu veliku mudrost - kako neki ljudi imaju "rok trajanja". Kad im prođe "rok", postaju kvarni, štetni po zdravlje. Dok "traju", imaju svoju svrhu. Doduše, ona je upotrebila izraz - ubuđave se.

Deluje logično, ali i neverovatno hladno i bezosećajno. Međutim, da li je hladno? Pogotovo - da li je bezosećajno? To je suština.

Kakva galerija likova

Kad je gdin muž počeo da upoznaje moje drugarice, ponašao se uobičajeno, ili bar ja nisam primetila da mu je tu nešto čudno, ali me je posle otprilike dvadesete predstavnice mog ženskog društva pitao: "Jeli, lutko, kako biraš društvo? Mislim, po kom kriterijumu si skupila ovakve drugarice?" Zamislim se ja - stvarno, možda moj izbor nije homogen, ali nekako liči na mene. Podrazumeva se, valjda, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Ima tu raznih godišta - od onih koje su starije od mene i po 20 godina, do onih koje su mlađe i više od 20 godina; socijalni status je posebna priča - imam drugaricu čiji muž prodaje avione i kamione (nije nikakava šala, stvarno to radi), do onih koje nemaju 'leba da jedu; obrazovanje im baš i nije toliko šaroliko - sve su završile makar srednju školu, a ima i doktorki (ne lekarki, nego pravih doktora nauka). Ima ih plavih, crnih, jedna je prirodno vatrenonarandžanstvena, visokih, niskih, debelih, mršavih, lepih i manje lepih, feministkinja i "dobrovoljnih robinja muškaraca" (kako to izražajno reče jedna poklonica ove vrste ropstva), raznih nacija i veroispovesti, ženstveno otmenih i pravih muškarača, pričljivih i ćutljivih, vedrih i namćorastih... Jedino nemam nijednu prostu drugaricu. Stvarno, prostakluk ne mogu da podnesem. Moguće da i nemam neki bogzna kakav kriterijum, ali, eto, pronađoh jedan - prostaci ne mogu da mi se umuvaju u život, pogotovo ne mogu srcu da mi prirastu, čak i kad sam prinuđena svakodnevno da ih gledam. Bilo je takvih spodoba, na primer na poslu, i mada s njima provedem i po deset sati dnevno, uspem da ih apstrahujem. Komuniciramo mi, ali nismo "društvo".

Za prvu slavu gde sam bila domaćica (postala sam gđa Lukić, jelte), bilo je skoro smešno - na jednoj strani njegovo društvo, sve sami ugledni ljudi, a na drugoj moje, od svake fele po jedan primerak. 

Isto mi se dešava i na fejsu. Ljudi oko sebe skupe manje-više slično društvo, sličnih interesovanja i pogleda na svet. Naravno, izuzimam one koji skupljaju "prijatelje" zbog (što većeg) broja. Tačno je da se "sličan sličnom raduje", ali je tačno i da nas uvek zainteresuju ljudi koji u nama prodube radoznalost iz bilo kog razloga. Nekome želite da odgovorite jer ste ushićeni onim što je napisao, a videli ste ga na zidu svog prijatelja, pa vam onda i prijatelj prijatelja postane prijatelj. S nekim se ne slažete, pa i tu odgovorite, i tako prijatelj prijatelja kao takav dospe i kod vas na listu... Ima tu raznoraznih kombinacija. Doživela sam da me jedan takav "prijatelj prijatelja koji postaje prijatelj" uznemirava telefonom, a uradi to vešto da stvarno deluje kao zabuna. Doživela sam i mnogo prijatnih stvari - obradovali su me mnogi ljudi na nebrojeno mnogo načina. Najlepše od svega je što sam skoro sve upoznala i lično. Sedeli smo gledajući se licem u lice i "govorili bez tastature".

Od tih "prijatelja prijatelja koji postaju prijatelji" neki su mi odmah bili bliski, imala sam utisak da se poznajemo sto godina. S nekima sam na distanci, ali uz dužno poštovanje ih pratim, a bogami prate i oni mene. Ima i onih s kojima je bilo neminovno da postanem prijatelj na fejsu, a gorko se kajem zbog toga i samo čekam da dobijem dovoljno dobar razlog da ih skinem s liste, ili da prođe dovoljno vremena pa da ih skinem, a da to ne bude primetno (rekoh da su neminovni). Tu se posebno izdvajaju ovi koji mnogo srbuju. Iako nikome ne gledam (ne)pismenost, njihova je od one ideološke nepismenosti - pišu srBski, i svaki put kad vidim to B umesto P, digne mi se kosa na glavi. Kažu ljudi da se vremenom otupi na ono što te nervira, a kod mene je obrnuto: samo mi raste kamata nerviranja. Ima i "opasnih" - onih zmijurina-prijatelja koji su se kao puvanjak umuvali na listu, pa pokazali da su pakosni a mogu da naprave nepopravljivu štetu svojom podlošću. Treba biti mudar i navesti ih da se sami "izbrišu".

Kod mene na zidu mogu da se dese burne rekacije i na bezazlene komentare. Ne smeta mi kad ljudi drugačije misle, ali mi smeta kad se uvrede što ne mislimo isto, a čak i od toga ima gore - kad pokušavaju da svoje mišljenje nametnu kao "neutralno". To su oni koji sebi daju za pravo da ti skrenu pažnju kako se baviš "glupostima", a njih to ne zanima, imaju oni mnogo lepše stvari o kojima će razmišljati. Pa što se onda javljaš, prijatelju? Napiši da se ne slažeš, i ne "prevaspitavaj" me pokazujući kako je tvoje mišljenje jedino "ispravno". Ah, da, zaboravih - on nema mišljenje povodom teme za koju se javio, to su gluposti. OK, ne slažeš se, meni ne smeta, ali nemoj mi se tu mrštiti i pametovati. Pogotovo što te "ne zanima".

I tako, dok je kod nekih sve "ja njemu vojvodo, on meni serdare", kod mene uspeju da se isposvađaju. I da mene isprozivaju. Neka, bar znam kakav je ko. I ne smeta mi. Iako su svi odreda sve same dušice od ljudi, kosmopolite itakoto, офкорс.

Da li je to sposobnost, veština, (ne)sreća... da oko sebe skupim takvu galeriju likova, ni sama više ne znam. Počinjem da sumnjam kako je to genetski kod. Moja majka je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude. Nije ih vukla za rukav, naprotiv, ljudi su se jednostavno lepili za nju. Sa svima je razgovarala na isti način, i uvek je bila posvećeni slušalac. Nikad se nije postavljala s visine, mada je mogla, većini onih s kojima se družila. Ali isto tako nije nikad ustuknula ni pred onima koji su "iznad" nje, po bilo kom osnovu. Kod nas se trošio po kilogram kafe dnevno. Ko god dođe, popije makar kafu. A dolazili su svi. Dok je radila, makar s jednom koleginicom s posla dođe kući. Tu je i komšiluk - ko god ne vidi, ne čuje, ne razume šta državna administracija od njega hoće, ili je potrebno sastaviti neko pismo, zvanično ili nezvanično... eto Mire da to uradi. Pa bivši učenici. Plus njihove nove porodice. Mesar, piljar, seljanka od koje je kupovala kajmak, regionalni prosvetni inspektor, direktor bolnice, advokati... svi su dolazili kod nas. Ko čeka autobus, ko nema šta da radi, ko je u problemu, ko želi da objavi srećnu vest... svi, ali baš SVI, dolazili su kod Mire, moje majke. Poveravale su joj se i moje drugarice. Neke stvari sam saznavala s 15-20 godina zakašnjenja. Čuvala je tajne. Zajmila je pare, čak i kad je znala da joj neće vratiti. Ali... poštar je za Novu godinu nosio jednu torbu za ulicu, a jednu za Trifunku, kako su je neki zvali (Mirjana Trifunović).

Dok sam bila dete, to mi je nekako bilo normalno, tek u gimnaziji sam shvatila da nekim ljudima u kuću niko ne uđe i po nekoliko nedelja. Tad su i počeli neki mamini "pacijenti" da mi smetaju, pogotovo oni koji se grebu. Međutim, nije dala ni na koga. Kažu: Kako zračiš, tako i privlačiš. Kako li je onda moja majka zračila? Kao nuklearka? Privlačila je - sve.

Počinjem da se brinem da li ličim na nju. Ne, ne ličimo, ona je bila krotka, ja sam mnogo temperamentnija i jezičavija. A opet... kad nam pogledaš društvo, ne bi mogao da se nađe tipični predstavnik ni kod nje ni kod mene. To je takva galerija likova, "niđe veze" među njima. I obe se prema svima ponašamo isto. Ipak je genetika u pitanju, ništa mi drugo ne pada na pamet kao objašnjenje. Dovoljno je da mi čovek pogleda samo kumove, a imam ih za izvoz.

Jedna drugarica mi je rekla: "Najlakše mi je s tobom, tebi mogu sve da kažem." Možda je u tome moja (ne)sreća.

JBT Dan Republike

Dođu tako neki dani kad čovek nije ni za šta. Jednostavno - tako. Kao da je izduvan balon. Naizgled je s razlogom bezvoljan. Međutim, svi ti "razlozi" deluju bezvezno jer i nisu tako jaki niti neobični. Sve to što sad tera u neraspoloženje niti je novo niti je bolnije, pa ni drugačije nego ono što se i ranije dešavalo. Pre će biti da je to stvar kvantiteta, ne kvaliteta. Toliko se svega nakupi, da i najmanja kapljica može da bude ono "previše" i počne da se preliva. A kad se prelije...

Ta poslednja kap meni je danas nekadašnji Dan Republike. Ne, nisam jugonostalgična, da me neko ne shvati pogrešno. Bilo mi je lepo u staroj državi ne zbog države već zbog moje mladosti. Bilo bi mi isto i da sam živela na Tibetu ili u Zanzibaru, pretpostavljam. Ili bi bar bilo slično. Ništa mi ta "sređena država" nije dala, naprotiv - mojoj porodici oduzela je tako mnogo, da se nećemo oporaviti za nekoliko generacija, a najverovatnije - nikad. I ta "sređena država" bila je "original falsifikata", sve je u njoj bilo ili napola ili potpuno netačno. Neprijatne stvari gurale su se pod tepih, a sve to kad-tad dođe na naplatu. Eto, došlo je mojoj generaciji, mojoj deci, unucima i praunucima. Uostalom, sve što nastane na laži ne može dugo da traje. Ovo je trajalo predugo, pa imamo i kamatu.

Ne interesuje me Jugoslavija, ni u kakvom obliku. Međutim, praznik... On je dolazio posle mog rođendana, i to je bila prva velika žurka u školskoj godini. Posle mog rođendana bilo ih je još nekoliko, pa veliko finale - Nova godina. Uvek sam se osećala nekako praznično za svoj rođendan - svi su tu, svi čestitaju, ja sam domaćin... Moj rođendan otvarao je sezonu žurki. Sad mi je ostalo samo sećanje. Utoliko tužnije što se u međuvremenu sve raspalo. Ne znam da li postoji lepši način da se nešto raspadne, ali sigurno postoji pristojniji. Ovo je bio nejnepristojniji način da se stavi tačka na i. I najbolniji. I najodvratniji. Prava patriotska pornografija. A najgore od svega je što još nije gotovo. Postali smo lešina koju još uvek komadaju jer je nasred puta, pa smrdi li smrdi. A što je tek neprijatna za oko!

Gledam objave na FB, tekstove na blogovima... svi nešto žale za starom Jugom. Ja ne žalim, ali se za svaki nekadašnji Dan Republike setim (zdravog) smejanja, (bezbrižnog) provoda i (opuštenih) ljudi. To nije bilo zbog Jugoslavije, niti zbog Dana Republike već zbog praznika - to je bio jedan veliki produženi vikend, kako god da se zvao. Uostalom, jedan moj tadašnji drug a sadašnji kum taj praznik je zvao "Miljina žurka".  Sad je to horor-žurka, prisetiš se svih jada koje si proživeo. Kao da smo kolektivno proglasili Dan kuknjave. Ili je možda bolji naziv - Dan umobolne nostalgije? Ili - Dan sećanja na JBT? Pa nek neko tumači da skraćenica JBT znači "jebote", a ovi drugi nek čitaju "Josip Broz Tito". Zli Zagorac kriv je za sve!!! Okrene mi se želudac kad mu vidim fotku, a ako to preživim bez odlaska u toalet i pročitam hvalospevni tekst ispod, onda nastaje pakao u mojoj glavi. Strada i srce. Ukoliko sam sama u kući, ispsujem se za sve pare. Kažu da je to dobro jer se čovek prazni od nagomilanog stresa. Meni je malo, potrebno mi je najmanje dva i po dana psovanja da se "očistim". Ma, i to je malo, nego moram da popijem makar vodu, i tako prekinem izliv emocija.

Posle ovoliko godina podsećanja na Dan Republike nisam više raspoložena ni da psujem. Došla sam u stanje kad mi je tužno, pretužno, bezvoljna sam kao da sam mrtva. Možda i jesam, samo me još niko nije obavestio. To je ta kapljica, taj jebeni Dan Republike koji prelije čašu i počne da se preliva.

 Ko je razumeo, shvatiće.

Čarapice jednog dečaka

Poplava je prošla, bar onaj udarni deo, a ja i dalje mislim na decu, posebno na jednog dečaka u prihvatnom centru. Nije nikakva priča od koje se streseš, ništa dramatično... ali... nekako mi je tužno i imam knedlu u grlu.

"Volontera je previše", reče mi bivša učenica kad sam se prijavila da pomognem. I dodade da će me upisati na spisak, pa će me zvati. Ona će popuniti šta znam da radim, zna i moj broj telefona, ma sve zna... Posebno me je dirnulo, kad sam je pitala može li da me uputi na neko drugo mesto, na primer u neki gerontološki centar, da pomažem starima (oni su mi, pored dece, slaba tačka): "Mislim da ste najbolji s decom. Evo, vidite nas kakvi smo ispali." Nisam zaslužna za to kakvi su ispali, ali sam deo njihovih života, i na to sam ponosna do neba. Čast mi je što su mi prošli kroz ruke, što sam bila svedok njihovog odrastanja, prvih ljubavi i pijanstava, što sam ih uputila na neke knjige, što sam ih upoznala s enklitičkim oblicima zamenica ili s pravilnim akcentovanjem imperfekta, što sam čitala njihove prve spisateljske pokušaje... Ko misli da sve to nije važno, grdno se vara. To je najvažnije! To su mesta na kojima se istrese duša, onako naglavačke i bez ostatka.

A "moje" dece - svuda! Po prihvatnim centrima; po fejsu s konkretnim pitanjima i ponudama i akcijama u kojima učestvuju; oni razvoze, dovoze, odvoze; udomljavaju životinje; nose pakete pomoći; animiraju druge da pomognu; razgovaraju sa starima i decom koji su evakuisani; grade nasipe; pune džakove s peskom... Gde god da se okrenem, naletim na nekog od njih. Deco moja dobra i lepa, nemate pojma kakvom ste me srećom ispunili u proteklih desetak apokaliptičnih dana. Hvala vam na tome. Bolji ste od moje generacije milion puta! Nek samo neko pokuša da kaže nešto protiv vas!

U prihvatnom centru u kome su odbili moje usluge jer je bilo previše onih koji su želeli da pomognu, oko mi je zastalo na dve devojčice. Jedna u ruci drži lutku, a druga medu. Tog dana dobili su igračke. Devojčica s medom ljubomorno gleda devojčicu s lutkom. Očigledno je. I razumem kako joj je. Bila sam i ja nekad mala. Lepa lutka... to je stvar identifikacije. Stvar položaja u društvu koje ti je u tom uzrastu ceo svet.

Igraju se one, sede na jednom dušeku. Kaže ova s lutkom (bolje pozicionirana) devojčici s medom (niže pozicionirana): "Morate da svratite kod mene da vidite kako sam sredila kuću. Napraviću kolače. Šta voli vaše dete?" Sledi odgovor: "Gospođo, šta pričate! Nije mi to dete, to mi je muž." Osmehnem se - muž može da bude kakav god, ali dete... nikako. Ono mora da bude lepo. Ako je prvoj devojčici dete lutka s dugom kosom i lepom haljinicom, ne dolazi u obzir da ovoj drugoj dete bude - meda.

U njihovoj blizini sedi dečak povijenih nogu i malo po malo, približava im se vukući se po parketu. On je bez igračke. Ne da nije lep, nego je... šaka jada. Mršav, premršav, majica mu landara i oko ručica i oko vrata. Usko lice, i ono mršavo, nema obraza karakterističnih za decu, ali ima lepe tamne oke i s pažnjom usmeren pogled, onaj dečji, radoznao i neodoljiv. Međutim, na njemu su karakteristične uši - velike, prevelike, pogotovo za ono usko lišce. Baš nije lep, ali je prekrasan! Preplavile su me i tuga i sreća pri pogledu na njega. Mogla bih da ga vodim kući, nahranim i lepo ga obučem. Mogla bih da ga upoznam sa Cekijem, mojim psom, mislim da bi se lepo igrali. Mogla bih da ga vodim na Kalemegdan i tamo mu ispričam kako je od kastruma postao municipij ili kako su ga za vreme Prvog srpskog ustanka oslobađali ustanici - gde je ko bio, šta se dešavalo na kojoj kapiji, šta je uradio Karađorđe... Da, mislim da bi ga to zanimalo, dečak je, dečaci više vole takve priče nego o Cvijeti Zuzorić.

Gledam ga i razmišljam, a on u tom trenutku ispruži nožice, takođe mršave, i pojaviše se stopala u različitim čarapicama. Jedna teget, sa sivom bordurom, a druga bordo-braon, sa - roze cvetićima. Ne znam kakav mi je bio pogled, ali verovatno bezvezan jer je odmah ponovo podvio nožice. Digao je i onu malu glavicu, nekako kočoperno. Ko ne zna šta dečaku znači da nosi bilo šta žensko, ne shvata ni koliko mu je ovo bilo teško. Najmlađem sinu, kad je bio mali, navlačila sam hulahopke ako je bilo ledeno vreme i tako ga vodila u obdanište. Bunio se, skidao ih, ja mu ih ponovo navlačila, otimao se... "Neeeeću! Nisam ja devojčica! Smejaće mi se!" Tad je bilo sve po mom, pa je ipak u obdanište odlazio u hulahopkama. Međutim, čim stignemo, on počne da zapomaže: "Kaki mi se!" i ode u toalet, a ja, budući da žurim na posao, odlazim. Kad dođem po njega, hulahopke su, naravno, bile u ormariću. Po cenu da cvokoće od zime, hulahopke nisu dolazile u obzir. A njegove su bar bile jednobojne... ne smem ni da pomislim kako bi reagovao da su imale - cvetiće!

Postideh se ja, pa priđoh dečaku u raznobojnim čarapicama.
- Kako se zoveš?
Ne odgovara mi, najednom je našao da mu je džep trenerke neobično zanimljiv.
Ponovim pitanje, opet ništa. Onda mu kažem kako ima verovatno neko mnogo lepo ime. A on će: "Nije." Tad vidim da je i bez dva donja zuba. Malo šuška.
- Pa kako se zoveš?
- Igor.
- Baš lepo ime. Znam nekoliko Igora. I svi su dobri, jedan je malo onako... ali ni on nije loš.
- Nije lepo ime.
- Jeste, meni se sviđa.
- E, ne sviđa ti se!
- Sviđa mi se...
- Ružna si!
Ustade. I ode.

Došla sam i sutradan, ovaj put s namerom samo njega da nađem. Ponela sam i čokoladu, onu koju ja volim, s karamelom. Nadam se da će se i njemu svideti. Međutim, nije ga bilo. Ništa o njemu ne znam, osim da se zove Igor. Možda je i to slagao. Videla sam neke devojčice, sve su imale lutke, a jedna čak i kompletnu kuhinju. Njega nema. Nigde ga nema.

Ne znam kako će pamtiti poplavu, da li je uopšte svestan šta se desilo. Nadam se da boravak u prihvatnom centru neće pamtiti po tome kako ga je jedna ružna i bezobrazna i blesava teta postidela. Dušice moja lepa, pojma nemaš koliko mislim na tebe i kako bih volela da ti je sad dobro, gde god da si.

Poznati zato što su - poznati

Iznenađena sam kad se neko od mojih prijatelja iznenadi (ma, šta iznenadi - šokira se!) kad ne znam neke osobe koje su "poznate". Smatram sebe dobro obaveštenom - čitam novine, gledam TV, razgovaram s ljudima, nešto me više nešto manje interesuje, ali i kad me ne interesuje uopšte, bar znam gde da smestim ono što mi je nepoznato, znam bar u koju fioku to da odložim. Ne znam niti jednu jedinu pesmu Džastina Timberlejka, ali znam da je pevač, pa ću ga "rasporediti" dvojako - i u pevače i u glumce. To, da je glumac, to već znam, gledala sam dva filma u kojima igra. E, sad, kakav je glumac, to je druga priča.

Znam i ko su Stanija i Soraja. Starlete, šta god to značilo. I jedna od njih je imala burnu romansu, u stilu raskidali-mirilise-verili-rastajali-opetmirili-unedogled, s nekim Filipom (kako sve znam!), ali šta je ta devojka još uradila u životu, osim što je namestila sise, stvarno mi nije jasno. I nije mi jasno zašto je ona poznata. Valjda je poznata zato što je - poznata. Ovaj Džastin Timberlejk, koliko god da je bledunjav, neubedljiv... bar je radio nešto. Šta je gđica Stanija radila, van svog privatnog života... to valjda niko i ne zna. Nije važno. Ima slikâ s njom gde su grudi, naravno, u prvom planu, ali malo razmaknute iako onako baš cementne, kako i treba. Za slikanje.

Seka Aleksić bar zna da peva, mada su tekstovi sačuvajmebože, a izgled neću ni da komentarišem. Pevačica je, pobogu, šta me se tiče da l' posećuje teretanu i da l' trenira boks ili ne trenira. Pogotovo me boli uvo u šta joj je obučen pas. Ili ima dva? Ceca - isti slučaj, samo bez pasa, ali sa sisama. Ko voli, nek sluša. Ima dovoljno mesta za sve nas. Za njih dve "kolaj rabota" što kažu moji Vranjanci, one imaju neko zanimanje. "Kolaj rabota" i za sve ostale koji imaju neku profesiju i plivaju u njoj, kako god da plivaju.

Ali mi nisu jasne ove pojave "poznatih", a niko ne zna zbog čega su poznati. Tako mi se jedan "prijatelj" pohvalio kako je u Americi upoznao izvesnu gospođicu, rekao mi je njeno puno ime i prezime... i očekivao od mene neku reakciju. Stvarno, ko je to? "Kako ne znaš? Bila je u 'Velikom bratu'!" Iz "Velikog brata" poznat mi je samo prvi pobednik i tragedija koja se nekoliko godina kasnije desila drugim učesnicima. Ne znam, čoveče, ni ove "poznate" iz "Velikog brata" (uglavnom su to oni s izdisajem karijere, pa da je malo ožive očajnički podsećaju javnost na svoju malenkost učestvovanjem u ovakvim bezvezarijama), a tek kako ne znam nepoznate koji misle da će ulaženjem u "izlaganje sebe na izvol'te" da postanu poznati... Hajde, pomislim ja, da se malo raspitam, možda sam propustila nešto, možda devojka zaslužuje pažnju. I saznam sledeće - prva se skinula (bila kao malo pripita), seksepilno jela bananu (!), davala savete iz mazanja kreme po licu... i svima koje sam pitala o njoj jer su gledali i pokušali da se sete te sezone VB - nije bila simpatična. Nekima "seljančica", nekima "drocla", nekima "licemerna", nekima "sve bi dala da postane poznata", nekima "sisata a bez dupeta"... Iznerviram se - ma, šta se to mene tiče? Šta sam propustila?  Šta sam dobila ovim saznanjem? Da je bar bilo zabavno... a bilo je otužno. I bila sam gadna sebi - kao da sam gvirila nekome kroz ključaonicu, ne shvatajući da se to očekuje od mene, a onda mi se spočitava što to radim.

Ipak, iskustvo istraživanja "ko je ta nepoznata poznata devojka" donelo mi je prosvetljenje kako to u stvari funkcioniše kod nas. Velike sise - neophodne; manji ili veći "slučajan" gaf - obavezan; nasmejano lice - poželjno; profesija - nevažna, može i bez nje; "stav", u stvari nadrnditis manjeg ili većeg stepena - poželjan; rivalitet i "pljuvanje" s rivalom/kom - poželjni... Sve to čini da "trajete", ali je kičma svega da se dovoljno često pojavljuju vaše fotke gde god je moguće - u novinama, na netu, TV... Postajete poznati zato što ste... pa, poznati. I onda možete da dozvolite sebi i ovakvu izjavu: "Privatni život držim daleko od očiju javnosti." Čoveče!!!