Poletarac - prava stvar!

Ima kuća u kojima je TV non-stop upaljen, gledali ga ukućani ne gledali. Takva je i moja kuća. Niti ga gledam niti slušam, bitno je da radi. Tu i tamo odgledam vesti ili kad mi baš nešto zapadne za oko, odnosno uvo. Tako sad u nedelju sedim za kompom i čujem "Crep, cipela, cucla, car... poletarac - prava stvar"! Prava stvar! Sve prekidam, nameštam se ispred ekrana, samo što ne uđem u njega. Ovo je ujedno jedina repriza kojoj sam se obradovala. Baš obradovala! I ne mogu da prežalim što je ovo ko zna koja epizoda po redu, a ja... sve do sada sam propustila. Da sam znala, samo da sam znala...

Zašto jedna žena od (skoro) 54 leta toliko voli "Poletarac"? To je dečja serija. Da, jeste dečja. Ali, kad je nešto dobro, važi za sve generacije. Ako ponovo budu reprizirali "Poletarac", makar mi bilo i 104 godine, samo ako budem pri svesti i zdravoj pameti, i mogu da mrdam vilicom, sigurno ću otpevati špicu kao što sam je pevala i u nedelju, sa sve imitiranjem Laboratorije zvuka, a ta imitacija u mom izvođenju liči na kreveljenje. Kako sam se samo kreveljila, i kako mi je bilo lepo... kao kad dete uživa... Pa, da! To je odgovor! Ova serija jeste za decu, a gledaju je i odrasli, čak i matori kao ja jer u njima budi dete. Ono najlepše što u detetu postoji - čista radost.

Da ne ispadne sad kao da je ova serija čista zabava, mada ni to nije loše. Međutim, ono što je čini bezvremenom, kvalitetnom, fenomenalnom... jeste i lakoća kojom uči decu važnim stvarima. Sve što izgleda krajnje jednostavno u stvari je napravljeno bez greške, bez ikakve mane, i ceo sat prođe kao jedan minut. Epizoda koju sam gledala učila je decu gledanju na sat, protoku vremena, brojevima, imenima ulica, kako je svaki kraj u stvari jedan novi početak... I to na zabavan način, neprimetno i neosetno naučili su mnogo, usput se i zabavili, a bilo je i smeha. Zarić ima "neme skečeve" kojima se prekidaju celine, i to je onaj takozvani "fizički humor" - upada u vodu, češe se po glavi, pokaki ga ptica... ali nema u tome nikakve zluradosti, ne smejemo se onome kome se desilo nešto mnogo loše već je to ono što se dešava svima, svakog dana... i pokazuje nam taj pametni, zabavni, šarmantni i neodoljivi Bajford, kako ni to nije strašno.

Da ne ponavljam ono što već svi znaju, da je prvo postojao list Poletarac, čiji je glavni urednik bio Duško Radović, neprevaziđen, legenda još za života, koji se s lakoćom nosio s popularnošću ne priznajući je, i da su saradnici bili sve bolji od boljega... da je časopis bio pravo umetničko remek-delo, s koje god strane da se gleda - i po tekstovima, i po ilustacijama, i po edukaciji, i po koncepciji... I sve to radio je iz tako malene kancelarije u Borbi, da je saradnike primao po hodnicima, dok su se druge direktorčine i "veliki" urednici listova od kojih nas je danas sramota što su uopšte izlazili, baškarili po kancelarijetinama kao omanji sportski teren, s kožnim nameštajem, naravno.

Časopis je izlazio samo dve godine, ali će trajati do kraja večnosti. Međutim, tad se pojavio Timoti Džon Bajford u našim životima (hvala Bogu na tome, sklona sam da verujem kako Gospod postoji, makar samo zbog ovog čuda), pa je snimio seriju. Mogu samo da pretpostavim kako je Bajford, snimajući "Neven" sigurno u rukama imao i Poletarac. Vremenski su se poklopili. Poletarac je ugašen 1975, a već 1979. počinje snimanje serije po njemu. Negde sam čitala, još u to vreme, da je svoju dramatizaciju odneo Dušku Radoviću da je pogleda i odobri, a on, kakav je već bio, stalno namrgođenog izraza lica, izjavio je kako je očajan i da ne želi da ga povezuju s onim što će se snimati. Ali, kakav je već bio - namrgođen, a duša od čoveka - nije stavio nikakvu zabranu niti je javno nešto izjavljivao protiv serije. Kad su se sreli, posle nekih godinu dana, usred prikazivanja "Poletarca", Radović je prišao Bajfordu, iskreno mu čestitao i navodno izjavio: "Očigledno ne umem da procenim scenario!"

U "Poletarcu" se pojavljuju, pored glumaca (sve same veličine), i tada najpoznatiji sportisti, muzičari... I to ne samo iz Srbije, već iz cele nekadašnje, mnogo veće, zajedničke države. Takav podatak verovatno je dobar zbog reklame i produkcije, deluje onako "baš", ali je to u seriji najmanje bitno. Oni kojima je namenjena, sigurno nisu ni znali ko su Veljko Rogošić ili Dule Savić, na primer. U epizodi koju sam gledala, jedan Dragan Nikolić pojavljuje se kraće od jednog minuta, i samo se smeje... Interesantno. Nela Eržišnik javlja se iz stana, Čkalja šparta po gradu, Dušanu Petričiću ubrzanim snimkom pratimo ruku kojom crta sat, pa brojeve... Još interesantnije. Skečevi su dodeljeni Draganu Zariću. Interesantno, maestralno. Ma, ne znam šta je od čega bolje.

Još pre "Poletarca" Bajford je kod mene stekao doživotni kredit "Nevenom". On se prikazivao pred kraj moje osnovne škole, i ja sigurno nisam bila ciljna grupa serije, ali sam jednu epizodu pogledala zato što me je mama zainteresovala rečima: "Divotkica - nikad nisam gledala ništa bolje. Savršeno!" Odgledah ja tu epizodu kao hipnotisana, otvorenih usta, a posle ciljano, posadim se ispred TV-a kao fikus i ne mrdam: "Sad će 'Neven'!" Kad bi se iznenada zatreslo, recimo počne zemljotres, mislim da se ni tad ne bih pomerila dok se ne završi. I ova serija rađena je po istoimenom časopisu, ali starom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja. I dan-danas, kad pitam nešto dubokoumno, za šta mislim da i ne postoji smislen odgovor ili je pak previše očigledan, počnem kao Olivera Marković: "Pitam se, pitam se..." sa sve onom dubinom u glasu, stisnutih usana i praveći se da imam brkove kao ona - pozamašna autoritativna kuvarica. Ili Petar Kralj: "Da, da... To sam ja, Nikola Kirić... Javljam se iz daleke Australije... Jeste li znali..." Đurović kao učitelj - ko bi tome starinskom šarmu mogao odoleti? Milja Vujanović kao nemirna devojčica... I Marina Koljubajeva... Svi imaju po nekoliko uloga. Zmaj je Mića Tomić... Ako neko ko ima veze s RTV Beograd čita ovo, apelujem da se i "Neven" reprizira! Kad već reprizirate, dajte nešto lepo!

Dubokim glasom: "Pitam se, pitam se... Gde će Milja Lukić biti u nedelju?"
A sad piskavo: "Ne bih znala reći gde će Milja Lukić biti u nedelju."
Opet dubokim glasom: "Milja Lukić će biti ispred televizora i gledaće - 'Poletarac'!"

Seks i grad

Serija koju smo često skraćeno zvali "Seks" toliko je bila popularna kod nas da nema javnog glasila koje nije objavilo kako je prošlo tačno 15 godina od emitovanja prve epizode. Pored "Mućki", verovatno je i najviše reprizirana od svih stranih serija. Poslednji put bila je na HRT, čini mi se na HRT 2, pa čak i oni koji ništa hrvatsko više niti gledaju niti slušaju, ako su voleli seriju, ponovo su je otpratili. Dođe tako moja sestra kod mene, malo kasni, u letu hvata daljinski, pa drhtavim rukama, sva užurbana, okreće kanale: "Gde ti je HRT? HRT 2? Hajde, brže..." Dok je trajala epizoda, u nekoliko navrata, zajedno s glumicama izgovarala je replike. Nije da nisam bila fan i da nisam gledala seriju nekoliko puta, ali baš da sve znam u detalje... dotle ipak nisam doterala. Ali zato ima nekoliko scena koje ću pamtiti do kraja života, kao što ima nekoliko i iz "Alana Forda", "Mućki", "Alo, alo"...

Omiljene su mi kad lekar pita Samantu koliko je imala ljubavnika, a ona ga gleda i ćuti, ćuti... pa je lekar opet pita hoće li mu odgovoriti, a ona će na to: "Sačekajte, još brojim." Ili scena kad Miranda na medenom mesecu beži od Stivena da telefonira Keri, zamorena seksom... popeo joj se na glavu. Ili kad Keri shvata da je ceo život trošila samo na cipele, a sad joj je u pitanju životni prostor, i užasnuta je "što bi ceo život mogla da strpa u kutiju za cipele". Ili kad Šarlot, iako počinje da živi u bajci, bar onako kako je ona zamišlja, ipak ne može da odoli testosteronskim čarima baštovanovog tela.

Ima mnogo scena koje će ostati u sećanju ne samo zato što su zanimljive već i zato što verno odražavaju stvarne situacije. Da, dragi muškarci, ovako razmišljaju žene, mada o tome glasno ne govore. Bar ne pred vama. Zamenljivi ste, svakako. I važni ste, ali niste najvažniji. Kad se skupe bliske drugarice, naravno da pričaju o seksu i naravno da su jedne pred drugima savršeno slobodne. Da, imaju i empatiju prema drugaricama... I solidarne su kad su prave... I, kako Samanta kaže u seriji: "Muškarci su za seks, žene su za druženje."

Kako god da neko shvata temu "Seksa i grada", ne može se poreći da makar delom nije oda ženskom drugarstvu. Onako kako sam ja doživela seriju, ona je - samo to. Uzgred se dešava i potraga za ljubavlju, uzgred je opisan život samostalne devojke na pragu četrdesete u velikom gradu (interesantno, ruski prevod serije je "Seks u velikom gradu"), uzgred su sve seksualne maštarije, egzibicije i razočaranja koje junakinje doživljavaju... sve je to samo dekor, lepak koji drži delove priče o ženskom drugarstvu. A šlag je garderoba koju nose, cipele - neizostavna divna obuća, kadrovi u kojima je Njujork predivan grad, kafići u kojima sede, kosmopolitan koji piju, lamentiranje nad pitanjem da li je Pravi Zverka ili Ejdan... Sve je to nadgradnja. Da li da ponovim još jednom - glavno je žensko drugarstvo.

Zato je serija i mogla da bude toliko popularna i da se s junakinjama identifikuju devojke i žene na svim meridijanima. Teško da ćete u Srbiji upoznati kolumnistkinju koja od pisanja jednom nedeljno može da živi kao Keri Bredšo, ili advokaticu poput Mirande, ili, još čudnije, ženu poput Samante koja radi u PR agenciji i ima iskrene drugarice, a skoro da je domen fantastike neka poput Šarlot koja od rada u muzeju gaji životni stil fensi devojke. Zamislite srpsku kolumnistkinju. Onoliki broj cipela može da ima samo ako umesto kolumni piše promo-tekstove za fabrike obuće, pa joj oni iz zahvalnosti poklanjaju sve novo iz kolekcije, međutim, tu neće biti ni lobutinki ni manolo blanik cipela... Miranda bi u našoj verziji bila devojka koja dolazi kući sva smoždena s posla i ni na kraj pameti joj ne pada ne samo seks nego ni priča o seksu jer radi na slučajevima silovanja, porodičnog nasilja... Za nju bi odmor bio da s drugaricama priča na primer o receptima. Ili da ne priča uopšte, još bolje. Samanta ne bi imala vremena, verovatno ni volje, da sedi s drugaricama jer je non-stop na nekim događajima, pardon - "iventima", na kojima se svima smeška i posle toliko vremena i nema više prave prijatelje jer im uvek pretpostavlja one s kojima mora, htela ne htela, da bude u dobrim odnosima - nikad se ne zna za šta će joj ko biti potreban. A Šarlot? Ona bi jedva sastavljala kraj s krajem, ta nijednu kafu ne bi imala da plati kad izađe s drugaricama, a kamoli da jede po restoranima...

Ako sve to zanemarimo, da na primer zamislimo kako taj životni stil mogu sebi da priušte i naše devojke (valjda se zato kaže "kao na filmu"), a da nisu sponzoruše, onda možemo da se identifikujemo s njima u potpunosti. Jer, ono što je najvažnije, njihova percepcija života kao takvog, životnih vrednosti i potrage za ljubavlju, savršeno je bliska svakoj našoj devojci ili ženi. Kao što je bliska i Tajlanđanki, i Kanađanki, i Moldavki, i Bušmanki... i bilo kom ženskom stvoru na planeti Zemlji. Dok će Samanta imati seks s vlasnikom lanca hotela u jednom od njegovih objekata, dotle će "naša" imati isti takav seks s vlasnikom STR "Kasandra", u magacinskom delu. Ako bude imala sreće, ljubavnik Radiša imaće tamo neko kanabe, mada, ako je seks dobar, ništa ne smetaju ni džakovi s krompirom. Ali, šta je poenta? Naravno, da će o tom iskustvu prodiskutovati s drugaricama i da će se na istom mestu u priči smejati, mada nisu imale isto mesto za seks, ali... seks je bio isti - Hajat ili magacin Kasandre, ma... to su tek nijanse... Seks je samo povod, bitna je diskusija s drugaricama, komentari...

Toliku popularnost mnogi su pokušali da kopiraju, pa je na primer u Engleskoj napravljena serija o modnoj urednici koja se ubibože oblači, ima dozlaboga nesređen život, u potrazi je za ljubavlju... i njenoj ekipi drugarica. Naš pokušaj imitiranja bila je izuzetno neuspešna serija "Lisice" - potpuni promašaj, mada su autori verovatno mislili da su "skinuli" ključne elemente "Seksa" - četiri drugarice, četiri modela ženskih stvorenja, i... samo se priča o seksu. Zašto je serija bila toliko negledljiva? Pa, izostao je ključni momenat - drugarstvo, tačnije žensko drugarstvo. Sve je bilo hladno, a poruka svake epizode je bila "kako smo mi napredne", pa sam se osećala pomalo kao posle kritike "partijskog rukovodioca" da nisam još uvek ideološki spremna da stupim u partiju... koju god, koja je tad najaktuelnija kao najnaprednija. Engleska serija je pak imala elemente tog drugarstva, zato je i bila uspešnija, ali... autori su se trudili da parodiraju "Seks i grad", pa su se malo više zaneli. Toliko nezadovoljnih žena na jednom mestu stvarno je previše. Nezadovoljnih klimakteričnih žena... još gore. Posle svake epizode imala sam utisak kao da sam na grupnoj terapiji, mada je bilo duhovito, ali - svaki lek u prevelikoj količini postaje otrov.

I opet ostaje "Seks i grad" kao najtopliji, najživotniji, najrealniji... serijal o ženama i njihovim mislićima (ako se sklone naslage glamura za nas, a običnog potrošačkog društva za "njih"). Ako bude novih repriza, da li ću ih gledati? Pa, neću žuriti da se nacrtam ispred TV-a, ali ako me daljinac odvede do kanala na kojem se prikazuje, sigurno ću sedeti kao prikovana... iako znam šta će se desiti na kraju... iako sam sve gledala ko zna koliko puta...

O majicama koje ne korespondiraju s kukovima i animal printovima koje treba smatrati za monohromatske

Emisije koje se bave modom na praktičan način nisu nikakva novost na našoj televiziji, pardon - našim televizijama. Ima ih raznih - od ocene kako se neko od javnih ličnosti obukao, preko najnovijih trendova do saveta kako da se obučete ne biste li izgledali moderno, a da vam to ujedno i dobro stoji. U tom smislu, Kupoholičarke na ružičastoj TV pokušale su sve to da objedine. Imaju javnu ličnost kao gosta, koja komentariše zajedno s Igorom Todorovićem i Snežanom Dakić Mikić, kao stalnim komentatorima, modnim kritičarima; imaju i dve devojke koje se svojim stilom i snalažljivošću bore za nagradu; imaju i korpu u koju se baca garderoba iz ormarâ koja devojkama, po oceni tri mudraca, ne odgovara... Emisija ima sve elemente da se gleda čisto zabave radi, a pretenduje i na edukativni karakter. Ni na kraj pameti mi ne pada da se bavim modom kao modom -  niti mi je struka niti imam afiniteta. Ali, jezik mi jeste struka, a ova emisija dušu je dala za proučavanje. S vremena na vreme me zainteresuje zbog onoga što čujem.

Tako u jednoj od emisija čuh i ovo: "Majica ti ne korespondira s kukovima i animal printom koji treba smatrati za monohromatski." Reče to Snežana Dakić Mikić i - ostade živa. Ko nije razumeo o čemu se radi, ništa nije propustio. Na stranu to što je pitanje da li ta majica uopšte odgovara kukovima, to je lični stav gđe Dakić Mikić, ali - zašto je upotrebila baš izraz korespondirati. Mora biti da je želela da zvuči - vau, da ne napišem wow! Korespondencija je izraz koji se pre svega odnosi na prepisku, sekundarno značenje je poslovna veza (mnogi misle da se odnosi jedino na to), a tek je tercijarno značenje da se nešto - slaže, odgovara nečemu, da se nešto s nečim podudara. Eto, izvuče gđa Dakić Mikić to značenje iz bunara i - proglasi se za pametnu. Vau, pardon - wow! A tek animal print! Koji treba smatrati za monohromatski (odnosno - jednobojan)! To me je raspametilo. Wow, wow, wow!

Da sumiram - animal print mogu da nosim u kombinaciji s desenom prugica, tufnica, cvetića... Naravno, pod uslovom da mi se majica slaže s kukovima. Wow! Na šta li bih ličila, pitam se, ali ako "stručnjaci" kažu da to ide - nek ide.

Ovu emisiju kojoj ništa ne bi nedostajalo da se zove i Kupoholičarke (ali Šopingholičarke zvuči - mnoooogo bolje, u skladu s izrazima poput korespondencija i monohromatski), gledam tu i tamo, ali samo zbog jezika (to je onaj zabavni deo), i Igora Todorovića i njegovih duhovitih i smislenih komentara. Uostalom, njemu je dizajn i struka i ljubav. I to se oseća. Pri tom je i dobronameran prema takmičarkama, uljudan prema gostujućim "kolegama"... Mada, upravo njemu se desilo da Zorica Brunclik kaže: "Ja Vas ništa ne razumem", međutim, nije to što nije razumela neka visokoumna nepoznata reč, već joj nije bilo jasno zašto je ovo bolje od onog. A devojci koja je rekla kako je super što se njen stil ne sviđa tetki, uzvratio je:

- Zašto?
- Pa, tetki da se sviđa... mislim... tetka...
- Samo ti poslušaj tetku, pogrešno misliš da je tetku pregazilo vreme.
Inače, devojka je imala stil "danju se oblačim kao one što noću vise na šipci".

Ne znam šta je Snežana Dakić Mikić rekla za ovaj stil, ali je jednoj od devojaka održala predavanje: "U tim nabudženim štiklama izgledaš kao 'Drake queen'. Ako neko nije čuo, to su muškarci koji se za potrebe javnog nastupa i šou programa oblače kao žene. S takvim stilom izgledaš kao muškarac koji se obukao u ženu." Opet ostade živa, mada je ovaj put bila razumljiva.

Na stranu to što ova emisija imitira slične s američkih kanala (tamo izaberu jednu ženu neuglednog izgleda, pa je ne samo obuku i posavetuju, nego joj poprave i zube, ispeglaju joj lice, našminkaju je i srede joj kosu), ipak bi mogla da bude zanimljiva i autentična kad bi se više bavila onim što je primereno sadašnjem trenutku koji se odvija ovde. Ne u Americi. Halo, ovo je Srbija! Sokole, javlja se Orao, u Srbiji ste! U programu.

Da neko ko nikad nije prošetao ulicama srpskih gradova o Srbiji treba da donese sud samo na osnovu sličnih emisija, pomislio bi da se ovde neguje jedan stil (pogledajte bilo koju emisiju na Pinku, svi imaju "европски енд американ стајлинг") i da se "prati moda" sve u šesnaest, pod budnim okom "modnih gurua", i da nema mesta nikakvom ličnom stilu niti improvizaciji. Wow!

U prošli utorak bila sam na otvaranju jedne divne izložbe na Terazijama. Mlad autor, zanimljivo igranje s perspektivom... U skladu s temom (pardon - korespondirajući temi), gledam svet koji je došao na izložbu - mladi, stari, debeli, mršavi, loknavi, ispeglane kose, ćelavi... svakakvi. Nema brendova, nema jeftinog koketiranja sa seksepilom... Niko nije obučen moderno, a svi su moderni; skoro da ništa na njima nije skupo, a opet... Na ovom mestu, individualnost je ispred i iznad svega. I shvatam da mi "likovnjaci" najviše leže, među njima se osećam najbolje. Jedna devojka imala je obrijanu polovinu glave, a drugu polovinu kose u nepravilnim krugovima skupljala je raznobojnim šnalama, pri tom su joj neki pramenovi nehajno padali. Ima baš dugu kosu. Na njoj je nešto kupljeno kod Kineza, nešto sašiveno, nešto uzeto iz maminog ili bakinog ormara (na primer, čipkane rukavice bez prstiju)... Jedino što je stvarno bilo wow!, bile su čizme. Kad se ovako opiše, za devojku se može pomisliti da je neko čudo. Ne, nije. Naprotiv, simpatična je i - svoja.

Ovo je sasvim drugi svet, daleko od korespondiranja majice s kukovima i animal printa koji treba smatrati za monohromatski. Predaleko od šopinga kao životnog stila.

Jedna bivša učenica ovako mi je to objasnila: "Kupovina - to Vam je kad odete u prodavnicu ili na pijac. Znate, ono kad kupite šećer ili papriku. Ali, šoping - to je kad iz tržnog centra izađete s lepim kesama i posle toga sednete u taksi da Vas vozi kući. Kapirate?" Jedino što sam shvatila, to je da mi dete naginje svemu onom što joj ne želim. Bila je divna!!! Bar u vreme dok sam joj predavala. Ona je i moje dete - uložila sam u nju znanje, volju, vreme, ljubav... I da mi se ovako vrati! Od najrođenijih.

Džejmijeva škola iz snova

Iako se Džejmijeva škola iz snova (Jamie's Dream School) zvanično završila krajem 2010. godine, kod nas se tek sada prikazuje. Da ne budem nepravedna, nisam reper jer gledam TV "s mene pa na uštap". Kutija sa slikama stalno je uključena, međutim, sve gledam iseckano, retko me šta prikuje za stolicu, a Džejmijeva škola iz snova ima upravo tu moć. I nikako da ukapiram kad se tačno prikazuje i šta se prikazuje - neke epizode gledala sam dva, neke i tri puta, a verovatno postoje i neke koje sam propustila. Pročešljala sam net i videla da imaju pobednicu (zasluženo je pobedila), ali britanska štampa nije baš bila naklonjena ovom serijalu. Jedan naslov je "školu snova" nazvao "školom noćne more", drugi piše "Najzad je gotovo!" i tako redom. Verovatno postoji bar jedan pozitivan prikaz, želim da verujem u to jer ovaj serijal je otvorio mnoga pitanja, ne samo u vezi s prosvetom i psihologijom, već i odnosom društva prema deci koja prekidaju školovanje, pitanju autoriteta, funkcionalnom znanju... A sva ta pitanja stub su razvoja društva i mentalne higijene jedne nacije.

Zapanjila sam se podatkom da u Velikoj Britaniji u proseku polovina tinejdžera prekine školovanje oko 16. godine. Nije to samo stvar obrazovanja, znam mnoge koji imaju fakultet, a ne znaju bukvalno (bukvalno!) ništa i ni jednu jedinu knjigu nisu pročitali u životu. Čak ni one koje su bile obavezne za lektiru. Neko im prepriča, pa se snalaze kako znaju i umeju, a očigledno umeju. Stvar je u tome što ta deca ne idu u školu a još uvek ne mogu da rade, ne samo zato što nisu kvalifikovana već nisu ni punoletna. Kako onda provode vreme? Ko se seća tinejdžerskog doba, seća se i divljanja hormona, pobunâ protiv autoriteta, prvih susreta sa stvarnim životom... Nije lako, potrebno im je usmerenje, iako oni toga nisu svesni, ali - deca su.

U Džejmijevoj školi iz snova neki su sami prekinuli školovanje, neke su iz škole izbacili jer nisu bili dobro socijalizovani... Koji god da su razlozi, svako od njih sigurno se oseća izdano, kako je rekao jedan momak. I sam Džejmi Oliver kaže da mu škola nije išla i da je jedino bio dobar u kuvanju. Kad imaš slično iskustvo, očigledno je da znaš kako stvari funkcionišu iznutra, pa je tako i on okupio profesore za koje je smatrao da će biti inspirativni za učenike da shvate koliko je obrazovanje važno i da ih privole da nastave školovanje. Nisam gledala sve epizode (a možda i jesam?), možda ima i upečatljivijih profesora, ali odabrala sam samo dvoje: Čeri Bler, advokaticu koja je vrlo često vodila sporove protiv države Velike Britanije, čija je specijalnost borba za ljudska prava i suprugu bivšeg premijera Tonija Blera, i univezitetskog profesora Dejvida Starkija, istoričara svetskog glasa, autora brojnih knjiga koje su popularisale istoriju kao nauku a iz kojih uče i budući istoričari.

Čeri Bler je na čas dovela čoveka koji je proveo skoro dve decenije u zatvoru i koji je po izlasku tužio vladu svoje zemlje sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava glasa zatvorenicima i - dobio spor. Sad je pravnik (neke vrste) koji pomaže zatvorenicima. Taj potez nije neuobičajen u nastavi, poput odvođenja dece u prirodu na časove biologije. Ono što je neobično jeste da je za moderatora tog časa (onog ko će usmeravati diskusiju) izabrala devojku koja očigledno ima probleme s ponašanjem i vrlo je agresivna. Kako mudar potez! Dala joj je priliku da pokaže kako nije samo "proizvođač buke i nevolja". Devojka se snašla, uz malo više vike nego što je potrebno, međutim, to joj je prvi put. I tema je zainteresovala decu. Podelili su se u one koji podržavaju odluku da i zatvorenici imaju pravo glasa i one koji to pravo osporavaju. Očekujete da je većina bila ZA pravo glasa? Velika većina je bila PROTIV, i kad su ušli u diskusiju, videlo se da su o tom problemu razmišljali i doneli odluku na osnovu tih promišljanja i svojih uverenja. Da li mislim da su dobro presudili? Ne mislim, čak suprotno - pokazali su koliko su nezreli i ne mogu da sagledaju život iz svih uglova, ali diskusija je vredela i očigledno je pozitivno uticala na njih. Ako izuzmem činjenicu da je gospođa Bler supruga karijeriste bez skrupula (retko odvratnog, i kao političar i kao čovek), svidela mi se. Da ja pravim školu, pozvala bih je da predaje građansko vaspitanje.

Sa profesorom Starkijem bila je prava drama! Započeo je u svom, akademskom maniru, jer on zanimljivo priča, to je činjenica. Kakve to veze ima kad ga niko ne čuje? Neki su počeli da pričaju naglas kad je izgovorio više od dve reči koje ne razumeju. Da bi umirio odeljenje, mogao je da izabere nekoliko načina: da se izviče (nije taj tip), da preti ocenama (što ovde ne može, a što profesori po našim školama često primenjuju), da se moli i očekuje spasenje od Boga ili da izvređa nekog učenika (što je on i učinio). Poslednju opciju sproveo je u delo na najgori mogući način. Učenika koji je bio najglasniji prvo je pitao zašto ne sluša, a kad je ovaj odvratio da ga ne razume, rekao mu je da je debeo. Dečko jeste debeo, ali to nikakve veze nema ni s galamom ni s istorijom. Deca ko deca, a pogotovo ovako buntovna i "problematična", odmah su reagovala. 

Istini za volju, način koji je izabrao da umiri razred jeste najdelotvorniji, ali nije preporučljiv za neiskusne. Profesor Starki navikao je na studente koji upijaju svaku njegovu reč i za njega je ovaj čas verovatno bio noćna mora. Dok sam radila u školi, kad uđem u slično odeljenje, pribegavala sam istom triku, ali sam, za razliku od profesora Starkija, bila uspešna. Izaberem najglasnijeg, najbezobraznijeg, kolovođu... pa sednem pored njega i počnem da pričam s njim. Štos je da ga ubediš, da on sam dođe do saznanja kako je ono što radi glupo, a najčešće do toga dođe tako što mu postane jasno da je on sam - "glup" i nevaspitan. Naravno, nikad se to deci ne saopšti eksplicitno. Kao što se nikad ne poteže pitanje izgleda, oblačenja, socijalnog statusa, porekla, načina govora... ničeg što bi moglo zaista da ih povredi. Uostalom, to je njihova stvar. A profesor koji ne može na duhovit način da ispreskače učenika, nikad nije ni trebalo da uzima dnevnik u ruke. I koliko god da detetu pokazujete kako je "glupo", ni u nano sekundi ne sme da dođe u pitanje vaša dobronamernost. Taj metod sam zvala "pravljenje prijatelja od neprijatelja". Odeljenje se začas umiri. To je tek osnova, suština je da čas bude zanimljiv i da deca misle svojom glavom.

Kako sam predavala srpski, meni su odgovarala deca koja mnogo pričaju, ali o onome što je tema časa. Kad bi ispričali "svoje", nekad sam namršteno odgovarala: "A šta ti misliš o tome? Sad si mi prepričao ono što sam ja rekla. Nismo u pačjoj školi pa da stalno ponavljate za mnom jedno te isto." Kad sam otišla iz škole, dobila sam jednu drvenu patkicu na poklon! Obožavam je. Obožavala sam i decu kojoj sam predavala. I sad ih obožavam. To je poenta!

Međutim, reći učeniku da je debeo... stvarno je neoprostivo. Profesor Starki nije glup, kod kuće se presabrao i došao do zaključka da mora da ima kreativniji a jasniji pristup (što je na sledećem času i uradio, deca su mu priznala i čestitala mu), a sa "debelim" se pomirio.

Dejvid Starki, profesor istorije

Klinac s kojim je u sukobu

Pomirenje

Ako Džejmijeva škola iz snova nije uspela (po mom mišljenju je uspela), barem je otvorila mnoga pitanja o kojima svi moraju da razmišljaju. Možda pre svih roditelji - da vide kako je teško biti profesor, odmah posle njih i obrazovne institucije. Šta tek reći za državu koja brine za svoju budućnost! Deca jesu budućnost! Škola iz snova bila je za britanske tinejdžere, ali tinejdžeri su svuda isti. Ova škola inspirativna je na svim meridijanima i važi za sve društveno-političke sisteme.

Ljakse

Udarno televizijsko vreme, od osam uveče pa nadalje, kad oni koji prave program valjda očekuju da se posadite u fotelju i odgledate sve što vam serviraju, nije pravljeno za mene i meni slične. Stvarno ne znam kako žene koje rade po ceo dan i vrate se kući mrtvosane, a tu ih čekaju druga i treća smena, uopšte uspevaju da se zacementiraju ispred TV-a. Kako god, ja ne uspevam, ali se zadovoljim po nekom reprizom. Međutim, u ovo novogodišnje vreme, nagledala sam se programa za dva života.
Nisam reper za ultrapopularne serije "Selo gori, a baba se češlja" i "Moj rođak sa sela", ali sad odgledah i jednu i drugu, a kako sam i ranije tu i tamo po nešto hvatala, mogu da sklopim priču. Provlače se manje-više isti likovi, ništa ne smeta ako se nekoliko epizoda i propusti. Uopšteno, jer se ne usuđujem da analiziram ono što ne gledam redovno - raduje me što se selo tretira kao obična kulisa. Naime, priča koja se dešava u ova dva sela, jednom pomoravskom i drugom gružanskom, može da se desi i u Beogradu, i u Tenesiju, i u Džakarti, i bilo gde na svetu.
Na prvi pogled, to je sasvim nebitno jer je dobra priča uvek univerzalna, međutim ovde se radi o tome da je kod nas selo uvek bilo stavljano u neki posprdan kontekst, i ako se radnja dešava na selu, podrazumeva se da ćemo gledati neke tupave seljačine koje pojma nemaju ni o čemu, koji su prosti, smešno govore, još gore se oblače, a sočne psovke sve to lepo začine. To je onaj najprizemniji humor poput scena u komedijama del arte u kome se smeh aktivira kad neko padne, kad se ljubavnik sakrije u džak krompira, pa muž, besan od sumnji da li je rogonja, počinje da šutira vreću ne znajući da je unutra ljubavnik. Hvala bogu, ovde to nije slučaj. Selo je prikazano sa dostojanstvom kakvo i zaslužuje.

Ipak, iako se i u jednoj i u drugoj seriji govori narodnim srpskim jezikom, razlika je povelika. U "Selo gori", budući da je reč o pomoravskom selu, reč je o pomoravskom dijalektu, a u "Rođaku" o gružanskom. Sa stanovišta nekog kome je jezik struka, a još je rodom iz Kragujevca, ovakva razlika je očigledna. Ali, verovali ili ne, ima i onih kojima je "sve to isto" - seljački govor. E, pa neće biti. Za one koji ne znaju, osnova našeg književnog jezika upravo je gružanski govor. Oni koji ne znaju dobro svoj maternji jezik, mogli bi malo da gledaju "Rođaka" i da uče. To nije slučaj sa "Selom" u kome ima grešaka i u padežu, i u akcentu, ali je bar leksika bogata, tako da se i tu po nešto dobro može naučiti. 
U Kragujevac, centar Šumadije, sliva se stanovništvo iz okolnih sela, i po govoru se može naslutiti s koje su strane. Putevi koji vode za Jagodinu (stari put) i Aranđelovcu, kao i sve što gravitira prema auto-putu, natrpano je selima u kojima je ovaj pomoravski dijalekat izražen, negde više negde manje, ali imaju akcenat na poslednjem slogu (pasUlj, kapUt), meku promenu i kad nema potrebe za njom (udarila ga krava repEm), i naravno izraze i reči koji mogu da postanu zaboravljeni: šušumiga, šuntav, bog da te ne ubije, sandžama (iz ciganskog), opraviti, lebac ti poljubim... I to je jezičko bogatstvo, ništa ne smeta ni seriji, naprotiv - sve je autentično.

Za "Rođaka", što se jezika tiče, imam samo reči hvale, mada bih Draganu Jovanoviću koji igra Drakčeta zamerila što malo vuče na valjevski govor i malo preteruje u upotrebi nazala (prečesto govori kroz nos), ali je fantastičan glumac i to se nekako utopi. Celokupna glumačka ekipa, pogotovo Tanasije Uzunović, prava su slika i prilika istančanog srpskog jezika, kakvim se u gružanskom kraju i govori. Interesantno je da je Gruža, okružena kao trouglom gradovima u kojima se govori vrlo loše (Kragujevac, Kraljevo, Čačak) sačuvala takvu čistotu jezika. Ko ne veruje, neka svrati do Boračkog krša gde se serija i snima, ode do Knića ili Gornjeg Milanovca i neka sluša običan svet, makar i na pijaci. I oni govore mnogo bolje od prosečnog Beograđanina ili Novosađanina. Naljutiće se stanovnici ovih gradova što napisah kako ne govore lepo, ali to je jednostavno istina. Užičani se diče kako je njihov jezik najčistiji, pa hajde da im odamo priznanje što često koriste imperfekat i što imaju uglavnom dobar akcenat, ali vrlo često nemaju pravilnu rečeničku konstrukciju i nisu tako milozvučni kao Gružani. I oni će da se naljute, ali... šta da se radi kad je jednostavno - tako kako je. 
Kao Kragujevčanka, nepogrešivo znam da li je neko iz sela na putu za Milanovac ili za Topolu. A tek ovi što gravitiraju prema Paraćinu i Jagodini! Sami se izdvoje. Takođe ne grešim kad treba razlikovati da li je neko iz Niša, Leskovca, Pirota ili Vranja, ali to je samo zahvaljujući tome što mi je majka iz Vranja. Kome je taj govor stran, pola i ne razume. Zato ne stojim tako dobro sa Zapadnom Srbijom, na primer. Verovatno postoji razlika od grada do grada, ali je meni sve to isto.

Kome se ove "seljačke" serije ne dopadaju, ne mora ni da ih gleda, ali su za jezik dobre. Svakako su bolje od Farme u kojoj učesnici potroše svih 300 reči kojima raspolažu za jedan dan. Ovu Farmu nisam niti jednom pogledala, čak ni kad vrtim kanale, ali znam šta se dešava jer kolege, koji to inače "ne gledaju", stalno pričaju šta je ko rekao. Naravno, oni ne gledaju ni "seljačke" serije. 

P.S. Po najnovijem pravopisu piše se auto-put, a ne autoput; kao i Bog, a ne bog, ali tu sam već svesno prekršila pravilo - nisam vernik, mada sam tradicionalista, i kako je ovo blog, mogu da iskažem i ovako svoj stav.

Kvizovi naši nasušni

Mnogi su zaboravili Kviskoteku, odgovorno tvrdim - najbolji kviz ikada koji smo mogli da gledamo bez prevodilaca, potpuno nebitno da li je bio hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski... Moram ovo da napomenem jer smo nekada imali srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik, koji i danas smatram za jedinstven jezik, a na izmišljotine poput crnogorskog i bosanskog/bošnjačkog neću ni da se osvrćem, šta god drugi mislili o tome. Sve dok ih razumem, govorimo istim jezikom. Istini za volju, više muke mi zadaju neki lokalni govori.
Elem, Kviskoteka koju smo svi razumeli bila je najbolja, i po svemu sudeći, tako će još dugo ostati. Šta je taj kviz činilo tako izuzetnim? Pre svega - pitanja. Iako je Kviskoteka imala i zanimljivu formu, i jednog fantastičnog Olivera Mlakara kao voditelja, i umivenu scenografiju (sve je delovalo doterano, čisto, udobno...), odličnu špicu, optimalnu podeljenost na blokove (red priče, red pitanja, red nečeg zabavnog i opuštajućeg)... ništa od svega toga zajedno ne bi bilo dovoljno da pitanja nisu bila tako dobra. Naravno, i sa odličnim pitanjima kviz bi bio čist promašaj ako ne bi bilo nekog lepka da sve to drži zajedno u vezi koja omogućava dobru zabavu. Takmičara je bilo iz cele bivše Jugoslavije. A najznačajniji, koji se pokazao kao apsolutni pobednik, bio je Vladan Đorđević iz Kragujevca, koji je na kraju imao i neki dogovor da više ne učestvuje - svaka čast, ali postalo je dosadno stalno gledati jedno te isto lice. I mada je Vlaca Glavec (to mu je nadimak), izuzetno interesantan, duhovit, blagoglagoljiv... trebalo ga je skinuti s ekrana.
Nisam baš kao moj pokojni ujak koji nije propuštao nijedan kviz i u čijoj kući je bila mrtva tišina dok kviz traje. Isključivali su i telefon. Kad god zovem a oni se ne javljaju, znala sam: "Da, sad je kviz..." Moja majka nije isključivala telefon, ali je netremice gledala u kutiju koja govori i odgovarala zajedno sa takmičarima, radovala se kad pogode, nervirala se kad ne znaju: "I ti si mi došao na kviz! To da ne znaš!" Kao da gleda najnapetiji triler. Naravno, bila je srećna što skoro sve zna. Rupe je imala za sport, tehniku i stručne matematičke pojmove. Kad god bi neko od pitanja iz tih oblasti odlučivalo o velikim svotama, o daljem ostanku u kvizu ili nečem tako dramatičnom, nervirala se i počinjala da govori s televizorom: "Nije u redu. Otkud čovek to da zna!"
I u svojoj novoj porodici imam jednog takvog zaleđenika, muža. Noge polomi da stigne na Slagalicu. Ako je neku baš i propustio, to je bio presedan. Pouzdano znam da nije gledao kviz kad mu je umrla majka, tog dana isključili smo televizor. Već sutradan, sve je teklo po starom - on sedi, gleda, odgovara... ja se nekad ubacim pa odgovorim odmah, kao iz topa, pogotovo ako je neko pitanje iz gramatike, na šta mi odbrusi razočarano: "Ćuti, znao sam to."
Gledam kvizove, naravno. Gledaju i moja deca kad stignu, i - dobri su, tradicija se nastavlja. Ponosna sam na najstarijeg sina koji ne samo da pokazuje znanje, već je odličan i u mozgalicama. Koliko mi je samo puta palo na pamet da se prijavi i sve ih počisti očas posla.

U istorijatu televizije u Srbiji koja je duga otprilike koliko sam i ja živa, bilo je kvizova i kvizova. Mića Orlović, naš pandan Oliveru Mlakaru (za nijansu ipak ispod njega), vodio je neki kviz u kome su učestvovali bračni parovi, i u kojem su, pored klasičnih pitanja za kvizove, odgovarali i o tome koliko se poznaju. To je bio predak Velikog brata, ali mnogo časniji, umiveniji, pristojniji i simpatičniji. Kviz je imao udarni termin, u petak odmah posle Dnevnika, a i u ponedeljak se pričalo o njemu - više o tome kako se ti parovi slažu, ko ih poznaje, kako će posle kviza da se razvedu... Pitanja niko nije pamtio. Koliko se sećam, i nisu bila neka, za razliku od Kviskoteke koja je imala i edukativni karakter, makar joj to i ne bila namera. Mića Orlović, visok, zgodan, sa  savršenom dikcijom, poput srpskog Džona Vejna proslavio se i rečenicom: "Da, ali nije bitno", što je bio njegov odgovor na pitanja takmičara koji pogađaju zanimanje zagonetne ličnosti. Ne sećam se u kom kvizu je to bilo.
Kviz o filmu koji je vodio neprevaziđeni Nebojša Đukelić takođe je vredan pomena. U neku ruku, bio je klasičan, ali je po mnogo čemu bio vrlo originalan i vrlo zabavan. Poslednjih godina jedini kviz koji je bio za pamćenje zvao se Sam protiv svih (moj omiljeni izraz), ali su takmičari bili "tanki" i nije postigao popularnost na koju su računali producenti. U jednom razgovoru s prijateljima, kad su se svi bunili zašto treba da se bira jedna oblast u kojoj misliš da sve znaš, shvatila sam da je moj omiljeni slogan u stvari bio prepreka. Pitala sam se, kad bih se ja prijavila za kviz, koja bi to oblast bila u kojoj se osećam dovoljno sigurno da na nju računam kako će mi izvaditi sve fleke. Tipujem na gramatiku, ali... ko zna kakva bi pitanja bila. Možda se ni Klajn u nekima od njih ne bi snašao. A i voditelj, gospodin Bauer (koji ne stari nikako, isti je već dvadesetak godina, i dalje može da prođe kao mlad kadar), ponašao se malo nadmeno. Nije bio neprijatan, ali nema onu toplinu koju su imali Mlakar, Orlović...

Milioner je dosadan, voditelj mu je... ne znam kako da nazovem podgojenog, skoro zadriglog Zeku koji veštački proizvodi napetost. Podseća me na veštaćko voće, rumeno ali ne može da se jede. Možda - urbani seljak? Tarik Filipović sa HRT mnoooogo je bolji, što dokazuje da nije stvar samo u licenci. Da ne pominjem Najslabiju kariku, tu su se prijavljivali samo mazohistički nastrojeni i pri tom egzibicionistički raspoloženi. I tu je HRT u prednosti. Simpatičan kviz, ali više u formi revijalnog, koji popunjava rupe u programskoj shemi televizije, čuveni Keš taksi, dobar je skoro kao u Rusiji jer taj kviz ponekad pogledam. Sad su mi ovi iz SBB-a ukinuli sve ruske programe, pa se osećam uskraćeno. Ovim putem ih molim da te TV programe vrate, ako može, makar jedan. Na ruskom je voditelj toliko duhovit, da bi bio gledan i kad ne bi bilo pitanja. Pitanja su fenomenalna - na prvi pogled vrlo jednostavna, a uvek sa nekom cakom. Voditelj/vozač pomaže koliko može, i mislim da glavni razlog kvaliteta tog kviza leži upravo u njegovom pomaganju. Kako se Keš taksi kreće ulicama Moskve baš u vreme kad se svi spremaju za večernji izlazak ili se vraćaju sa posla, ulaze samo cice skockane kao manekenke sa piste (Ruskinje su stvarno lepe!), napaljeni momci koji se spremaju na lud provod (piće+seks) i izmoždeni radnici iz slojeva niže srednje klase, čak i proleteri koji se verovatno voze taksijem samo u slučaju preke potrebe, a još dobiju i priliku da nešto zarade. Gledala sam emisiju kad je ušao par koji se sve vreme ljubio i privatavao, bilo je kao komični porno film, a komentari voditelja... U jednoj emisiji bio je stariji gospodin koji je kao kod Čehova kočijaš, sve vreme pričao svoju priču: "Rođeni, eto, vidiš kako je kasno a ja se vraćam s posla, ali, eto, srećan sam, radim..." Kad je dobio pare, poljubio je voditelja od sreće.

Trenutno aktuelni kviz Visoki napon ima dobro osmišljenu koncepciju, super pitanja, takmičari su zaista na nivou, ali voditelj... Nikakav komentar nije potreban. Ako je Zeka veštačko voće, Dejan Pantelić koji je samog sebe nazvao Super Deki u emisijama koje je vodio na Pinku - on je veštačko cveće! Šteta, baš šteta što je on voditelj. Zato Visoki napon i ne gledam sa zadovoljstvom. Ostaje dobra stara Slagalica. Milka Canić je, na sreću, samo u jednom, početnom kadru, u vreme kad donosim cigarete i pepeljaru, pa je često i propustim. Uštogljene voditeljke ne gledamo (dobar potez), zastupljene su koliko i spiker na stanici koji iritira ali ga svi slušaju zbog informacije. Akcenat je na pitanjima i takmičarima, kako i treba da bude. I traje taman pola sata, ne duže, jer bi za sve više od toga ipak bilo neophodno da se začini nekim zabavnim sadržajem i da kviz vodi neko harizmatičniji.

Greh mame ranjenog orla

Naravno da sam u svoje vreme pročitala sve romane Mir-Jam. I naravno da se ničega ne sećam. Neću sad da tupim kako je to slaba književnost, jer je sigurno bolja od mnogo čega što sad prolazi kao "ozbiljna literatura", pri tom su parametri koliko vas drži čitanje i koliko imate materijala za razmišljanje i dok čitate i posle čitanja. Doduše, razmišlja se često i u stilu: "Kakvo đubre! Na šta ja trošim vreme...", ali se ne misli na takvo razmišljanje. Sećam se da je u vreme dok su mi svi njeni romani bili sveže u pamćenju ostalo samo čuđenje zašto je nevinost tako važna, zašto je glavni cilj udati se i nazvati se gospođom i da li je moguće da je naše selo u to vreme bilo tako "kulturno". I govorili su baš pravilno ti naši "seljaci", i nisu toliko teško fizički radili i lepo su živeli. Baš čudno, ali šta sam ja znala sa 14, 15 godina. 

Pri tom, Mir-Jam je našoj kući bila skoro kao neki rod. I pre nego što su objavljena prva posleratna izdanja njenih knjiga (Bazar, ženski časopis bio je popularizator njenog dela, a bogami i lika) koja su pobudila novo interesovanje za Milicu Jakovljević, znali smo podosta o njoj. Naime, ona je stanovala u Molerovoj ulici, bila je prva susetka moje baba-tetke Dare. Često su govorili svi koji su se sećali, kako se lepo oblačila, kako je često za tekstove u novinama koristila ono što čuje kod nana-Dare, kako je savetovala tetka-Miricu, nana-Darinu ćerku, kako da se ponaša kad poraste i kako treba da postane mlada dama... Nana-Dara je često govorila da joj nešto ispriča dok ujutro piju kafu, a posle to o čemu joj je pričala, od reči do reči, pročita u novinama sa Miličinim potpisom. I moja majka se sećala nje, viđala je kad dolazi kod tetke, i govorila je kako joj je u neizbrisivom sećanju ostao njen parfem i pelerina koju je prebacivala jednim krajem preko ramena kad bi izlazila iz kuće. One su kao devojčice imitirale taj pokret, u tome su videle nešto ženstveno a buntovno.
Za ono vreme, Mir-Jam je po mnogo čemu bila avangarda: prva je uzela umetničko ime, radila kao honorarac, potpuno autorski opredeljena, bila moderna u najvišem stepenu (u svemu, ne samo u oblačenju), lepo vaspitana, lepa, svoja, pravi individualac, i na neki način buntovnik protiv građanske svesti i borac za ženska prava. Sve je to radila onako starinski, nijednog trenutka se ne odričući svog pola niti pokušavajući da bude nešto što nije. Ono što mi se najviše dopada u njenom životu je stav: Prihvatite me ako vam se dopadam, takva sam kakva sam; a ako vam se ne dopadam, svakako neću pobuditi vaše zanimanje.

I posle rata ona bi ostala isto što je bila i pre rata, ali... tad je sve moralo da bude revolucionarno, u duhu Tito-partija, a ona se ni po čemu u taj šablon jednostavno nije uklapala. Nije ni mogla da se uklopi, po definiciji. Njene revolucije bile su lične, previše je bila građanski nastrojena da bi povlađivala opštem toku. To je dolazilo u obzir samo ako se uklapalo u njen model, ali eto, nije, bilo je toliko različito da je ona bola oči samom svojom pojavom. Ništa lakše jednom Oskaru Daviču da je na nekom kongresu pisaca, partijskom sastanku ili tako nekom životno važnom okupljanju sve-samih-veličina na kojima je svaka reč revolucionara poistovećivana sa božjom, jednostavno nazove "ženskim piscem", osobom koja nema ništa revolucionarno u sebi, koja je mlaka i ništavna, bez ijedne ideje osim da žena treba da bude negovana, lepo se obuče i dobro uda. Davičo je izostavio onaj deo u kome su sve "njene" gospođice koje pretenduju da postanu uvažene sudinice, generalice, avijatilirice (ne znam da li može ovako)... bile dobro obrazovane, same zarađivale za život i pre nego što se udaju. One su govorile jezike, volele da čitaju, obožavale bioskop, letovale, putovale... iako je večina njih bila bez roditelja koji bi ih izdržavali.
I tako ostade Mir-Jam sinonim za laku literaturu, za nešto dekadentno, pokvareno, mlako, bezidejno... Da Mir-Jam nije bila Milica Jakovljević, kočoperna i inatljiva Šumadinka iz Kragujevca, možda bi drugačije prošla - na primer počela bi da piše u revolucionarnom duhu ili bi se makar manula svojih građanskih manira (koji su retko bili malograđanski), ali, ona je tek onda prkosno šetala u svojoj pelerini ulicama Beograda, pila kafu u nekoj gradskoj bašti, odlazila u bioskop, pozorište... ponašajući se kao da se ništa ne dešava. I kad je bila voljena nije posebno obraćala pažnju na to, zašto bi sad bilo šta menjala kad je postala omražena? A da se krije... to nije bio njen stil. Ona je stradala zato što je ostala dosledna. Nana-Dara joj je i dalje bila prva komšinica, samo što su sada, u promenjenim posleratnim uslovima jedna drugoj farbale kosu umesto kod frizera, depilirale se u kućnim uslovima, hranile se i dalje uinat svima dobro, ali ne tako obilno kao ranije.
Mir-Jam je više bila institucija sama po sebi nego što su to bili njeni članci i knjige koje je pisala. Sve je to nesumnjivo bilo vrlo popularno i pitko, poput tekstova mnogih današnjih kolumnistkinja, na mahove i oštro, s tom razlikom što je Milica razvila finu ironiju koju je moglo da primeti samo istančano čulo. 
Njena ubedljivo najefikasnija osveta sastoji se u tome što je danas ekranizuju i što se za nju na otprilike svakih dvadesetak godina ponovi interesovanje, a jadni Davičo osim nekoliko pesama i Pesme ni po čemu neće ostati upamćen. Eto, možda po kritici Mir-Jam. Kniižari iz šezdesetih i sedamdesetih godina rafove sa njegovim knjigama zvali su Bulevar Daviča, niko ih nije kupovao. Ali, Pesma je bila u lektiri, pa Srbija u školskoj lektiri... Morala su njegova dela da se kupuju i čitaju, ali se ne pamte kao slobodan izbor.
I od Pesme je napravljen film koji se više pamti po erotskim scenama Ljube Tadića i po odlično odglumljenom višku testosterona. Od revolucionarnih ideja, pogotovo od intelektualizma na koji je toliko polagao, ne ostade ništa. On je u stvari mnogo sentimentalniji od Mir-Jam, i ako je to uopšte odrednica koja može nekome ozbiljno da se prikači - ženski pisac.

Oboje su nesumnjivo pripadnici svog vremena i odraz krugova u kojima su se kretali, pa i ideologija u koje su verovali, s tim što su oboje teški foliranti, ali ona ipak mnogo manje nego on. 
Na svu sreću, ovo je blog, pa mogu da budem lična do mile volje, i samo iz tog razloga usuđujem se da raspravljam i o knjigama kojih se ne sećam tako dobro (a da bi sve bilo verodostojno morala bih ponovo da ih pročitam, sačuvaj me bože) i o serijama koje se prikazuju po njenim romanima. Nisam gledala ni Ranjenog orla ni Greh njene mame tako revnosno da bih o njima davala validan sud. Ali, gledala sam po nešto i usuđujem se da ih ocenim po najjednostavnijem i najmerodavnijem kriterijumu - da li bih ih gledala ponovo ili ne bih. Naravno da ne bih. Nisam bila ganuta kad propustim epizodu, u stvari od Ranjenog orla gledala sam samo tri, a od Greha do sada dve i po. I mislim da je dovoljno. Orao je bio zaslađena tragikomedija: tragični deo je "osramoćena" devojka koja nigde ne nalazi mir, a komični što je nevinost tako skupa. Zaslađeno je sve između. A Greh njene mame je dooosadan, sa elementima trilera. "Akcioni" momenti su otmica, brak na silu, tajna koja se plete oko njene majke, a svi je znaju... Čak je i akcija uspela da bude dooosadna, pa sad nek neko kaže da babe i žabe ne mogu da se sabiraju.
Moderna obrada bila bi neka sponzoruša koja od obrazovanja ima samo super znanje engleskog koje je stekla boravkom u Engleskoj ili Americi preko razmene, mame i tate koji su se nafatirali (na primer političari) pa joj svake godine plaćali boravak po mesec ili dva, ili radom po kućama, u nekom restoranu ili nešto slično. I sad ta devojka hoće da se uda i lepo živi. Kako je nevinost deplasirana, ona ima neku drugu falinku, na primer SPS poreklo ili je kao mlada zgrešila slušajući turbo folk. Ovakav zaplet više odgovara sadašnjosti i verovatno bi Milica Jakovljević nešto tako i smislila da živi sad i ovde. A umesto avijatičara, sudije, lekara... glavni baja bio bi neki biznismen, stranac, neiskvareni političar... Šta da se radi, to i treba da ima elemente bajke.

Srećan kraj je neizbežan, samo je pitanje šta se podrazumeva pod srećom: imaju jahtu, vilu i podebeo račun u banci ili odlaze ne selo da završe u idiličnoj atmosferi pastorale, kao eko pobornici novog sveta. Ili je posredi nešto treće što meni pesimističnoj ne pada na pamet?
Isprva sam mislila da ovakve serije gledaju samo gospođe poput mene ili čak i starije i mnogo starije, ali sam silno iznenađena što je najviše obožavateljki među mladim svetom. Obe serije sviđaju se mojoj Bubi (starijoj od mene tuce godina) zato što je "sve mirno, lepo, podseća je na starinske dobre manire", mojim drugaricama iz gimnazije koje kažu da ih obe serije asociraju na ljubavne romane koje su neke duže neke kraće gutale dok su još verovale da ljubav postoji "do kraja života" i bivšim učenicama koje na ovo gledaju kao na nešto novo i potpuno drugačije od onog na šta su navikle. Verujem im, ovako nešto sigurno nisu videle, pogotovo ne u stvarnom životu.
Anđelka je malo razvodnjena Džejn Ejr, Neda balkanizovana bilo koja od junakinja Džejn Ostin... U svakom slučaju, bolje je od španskih serija i američkih sapunica, a nekoliko kopalja ispod amerikanizovane dramaturgije romana klasične literature. Bilo bi tek jedno koplje razlike da nam je produkcija na visini prekookeanske. Zdravko Šotra, reditelj obe serije, dovijao se kako je znao i umeo, a očigledno je umeo. Posle velikog uspeha ekranizacije Sremčevog dela i etno i istorijskog kolorita koje je verno preneo na platno, okušao se u "ženskom rukopisu", s Ranjenim orlom kao isprobavanjem terena, a kad je video kako žene gutaju sve što je za žene, mnogo sigurnije u Grehu. To "sigurnije" treba prevesti kao - mnogo razvučenije. U Orlu je bio samo tugaljiv, s vremena na vreme i bljutav, a sad je uspeo da tome doda i rasplinutost koja omogućava da propustite koji god hoćete deo i da ništa ne izgubite ni od sadržaja ni od atmosfere - u stanju je da vas udavi jednom epizodom, dve su hvatanje za gušu već mrtvog čoveka. Nešto se malo trgnete iz večnog sna kad se pomene novi muškarac koji je opet smrtno zaljubljen u siroticu Nedu.
Vezivno tkivo ovakvih i svih njima sličnih serijala vrlo je jednostavno i delotvorno kao što je i aspirin za svaku bolest - potraga za ljubavlju, onom potpunom ljubavlju koja stvarno traje "do kraja života". I sve u iščekivanju tog princa na belom konju, čas vam se čini da je to osoba A, čas da je osoba B... odgledaste vi celu seriju. Još vam je nude i na DVD-ju, pa će sigurno da bude i film kad odbace sve ono što su umetali u montaži samo da bi duže trajalo.