Zar ceo svet ne slavi Mitrovdan?

Juče, u stvari sad već prekjuče, bio je Mitrovdan. Pamtim svaki Mitrovdan do dedine smrti. To je devojačka slava moje majke. Deda je govorio: "Ko mi od dece ne dođe na slavu, nikad više ne mora ni da mi dođe u kuću." I mi smo dolazili svake godine, čudnim stazama i bogazama, putovali tokom noći, po snegu, kiši... kakve god da su vremenske prilike i u koji god dan u nedelji da pada. U to vreme nije se dobijao slobodan dan za slavu, a moja majka nije imala običaj da uzima bolovanje kad nije bolesna. Dolazili smo u Vranje svake godine na Mitrovdan, tačni kao sat. Bila je puna kuća. Nana i deda izrodili su osmoro dece, moju majku i ujake. Mnogi od njih već su imali svoje porodice, tako da su slavu proslavljali i unuci.

Samo mi najbliži da se skupimo, već je gužva. A nikad nismo bili sami. Koja bi to slava bila bez kumova prijatelja, komšiluka... Deda je bio lovac, kao i svi ujaci, pa se služila divljač, sva najbolja jela i sve najfinije poslastice. I svi smo bili zajedno, kao da je neko omanje mesto na okupu.

Za mene je to bio pravi praznik! A kako smo morali da krijemo da idemo na slavu, tom prazniku bila je dodata i doza tajanstvenosti. To je bila naša porodična tajna kojoj smo bili posvećeni. U naš krug ulazili su i neki drugi, posvećeni nama. Ništa slađe i lepše za jedno dete. Kad se vratimo u Kragujevac, o tome se ćutalo, ali sam danima posle slave samo razmišljala koga sam sve videla, šta je sve nana spremila, šta su mi ujaci rekli... Nije ni čudo da sam kao sasvim mala mislila da je to najveći praznik na svetu. Kao malo starija, bila sam u čudu da i ostali ne slave taj praznik nad praznicima.

I tako je trajalo sve do Svetog Nikole, slave mog oca, moje devojačke. I to je bio važan datum, veliki praznik, ali obojen nervozom i ne tako svečan i radostan kao Sveti Dimitrije. Tad bi dolazila moja druga nana, protinska ćerka, koja je dizala kuću na glavu. Sitne kolače počinjala bi da sprema nedelju dana ranije. Stavljala ih je u kutije od košulja (fino mogu da se smeste, po jedan red), i odlagala ih na skrovita mesta koja sam ja poput psa tragača uvek uspešno nalazila. Dan pred slavu kâda je bila puna ribâ koje su plivale. Tu noć spremalo se žito, pa smo se ujutro budili zaticavši ga rasprostrto na stolnjaku (da se osuši). Bilo je nemoguće prići kuhinji.
- Nano, daj mi vodu.
- Evo ti čaša, idi u kupatilo. I natoči vodu iznad lavaboa, da mi se ribe ne traumiraju.
A ona ih posle uvije u krpu i udari u ivicu stola da ih ubije - to nije trauma.

Na sve strane su neki plehovi, naslagani naizmenično poprečke jedan preko drugog. Pravo opsadno stanje. Tata se uvek posvađa sa svojom majkom, mama ćuti, ali znam da se ljuti što je morala da se umije hladnom vodom. Onako đuture svi odlazimo u školu. Svako u svoju. Sestra i ja kao učenice, a mama i tata kao profesori. Kad se vratimo, kuća ne može da se prepozna. Sve je čisto, lepo, sređeno, svečano. Odmah s vrata uzima se žito sa stočića na kome su još i slavski kolač, sveća i vino. U međuvremenu je bio i pop, vidi se po vinu i slavskom kolaču. Taj dan same slave mnogo liči na one reklame u kojima u jednom potezu cela kuća bude sređena i - blista. Kad smo jutros odlazili, svi mrzovoljni, često i posvađani, izlazili smo iz kuće koja je bila u totalnom haosu - sad se vraćamo u najuredniju kuću na svetu, zastrtu belim stolnjacima s čipkom i vezom. Čak je i nana izgledala kao da je u srodstvu s Merlinom- zatičemo je sa frizurom, obučenu i obuvenu u najbolje što ima, nasmejanu, uspravnu i ponosnu. Sve je postavljeno kao u najboljim restoranima. Božanstveno pečena riba se puši, krompir je topao, blitva je topla, pirinač je topao... Ni dan-danas, a spremila sam potpuno sama slavâ i slavâ za po 80 gostiju, nije mi jasno kako je nana sve to uspevala. Mora da je bila neka magija u pitanju! Što više razmišljam, sve sam ubeđenija da ne može biti ništa drugo.

Ni Nova godina, ni Božić, ni Vaskrs nisu se mogli porediti s ova dva slavska dana. Tek kasnije postao mi je važan i moj rođendan, koji je u međuvremenu. Nijedna moja rođendanska žurka nije mogla da se poredi s ovim svečanostima. Ipak, postoji neka kosmička pravda - Mitrovdan je i prosvetarska slava, tako da je svake godine slavim. Odem u "Drinku" (škola u kojoj sam radila) i lepo proslavim. Savladaju me osećanja i imam utisak, upečatljiv i postojan, da su svi moji preci tu, zajedno sa mnom. I drago im je što se njihova slava nastavlja i po ženskoj liniji.

Juče mi se stegla knedla u grlu kad sam počela da zovem braću od ujaka i čestitam im slavu. Nekad smo svi bili na okupu, a sad - to je mnogo različitih kuća u kojima se slavi ista slava. Baš me savladala tuga. U glavi mi je odzvanjao dedin glas, nanin blagi smešak bio mi je pred očima, i onaj njen pitomi pogled kojim nas je milovala, svu svoju decu i sve unuke... Tu su i ujaci, mene i sestru ljube u glavu i u ruke... Eh, tugo, iako spolja ličim na hercegovačko-nemačko-šumadijsku stranu, duša i srce su mi u Vranju. A ujaci... najlepši dar mog detinjstva! Ljubav koja mi je dala krila, doza svega lepog za nekoliko života. I samo sećanje na njih učini da mi bude toplo.

Dosta je. Sva sam se zarozala.

Potpis za fotku:
Nana, deda, petorica ujaka, dve ujne, moja majka, dve sestre, dvojica braće...
Neki se još nisu rodili.
Milja Lukić je devojčica ispred nane koju deda uvek imitira (i on je obgrlio drvo).