Kako stoje stvari s poslom

Ko prati šta radim, zna da od avgusta više ne izlazi Miljin kuvar. To, naravno, ne znači da Miljin kuvar više ne postoji, već samo da je promenio mesto izlaženja. Sad je u elektronskom formatu, odnosno, poslovanje je u potpunosti digitalno. Sve ću, malo po malo, premestiti na sajt Miljin kuvar.

Zašto sam prestala da štampam Miljin kuvar? Zato što je za pet i po godina izlaženja, koliko ste ga sretali na kioscima svake poslednje srede u mesecu, uvek imao istu cenu - 39 dinara, a za tih pet i po godina papir je poskupeo čak tri puta. Samim tim, štampa je bila skuplja, i to ne samo zbog papira, mada je on najveća stavka u tom procesu. U odnosu na početnu računicu to je bio veliki namet. Od oglasa je novac bio diskutabilan - nekad ga ima, nekad nema. I nikad nisam mogla unapred da znam šta će se desiti.

Tako je i prihod nekad bio bolji, nekad gori, a nekad sam bila i u minusu - većem ili manjem. I kad bih se s poslovanjem našla na nuli, smatrala sam da je to dobro. Čemu onda toliki rad? Skapavam isped kompa, oči su mi četvrtaste, dupe zalepljeno za stolicu... Za minus? Ili nulu, hajd' sad nek bude da je to - dobro.

Ništa nisam mogla da planiram, sve je zavisilo ne samo od prodaje (koja je uglavnom bila stabilna). Štrecala sam se na svako poskupljenje papira, oglasi su bili ređi... Teška srca morala sam da donesem odluku koju sam donela. Poslovno je bila ispravna, ali mi je ipak bilo mnogo, mnogo žao.

Nekad se nisam slagala s ljudima koji su govorili da budućnost štampe - ne postoji, sve će biti preko neta. Nije da sam u potpunosti promenila mišljenje, ali priznajem da je za izdanja poput mog to sigurno tačno.

Knjige su sasvim druga priča.

I tako sad opskrbljujem tri sajta. Pored Miljinog kuvara, tu su i Dobro zdravlje i, naravno, SlovoPres. Ima me i na pinterestu, ovde. Pride štampam knjige - za sada ih je 12. U planu za sledeću godinu je nekoliko novih izdanja, za jedno od njih sam u pregovorima s Amerikancima povodom otkupa autorskih prava.

Lektorišem, prevodim... Svu administraciju radim sama. To mi najteže pada jer, kad sam počinjala, nisam bukvalno ništa znala. Na primer, nisam znala ni šta je otpremnica. Nešto se otprema, to je jasno, ali šta treba napisati na njoj? Znam da sredim knjigu, znam da pišem, sve što sam mislila da je najvažnije. Nije! Više se bavim procentima nego slovima.

 Mnogo ljudi me je zvalo telefon, mnogo njih mi je pisalo, i svi su bili u čudu: Zašto više nema Miljinog kuvara na kioscima? Hvala im svima, dirnuli su me u srce. Sad bih volela da svi oni pređu na drugu adresu, na sajt. Neki će preći, ali sve ove starije gospođe koje su me zvale, žalile su se da ne koriste kompjuter, a neke ga i nemaju. Zato imam novu publiku, koja je na net usmerena 100%. I od njih sam dobila mnogo poruka. I njima mnogo hvala!

Kako god, nastavljam s radom, raspadam se od posla. Još jednom: tri sajta radi jedan čovek! Ne žalim se, to je moj izbor. Radim ono što znam i što volim, mada u proseku za dan napišem tekst i po. Veći mi je problem da smislim šta ću pisati nego samo pisanje. "Izmišljavam" svašta.

Pa... Srećno mi bilo!

Priroda okom divljakuše

Okačila na svoj zid Radica ovu fotku i napisala:
"Zato mene priroda videti neće.
Aj sve ovo, još nema ni klozeta, vode. I kao sediš u prirodi i uživaš."

Podsetilo me na drugu drugaricu, Marijanu, koja je s nekim prijateljima išla u Topčider na ceo dan uživanja, bar su njoj najavili da će biti tako. Pitam je kako se provela, a ona će:
- Jao, priroda... Pa to je strašno. Onaj vazduh... Umalo da se onesvestim. Morala sam da legnem pod neki auspuh, da se malo povratim.

Kod mene - obrnuto. Na insekte uopšte ne obraćam pažnju, pa valjda zato i oni ne obraćaju pažnju na mene. Vazduh me opija. U pogledu na zelenilo uživam. A tek ako sam na nekoj visini, pa s visine gledam na još veće visine i nizine - stvarno sam srećna. Mislim da jedino u takvim trenucima osećam potpunu sreću. Stvarno ne mogu da shvatim kako nekog tolika lepota ne oduševljava. I ne uzbuđuje.

Kad su mi starija deca bila mala, u želji da ih zaljubim u prirodu, poslala sam ih s izviđačima na planinu. Mala digresija: ovo moderno izviđačko odlaženje na more uopšte ne računam u izviđaštvo - kad nemaš pravi dodir s prirodom, da se u njoj snalaziš i osetiš divljinu, odsustvo tekovina "civilizacije", nisi ni bio izviđač. I tako, odoše mi deca da taboruju na više od 1.200 metara nadmorske visine, da nauče da zapale vatru u prirodi, postave i sklope šator, snađu se za hranu, spavanje, šetaju, razlikuju otrovne od jestivih pečuraka, penju se i spuštaju... Utisci su im bili različiti. Mlađi se zarazio pirodom, bio je impresioniran, a stariji je prokomentarisao:
- Ja sam gradski dečko. Bolje se osećam u bilo kom gradskom haustoru.

Kad je došlo vreme za najmlađeg, poslala sam ga bez ikakvih očekivanja. Vratio se oduševljen prirodom, uz komentar:
- Više volim more, ipak.

Kako je to moguće? Nije da ne volim more, ali mi posle pet, maksimalno šest dana dosadi. Stalno gledaš u jedno te isto - plavo, plavo, plavo u nedogled. I ravno. Padnem u depresiju. I hoću da izumrem, ne da umrem nego da izumrem od dosade. U psihologiji je poznat termin "ravničarska depresija", i smatra se da su ljudi koji žive u ravnici skloniji samoubistvu jer stalno gledaju u jedno te isto, ravno i dosadno. Zar i more ne daje iste simptome? Jedino što je plavo, a ravnica je žuta ili zelena. Kakvo god da je, plavo, žuto ili zeleno - ravno nije po mom ukusu. Mojoj prirodi divljakuše to je doooosadno. Neinspirativno. Pustinja.

Na visinama sam bolja osoba. Kako pređem 1.200 metara od nivoa mora, pretvaram se u najbolje izdanje Milje Lukić. Srce mi se popne do grla od uzbuđenja kad pogledam u planinske vrhove, staze i bogaze, reku koja hiči, pa još ako je divlja, sreći nema kraja. Rafting je car svih provoda!

Posle bombardovanja 1999, tromesečnog sedenja u kući i dnevnog ritma diktiranog šizelama i smirelama (sirenama za početak i prestanak opasnosti), rešimo muž i ja da s najmlađim (bilo mu je tek tri godine) odemo nekud na odmor. Nikako da se dogovorimo - on bi na more, ja na planinu. Pita me:
- Šta da radimo u toj nedođiji? Samo da znaš, ako je odmor, hoću da se odmaram.
- Kako šta da radimo? Evo, ne moramo ništa, ali ćemo šetati. Pojma nemaš kako je lepa priroda.
- I?
- Kako "i"? Šetamo se po čistom vazduhu, gore, dole, kroz šumu... Uživamo. Ima na Durmitoru i jezera.
- Mogu da se šetam i u Beogradu. Odem u Košutnjak, Topčider...
- Nije to isto.
- Kako nije? Šuma ovde, šuma tamo.
Odemo najmlađi i ja na Durmitor, on ostane u Beogradu. Šetao se od kuće do kafića i nazad. Mi savladali sve vrhove i vratili se kao novi.

Njegova ekipa svake godine ide na Zlatibor, zimi. Kad smo se još zabavljali, ja oduševljena krenem s njima. Naravno, oni kakvi su - nema skijanja, nema ni sankanja. Šetanje je ujutro od hotela do centra Zlatibora, do Dvojke. Tu sede do ručka, a neki tu i ručaju. Onda se vrate u sobe, da se odmore (naporno je sedeti i bistriti politiku u velikom društvu) i spreme za večeru i izlazak. Izlazak je Kod Đore: muzika, klopa, pričanje, igranje i, naravno, pijenje i napijanje. U zavisnosti od toga ko je u kakvom stanju, neki odlaze na spavanje, a neki, iako smo duboko zagazili u noć, idu u kockarnicu. Sutra sve Jovo nanovo. I kao - bili na planini.

Jednoj od drugarica iz društva sin je rekao:
- Lepo mi izgledaš kad kreneš na Zlatibor, a vratiš se ko sasušena mušmula.

Super je u prirodi, ko je voli.

Turbo

Oduvek sam imala sklonost ka neobičnim, skoro neverovatnim događajima. Ne da slušam o njima već da mi se dešavaju u stvarnom životu.

Daleke 1984. radila sam u alternativnom pozorištu i knjižari Magaza. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić vodili su Magazu, ali sam nekako kontakt imala samo s Ljubom.

Te nedelje radila sam popodne. U ponedeljak rano ujutro, čim sam odvela decu u jasle i vrtić, krenem kod Elvire koja je tad stanovala na Petlovom brdu i imala mašinu za šivenje, sa hrpom materijala. Plan je bio da šijemo koliko možemo, vratim se kući da sve to ostavim i odem na posao. Međutim... Međutim, Sava je poplavila za to prepodne toliko da se nije moglo pored Ade, autobus je išao okolo-naokolo i naravno kroz neverovatnu gužvu, pa sam sa skoro sat vremena zakašnjenja, sa sve kesama kao neka švercerka, došla na posao.
Gleda me Ljuba, kaže:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali poplava je oko Ade i Sajma, nisam mogla da se vratim s Petlovog brda na vreme. Putovala sam više od tri sata.
- Kakva poplava? O čemu to pričate?
Gleda me prilično namrgođeno.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno juče bila - poplava. Bože, kakav užas!

U sredu sam krenula na vreme na posao. Stanovali smo u Džordža Vašingtona, i išla sam tramvajem dvojkom do Kalemegdana, pa onda peške do Magaze u Knez Mihajlovoj. Idem ja tako tramvajem, i na krivini, kad je tramvaj skrenuo iz Dušanove u Parisku, maltene stigao do stanice na Kalemegdanu, jedinica ispred nas se - prevrne. Haos! Mi svi izađemo iz dvojke, počnemo da pomažemo ljudima da se iskobeljaju iz tramvaja, neki vrište... Ostanem ja tu s jednom ženom koja je očigledno bila u šoku i s malim mlazom krvi koji joj curi po licu, neznano iz koje povrede na glavi. Pridržavam je, smirujem, vidim da će pasti. Dolazi Hitna pomoć, ali ona nije prioritet. Ostala sam uz nju dok je nisam predala lekaru u ruke.
Žurim na posao, opet kasnim skoro sat vremena, opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali tramvaj ispred mog se prevrnuo.
- Kakav tramvaj, kakvo prevrtanje? O čemu to pričate?
Opet me gleda prilično namrgođeno, ali i kao da mu se glava pretvorila u jedan veliki upitnik.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno se juče tramvaj - prevrnuo. Bože, kakav užas!

U petak opet kasnim, opet skoro sat vremena. Opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali...
Taman ja da ispričam još jednu neverovatnu epizodu iz svog života, a Ljuba me prekida, sav usplahiren:
- Uopšte me ne zanima, nisam radoznao! I verujem Vam, sve Vam verujem! Unapred!
Ovaj put me gleda skoro uplašeno, a glava mu izgleda kao ogroman upitnik.

Pod pretnjom smrću ne bih mogla da se setim šta se desilo tog petka. Ali da je bilo nešto neobično, skoro neverovatno i svakako dramatično - to je sigurno.

Otprilike kao te nedelje odigravali su se događaji i poslednjih desetak dana. Prvo me je na pešačkom prelazu udario ni manje ni više nego - kamion, i to ogroman, točak mu je visine skoro do mog ramena, pa sam tako sva sluđena otišla za Kragujevac, pa tamo u Hitnu, oni me poslali u Urgentni, tu mi stavili kragnu, dodatno mi ukrali i telefon...

Krađa telefona je tragikomična. Kradljivac lepo stavio svoju fotku na viber. On je - ja. Na svu sreću, bio je genijalno glup jer sam na sve mreže i glasila postavila tu njegovu fotku, pa su se javili silni ljudi koji su ga prepoznali. Uz pomoć drugarice brže smo ga locirale nego policija.

Pisali mi ljudi: Šta te briga za telefon, kupićeš novi; ma, jebeš telefon; da l' je moguće da ganjaš telefon, a udario te kamion; batali telefon, ima važnijih stvari...

Nije što sam telefon tek počela da otplaćujem, već što mi je u telefonu - sve! Namestila sam i sve tri imejl-adrese, bez lozinke, da ne gubim vreme... Divota! Kad sam došla kući, ja na komp, a tamo - nema nijednog mejla od 4. maja. Kao da punih 15 dana nisam primila nijedan mejl, a na dnevnom nivou dobijem oko dvadesetak u proseku. Ko mi je pisao, pisao je, ja o tome pojma nemam. Koliko je to važno za posao ne treba ni pričati.

A ovaj bliski susret s kamionom, to ću tek videti šta će se dešavati. Naravno, očekujem neke dogodovštine dostojne Riplija. Kako i ne bih kad mi se život odvija turbo tempom.

Inače, prijatelji me već deru od zajebancije - malo te udario kamion, ali dobro, ništa mu ne fali.

Išla Mileva preko Smedereva

Nije baš da volim na zaobilazan način da govorim ono što mislim, naprotiv. Moji prijatelji će reći da sam direktna, i jesam takva. Međutim, jedno je kad govorite šta mislite, a sasvim drugo kad namerno želite nešto da preskočite. I to je direktno - namerno želite da budete "Mileva što ide preko Smedereva".

Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."

Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.

Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.

Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".

Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju". 

I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.

Antiprotivna pozicija

Pre neki dan na fejsu jedna prijateljica i mene je stavila pod one koji su joj ulepšali odlazeću godinu, pa za mene napisa: "... uprkos mnogo neslaganja u mišljenju, predivna, poštena, prava drugarica..." 

Naterala me je na razmišljanje. Opet i ponovo - ista tema. Zašto sam uvek nekako antiprotivna? Pisala sam već o tome kako ne mogu ni u jednu grupu da se svrstam, ni sa kim se u potpunosti ne slažem. Dobro, to i nije tako strašno, možda je čak i odlično, ali... Uvek sam u manjini i uvek protiv neke opšte struje. 

Pitam se da li je to stvar genetike. U mojoj porodici uvek smo nekako išli protivno toku. Možda je najbolji primer deda-stric Brana, njemu sam posvetila jedan post ovde na blogu, poodavno. On je pre Drugog svetskog rata bio u SKOJ, tokom rata ilegalac, za šta se saznalo tek posle rata. Sin iz dobrostojeće građanske porodice nije bio prosečan član te organizacije, a i izlagao se velikom riziku. Onda se posle rata, kad su svi hrlili u KPJ - ispisao. Rekao je da nije video toliko lopova i lažova na jednom mestu i neće da bude deo te šarene laže. Pedesetih, kad je u Nemačkoj bila strašna nemaština, on je tamo otišao kod ujaka. Šezdesetih, kad su svi navalili u Nemačku, deda Brana se - vratio. Pravi izdanak Trifunovića.

Preci moje FB prijateljice bili su partizani. Od mojih niko nije bio ni u kakvoj vojsci tokom Drugog rata. Što uopšte ne znači da nisu bili antifašisti. Ali... Ali, trojica deda-stričeva 1941. s kraljem su otišli u Englesku i nikad više nisu mogli ni da se vrate. Njihov najmlađi brat je deda Brana. Posle rata, budući da je prababa bila Nemica, dobro smo osetili "komunističku pravdu" i kako je to kad "nisi isti". Prijateljica, naravno, veliča to vreme, a ja jednostavno ne mogu da se složim s njom. I dopada joj se onaj vođa iz tog vremena, Zli Zagorac. Ja ga smatram za najvećeg krivca svih ratova koji su se desili devedesetih zbog falsifikovanja istorije i još koječega. Ratovi su nekako prirodan sled događaja njegovog zabašurivanja pravih zločina, fabrikovanja laži, ubijanja nevinih i guranja pod tepih konkretnih problema. Da se ratovi nisu desili devedesetih, desili bi se kasnije, kad-tad svakako bi se desili. I dok je bio živ, bio mi je odvratan. Sve je pooduzimao mojoj porodici, i to je kao bilo u redu. Ipak, to vreme pamtim kao lepo, svakom je lepa mladost. Nije zasluga Zlog Zagorca niti "pravednih" komunista, onih što su zauzeli vile na Dedinju i spavali s cokulama na nogama i mašinkama pod jastukom. 

S mamine strane... Deda je prešao Albaniju, i o tome sam pisala ovde. Ali... Bio je nemački đak, i iako su mu Nemci bili neprijatelji, bio im je naklonjen, poštovao je njihovu kulturu, voleo njihovu književnost, muziku, disciplinu i urednost, i do kraja života dobijao nemačku dnevnu štampu. Stizala je vozom, lično za njega. Mogu samo da pretpostavim s kakvim su ga zaprepašćenjem gledali u Vranju kad počne sa simpatijama da priča o Nemcima i Nemačkoj. A nana, njegova žena, obožavala je Francuze, kako bi ona govorila - "spasioce". Zaplakala bi se kad čuje "Kreće se lađa francuska", na šta bi deda odbrusio: "Belosvetske bitange." Nije mogao da ih smisli, pa su u kući bila dva tabora: francuski i nemački. Deda mi je ulivao više poverenja.

I tako, nastavljam porodičnu karakteristiku antiprotivnosti s obe strane familije - kad su svi bili oduševljeni socijalizmom, ja nisam; kad su svi obožavali Zlog Zagorca, ja nisam, naprotiv; kad su svi bili zabrinuti Srbi i pisali srBski, ja nisam; kad svi dele "evropske vrednosti", meni se gade; kad svi pljuju po Srbiji, meni se neće (žao mi je ove zemlje i njenih građana)... Da ne pominjem što prezirem bilo kakvo kolektivno delovanje po sistemu "kud svi Turcu, tu i mali Mujo" - liči mi na linčovanje. Neću da učestvujem u tome. Uvek protiv struje, uvek u manjini, a kako je tek naporno i obeshrabrujuće što skoro svaki put treba da prevodim šta stvarno mislim jer ljudi učitavaju svoju percepciju u ono što govorite više nego što vas slušaju. Ko bi očekivao od čoveka koji pređe Albaniju da s uvažavanjem govori o Nemcima? Ili da ratni skojevac neće da uzme člansku kartu KPJ kad to više ne predstavlja nikakvu opasnost? Ili od potomka takvih ljudi, odnosno mene, koja zazirem od Rusije, da Evropu smatram trulom? Ne, nemoguće - il' si za Ruse il' si za Amere! Smeste te u fioku, pa sve iščitavaju iz svoje vizure.

Sa FB prijateljicom je to, bar mislim, počelo njenom objavom na fejsu o Hilari Klinton, koju ona, vidi se, vrlo ceni. Napišem ja tu šta meni predstavlja debelguza spodoba, moderni Sotona u obliku Prve dame i pretendentkinja na predsedničko mesto u SAD. Sledeći je bio Dežulović. Kao što ona ima pravo da ga veliča i ne nađe mu nijednu manu, tako i ja imam pravo da mi se dotični folirant smuči. Onda je počela da iznosi neke druge komentare iz kojih se, jasno kao dan, videlo da podrazmeva gde "pripadam". Skrenem joj pažnju da je to na granici uvrede i da nikakve veze nema sa mnom, pa se ona izvini. Videlo se da je iskreno, zato je i smatram prijateljicom. Imamo pravo na različito mišljenje, s tim što stalno treba preispitivati da li zaista znamo šta je čije mišljenje. Bar se ja preispitujem. Nema crno-bele slike. Niti treba da bude crno-bela.

A FB prijateljica je sjajna - ono što radi, radi izuzetno, i mnogo je simpatična.

Želim da živim do kraja života

Nedavno mi je bio rođendan, pedeset i šesti. Kažu da dame kriju godine, a ja se ne bih složila s tim. Ne samo da ih ja ne krijem, nego i sve pripadnice ženskog pola koje me okružuju, i one starije od mene, lepo kažu koliko im je godina i kad ne popunjavaju formulare s obaveznom stavkom - godina rođenja. Što reče jedna moja drugarica: "Kako je glupo da kažeš kako ti je 45, iako si deset godina starija! Bolje da kažeš kako ti je 65, pa da svi urliknu: 'Kako dobro izgledate!'" U principu, to je sva mudrost ako krijete godine zbog izgleda. Dakle, bolje recite da vam je više i sve ostavite otvorenih usta. U suprotnom će vas žaliti kako loše izgledate "za svoje godine".

Vrlo sam zadovoljna svojom brojkom - 56. To je samo još četiri godine do onih koje priželjkujem - 60. Na tu moju izjavu, da jedva čekam da napunim 60, kaže mi druga drugarica: "Ne seri!" Vidim da mi ne veruje, pa sam morala da joj obrazložim: "Stvarno jedva čekam da napunim 60. Si luda, zaboravljaš da se u tim godinama ide u penziju? Imam nameru da nastavim sve isto kao i do sada, jedino što ću imati penziju, a to je super: radiću i dalje, ali primaću neku sumu, kakva je da je, svaki mesec, i bar ću znati na šta mogu da računam. A povlašćena vožnja? A onaj 'penzionerski dan' u samoposlugama? A posebne akcije za penzose?" Nabrajala sam joj sve i svašta, što realno sobom donosi penzija, tako da mi je na kraju rekla: "Da znaš da si u pravu!" Ti će mi kažeš? Jašta sam u pravu.

E, sad, drugo je pitanje što se možda nekome neće svideti moje preferiranje kratkih suknji, odlasci na raftinge i slične stvari koje "nisu u skladu s mojim godinama". Za to mi se fućka. Ako idem u penziju, uopšte nemam nameru da se živa ukopam. Naprotiv! Imam velike planove za to vreme posle 60. Ako još budem "zdrava u glavu" radiću kao što i sada radim. A ako budem imala sredstava, tek nameravam da se naputujem. Nisam ostvarila životni san - da posetim Boliviju i Indiju. Sad nemam vremena i "nemam vremena", pa sam to ostavila za penzionerske dane.

Pošto sam završila ljubavničku karijeru, a i prijateljâ sam stekla za dva-tri života, uopšte me više nije briga da li ću se nekome svideti. Izgledaću kako hoću. A želim da izgledam lepo. Ako uzmete u obzir ono što sam prethodno napisala, to znači da mi je stalo do lepe garderobe i lepog izgleda samo zato što sam esteta, ni o kakvom zavođenju nije reč. Volim da je oko mene i na meni i u meni sve lepo. Kad jedem, aranžiram i ono što mi je u tanjiru, važno mi je. Koliko god da sam gladna, ako mi neko ponudi sve nabacano i muljavo, da ne znam šta jedem, odmah me prođe glad. I ako ne prođe, ipak ne mogu da jedem. Kao ono kad si mrtav umoran i spava ti se, a ne možeš da zaspiš. Tako i ja ne mogu da jedem na zamazanom stolu, s neurednim tanjirom, kad mi daju krišku hleba veliku kao cigla... Ne mogu ni ako neko pored mene mljacka, smuči mi se. Važno mi je i da neko lepo govori. I da je park kojim se šetam lep. I da kafić u koji odem ima prijatnu atmosferu, lepo posuđe, enterijer... I da s kućne terase imam lep pogled (hvala Bogu, gledam Dunav, a na terasi cveća koliko hoćeš). I sad, ja takva, da mi bude nevažno kako izgledam... Važno mi je, i te kako mi je važno, ali mi je važno da se sebi svidim. Kome se ne sviđam, ne mora ni da me gleda. Dovoljno mi je da se sebi dopadam, ostalima ne moram, i zato - izgledaću kako JA hoću, lepo po mojim merilima.

Kad malo bolje razmislim, možda su mi planovi za "posle 60" možda i preambiciozni. Posao, putovanja, zabava, izgled, ručni rad (nameravam da se ubijam od pletenja, heklanja...)... Da li ću sve postići? Polako, nek ide redom, jedno po jedno. Do stote godine valjda ću uspeti. Ovo do sada sam sve "postizavala" i bez planiranja - škola, porodica, karijera, druženje... Desilo se, život mi jednostavno ide od ruke. Imam talenta da živim, do sada ništa nisam propustila. A kome se moje godine ne budu sviđale kad nastavim da živim i posle 60, nek me zaobiđe, nemam vremena za gubljenje, pogotovo neću da ga trošim na takve primerke ljudskog roda.

Jedva čekam taj 60. rođendan. Kako mi je žao što ne mogu da se napijem! A da ću praviti žurku, to se podrazumeva. Biće to "moja" žurka - ko me poznaje, zna i kako to izgleda. Živeli vi meni, i ja s vama!

* foto 1 - Veslam li veslam... i uživam! (rafting na Uni )
* foto 2 - I ovde veslam, ali ne uživam - prestigao nas je jedan čamac (rafting na Uni )

Dati se ili (u)dati se

Inspirisala me je Radica svojim tekstom na razmišljanje o ljubavnom životu i posebno braku. Imam neudate drugarice, svakako, ali nijedna, baš nijedna, nije usedelica u onom klasičnom smislu - sasušena kao sušena mušmula, otrgnuta od života negde u stranu, da ga samo posmatra kod drugih kao kroz staklo i ne učestvuje ni u čemu. Mnoge od njih imaju decu, iako se nikad nisu udale jer smo u modernim vremenima, jelte, i jedno ne podrazumeva drugo. Neke nisu ni htele da se udaju iako žive s očevima svoje dece.

Međutim, ono čuveno ALI koje obožavam, imam i drugarice koje bi dupe dale samo da promene prezime na "pošten način", da neko "ozakoni" njihovu vezu, a poseban slučaj su one koje bi da se udaju tek udaje radi, imale-nemale vezu. To je manje važno u njihovom slučaju. Poznajem samo dva "primerka" - jedna je skot kojoj nije uspelo da se uda iako je ostala i trudna (neuspela ucena), a druga romantična do povraćanja. Ova druga stvarno veruje u princa na belom konju i bezuslovnu ljubav i svašta razno. Dočekala je pedesetu bez burme i novog prezimena. Mada, istini za volju, nije baš svako dolazio u obzir da je učini gospođom - kriterijumi su joj visoki, po mom mišljenju toliko visoki da u stvari voli da voli, a ne nekog konkretnog. Na prvu grubost (šta je za nju grubost, to je posebna tema) padala je u depresiju. Jednom sam joj pomenula kako mi je muž rekao: "Ženo, skini gaće nešto da ti kažem", na šta se žensko društvo nasmejalo, a ona je bila u šoku: "Nikad ne bih rekla da je on tako prost." Dobro, nek bude da je prost, ali ja skidoh gaće i ništa mi nije falilo. Naprotiv.

Uopšte, kako se to neke žene udaju, a neke ne udaju? Elizabet Tejlor je na pitanje kako se udavala čak osam puta, odgovorila: "Ne znam. Svaka moja veza završila se brakom." U prilog tome ide i činjenica da se od Ričarda Bartona razvela 1974, pa ponovo za njega udala 1975. U međuvremenu su valjda raskinuli. Dakle, imala je sedam veza a osam brakova!

Nedavno je u jednoj emisiji džez pevačica Nada Pavlović, govoreći o roditeljima, pomenula i kako se njena majka, ostavši udovica, udala još... ne sećam se koliko puta, šoknula sam se od broja, ali bio je neki dvocifren. Slično je reagovala i voditeljka, pa je upitala kako to, na šta je pevačica odgovorila: "Svaka njena veza završila se brakom, ne znam kako."

Mislite li da žene "koje se udaju" na početku postave uslov - il' brak il' mrak? Sigurno ne. Upravo one koje nikakav uslov ne postavljaju, ne pametuju, ništa ne traže ali i ne daju baš sve, koje čovek može da zadrži samo ako se potrudi... te se udaju! One koje udaju i ne spomenu, a najverovatnije o njoj i ne misle.

Recept? Nema ga, svaka priča je za sebe. Jedna stvar ipak može da se izvuče kao neki opšti zaključak - samo vi planirajte, neko odozgo slatko se smeje vašim planovima. Idealne kombinacije ne postoje. Nagledala sam se brakova koji su započeti s velikim potencijalom da budu "moj život je Švicarska", a ljudi u njemu žive kao u paklu, tačnije - pakao je za nijansu bolji jer bar znate gde ste i nema foliranja. S druge strane, nemogući spojevi, poput toga da su različitog obrazovanja, socijalnog statusa, s velikom razlikom u godinama... i te kako mogu da budu lepi. Što kaže jedna moja drugarica: "Džaba ti svi novci, avioni, kamioni, putovanja... ako nemaš pored sebe nekog kome veruješ i s kim si stalno nasmejana." Devojke, okrenite leđa bez reči onima s kojima se ne osećate dobro, koliko god bile uverene da je onaj Pravi. Ako se uhvatite za Pravog koji nije pravi već skotina, pakao vam ne gine. Ako patite što niste s njim, patićete još više što ste s njim. Glavu gore, brak je budalaština, govori vam žena koja je u drugom braku. Ništa naročito taj brak, mogu i svečano da se zakunem.

Da li zbog Venere u Vagi, kako to lepo opisa moja drugarica Radica, tek - oduvek sam u braku. Otkad imam ličnu kartu, moja dijagnoza je "bračno stanje". Hronično sam u braku. Da li sam planirala da se udam? Nisam, sve se desilo samo od sebe. I prvi i drugi put. S prvim sam se upoznala tako što sam ga ošamarila, a s drugim je prvi susret bila - svađa. Tako da... manite se planova.

Kad ste s "pravim", uopšte nije važno da li ste u braku ili niste. Pogotovo bi trebalo da vam je svejedno kako to izgleda nekome sa strane. Po narodnoj izreci da "tuđa ruka svrab ne češe", nek svako gleda svoja posla. Dokle god imate želju da udovoljavate čoveku s kojim ste jer to i vama pričinjava zadovoljstvo, a ne zato što "tako treba", opustite se i uživajte. Ako i njemu pričinjava zadovoljstvo da vama ugađa, uživajte dvostruko. Da li je to garancija da ćete se udati? Nije. Ali će vam biti lepo, to je mnogo vrednije.

Ili mislite da je bolje trpeti đilkoša koji vam stalno nešto zamera, koji ne zna šta ste mu rekli (ne tražite opravdanje, istina je da vas nije slušao jer ga ne zanima šta pričate), koji uzima sve što može a ne daje vam ništa ili, još gore, daje vam ono što vam nije potrebno, pa još očekuje i zahvalnost... Ako mislite da je u redu da time "platite" za status gospođe, iz ovih stopa krenite na pregled. Psihijatrijski.

Kad su rahmetli Margaret Tačer pitali u čemu je tajna dugovečnosti njenog braka, odgovorila je: "Vaspitana sam da se stvari popravljaju, a ne bacaju." Istina, nešto može da se popravi, ali je istina i da se od "go.ana pita ne pravi". U prevodu - dajte šansu nekom da ispravi grešku, ali ako nema nameru da bilo šta promeni, onda "zbogom, doviđenja". Važno je da šansu date samo jednom. Ako je date i drugi put, opet idite na pregled, verovatno će vam konstatovati "mazohizam".

Kako udaji nisam sklona (volim slobodu), pojma nemam kako sam "uspela" da se udam. Ja sam se svađala, u nekoliko navrata čak i potukla, jednom sam vrednu stolicu (autentičnu, iz epohe, s pozlatom i goblen-meblom) rasturila na leđima muža... Nisam uopšte slatka, teška sam kao teška zemlja. Ali sam uvek bila tu za poveravanje i zajedničko rešavanje problema, za podršku na sve moguće načine (ako treba, i da "slučajno" sapletem nekog na ulici), za sve vrste maštarija, od toga da odemo na Himalaje do seksualnih egzibicija, da mu ugađam (to baš voooolim) i da mu je lepo, za smejanje, za što više smejanja... Neka bude da je do Venere u VaZi. 

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!

Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.

Seksi gaće u akciji spasavanja

Po najvećoj vrućini, koju inače teško podnosim, išla sam s drugaricama da biramo seksi donji veš. Nismo sve kupovale, samo jedna od nas, a mi ostale bile smo logistička podrška i imale smo savetodavnu ulogu. Stvarno ne znam šta je gore - da li vrućina, da li biranje veša, da li razlog što to uopšte radimo. U normalnim okolnostima, da se ne radi o drugaricama, jednostavno bih izbegla to celoposlepodnevno mučenje, ali ovako... Šta ću - gde svi Turci, tu i mali Mujo.

Ona, Moja, koja kupuje tange sa čipkom, podvezice, brus koji je više top nego grudnjak, konačno ima crno na belo da je muž vara. Čak zna i s kim. Naravno, očajna je. I naravno da nam je to bilo na dnevnom redu. Šta bi trebalo da radi? Da ode, napusti ga neprimetno, kao dašak vetra koji ti očeše obraz; ili da s njim porazgovara oooozbiljno; ili da ga napenali i izbije mu zube ili bubrege, šta već misli da će mu teže pasti; ili da mu vrati kontru tako što će ona njega prevariti; ili da se sastane sa suparnicom i objasni joj situaciju... Bilo je tu predloga i predloga.

Na svu sreću, prvo je otpala varijanta da se nađe s Njom - šta ima s Njom da se nalazi, pa nije joj Ona ništa kriva. Nije Ona mogla da ga natera na nešto što nije želeo. Stvarno, kakve veze Ona ima sa celim slučajem? Sasvim je nebitna.

Otpala je i varijanta da fizički nasrne na njega. Jeste da je na početku vikala kako će mu "oči iskopati", "ubiti ga na spavanju", "otfikariti mu alatku"... ali nije to ozbiljno mislila. Bar se nadam.

Razgovor s njim - to već ima smisla. Pod uslovom da Moja zna da vodi razgovor. U stanju u kakvom je, mislim da je to teško izvodljivo. To ne bi bio razgovor već verbalni napad. I monolog. I mnogo vike. Kakav bi bio rezultat? Još gora situacija nego što je sad. Bila bi to odlična opcija ako želi da ga napusti, pa da mu objasni šta nije bilo u redu, ali, budući da ona želi da ostanu zajedno i "sve bude kao pre", takvim "razgovorom" samo bi ga učvrstila u uverenju da je ispravno da se raskantaju.

Stvarno, što se ne bi rastali? Ako nisu sigurni, ne moraju da se razvedu, ali da se odvoje na neko vreme i razmisle, to već nije loše. Gledala me je belo, kao da me prvi put vidi.
- Gde da odem? Da izađem iz kuće? Ili da on ode kod Nje? 'Si normalna? Nemam ja gde da se potucam, a on, ako ode kod Nje, više ne mora ni da se vraća.
- A da samo prekinete sa seksom?
- Pa nemamo seks.
Sve smo je gledale čudno.
- Kako misliš - nemate seks?
- Tako lepo.
- Pa što ti je onda stalo do njega?
- Imam dete s njim, kuća je zajednička... i sad sve to treba da mi otme neka drocla?
- Nemoj tako, možda nije droca, možda se zaljubila. I on u Nju.
Tu je počela da raste ideja o kupovini donjeg veša. I narasla je do neviđenih razmera. Ona, Moja, treba ponovo da ga zavede!

Volim svoje drugarice, onako iz srca, pune duše. Ništa mi nije teško za njih da uradim. Ali ovaj put ništa nije bilo ni iz srca ni iz duše. Kakvo zavođenje, kakvi bakrači! Nije imao ko da me sluša, bila sam u manjini, ali ja bih ovo nazvala prostitucijom, bez obzira na to što su u braku. Ona će se prodati jer očigledno nema neku želju za njim, a ljubav... To nije tema. Moja se bori za kuću, za zajedničku kasu... Niko nije pomenuo da li ga voli, makar da li ga želi. Ili to više uopšte nije važno? Jedini njen argument nad kojim bismo možda mogli da se zamislimo, to je dete. S druge strane, zar detetu nije bolje da živi bez svađa, mrkih pogleda, nezadovoljstva... koji će se sigurno kad-tad ispoljiti?

Izuzev u prvoj godini braka, u razgovorima ga je uvek nazivala "ona moja budaletina". I sad joj je najednom stalo do te budaletine. Ili je budaletina = kuća? A do kuće joj je stalo, i to je u redu.

Svaka od nas rekla je šta bi uradila u toj situaciji. Ja bih, naravno, otišla. Čak i bez objašnjenja. Razmenila bih neku reč samo ako me nešto pita. Ali sigurno uopšte ne bih razgovarala o Njoj.
- Kako? Sve bi prepustila drocli?
- Ma, verovatno nije droca. Ona me ne bi ni zanimala. Sve i da je evidentirana prostitutka.
- Pa što bi onda otišla?
- Zato što ja više ne bih želela da budem s njim. Ako je s drugom, to znači da s nama nešto nije u redu. Uostalom, izgubim svako interesovanje kad vidim da nisam poželjna. Ne volim gužvu. Ako je s drugom, šta ću tu i ja? Gužva.

Ali, dobro. Ona je Moja, pa ću uraditi ono što njoj odgovara, iako se ne slažem. Čuj, ne slažem! Mislim da je to što radi čista glupost, poniženje, gubljenje vremena i nerava. Za Nju kaže kako je "sva nikakva, ni sise nema". Ako je stvarno sva nikakva, onda je verovatno zaljubljen u Nju. Možda je i voli, a kad nekog voliš, ne gledaš mu ni u zube ni u sise, drži te nešto drugo. To "nešto drugo" ne može da se nadomesti seksi gaćama, kakve god da su. Nije ti važno ni da li je taj neko visok ili nizak, debeo ili vitak... Naprasno počne da ti se sviđa i njegov veliki nos, i ožiljak iz tuče, i pivski stomak... I taj neko ti je najlepši na svetu, i s gaćama-domaćinkama je seksi.

Ipak, mi smo izabrale silne gaće, sve odreda - seksi, dva-tri brusa, crveno-crne podvezice s mašnicama, crne haltere... Pride joj je svaka od nas kupila još po nešto. Ja sam joj poklonila čarape, prave jebozovne čarape s linijom pozadi, ne hulahopke. Kupila sam joj ono što se meni svidelo, što bih i sama sebi kupila.

Sad čekamo izveštaj. Volela bih da se varam u predviđanjima.

Zagrljajčić

Znam da je ružno osećanje, i da nije ni kulturno ni vaspitano tako nešto osećati, ali - zavidim ženama koje imaju žensku decu. Naravno, svoje sinove obožavam, vole i oni mene (iako to pokazuju na "svoj" način, pa mi je ponekad potrebno i prevesti šta su u stvari rekli ili uradili), međutim... Žensko dete je žensko dete. Tačka.

Imam drugarice koje se žestoko posvađaju sa svojim ćerkama, čak padnu i teške reči, ali posle se grle, ljube, poveravaju se jedne drugima... Lakše je ući u žensku glavu kad si žensko. Uostalom, i da nemaju baš neku komunikaciju, jedna drugu mogu makar da razumeju - od toga kako se osećaju u pojedinim trenucima do saveta od (ženski) životne važnosti.

Dok su moje drugarice, majke ženske dece, kupovale svojim devojčicama haljinice, raznorazne andrmolje za kosu... ja sam bila u potrazi za rančevima s mrtvačkim glavama, kojekakvim junacima-tabadžijama koji spasavaju ljudski rod i planetu Zemlju, a na prvi pogled deluju kao da ne znaju gde i koga udaraju, bitno je samo da - udaraju. Stvarno, što da me spasava neko čiji mi izgled uliva strah, najmanje nelagodu?

To što sam znala imena fudbalera i kako se koji stadion zove diljem sveta, to je - ništa. Teže mi je padalo što je izbor kanala na TV uvek "pravedno" bio njihov izbor (nadglasaju me), a tek kad kažem šta bih ja da gledamo... Neki put me odmere začuđenim pogledom, neki put podsmešljivim ("Ma, daj... Nije valjda da i ti pratiš te gluposti?"). Kupila sam majušni TV, stavila ga na konzolu u kuhinji, visoko, da mogu normalno da gledam program dok radim stojeći i to je jedno vreme bilo idealno rešenje. Nažalost, kad su počele raznorazne lige, prvenstva i svakojake druge izmišljotine onog najdosadnijeg i najglupljeg sporta - fudbala, onda su bila upaljena sva tri televizora (a u 35 kvadrata) na različitim kanalima, pa je nastalo trčanje iz jedne u drugu sobu, da slučajno nešto ne propuste. Glupi fudbaleri u istom danu igraju sve utakmice. Moj genijalni plan ispostavio se kao čist promašaj.

Dobro, preživesmo svi - i oni i ja. Rezultat je da su me "navukli" na sport, izuzev fudbala. Stvarno ne mogu da ga gledam. U svim ostalim sportovima čak i uživam, ali dosadni fudbal deluje mi kao teža muka od praćenja uživo sušenja boje na tek okrečenim zidovima.

Da zanemarim interesovanja koja nam nisu ista. Da pređem na pokazivanje osećanja. Dok su bili mali, grlila sam ih i ljubila kad mi se hoće, a htelo mi se stalno. Ne mogu da kažem kako su tako mali bili imuni na cmakanje, grljenje, sedenje u krilu, guškanje, zajedničko spavanje... Učestvovali su u tome ravnopravno sa mnom, mada nisu svi bili isti. Najstariji nije dozvoljavao da ga iko poljubi osim oca, nane (moje majke) i mene; srednji je bio kao malo kurviče, njega je gnjavio ko je stigao; a najmlađi je imao "torturu" samo s moje strane.

Prvenče me je molilo kad idemo negde da ga niko ne dira ("Kaži im da mi ne rade 'ono', moooolim te", a "ono" se sastojalo u stiskanju lica rukama i obavezno ljubljenje posle koga bi manijakalno brisao obraze).

Sredinac se sam poturao da ga ljube, drže u krilu, miluju, gnjave... Da je neko hteo da ga otme, to bi bila nenasilna akcija. Otišao bi s bilo kim ko je voljan da mu se smeška i da ga miluje po glavi. Kao sasvim mali, kad ga okupam, i onako rumenog, bucmastog i mirišljavog počnem da ljubim, malenom krofnastom rukom pokazivao bi gde još želi poljubac. Taman posla da zaboravim ramence, pa kolence, pa lakatić, pa zadnji deo vrata... A kad je malo poodrastao, ali još uvek bio mali, s nanom se igrao "da pukne" - da ga ona poljubi i da pukne, pa on nju i da pukne.

Najmlađi, koga još uvek često zovemo Mali (mada je najveći - najteži, najviši, najširi, najkrupniji...), takođe je brisao obraze ako ga poljubi neko "stran", a dodatno se i mrštio na sam nagoveštaj da će mu neko takav biti na nebezbednoj udaljenosti. Ja sam ga se vala naljubila, takvog, ledenog, mrgodnog, meni preslatkog.

Kad su bili mali, pa kad odemo kod nane u Kragujevac, nastane takva radost, cika i vriska od čiste sreće što smo zajedno, da se na kraju svi đuture "gušnemo" u isti krevet. Jeste bio širok, ali tu zaspimo, svi zagrljeni: moja majka, moja sestra, moja deca i ja. Nikome ništa ne smeta, mada se stisnemo kao sardine.

A sad, kad zagrlim Prvenče, kaže mi: "Jaoooo, što si dosadna...", Sredinac: "Dobro, dobro, pusti me...", a Mali: "Eto, zagrlio sam te." Poljubimo se mi kad se vidimo, ali onako. Ili još gore - poljube me u glavu, odozgo, kao da sam ja njihovo dete. Tu i tamo na kvarnjaka uspem kao puvanjak da se provučem i izmamim neki poljubac i zagrljaj. Poslednji put devojka reče za Sredinca: "Ima lepe oči na Vas", a ja odmah, da "ne prođe voz", brzom brzinom počeh da ga ljubim u oči: "Oko moje lepo..."

Znam ja da možda nekome sa strane izgleda degutantno da se majka ljubi i grli s odraslim sinovima, ali meni oni nikad neće biti odrasli. Biće mi deca i kad im bude po sto godina, ako ja uspem da poživim do 120. Da imam ćerku, mogla bih bez ikakvih lukavstava da je pitam: "Može jedan zagrljajčić?" I da zagrljajčić i momentalno i monumentalno - dobijem.

Ljubica i ja

Za početak, da predstavim Ljubicu. Gospođica Ljubica je moja bicikleta, jedna lepa i dobra plavušica koju sam kupila posle dve godine promišljanja i premišljanja. Kupiću - neću kupiti - ma, kupiću, nek ide život - ne mogu da kupim, sad ima prečih stvari - kupiću je, potrebna mi je... I tako (skoro) pune dve godine. Kad god bih videla nekog na biciklu, uzdahnula bih: "Eto, da imam bicikl, sad bih ga i ja vozila."

Kad sam krajem 2012. zamolila u firmi da mi daju otkaz, i kad sam stavila na papir šta ću posle raditi, jedna od prvih pet stavki na spisku bio je - bicikl. Doduše, tad još nisam znala da ću upoznati Ljubicu, pa je "ta stvar" još uvek bila u muškom rodu. Desilo se da uđem u radnju u Zagrebačkoj ulici (koja je sad dobila drugo ime) i da se zaljubim na prvi pogled. Kad sam je ugledala, imam utisak da mi se udvarala, očijukale smo kratko i odmah sam znala da je - moja. Naravno, ime Ljubica samo po sebi se nametnulo. Nudili su mi i nekog Žućka, ne mogu da kažem, nije bio loš, ali Ljubica... ma, znam šta hoću. Kad ti se nešto mnogo svidi, odmah uzmi, ne premišljaj se. Jeste da je Žućko bio malo jeftiniji, i istina da su mi Žućka preporučivali profesionalci, kao "više će mi odgovarati", ali ništa nije vredelo. U mislima sam već bila u simbiozi s Ljubicom.

Od nekadašnje Zagrebačke (ne znam kako se sad zove) do kuće malo sam je vozila, malo smo šetale barabar, dobro, možda ne baš barabar, ja sam izvukla deblji kraj, ali dođosmo. Odmah sam je uslikala, onako postavljenu uz zgradu. Slaže se i po boji s grafitom. A onda sam je nosila dva sprata i nisam je odnela na terasu već stavila na mesto s kog mogu da je gledam dok perem sudove.

I razmišljam nešto koliko Ljubica i ja imamo zajedničkog. Iako u tom trenutku još nije bilo promenjeno ime ulice iz koje potiče, čak i to nam je slično. Ja sam rođena u jednoj zemlji koje više nema, u ulici koja je promenila ime (od Milana Blagojevića postala je Stojana Protića), samo je grad ostao pod istim nazivom. I onda se setim Bate, druga koji je imao administrativnu jebadu u Italiji. Rođen je u Jugoslaviji, u gradu Bitolju, otac mu je tada tamo radio, a prijavljen je na Beograd, u kojem je i živeo... samo što je sad vadio italijanska dokumenta, pa su se u njegovu priču umešale četiri države - Italija, Jugoslavija, Makedonija i Srbija. Kao da je neka varalica. Mojoj ljubljenoj Ljubici to se neće desiti. Što pre ću saznati kako se sad zove nekadašnja Zagrebačka. Ima neke pravde - red je da na neke nazive zaboravimo.

Isto nam je i kakav utisak ostavljamo na one kojima se dopadamo. Setim se prvog muža koji kaže da se još u avionu, čim me je video, zaljubio, a upoznali smo se tako što sam mu opalila šamar ispred hotela u Rimu. Bez obzira na to, on je "znao da ćemo biti zajedno". Setim se i drugog muža kojeg sam upoznala na Adi, a prvi susret je protekao u svađi. Iznervirano sam napustila "bojno polje", a on je zajedničku drugaricu koja nas je upoznala (iako je ona počela da se izvinjava: "Obično je mnogo fina, ne znam šta joj je...") upitao: "Mogu li ja s njom da se oženim?" Kako su oni izabrali mene, tako sam i ja izabrala nju! Sad mi je tek jasno kako to ide. Kad odmah znaš šta hoćeš.

Prva vožnja, prava avantura. Kako sam ja jedno neumereno biće i ništa ne radim napola, tako je i prva vožnja bila preko Pančevačkog mosta. Upoznala sam se s još jednom devojkom i dva momka, takođe na biciklima, pa su me vodili do kumodraškog nasipa, a do tamo imaaaa... i videli smo restoran koji svi znaju pod imenom Brod, a zvanično se zove Ribnjak. Nisam imala para kod sebe, jedino ličnu kartu i ključeve, verovatno ni moja nova ekipa, pa smo popili samo po jedno piće. Naravno, prvom prilikom kad sam mogla da odem tamo da jedem, uradila sam to. Oduševljena sam. Ljubici hvala!

Međutim, posle te vožnje bolelo me je - sve! Ponajviše dupe i butine. Kad sam došla kući, nije mi bilo tako loše, ali, kako je vreme odmicalo, bilo je sve gore. Nisam mogla ni da sednem ni da ustanem, noge mi se tu i tamo tresu kao od Parkinsona, a posle su, pored dupeta i butina, počeli i listovi da me bole. To je bila jedina kriza u ljubavnom odnosu između Ljubice i mene. Nisam mogla da je gledam ceo dan. Sutradan, iako me je i dalje sve bolelo, nisam više bila toliko ljuta na nju.

A posle nekoliko dana sam ukapirala da je ta upala mišića u stvari bila za moje dobro. Zateglo se dupe, i noge, moje sopstvene noge, posle dugo vremena počele su da mi se sviđaju. Kako mi je malo potrebno. Hvala, Ljubice! I izvini što sam bila mrzovoljna prema tebi onaj dan i po.

A kad smo Ljubica i ja u zanosu, ona podnoseći moju težinu, a ja okrećući njene pedale, u najboljem sam izdanju. Ne samo fizičkom, nego i mentalnom. Divne ideje padaju mi na pamet u tim trenucima, kao da mi se mozak pročisti. Donela sam i neke važne odluke držeći guvernal. Opet - hvala Ljubice!

I sad, iako je povremeno vozim, nezadovoljna sam što nismo stalno zajedno. Po ceo dan žudim za njom, a ne mogu baš sve vreme da budem na bicikleti. Ako to nije ljubav, kad na nekog misliš non-stop, onda ja stvarno ne znam šta ta reč ljubav znači.

Izgleda da smo ni krivi ni dužni dobili ministra koji zna u kom grmu leži zec (samo još da ga istera)

Kažu da nema ničeg slađeg nego kad ne učiš, a dobiješ dobru ocenu. Kreneš na ispit, i pojma nemaš da li ćeš uopšte položiti, a ako položiš, moguće su i šestica i desetka. Šestica ako ti je "dobar" dan, ako ti je profesor naklonjen, ako si obukao/la "one" srećne pantalone... Nema veze što je junski rok, a pantalone od punog, vunenog štofa, onako prave zimske... bitno je da ti donose sreću. I onda dobiješ šesticu, preznojiš se (faktor: vrućina plus štofane pantalone) i odeš kući sve udarajući nogom u dupe od radosti. A ko zna, možda dobiješ i desetku ako padnu "tvoja" pitanja, i, mada se takva kombinacija granični s naučnom fantastikom, ipak se ponekad desi. Zaboravih - za taj сајнс фикшн podrazumevajuća stavka je da si "dobro dete iz dobre kuće", da ti se roditelji poznaju s profesorom ili dekanom ili su neko mudo, da si dete roditelja kojih se ostali plaše, da dolaziš džipom u školu, da ti je tata kupio ulicu... ili se sve to zajedno podrazumeva. I, naravno, Srbija je zemlja čuda, pa nisu deficitarna. Dešavaju se.

Nije nikakva tajna da nam je obrazovanje odavno otišlo u krasni i da se to ponajbolje vidi kad naša deca rade PISA testove kao i u nekim drugim zemljama, pa pokažu katastrofalne rezultate. Ispostavi se da su "funkcionalno" nepismeni. S druge strane, naša deca svako malo osvajaju neke nagrade na takmičenjima gde je potrebna "prirodna pamet" i nemali broj vrhunskih svetskih stručnjaka školovao se ovde. Da mu jebem mater ko laže! Nešto se tu ne slaže.

Iako već jednu deceniju nisam aktivno u prosveti, imam privatne đake, imam, na kraju krajeva, i svoju decu, pa ponešto i znam od onog što se dešava iznutra. Usudiću se da kažem kako znam - sve, jer znam ono što je suštinski bitno. Nalazim se i s jedne i s druge, pa i s treće strane - i kao profesor, i kao roditelj, i kao državljanin ove zemlje kog je stid što je sve naopako u prosveti.

Da krenemo od osnova - sasvim je pogrešno očekivati od jednog ministra ili jedne vlade ili jedne politike, jednog programa... da popravi stanje. Kako je juče lepo rekao novoizabrani ministar prosvete gdin Verbić u emisiji "Oko": "Ono što uradimo danas, daće rezultate tek za 30 godina." Ne ulazim u to kakav će ministar biti - tek je počeo da radi - ali sam mu stavila u plus što je jedini koji je izgovorio istinu koja bode oči i koju mogu da znaju samo ljudi koji istinski poznaju i osećaju sistem obrazovanja. Obrazovanje je sporohodan proces, i bojim se da niko od ministara koji su se smenjivali za mog života, to uopšte nije shvatao. Reći ćete - bili su praktični, bavili su se aktuelnim pitanjima... Neće biti, još od vremena Markovića, čudnog "bitja", koji ni pet para nije davao što deca ne idu u školu, što se gube časovi... On jednostavno - ne da pare! Da ne pominjem Jovanovića koji je pao na ispitu za malu maturu, na najjednostavnijim pitanjima, ili onog, čijeg lika i dela ne mogu ni da se setim (valjda sam od sramote zaboravila) koji je pomešao stihove i autore. Ti i takvi vodili su - prosvetu! To je očigledno bio resor za potkusurivanje, gde postave čoveka kao da mu daju utešnu nagradu jer je u raspodeli ispao iz svih ostalih kombinacija.

Olivera Jovićević, voditeljka za koju sam mislila da ima veze s mozgom, od juče je kod mene na crnoj listi. Nema šanse da joj oprostim pitanje: "Vi nemate vremena za reforme, matura je na pragu. Šta ćete raditi?" Očigledno je navikla na senzacionalističke odgovore supermenskog tipa... Koje glupo pitanje!!! Što je najgore, ne zna da se zaustavi, pa sledi nešto u stilu "šta će nam taj ispit, nema ga ni Hrvatska, koja je u EU". Majko moja, da li je moguće da ovakva bujica gluposti može da izađe za tako kratko vreme s ekrana? (Koja Hrvatska? Šta nas se tiče da li imaju ili nemaju malu maturu. Hrvatska je jedino nama neki reper normalnosti, što pokazuje da smo - nenormalni.) I sad, s jedne strane govori se o poklanjanju ocena, a s druge ih pametnica Jovićević smatra validnim ako misli da mature ne treba da bude.

Da se sad popnemo na drugi nivo i "osetljiviji" teren - šta je s prosvetarskim platama. Bez ovog pitanja  nijedan razgovor o stanju u prosveti ne može da prođe. Zaista je bruka i sramota koliko su te plate male. Ali to nije jedini problem. Međutim, nekim profesorima, nažalost, to je jedini problem. Čitam po raznoraznim prosvetarskim forumima, imaju i grupe i stranice po FB, i svi samo o platama razglabaju. Ne videh u skorije vreme da razmenjuju informacije bilo koje druge vrste.

Činjenica je da se malim platama teraju kvalitetni ljudi iz škole. Činjenica je i da je još veća bruka iznos njihove plate. Na kraju krajeva, ja to najbolje znam - iz voljene škole otišla sam samo zbog veće plate. A isto tako je činjenica i da nam škola nije kvalitetna. Za to su istom merom krivi i profesori i pogrešna politika, loši planovi i programi.

I opet se vrtimo u krug. Hajde onda da se fokusiramo na najbitnije - kvalitet obrazovanja. Lepo reče novi ministar da je plan da učimo u hodu. Ja sam to razumela da uvek učimo. Ne samo za ocenu, tu lekciju, tog dana. I da malu maturu koristimo kao putokaz šta treba popraviti.

Jedan moj kolega imao je, po mnogima, groznu naviku da uopšte ne pregleda kontrolne. Meni je to bilo užasno, tad, ali sad već... premišljam se šta da mislim. Imao je dvočas jednom nedeljno. Zakaže on deci kontrolni, urade deca kontrolni, sledeće nedelje očekuju da ih donese, on kaže da će sledeće, pa onda sledeće nedelje otključa fioku, a tamo kontrolni - nepregledani. Uzme on jedan s gomile, prozove ime koje je na njemu, pa pita dete: "Hajde ti meni lepo reci šta si odgovorio na prvo pitanje." Da, bitno je i da uopšte nije gledao da li deca prepisuju tokom kontrolnog, sedne kraj prozora i gleda ko prolazi pored škole. Da li je bilo surovo što ih tako propituje? Jeste? Da li je on bio lenj? Jeste. Ali, da li je ovo efikasna metoda za "pravo znanje"? I pored svih manjkavosti, iz ovoga su naučili da je znanje - znanje, da se ne isplati prepisivati... U tom smislu, metoda je efikasna.

Kad budemo došli do toga da je bitno znanje a ne ocena (u bajke verujem, bez obzira na sve), imaćemo kvalitetno obrazovanje. Imaćemo funkcionalno znanje. Kad hoćete da pohvalite rad nekog profesora, onda obično nabrojite koliko je njegovih učenika bilo na takmičenjima, šta su osvojili... Bitno je i to, ali je mnogo bitnije da ih je SVE nečemu naučio, potakao da razmišljaju, a ne samo tog jednog ili dvoje koji bi i bez njega (možda teže a možda i ne) došli do istog rezultata. Za najveći kompliment u celom svom profesorskom radnom veku računam kad je učenica koja je kod mene imala trojku, povremeno četvorčicu, na prijemnom ispitu za srednju školu osvojila 18 bodova iz srpskog. Naravno, pomislila sam da je prepisivala, a ona će: "Nisam, nisam mogla. Samo sam se sećala svega sa časa." Ne smem da joj pomenem ime, sad je poznata glumica, model i  voditeljka. Ona je uspeh! Onaj pravi.

Kad dostignemo svest da je bitnije nešto znati, između ostalog i znati razmišljati, naučiti tome decu... a ne samo kolika nam je plata (mada je bitna, ali ne najbitnija)... sve ostalo doći će samo po sebi. Ali - tek za tridesetak godina. Naravno, pod uslovom da počnemo sad, ovog trenutka.

Poznati zato što su - poznati

Iznenađena sam kad se neko od mojih prijatelja iznenadi (ma, šta iznenadi - šokira se!) kad ne znam neke osobe koje su "poznate". Smatram sebe dobro obaveštenom - čitam novine, gledam TV, razgovaram s ljudima, nešto me više nešto manje interesuje, ali i kad me ne interesuje uopšte, bar znam gde da smestim ono što mi je nepoznato, znam bar u koju fioku to da odložim. Ne znam niti jednu jedinu pesmu Džastina Timberlejka, ali znam da je pevač, pa ću ga "rasporediti" dvojako - i u pevače i u glumce. To, da je glumac, to već znam, gledala sam dva filma u kojima igra. E, sad, kakav je glumac, to je druga priča.

Znam i ko su Stanija i Soraja. Starlete, šta god to značilo. I jedna od njih je imala burnu romansu, u stilu raskidali-mirilise-verili-rastajali-opetmirili-unedogled, s nekim Filipom (kako sve znam!), ali šta je ta devojka još uradila u životu, osim što je namestila sise, stvarno mi nije jasno. I nije mi jasno zašto je ona poznata. Valjda je poznata zato što je - poznata. Ovaj Džastin Timberlejk, koliko god da je bledunjav, neubedljiv... bar je radio nešto. Šta je gđica Stanija radila, van svog privatnog života... to valjda niko i ne zna. Nije važno. Ima slikâ s njom gde su grudi, naravno, u prvom planu, ali malo razmaknute iako onako baš cementne, kako i treba. Za slikanje.

Seka Aleksić bar zna da peva, mada su tekstovi sačuvajmebože, a izgled neću ni da komentarišem. Pevačica je, pobogu, šta me se tiče da l' posećuje teretanu i da l' trenira boks ili ne trenira. Pogotovo me boli uvo u šta joj je obučen pas. Ili ima dva? Ceca - isti slučaj, samo bez pasa, ali sa sisama. Ko voli, nek sluša. Ima dovoljno mesta za sve nas. Za njih dve "kolaj rabota" što kažu moji Vranjanci, one imaju neko zanimanje. "Kolaj rabota" i za sve ostale koji imaju neku profesiju i plivaju u njoj, kako god da plivaju.

Ali mi nisu jasne ove pojave "poznatih", a niko ne zna zbog čega su poznati. Tako mi se jedan "prijatelj" pohvalio kako je u Americi upoznao izvesnu gospođicu, rekao mi je njeno puno ime i prezime... i očekivao od mene neku reakciju. Stvarno, ko je to? "Kako ne znaš? Bila je u 'Velikom bratu'!" Iz "Velikog brata" poznat mi je samo prvi pobednik i tragedija koja se nekoliko godina kasnije desila drugim učesnicima. Ne znam, čoveče, ni ove "poznate" iz "Velikog brata" (uglavnom su to oni s izdisajem karijere, pa da je malo ožive očajnički podsećaju javnost na svoju malenkost učestvovanjem u ovakvim bezvezarijama), a tek kako ne znam nepoznate koji misle da će ulaženjem u "izlaganje sebe na izvol'te" da postanu poznati... Hajde, pomislim ja, da se malo raspitam, možda sam propustila nešto, možda devojka zaslužuje pažnju. I saznam sledeće - prva se skinula (bila kao malo pripita), seksepilno jela bananu (!), davala savete iz mazanja kreme po licu... i svima koje sam pitala o njoj jer su gledali i pokušali da se sete te sezone VB - nije bila simpatična. Nekima "seljančica", nekima "drocla", nekima "licemerna", nekima "sve bi dala da postane poznata", nekima "sisata a bez dupeta"... Iznerviram se - ma, šta se to mene tiče? Šta sam propustila?  Šta sam dobila ovim saznanjem? Da je bar bilo zabavno... a bilo je otužno. I bila sam gadna sebi - kao da sam gvirila nekome kroz ključaonicu, ne shvatajući da se to očekuje od mene, a onda mi se spočitava što to radim.

Ipak, iskustvo istraživanja "ko je ta nepoznata poznata devojka" donelo mi je prosvetljenje kako to u stvari funkcioniše kod nas. Velike sise - neophodne; manji ili veći "slučajan" gaf - obavezan; nasmejano lice - poželjno; profesija - nevažna, može i bez nje; "stav", u stvari nadrnditis manjeg ili većeg stepena - poželjan; rivalitet i "pljuvanje" s rivalom/kom - poželjni... Sve to čini da "trajete", ali je kičma svega da se dovoljno često pojavljuju vaše fotke gde god je moguće - u novinama, na netu, TV... Postajete poznati zato što ste... pa, poznati. I onda možete da dozvolite sebi i ovakvu izjavu: "Privatni život držim daleko od očiju javnosti." Čoveče!!!