U sledećem životu biću kuvar!

U restoranu "27" na Senjaku 27. decembra bila je organizovana akcija "Mediji za decu". Novinari iz raznih kuća kuvaju za decu iz raznih domova, prihvatilišta... Ovaj put bilo je "Prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece". Kako vodim kulinarstvo u svojim novinama, podrazumevalo se da sam jedan član ekipe, a drugog sam sama izabrala - kolegu koji je godište mog najstarijeg sina: dve generacije, dva pola, dva različita snalaženja u kuhinji. On se malo uplašio jer ne zna da kuva, ali sam mu rekla da je i izabran samo da proba ono što napravim(o) i ako nas mnogo budu zapitkivali, da zamajava one što nas snimaju kako mi ne bi smetali dok radim. Odlična podela posla, što se pokazalo i "na terenu".
Doduše, mislila sam da će to biti neko takmičenje sa drugim redakcijama, pa sam imala i malu tremu, iako sam u kuhinji "svoj na svom" - em znam, em imam praksu, em volim... Na licu mesta se ispostavilo da nam je skoro sve već spremljeno, samo treba da finiširamo, pa ako hoćemo, i tu možemo da imamo pomoć. Malo sam bila razočarana, ali nema veze. Na primer, i luk je bio nasečen za špagete bolonjeze, ekipa kojoj je to palo u deo i nije imala bogzna kakvog posla. Isto je bilo i sa milaneze sosom, pečenje piletine zahtevalo je malo više rada oko grejne ploče, a nama je palo u deo najteže (na moje veliko zadovoljstvo) - da napravimo rolnice s biftekom i pesto sos s pavlakom. Kad sam sve završila, pitala sam da li treba još nešto da radim, a kuvar će na to: "Trebalo je da budete poslednji a ne prvi!" Da ne gubim vreme, nastavim ja da zavijam i pržim one rolnice sve u šesnaest.
Sutradan je na B 92 bio snimak na Dizanju, i to baš ja kako spremam i govorim, ali nisam gledala. Nije gledao niko iz moje kuće, jer ih to i ne interesuje (ovo je porodica u kojoj svako radi za sebe i niko se nikome ni u šta ne meša, izuzev ako je neka frka pa je potrebna pomoć), ali su mi pričali oni koji su gledali. Biće i na Studiju B, ne znam kad, ako već nije prošlo.
Da l' da nastavim da se hvalim? Dečica su sve pojela, pohvalila, radovala se... Kako nemam žensku decu, prišla sam nekim devojčicama i porazgovarala s njima, a meni su, naravno, prišli dečaci - od sudbine ne može da se pobegne, još jedna potvrda.
Pravim pesto sos, zasukanih rukava:

Kolega proba, ali nek malo muti, tek da proveri da li je sve dobro sjedinjeno:

Ne vidi se dobro, ali ovo je jedna od smotanih rolnica:

Počinje aranžiranje, u niskom sam startu:

Ovako je izgledalo na kraju:

Svi kažu da je bilo ukusno, pa da verujem - nisam probala. To je prvo bilo pojedeno!

Povodom televizije: sredinom januara ću biti u Magazinu IN na Pinku, ali sasvim drugim povodom. Garantovano i to niko od ovih mojih neće gledati, ali nije mi žao. Kuvanje mi je ljubav, do toga mi je stalo, sve ostalo mnogo je manje važno.

Naručeno dobro raspoloženje

Preživeh prvo poluvreme slava, dolaze Nova godina, Božić, druga Nova godina, pa drugo, na svu sreću kraće poluvreme slava... Kad od oktobra krene navala proslava i prežderavanja, psihički se spremim da sve to preturim preko glave jer mi je vremenom postalo prava noćna mora. Retka Zverka me je upravo podsetila na sve to smaranje i naručenu veselost.

Kao dete najviše sam volela vreme od 29. novembra do srpske Nove godine. Za nekadašnji Dan republike slavila sam rođendan (rođena sam 25. novembra), i što sam bivala starija, rođendani su bili sve bogatiji i posećeniji. Za 18. rođendan mislim da je u kući bila cela moja generacija, pola sestrine i ostatak starijih s kojima sam se viđala po gradu. Kao neki festival u čast punoletstva! Bilo bi fenomenalno da nisam završila u Hitnoj pomoći - tad sam imala najgoru reakciju na alkohol: poplavela sam, udrvenela se i prestala da dišem. Na svu sreću, moja majka, koju nikad nisam uspela da ekspedujem van proslave, primetila je da me nema, našla me ispod nekih kaputa... Pretekoh ja, ali više ne nazdravljam, čak ni kad to može da bude protumačeno kao nepoštovanje.
Poslednji rođendan, 51. po redu, nisam ni imala nameru da proslavljam, ali me je drugarica zamolila da izađemo na neko piće, kratko, tek da se vidimo. S posla izlazim najranije oko šest (neću da kukam, ali radim u rudniku, kao pravi mali crv koji puni džepove svojim gazdama), a to je retko, tako retko. Obično izlazim u sedam, ili osam, a zaglavim i do deset, pola jedanaest... svaki dan. Nekad dođem i subotom, nekad i nedeljom. Taj dan sam izašla s posla oko pola osam, Milkica me je čekala, ali kako se načekala, otišle smo u Skadarliju, da se ona malo ugreje i pojede nešto jer je čekajući me obišla sve prodavnice, nazimila se i izgladnela. Ona skamenjena od hladnoće, ja s podočnjacima do brade... baš smo bile za izlazak u kafanu s muzikom.
Međutim, neplanirani izlasci su najbolji! Poče muzika, ispostavi se da za stolom do nas takođe slave rođendan, ali imaju baku Ruskinju, pa u njenu čast udariše po Rusima, ruskim Ciganima... Milkica i ja samo se gledamo - ništa nije slučajno. Nas dve smo zajedno radile u Jugotursu, sa Rusima. Počesmo da pevamo sve u šesnaest. Onda muzika ode do stola ispred nas, kad tamo neki Englezi, sa srpskim domaćinima. Njima u čast muzika junački odbrani boje svog zanata pa odsvira i otpeva Bitlse, Stonse... Pevamo i Milkica i ja. Već smo prekoračile vreme koje smo odredile da ćemo posedeti zajedno.
U neko doba pojavi se i moj muž, stari kafanski vuk. On je ovde kao kod svoje kuće. Za njega je pisana pesma "Kafana je moja sudbina". Nije baš da su ga poznavali svi konobari, ali dođe šef sale, pozdravi ga... Muzika valjda videla da smo "neki", pa dođe za naš sto. Naše pesme - najbolje! Za početak i kraj Vlatko Stefanovski "Eh, da imam k'o što nemam". Milkica se malo oporavila, mom čoveku ovo je bio tek start, a ja ustadoh da igram. Ako nešto volim, volim hranu i igranje. Em sam igrala, em sam pevala barabar s pevačem... Podočnjaci ostali na svom mestu, ali srce nekako živnulo.
Kaže Milkica ovom mom: "Što je Milja bila umorna, mislila sam zaspaće za stolom... A vidi sad!"
"Pusti, kurva jedna! Kako uđe u kafanu, odmah živne. Ovol'ke joj oči!"
Ostali smo do dva posle ponoći. Na poslu sam bila u pola deset. I naravno, radila sam do osam. Malo mi je glas bio hrapav i podočnjaci su dobili na izražajnosti pridružujući dužini i volumenu još izrazitiju braonkastu nijansu, ali sve ostalo bilo je uobičajeno, kao i svaki dan u rudniku.
Sumnjam da će Nova godina, pa ni Božić, a sigurno ni ona druga Nova godina nadmašiti ovaj provod.
Sve je to postalo dosadno, natopljeno kičem... Trpeza je tek nešto bogatija, ne znate vi šta ja sve spremam kad mi dođe inspiracija, i običnim danima. Meni je Nova godina već poodavno prošla, spremili smo novine i za Božić. Ko ne zna, ja sam sad u kraju januara.

U zadnji čas, svima pod kožu (I. Mandić: "U zadnji čas")

Iako je o "autobiografskom rijaliti šou" Igora Mandića "U zadnji čas" već bilo dva odlična prikaza, ovde i ovde, ne mogu da odolim da ne napišem koju ne samo o knjizi već i o autoru, a pogotovo o vremenu kad je bio najaktivniji. Već prva rečenica pobuđuje sumnju - šta znači to "najaktivniji" - a sumnji ima na svakom koraku ove pseudoautobiografije, što joj upisujem kao najveću vrlinu.
Davnih sedamdesetih prvi put sam videla Igora Mandića, i to na TV-u. Bila sam još dete koje nije moglo da zna šta taj čovek radi, ali se dobro sećam da sam se tad prvi put suočila sa slikom intelektualca koji ne mora da izgleda zarozano i slabašno ili predebelo, s velikim tamnim podočnjacima, finim manirima... Pričao je tako lepo, navodio je na razmišljanje i kad se slažete i kad se ne slažete s njim (što je presudan talenat jednog polemičara), a očigledno i obrazovan - nije bilo dvojbe: ovo je čovek koji pobuđuje pažnju. Kasnije sam se potrudila da pročitam nešto od njegovih kritika, i uvek me je ostavljao u teškom razmišljanju, neki put zato što se u potpunosti slažem s njim, neki put zato što mislim da se nalupetao, neki put zato što je bio zanimljiv, neki put pre svega duhovit, a najčešće je davao toliko informacija koje nisu zbunjivale, već su naprotiv otvarale apetit za novim knjigama. Da, zaboravih da napomenem - uglavnom su to bili njegovi prikazi knjiga, i mislim da je od svih kritičara bio najplodniji, najuzbudljiviji, najnezavisniji... Za mnoga imena savremene književnosti saznala sam upravo od njega. Ako je neko popularisao književnost, to je sigurno bio on. I ne treba da mu bude zahvalna samo Hrvatska, nego i Srbija, Bosna, Crna Gora... Čovek je očigledno pročitao tone knjiga i pisao o njima trudeći se da bude što objektivniji. Ovo bi trebalo da se podrazumeva, međutim danas se uglavnom piše po nalogu, pa se vodi računa ko je u kojoj kući, pa ko za koga radi, pa da li će i samom autoru prikaza zatrebati nešto... nekad... ne valja se zamerati... Igor Mandić je u tom smislu možda i najnepotkupljiviji kritičar ikad prethodne Jugoslavije. Da se razumemo: s nekim njegovim prikazima ne slažem se uopšte, ali je on svoje mišljenje obrazlagao, uvek je imao stav i nikada se nije ulizivao. Neko bi rekao - hrabar čovek, ali mislim da to nije stvar hrabrosti već karaktera, a od sebe se jednostavno ne može pobeći.
Kao i svaki radoznali intelektualac, nije ga zanimala samo jedna stvar, na primer književnost; pisao je i o muzici (prijatelji koji su završili muzičku akademiju, stručnjaci, kažu mi da njegove kritike ozbiljne muzike imaju i "telo i dušu"), i o kulinarstvu ("Bračna kuhinja" koju on pomalo ismeva, odlična je gastro literatura - tu sam već i sama stručnjak), i o vinu, i o erotskom i pornografskom... O čemu god da je pisao, radio je to kako treba, nije bio šarlatan. U "U zadnji čas" podruguje se sebi pišući kako je sve morao da isproba pa od krupnog postao debeo, a od ljubitelja i poznavaoca vina prava ispičutura.
Koliko god delovao nadmeno, u stvari je samoironičan, i to radi toliko otvoreno da deluje kako se igra. Ja sam ga shvatila vrlo ozbiljno jer se i sama sećam nekih epizoda o kojima piše. Na primer, njegovog "antirijaliti voditeljskog poduhvata" "Moja malenkost..." na 3K, koji je mogla da gleda tek polovina Beograda. Nekih emisija odlično se sećam, na primer one sa Bogdanom Tirnanićem, koja mi se i nije svidela toliko, mada nisam stekla utisak da su obojica bili pijani, kako su kasnije novine pisale. Iako mi se nije svidela, odgledala sam je do kraja, ostavljajući sav drugi posao. Jednostavno, Igor Mandić je harizmatičan i to mu niko ne može osporiti.

"... kad D.K, izražavajući prosječno mišljenje svoje generacije, 'teoretizira' o tome kako publicitet omogućuje slavu i prodor - bez obzira na talent i vrijednost proizvoda - e, tu nažalost, upada u banalnu teoriju manipulacije, koju su iskristalizirali elitisti, kako bi omalovažili uspjehe zvijezda masovne kulture. U stilu 'to je lako, ali glupo, mogao bih i ja, ali neću', oni proturavaju verziju da je uspjeh 'šunda' ili mediokriteta rezultat reklame, koja se njima samima gadi, iako im je nitko ne nudi. Naprotiv, svaki je 'uspjeh' u funkciji neke vrijednosti, tj. on nije lažan, nego je točno na razini potrebe - kojoj se ULAGUJE. (...) Kaže D.K. da 'osrednje obrazovani obični lukavac može sačiniti romančić koji će se izvrsno prodavati...'. Zaboga, gdje je taj recept? Ja bih ga kupio." A sve to povodom osporavanja samog Igora Mandića. Čak za taj tekst u "Poletu" (u stvari pljuvačinu o njegovom otvaranju izložbe Mome Kapora u Zagrebu) Mandić kaže da nije loš.
I o najbolnijim trenucima u svom životu I. M. piše autoironično, na primer povodom boravka na birou rada, u Slobodnoj Dalmaciji daje oglas u kome nudi "intelektualne usluge po nahođenju poslodavca", a između ostalog voljan je i "pripremati i pisati doktorske, seminarske i diplomske radove"... Zamišljam bilo kog drugog na njegovom mestu (ugrožena egzistencija, ime na crnoj listi...) i nasmejem se onako malo, na stranu, kako se verovatno i on sam sebi smeje.
Ali sam se zato stvarno smejala njegovom "uzvraćanju udarca" feministkinjama - one naime, uvek pišu o prvoj menstruaciji, pa se i on priključio, a kako nije imao iskustva "proizvođenja u ženu", opisao je svoje "proizvođenje u muškarca", prvo ejakuliranje, kako ga je Vučo nazvao "ajkuliranje".
Bolan momenat je i urednikovanje u "Vjesniku" koje je propratio podjebavanjem samog sebe. Čak je ponudio i novinske isečke, citate iz jedne knjige o tome... Sve dokumentovano, a u slavu svoje naivnosti, kako je on naziva - čarličaplijevske. Kad se prevede, priznao je sebi da je - glup. Ali, i to je ljudski.
Svi delovi u kojima piše o ženi Slavici i preminuloj ćerki Adi odišu nežnošću, ali onom pravom. Nije to kao u holivudskim filmovima, sa muzičkom podlogom i promenom svetla - ovo je stvarno, pa i to ponekad samoironično.
Za kraj, jedini je za koga znam s bratske hrvatske strane da ne piše ono ružno - srbijanski, Srbijanci... već je svuda kako treba - srpski, Srbi... Ovo ne bi trebalo da bude kompliment već da se podrazumeva, ali eto, kompliment je. Hrvaćani to ne bi shvatili, ali Mandić, Hrvat, shvata. Uostalom, Mandić jeste provokativan, međutim i dobro vaspitan. U svemu što radi klizi po ivici, ali nikad ne prelazi granicu dobrog ukusa.

Komunista prebegao na Zapad

Amarilis me je svojim postom o Božić Bati nagnala na razmišljanje koliko smo pogubili od kolektivne svesti. Palo mi je na pamet kako znam za Božić Batu, ali ništa ne znam o njemu - ko je, šta je, kako izgleda... Sledi špartanje po netu posle kojeg imam tek nekoliko napabirčenih šturih informacija: poznat je jedino kod Srba, pretpostavlja se da je nastao u 19. veku, da ga svi izjednačavaju sa Deda-Mrazom (što nije tačno)... Od ranije sam znala takođe samo nekoliko stvari: dolazi (bata, od glagola batati) za Božić, daruje dobru decu slatkišima, a onoj koja nisu bila dobra stavlja parče uglja u džep... Izvor mojih ranih saznanja je nana, protina ćerka, koja je za Deda Mraza uvek govorila da je komunista i da ga ne priznaje. Poklone daje Sveti Nikola, i tačka ("Nemoj, dušo, to da zaboraviš, i ne slušaj šta pričaju u školi"). I stvarno, Deda Mraz kojeg danas poznajemo rođeno je čedo Coca-Cole, pravljeno iz epruvete, po uzoru na ruskog Ded-Moroza.
Ded-Moroz nije bio nikakav dobri čikica koji voli decu i ispunjava im želje, vuče za sobom torbu punu poklona i jezdi po Zemlji sa svojim irvasima. Ne, nikako! On najavljuje mraz, studen... kosa i brada su mu od ledenih luša kojima seče kao mačem, ima težak hod (bat njegovih koraka čuje se nadaleko) od kojeg se zemlja ledi i puca, voda se takođe pretvara u led, svojim dahom okameni, odnosno zaledi čoveka (i kad se odledi, srce mu ostaje ledeno a duša prazna), najviše voli da u svoje ledeno carstvo odvede malu decu... Takvog dekicu Rusi nisu slavili, bojali su ga se, pa je na primer kao odbrana služio uvek čist odžak - moralo je da bude toplo, jer kuća u kojoj stalno gori vatra Ded-Morozu nije bila zanimljiva. Mogao je da se otera i zelenom granom (jelkom) na koju su okačeni ukrasi koji podsećaju na vatru - nešto što svetluca, pucketa...

Sad prelazimo na meni najzanimljiviji deo. Naime, Staljin je, u svojoj želji da iskoreni praznoverje, naredio da Ded-Moroz poprimi obličje Svetog Nikole, pa su tako silom počeli da praznuju tog ledenog čoveka, koji, za razliku od ranijeg verovanja, najednom postaje darodavac. Pedesetih godina Coca-Cola dedici dodaje crveni kaput i osmeh, i on postaje ovo što je danas. Deda Mraz je čist komunistički proizvod, samo što je ogrnut kapitalističkom propagandom. Da li se može reći kako je to komunista prebegao na Zapad?
Uostalom, priča o Deda-Mrazu neodoljivo me podseća na slavljenje Božića. Kad se ogole hrišćanski nanosi, to je u stvari stari paganski običaj slavljenja Svetovida i skoro da je neverovatno koliko je sve preslikano iz vremena Starih Slovena. Jedino su tumačenja drugačija. Kako su paganski običaji bilo duboko ukorenjeni u slovenskom življu, Vizantiji je preostajalo jedino da veliki broj vernika pridobije neograničenim popuštanjem. Čak su i stara božanstva dobijala nova imena. Na primer, Perun je postao Sveti Ilija, kućni duhovi slave... Dovoljan dokaz je i to što su veliki hrišćanski praznici slavljeni u isto vreme kad su bile velike svečanosti u slavu staroslovenskih bogova. Nigde to nije tako očigledno kao u slavljenju Božića.
Saks Gramatik je boraveći među Starim Slovenima upoznao njihove običaje i mnoge je zapisao, pa otud imamo i informacije. Naime, u vreme Božića (malog boga) podrobno se čistio hram, sveštenik koji je to radio nije smeo ni da diše, pa je izlazio napolje ne bi li udahnuo vazduh. Anti su palili idola i hrastovo granje, mazali su medom hlebove i idole, razmenjivali poklone, trpeza je morala da bude bogata, u kuće su unošene slama i pšenica, gatalo se o rodnoj i nerodnoj godini... Prepoznajete li Badnji dan i Božić?

Kako to danas izgleda? Božićni praznici u stvari počinju Božićnim pokladama, prvim danom šestonedeljnog posta, 27. novembra. Smatralo se da su veštice naročto aktivne te noći, pa su se sklanjali noževi i viljuške, stavljao beli luk u vrata i prozore, sveća je gorela cele noći... Za večeru su se spremala najbolja jela jer je sutradan počinjao post.
Do Badnje nedelje, nedelje koja prethodi Božiću, slavili su se Sveta Varvara (17. decembra), Materice (uvek u nedelju, često se poklope s katoličkim Božićem), Očevi ili Oci (takođe u nedelju), Sveti Ignjat (2. januara) - na taj dan se ne daju nikakve pozajmice iz kuće, i to je početak Badnje nedelje, kad se deca ne šišaju, muškarci se ne briju, niko ne seče nokte (da se ne bi "seklo" zdravlje), a ako se tih dana deca tuku, verovalo se da će im izlaziti čirevi cele godine.
Tucindan je 5. januara, tad se "tuče", odnosno kolje pečenica za Božić. I dan-danas ostala je izreka: Zarekao se, al' na Tucindan, koja govori o neispunjenom obećanju, ili: Natrćio se s poslom kao Tucindan na Božić, kad neko nešto na brzinu radi.

Badnji dan je nazvan po badnjaku, a badnjak je od staroslovenskog glagola "bdeti". Ranije se bdelo cele noći ili su ljudi ostajali budni bar dok badnjak ne izgori. Po staroslovenskoj animističkoj mitologiji, svako drvo, cvet, životinja... čuvaju našu dušu. Kako je hrastovo drvo sveto drvo Srba (na primer, kod Rusa je to breza), postojali su rituali kad se seče, kako se seče... Interesantna je, s tim u vezi, i priča o vuku, u kome je srpska duša. Vuk se nikad ne ubija tek onako, mora da se organizuje hajka i tačno se zna šta ko radi. Bosiljak je "srpska biljka", a po tome koliko učestvuje u hrišćanskim ritualima, savršeno je jasno da je samo preuzeta iz paganskih vremena.
Na Badnji dan se u kuću unosi i slama, što simblizuje rađanje Hrista u slami, u jaslama; međutim, kod Saksa Gramatika nailazimo mnogo ranije na običaj unošenja slame u hram(!).
Česnica takođe ima paganske korene. To je nekada bio obredni kolač koji se spremao u hramu i kasnije se delio. Otud i naziv: na staroslovenskom je "čest" - deo. Naziv pečenica ne treba ni prevoditi - peče se.

Za badnju večeru se sprema neparan broj jela: tri, sedam ili devet, kao i za podušne gozbe (parastose). Cela večera ima obredni karakter. Orasi se bacaju u svaki ugao sobe i ne sklanjaju se do kraja Božića. Tad se skrckaju, i ako su puni - godina će biti dobra, a ako su šuplji ili crvljivi... Medom se maže česnica. Jabuka se stavljala u usta pečenici ili u utrobu. Vino je kod Starih Slovena bilo simbol života i spasenja, pa je takođe bilo obavezno, njima se prelivao i obredni kolač, a u hristijanizovanoj varijanti postao je krv Isusova. Badnja večera trebalo je da bude obilna, ali se jelo u tišini i svaka porodica ponašala se dostojanstveno.
Božić je dan kad se ništa ne radi (zato se sve završi ranije), ali se smatralo da će sreća pratiti svaki posao koji se na taj dan započne. Kuća mora da bude savršeno čista, pogotovo odžak, oblači se novo odelo... Čak i muslimani u našim krajevima proslavljaju simbolično Božić, zovu ga Bozgun, što je samo još jedna u nizu potvrda koliko su stari paganski običaji ukorenjeni, kakvim god ruhom da su zaogrnuti.
Polaženik ili položajnik je posebna priča - to je onaj koji prvu uđe u kuću na Božić i bogato ga daruju svi ukućani. Nesumnjivo je ova figura iz staroslovenskog verovanja da treba ugostiti svakog putnika namernika i da je gost svetinja. Kako su bogovi uzimali različita obeležja, nikad se nije moglo znati koga ugošćujete. Svi slovenski narodi, a i Gruzini i Jermeni kao pravoslavci, imaju isti stav prema gostu. Ako gost nije dobro primljen, nahranjen, odmoren i spreman da nastavi dalje, to se smatralo za veliki greh. Povodom toga, kod Srba se ništa nije promenilo. Gledam juče na televiziji kako se ljudi spremaju za Svetog Nikolu - i najsiromašniji spremaju pravu gozbu, da ugoste sve one koji im ulaze u kuću. Dižu kredite, pozajmljuju pare...

Veselin Čajkanović polaženika i putnika namernika izjednačava sa mitskim pretkom. On "polazi" kuću u koju je nekad odlazio ili u njoj živeo, i posebno je važno da mu se ugodi. U nekim krajevima Srbije polaženika zovu i - Radovan, jer mu se svi raduju.
Božićni ručak počinje "varenik": kuvaju se (vare, bare) crno vino, med i biber. Lomi se česnica... Centralno mesto ručka je, naravno, božićna pečenica. Ovaj ručak trebalo bi da je najsvečaniji za jednu porodicu u celoj godini. Zato se ne štedi.
Božićni praznici ne završavaju se Božićem već Bogojavljenjem, 19. januara. Božić prate Nova godina (Mali Božić, Sveti Vasilije) 14. januara, Krstovdan i Bogojavljenje, kad se po predanju "otvaraju nebesa".
Možda će mi na ovom postu zameriti vernici, ali... ne treba zaboraviti korene. Tako su u staroslovenskoj mitologji sve vile: Ravijojla, Zagorka, Jadranka, Dikla... mlade, lepe, vitke devojke, a na Zapadu su omanje podgojene bakice. Njihovi patuljci su vredne dobrice, a ovamo su zlice koje stalno smišljaju pakosne smicalice. Džinovi su im zlikovci, a Stari Sloveni su ih voleli jer su ljudima donosili samo dobro. I tako dalje, i tako dalje.

Zarez, zapeta, koma

U srpskom jeziku je upotreba zareza ili zapete prilično slobodna, pa je dozvoljeno maltene svuda da ga stavite i to opravdate pauzom u čitanju. Osnovna funkcija zareza upravo je pauza pri čitanju. Tamo gde je postavljen ovaj interpunkcijski znak zastanete, ne baš toliko kao kad imate tačku, ali ipak malo zakočite. U mnogim jezicima je tačno regulisano kad "zastajete" i ni na jednom drugom mestu ne možete to da uradite. Kod nas možete da zastajete gde vi osećate za shodno, da jedan deo rečenice naglasite više nego drugi ili date važnost nekim rečima za koje smatrate da imaju veću važnost od nekih drugih.
Možete, na primer, da napišete: Oni su, pak, otišli na demonstracije, a možete i ovako: Oni su pak otišli na demonstracije. U prvom slučaju ste naglasili kako njihov odlazak na demonstracije odudara od očekivanog ili poželjnog, a u drugom ste umetnuli "pak" ne biste li postigli vezu s prethodnim tekstom. Ipak, na ovom mestu zarez ne morate da stavite!
Opet smo došli do toga kako jezik mnogo govori i o mentalitetu, jer - u srpskom jeziku je propisano samo gde MORATE da stavite zarez. Ostale slučajeve možete da proglasite za "umetničku slobodu".

1. Kad krenete u školu, još u prvom razredu, kad savladate sva slova i počnete da sastavljate rečenice, naučite kako je zarez obavezan pri nabrajanju. Tako ćete napisati: Mama je na pijaci kupila: kupus, šargarepu, krompir, jabuke, ribu i cveće. Mama se lepo snabdela, a dete sve to lepo pribeležilo.
Kasnije, u sedmom razredu, naučite i kako naporedne (bilo zavisne ili nezavisne) rečenice koje nemaju veznik između sebe obavezno moraju da se odvoje zarezom, a u neku ruku i to je nabrajanje: Sedim, gledam televiziju, jedem kokice, razmišljam o prethodnom danu i naprasno donosim odluku da nešto promenim u svom životu. Ili: Kad sneg zabeli, temperatura padne ispod nule i stavim kapu na glavu, mraz mi uđe u kosti.

2. U trećem ili četvrtom razredu naučite da zarez napišete posle uzvika:
Uh, što je ovde hladno!
O, pa vi ste došli!
Kao dikciono izdvojeni ponekad se umesto uzvika koriste i rečce i izrazi, pa potpadaju pod ovo pravilo:
Nažalost, zakasnio je.
Ma, nije mi do toga.
Ako vas ovo buni i pomislite kako se opet nepotrebno komplikuje, zamislite kako biste tu rečenicu izgovorili bez zastajkivanja. Ako morate makar na tren da predahnete, zarez je obavezan.
U primeru: Zaista je zakasnio, zarez nije obavezan, ali: Zaista, nije mi ni do čega.
Ili: Sve u svemu, dobro smo prošli, nikako: Sve u svemu dobro smo prošli.
Ovde bi trebalo da napišem koju o enklitikama, ali to nam sad nije tema. Samo ukratko: Ako enklitika može da stoji iza rečce ili izraza, zarezu tu nije mesto.

3. U petom svom spisku dodajete i vokativ:
Milane, dođi ovamo.
Ti si, Ljubice, dobro uradila zadatak.

4. U istom razredu naučite i da apoziciju odvajate zarezima:
Beograd, glavni grad naše zemlje, nalazi se na ušću Save u Dunav.

5. U šestom dopunite znanje iz pravopisa u vezi sa zarezom, tako što naučite da umetnute rečenice ili ustaljene izraze odvojite zarezom:
Kretali su se šumom, kako je bilo dogovoreno, vrlo oprezno.
Nismo ni mi, istini za volju, bili iskreni.
Doduše, tada naučite i da sve ovo možete da odvojite crtom, ali crta predstavlja dužu pauzu od zareza, pa vodite računa da li pravite "dramsku pauzu" ili tek zastajete u čitanju. U primerima koji su ovde navedeni, upotreba crte je isključena.

6. U sedmom razredu zaokružujete znanje o pravopisu, a kako tada završavate i sintaksu, sve se lepo poklopi. Tad naučite da je zarez obavezan u suprotnim rečenicama. Neki put i rastavne sadrže suprotnost u sebi, pa se zarez vrlo često koristi, mada nije obavezan:
Učio je, ali ipak nije položio. (obavezan zarez)
Ili ćemo pobediti, ili nas neće biti. (poželjan zarez)
Naravno, zarez je obavezan samo na nivou rečenice, to ne važi za sintagme. Na primer: Kupio je udobnu stolicu a(li) vrlo skupu. Ispred veznika "a" ili "ali" može i ne mora da se stavi zarez. To je vrlo važno napomenuti jer decu često pogrešno uče da je ispred "a" i "ali" uvek obavezan zarez, kao i ispred "jer", "iako", "nego", "već"... što nije tačno.

7. Završavate "nauku o zarezu" inverzijom, ali opet samo na nivou rečenice:
Kad se spakujemo, krećemo.
Mada je vreme bilo loše, nama je bilo kao u raju.
U oba primera iza zavisne rečenice sledi nezavisna, pa je zarez obavezan. O ovo pravilo najčešće se oglušujemo. Iako imamo običaj da stavljamo zarez gde god nam se čini zgodno, ovde, kad je obavezan - ne stavljamo ga. Zašto? Pa, tek onako, da zaobiđemo pravilo.

Ptičica!

Na svim dokumentima koje imam, izgledam kao da su me priveli u policijsku stanicu posle neke tuče kojoj je prethodilo teško pijanstvo! Tačno tako izgledaju moji novi biometrijski pasoš i lična karta. Prethodna lična karta bila je "nije mi dobro" fotka, a ona pre nje "nisam se sasvim razbudila". Pasoš koji sam vadila u vreme "nisam se još razbudila" lične karte, iako je fotka snimljena sa samo dva dana razlike, u stilu je "kako smo se ubili sinoć". To mi nije strana faza, u stvari je jedna od najčešćih od ovih nenormalnih. Kad se samo setim, dok sam radila u školi, koliko puta sam sa raznoraznih slava i proslava Srpske nove godine dolazila direktno iz kafane na časove! Polurasturena frizura, glas kao u operskog pevača teški bas (to je ono kad zvučite kao da govorite iz bureta), a na meni večernja garderoba - cipele sa štiklom zavidne visine, šljokice, nakit... Sve je tu, samo što ja nisam na pravom mestu.

Danas mi je službenica u banci, držeći moju novu ličnu kartu u ruci, rekla: "Gospođo, promenite sliku! Ne ličite na sebe."
Kad god gledam emisije u kojima pokazuju zvezde koje su uslikali u stanici milicije ili u nekim situacijama koje nisu za pokazivanje, svi se smeju, a meni nešto žao. Tačno znam kako im je. Rođena majka mi je jednom rekla da pokušam da zamenim dokument, skandalozno izgledam. Naime, dok sam radila u Jugotursu koji je tada bio peta turistička agencija na svetu, imali smo jedne godine propis da svi oni koji obilaze stacionare, dolaze u dodir s drugim turoperaterima i na bilo koji način treba da se zna za njih kako ne bi nosili crveni karanfil u levom džepu sakoa da ih saradnici prepoznaju, moraju da se slikaju, pa su tako snimili i mene. Kad su o tome odlučivali, bila sam u Italiji sa nekom grupom Rusa, vratila se u Beograd bukvalno samo da se presvučem pa odjurila za Moskvu na dva dana.

Vraćam se na posao da nastavim kancelarijski život, kad - moraju odmah da me fotografišu, to je poslednji dan za slanje legitimacija na izradu. Dobro, nije problem, nek me fotografišu, ali molim da me neko sredi u foto-šopu, makar da mi skine crvene pečate s lica i malo mi izbeli roze uši. Upravo tako sam izgledala, poput uskršnjeg jajeta, sva šarena, s akcentom na crvenoj boji. Dobila sam alergiju kako smo došli u Moskvu, a sumnjam na posteljinu hotela u Veneciji. Mrzelo me je da vadim peškirče koje obavezno nosim svuda sa sobom i stavljam na jastuk ako posteljina nije ispeglana. Od enzima kojima prašak (pogotovo onaj koji je, kao, super) obiluje, ušarenim se do neprepoznavanja, i to traje dva-tri-četiri-pet dana. A uši mi se zacrvene od akohola u manjim količinama, pa sam verovatno pojela i neku salatu s alkoholnim sirćetom ili su krivi kolači s rumom koje su poslužili u moskovskom hotelu; a i oči i usne su mi malo natekli što je posledica prašine... kako bilo da bilo, promenila sam lični opis i sad je trebalo u tom stanju da me fotkaju, pa još svima redom, celoj bivšoj Jugoslaviji i delu Rusije, da pošalju!

Naviknuta na probleme ove vrste, prvo sam pitala da li mogu da me uslikaju za dan-dva. Ne mogu. Dobro, onda nek me "preprave", nisam baš toliko defektna. Videće šta mogu da urade. Nek vide, zamolila sam ih. Naravno, fotografije su bile "natura 100 %" i takve su i otišle dalje.
Posle jedno mesec dana odlazim ja u Dubrovnik, i tamo treba da me sačeka kolega s kojim sam se hiljadu puta čula telefonom, ali se nikada nismo videli uživo. Dolazim, on ima moju fotku s legitimacije pa bi trebalo da me prepozna odmah, ali... ništa se ne dešava, niko mi ne prilazi. Tek kad smo na Ćilipima ostali maltene samo jedan muškarac i ja, priđem tom čoveku. Predstavim se, a on obesi vilicu i drži je tako otvorenu nekoliko minuta. Zabezeknut, samo mi je rekao: "Ajoj, gospe, mnogo ste ljepši u prirodi!" Uveče smo imali poslovnu večeru sa nekom gomilom ljudi iz raznih agencija, a on je neprestano ponavljao: "Kako ste lijepi!" U jednom trenutku je bilo neprijatno, počeli su da ga gledaju podozrivo, a ja sam kurvinski ćutala - ni na kraj pameti mi nije padalo da im objašnjavam kako se čovek oporavlja od popodnevnog šoka!

Ta moja "nebuloza fotka" otišla je maltene u sve naše poslovnice, a i još po negde. Ko me nije video uživo, sigurno je pri pogledu na moju fotografiju sažaljivo odmahnuo glavom: "Jadnica! Vidi kakva je", a možda su se neki i smejali: "Rugoba!"
Kad vas slikaju za biometrijska dokumenta, kažu vam da sednete i zatvore vas. Nema ni "Ptičica!", ni "Nasmej se", ni "Kaži ulje" ni "Kaži zejtin"... osvrnete se oko sebe, a ono već: "Izađite, gotovo!" Ne ličim na sebe, što jeste - jeste!
Maler sam za dokumenta! Ostaviću deci u amanet da te fotografije stave umesto mišolovke - možda neki glodar dobije srčani udar i na licu mesta umre.

Beli beli svet - opereta tranzicije

Poslednjeg dana novembra, kišnog i musavog, bila je premijera filma Olega Novkovića "Beli beli svet". Otprilike sam znala šta me očekuje, ali, kako se kasnije ispostavilo, samo što se tiče teme i opšte atmosfere filma. Još jedan socrealistički film? Nije, nije baš. Još jedan prikaz naše bede i sirotinje, ne samo materijalne? Pa, nije baš. I tako redom, nižu se pitanja, a nema jasnog odgovora (što je dobro).
Nažalost, naša kinematografija boluje od dečjih bolesti koje nikako da prođu, pa kao fenomen po hiljaditi put ima i zauške i male i ovčje boginje, iako bi trebalo da stekne imunitet kad jednom prezdravi. "Beli beli svet" pokazuje da je savladao makar te osnovne bolesti.

Grad Bor, muka i sirotinja, beda do ništavila na sve strane, ljudi svedeni maltene na primarne instinkte, grupe radnika koji ne rade već stoje u gomili i čekaju, pijanstvo kao normalno stanje, mali zapušteni kafei, droga... Naravno, i tranzicija koja sve to prati, uzrok je i posledica istovremeno. Mali grad u kome nema posla skoro ni za koga uvek ima nekog kralja ili cara, ovde je u pitanju Kralj, čak mu se i kafanica zove Kod Kralja; ima i fatalnu ženu koja unesreći nekog, ovde više njih, pa i sebe; kao i lokalnu legendu, njenog preminulog muža. Bez krivice kriva - njena ćerka. Svi elementi prave drame su tu.
Scenaristkinja Milena Marković ima jednu veliku vrlinu i jednu veliku manu. Vrlina se ogleda u tome što koristi minimalistička sredstva i uspešno drži melodramatično-trilerske konce u rukama, što je takođe retkost u našoj kinematografiji - nekako se uvek oseti da je scenarista u stvari čovek pozorišta, a ona je ovde pravi filmski čovek. Motivacija junaka, takođe slabašna u nacionalnoj kinematografiji, ovde je u startu postignuta sumornom atmosferom koja opravdava sve postupke junaka. Jedini pogrešan korak je slepilo Kralja, koje najednom iskrsava kao povod njegovih kasnijih postupaka koji će dovesti do tragičnih saznanja koji neminovno vuku u tragičan kraj. Da je do tog saznanja bio makar jedan kadar kad junak vidi duplo ili zamućeno, opravdanje bi bilo mnogo uverljivije.
A sad velika mana - naime, svi junaci govore isto. Iako je reč o verbalnom minimalizmu i iako se radi o ljudima s margine kojima je suđeno da imaju geto-jezik, ipak skoro da nema nijanse koja ih bar po nečemu razlikuje. Samo zahvaljujući sjajnoj glumačkoj ekipi ova mana nije postala velika slabost "Belog belog sveta".

Film obiluje spotovima u kojima su se junaci predstavili. U nekim momentima ove pevačke sekvence podsećaju na ulogu hora u grčkoj tragediji, s bitnom razlikom što je u antičkom izvođenju hor pevao o događajima kako bi se radnja povezala, a ovde "hor" predstavlja unutrašnje stanje likova. Za radnju se pobrinuo film. Na kraju imamo i pravi hor rudara i građana Bora ispred jednog od kopova koji na neki način sumira opšte (ne)raspoloženje, stanje beznađa koje preferira da postane konstanta.
Grad Bor takođe je jedan od junaka, ali nije nametnut mehanički niti sam sebe objašnjava i raščlanjuje. Sasvim je u funkciji radnje, samim tim i psihološke niti koja povezuje sve likove "Belog belog sveta".

Na svim  festivalima na kojima je do sada bio, ovaj film je pobrao nagrade. Pre svega se radi o glumačkim, i to je zaista najjače uporište ovog ostvarenja. Najjači utisak ostavili su Nebojša Glogovac i Hana Selimović. Glogovac nije glumio Zlatana, on je bio Zlatan. Hana Selimović, mlada glumica, bez ikakve pretencioznosti maestralno je odigrala zahtevnu ulogu. Jasna Đuričić je bila prava tragična heroina, u najboljem smislu te reči. Uliks Fehmiu me je podsetio kako je žalosno što je otišao u Ameriku i sve vreme sam razmišljala koliko je uloga propustio. Poslednji put sam ga gledala u pozorištu, u predstavi "Zapali me" pre... ne mogu ni da se setim koliko godina. Ili je tačniji izraz - decenija? I svi ostali su bili fantastični, to je ekipa snova. Zaista im se ne može naći mana, ni najzlonamerniji ne bi mogao da je nađe.
Film svakako treba pogledati jer - koliko god da se secira i šta god može bolje da se uradi - izaziva emociju. To je najvažnije.

Brojevi, a nije matematika

Često se u receptima pitate da li su vam potrebna dva jaja ili dva jajeta. Naravno, potrebna su vam dva jajeta. Zabuna nastaje kad, rukovođeni istom logikom, naletite na pet jaja i nasmejete se kako je autor recepta nepismen, pa ga u sebi ispravite: "Svašta, valjda je za ovaj krem potrebno pet jajeta!" Međutim, grešite. Potrebno vam je dva jajeta i pet jaja. Sad ste već iznervirani i žalite što se niste rodili kao Englez pa da normalno pričate engleski u kome nema takvih sitnih začkoljica. Ako biste malo bolje razmislili, shvatili biste da nije reč ni o kakvom bezveznom komplikovanju tek komplikovanja radi, već objašnjenje ima i lingvističko i istorijsko opravdanje koje leži u prirodi jezika. I ne samo našeg, već i svih ostalih slovenskih jezika. Naime, za broj jedan važe jedna pravila, za brojeve dva, tri i četiri druga, a od broja pet pa nadalje - treća.

U gimnaziji smo učili o nekom plemenu sa Papua Nove Gvineje koje ovako broji: jedan, dva, mnogo. Po tome je tri isto što i 103, sve je to veće od dva, naime - mnogo je. Kod Starih Slovena taj "granični broj" bio je 40. Pokojniku se daje pomen posle 40 dana jer se smatralo da tek tada konačno napušta ovaj svet i duhom a ne samo telom; deci do 40 dana ne ide se u goste; do 40. dana su u stara vremena krštavali decu... Da li iz tog razloga ili je nešto drugo posredi, tek - stara mera kod svih Slovena, oka - sadrži 40 nečega. Na primer, oka meda bila je 40 drvenih čašica sa dugom drškom, oka soli je 40 rjumočki (veličine rakijske čašice)...

Rusi i dan danas imaju broj 40 kao granični, poput naših, u stvari latinskih, 100. Dok mi govorimo: stoput sam ti rekao, pre sto godina, sto puta sam išao i sto puta se vraćao... dotle Rusi koriste iste izraze, samo sa - 40. Oni nešto kažu 40 puta, po 40 puta nekud idu i vraćaju se, jedino za vreme ponekad izbegnu broj 40. Kako 40 godina baš i nije neka davna prošlost, onda koriste: pre 40 puta 40 godina... Na ruskom se 40 kaže: sorak, dok su nam svi ostali brojevi manje-više isti.
Obzirom da smo u srpskom jeziku izgubili magiju broja 40 i pretvorili ga u dvocifren broj kao i svaki drugi, zadržaćemo se na prvoj desetici, a tu je izgleda nekadašnju ulogu broja 40 preuzeo broj četiri. Na neki način, i on je granični broj.
Jedan (1) se uvek odnosi na jedninu i za njega važe pravila kao i za svaku drugu imensku reč - menja se po rodu i padežu (po broju se ne menja jer nikako ne može da bude množina). Na primer: jedno jaje, jedan mesec, jedan limun, jedna pomorandža, jedna soba, jedna žena... jednog jajeta, jednom jajetu...
Na dva (2), tri (3) i četiri (4) odnose se druga pravila, to je već množina:
dva, tri, četiri jajeta,
dva, tri, četiri meseca,
dva, tri, četiri limuna,
dve, tri, četiri pomorandže,
dve, tri, četiri sobe,
dve, tri, četiri žene...
Od broja pet (5) pa nadalje važe treća pravila:
pet, šest, sedam... jaja,
pet, šest, sedam... meseci,
pet, šest, sedam... limunova,
pet, šest, sedam... pomorandži,
pet, šest, sedam...  soba,
pet, šest, sedam... žena...

Brojevi od jedan do deset (u stvari do 11), pišu se slovima po pravopisu, a iznad deset mogu da se koriste i cifre. Izuzetak su merne jedinice. Na primer: jedan čovek, ali 1 kg hleba.

Kad se pišu redni brojevi, jedino ispravno je da se posle cifre stavi tačka, nikako neke crtice i padežni nastavci. Na primer: Koncert je održan 30. decembra (a ne 30-og decembra).

Kako u pravopisu srpskog jezika nije dozvoljena upotreba tačke u kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znakom ili grafičkom oznakom, iako imate redni broj a posle njega na primer ide zarez, onda tačku izostavljate: Kocert je održan 30, pred samu Novu godinu (podrazumeva se da ćete pročitati: tridesetog). Isto ćete učiniti i sa godinama u zagradi: Autor Rata i mira je Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910), jedan od najvećih svetskih književnika.

Kad hoćete ciframa da naglasite neki vremenski period, onda to činite na dva načina:
23. novembra - 21. decembra (čita se: od 21. novembra do 21. decembra);
23. novembar - 21. decembar (čita se: 23. novembar na 21. decembar).

Kod višečlanih rednih brojeva samo poslednji broj menjate po padežu: 1856. se čita - hiljadu osamsto pedeset šesti, a nekada se svaki broj menjao, pa je to izgledalo ovako: hiljaditi osamstoti pedeseti šesti. Bolje su ove redukovane varijante, zar ne?

Što se rodova u sprezi s brojevima tiče, samo na prvi pogled deluje komplikovano:
za ženski rod koriste se osnovni, odnosno glavni brojevi - jedna žena; dve, tri četiri žene; pet, šest, sedam... žena;
za srednji rod takođe se koriste osnovni brojevi - jedno sunce; dva, tri, četiri sunca; pet, šest, sedam... sunaca;
za muški rod koristi se osnovni broj za jedan - jedan muškarac; a za sve ostale varijante tu su brojne imenice - dvojica, trojica, četvorica, ali i petorica, šestorica, sedmorica... muškaraca;
kad je društvo mešovitih polova (broj jedan otpada, radi se o množini), koristimo zbirne brojeve - dvoje, troje, četvoro, ali i petoro, šestoro, sedmoro... ljudi.

Uvek gledate samo poslednji broj, pa je tako 21 mesec; 22, 23, 24 meseca; 25, 26, 27... meseci.

Danas sam se susrela u lekturi sa primerom koji bi mogao da bude nedoumica. Tekst je o seoskom turizmu, i na toj planini na raznim stranama gostima se nudi smeštaj u vajatima. Prva "nedoumna" rečenica: Gostima su na raspolaganju dva vajata; a malo dalje sledi: Gostima je na raspolaganju šest vajata. U drugoj rečenici, s obzirom na to da se radi o broju šest, očekivali bismo množinu koju bi pratilo su, međutim imamo jedninu - je. Akcenat u ovoj rečenici je na broju šest, pa ga prati jednina; dok je u prvoj na vajatima, pa ih prati množina.

Vrlo kratko i o brojevima u okviru stilskih figura koje se specifično odnose na narodnu poeziju, takozvanim "stalnim brojevima":
tri (3): sveto trojstvo ("pak da pišem tri godine dana...", imao otac tri sina (trebalo bi trojicu sinova, ali da ne cepidlačimo), sve se desi iz trećeg pokušaja, kaže se: treća sreća, suva drenovina od tri godine); 
sedam (7): Snežana i sedam patuljaka, "preko sedam mora i sedam gora", čizme od sedam milja, kad je neko srećan - na sedmom je nebu; 
devet (9): devet Jugovića, devet godina ropstva mnogih uskoka, Zlatna jabuka i devet paunica...

Kako je Čarolija pomenula ovde šta je sve dovodi do ludila, silno sam se obradovala kad sam saznala da još nekog nerviraju nepismeni plakati, bilbordi... Čak i kad ubodu sva slova sloganosastavljači, pogreše u pisanju brojeva. Trudim se da ne gledam najave sajmova jer je u njima obavezno obaveštenje od kog do kog datuma traje sajam. Stvarno se ne sećam kad su napisali kako treba.
Ni nagradne igre nisu ništa bolje: umesto osvoj piše osvoji (prvo je imperativ, a drugo oblik i za prezent i za aorist), pa sam u dilemi da li je tu reč o nekom koji tek što je osvojio nagradu... zašto onda i dalje treba da igra... o čemu se tu u stvari radi?

Prvi dan prvog razreda

Stefan Janjić me je svojim novim postom podsetio na prvi razred, početak školovanja. Sećam se tih prvih nekoliko dana kao da su bili juče. Na neki način, oni su moje ogledalo i u mnogim stvarima i tad je bilo jasno kako će mi život dalje teći.
Moji roditelji su prosvetni radnici, oboje profesori istorije, i za njih je svaki 1. septembar radni dan, čak "radniji" nego ostali - nema šanse da se tad razbole ili im se nešto drugo desi pa da ih nema u školi. Uvek su imali odeljenja kojima su bili razredne starešine, što je razlog više da obavezno budu na svom radnom mestu. Tog 1. septembra i ja sam obavezno morala da budem u školi, polazila sam u prvi razred!
Moja osnovna škola u Kragujevcu, nekad "Milutin Todorović" a sad "Milutin i Draginja Todorović", tada je imala staru i novu zgradu i ogromno dvorište između njih. Danas tako veliko dvorište nema, nova zgrada postala je stara. a najnovija nova je baš velika. Ogromno dvorište bilo je prepuno đaka, njihovih roditelja i rodbine... Jednom se primaju prvaci! Bila sam jedino dete koje je potpuno samo došlo u školu, bez ikog svog! Kad sam kretala od kuće, usput sam videla Gruju, tadašnjeg druga a sadašnjeg kuma, sa svitom koja ga prati. Bili su tu njegovi roditelji, stric i strina, ujak i ujna, obe bake, jedan deda... možda i neko iz komšiluka jer ih je stvarno bilo mnooogo, premnogo. Kad sam ih videla, sklonila sam se u stranu, čekala da prilično odmaknu, da ne mogu da ih stignem. Do škole sam sretala i druge đake sa svitom koja ih prati, a ja - sama. Onaj poletni korak kojim sam krenula, postajao je sve teži, na kraju su mi noge bile kao od olova. Najednom me je bilo strah šta ću da radim. Kao da me po ulasku u dvorište čeka nešto strašno.

Posle programa na kome prvacima požele dobrodošlicu, počinje prozivka. Decu su prozivali po imenu i prezimenu, i ona su se pela na improvizovanu pozornicu ispred ulaza u novu zgradu. Skupi tako učiteljica svoju decu i onda ih aplauzom isprate do učionice. Na pozornicu se penje jedna plava krupna žena sa natapiranom kosom, ogromnim grudima sa grudnjakom u špic - to je moja učiteljica, Berislava, koju su svi zvali Berka. Od svih ljudi koji su mi ikada predavali, tokom celog dugog školovanja, ovo je bila najgora osoba i najgori prosvetni radnik. U tom trenutku to nisam znala, ali sam se vrlo brzo uverila da joj neću biti omiljeni đak, koliko god da sam dobra u učenju i kakve god nagrade da osvajam.
Čita ona po azbučnom redu, glasno. Deca se penju, opšti žamor... Videla sam i Gruju kako staje pored učiteljice, i njegovu mamu, tetka-Ljilju kako počinje da plače, baka je već uveliko plakala, stric ponosno digao glavu... Podosta dece stajalo je uz Berku, zbunjeno, pogledima tražeći roditelje u gomili. Onda učiteljica pročita: "Milja Trifunović!" Ja viknem: "Tu sam!", ali ništa se ne čuje. Glasić deteta od 21 kilograma nije mogao ni da se probije kroz onoliku graju. Ona drekne jače: "Milja Trifunović!", opet se javim, ali ništa. Sad već i galama postaje tiša, neki se okreću tražeći dete pogledom. Čika-Momir, Grujin tata, spazi me u gužvi i vikne onim čvrstim muškim glasom koji upozorava da mora da se sluša: "Tu je dete! Tiše malo!" Probije se kroz gužvu, uhvati me za ruku i otprati do pozornice. Usput je samo promrmljao: "Pa gde su Mira i Dule?" "Morali su u školu." "Pa i ja sam morao... Ništa, pile, nisi sama. Mi smo tu."

Popnem se i ja na pozornicu. Posle mene je bilo još samo dvoje dece - prezime mi je na T, to je skoro sam kraj azbuke. Uhvatimo se po dvoje za ruku. Gruja i ja pođemo jedno prema drugom, ali... udari me po ruci ta dobra učiteljica Berka, i kaže: "Gde ćeš ti? Stani pozadi." Ja stanem pozadi, i čekam. Deca već polaze, raspareni ostanemo samo jedan dečak i ja. On unezveren, ja na ivici plača. Učiteljica se vrati: "Šta čekate, uhvatite se za ruke!"
Dečak je bio Ciganče, Vlada, srela sam ga kad sam poslednji put bila u Kragujevcu. Pohvalio mi se kako mu je jedna ćerka medicinska sestra, a druga studira ekonomiju. "E, Vlado, svaka čast! Nek su ti žive i zdrave!"
U učionici smo proveli nepunih pola sata, razmestila nas je Berka, mene je naravno stavila sa Vladom, u poslednju klupu. Nemam ništa protiv poslednje klupe, u to vreme su me zvali Milja Šilja, bila sam među najvišom decom, ali Vlada je bio kao neki maleni čvorak, sitan i mršav, nije se video iza dečaka koji sedi ispred njega. Odlično se sećam tog osećaja poniženja, kad te neko u startu gurne na mesto "koje ti pripada". Začudo, ipak je tih pola sata bilo najbolje u celom tom smutnom danu. Sad me je uhvatila panika kako ćemo da izađemo - da li će ljudi da me gledaju i upiru prstom u mene. Izlazili smo opet dvoje po dvoje, držeći se za ruke. Svako je prihvatao svoje dete na izlazu, i Vladu je čekala krezuba baba koja mu je tutnula čokoladicu i poljubila ga u glavu. I mene su čekali - Grujići! Tetka-Ljilja me je čak podigla i nosila do kapije.
Hvala im mnogo! Stvarno mnogo!

Grujići su imali tužnu ali karakterističnu kragujevačku istoriju - nije bilo kuće u kojoj makar jedan član nije bio streljan 21. oktobra 1941. godine. Tako je iz njihove kuće čak petorica muškaraca stradala! Grujina baba u jednom danu je izgubila oca, brata, muža, sina i devera. Ceo rat provela je sa dvoje dece, Grujinom mamom i ujakom koji je bio beba kad je ostao bez oca. Do kraja života nije mogla da čuje nemački jezik, počinjala bi da se trese. Družila se sa mojom prababom, Nemicom, koja od tog događaja više nikad nije prozborila ni reč na maternjem jeziku, i sa mojom nanom, s kojom se zajedno snalazila kako je znala i umela, uglavnom prodajući stvari iz kuće da bi preživele rat. Hvala bogu, ove dve udovice imale su šta da prodaju, bile su to stare gradske kuće. Grujina baba i moja baba bile su najbolje drugarice, onda su se družili moj tata i Grujina mama, pa je nekako bilo sasvim normalno da se družimo Gruja i ja. U šali kažemo da smo se družili i pre rođenja.
S druge strane, preko Grujinog oca, nije bilo dece, tako da je Grujino rođenje bilo slavlje za obe porodice. I ostao je jedino dete zadugo. Zar onda čudi što je njegov polazak u školu bio ispraćen prasetom, pucanjem iz puške i sveopštim veseljem!
U mojoj kući, to je bilo nešto normalno, mogu ja i sama. Grujići su takođe profesori, otac srpskog jezika a majka hemije, ali su po cenu da im daju otkaz bili s detetom. Zamerali su mojima, čak se i posvađali s tatom, a majka mi se do kraja života izvinjavala: "Navikli smo da ti sve to sama..."

Od svih događaja iz detinjstva, ovaj spada u one koji se ne zaboravljaju. Polazak u školu i pogibija mog oca uvek mi ostave knedlu u grlu. Ali, imala sam i lepe, najlepše trenutke detinjstva - ujake! Ko nema ujake, ne zna koliko je to lepo!

Kao i svaki štreber, uredno se javljam na prozivku

Kod Savete sam prozvana, pored još četiri blogerke postavljena su mi pitanja, pa da odgovorim. Saveta je narogušeno odgovarala na ista ta pitanja, čak je post nazvala "Poziv na megdan" (savršeno je razumem), a nju je prizvala Nedođija. I tako u krug!

1. Zašto si stvorila blog?
S namerom da pišem o književnosti, pravopisu, gramatici... a ne kraju me je radoznalost razvukla na sve strane.

2. Koju vrstu bloga čitaš?
Najviše volim one s dubokim individualnim pečatom, a teme su raznolike.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?
Ne, sva moja kozmetika je iz apoteke. Nažalost, alergična sam na mnoge stvari.

4. A odeće?
Volim Ninu Riči i Donu Karan, kao i Karla Lagerfelda, pogotovo kreacije koje je radio za kuću Šanel. Ima mnogo kreatora koji mi se dopadaju, ali od ovo troje nosila bih sve što smisle. Što se tiče krojeva, najbolji su Kenzo i Armani, a u neverovatnoj smelosti i bogatoj uobrazilji prvenstvo dajem Vivijen Vestvud, pa iza nje Žanu Polu Gotjeu.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?
Koristim samo karmin, a kompletno se našminkam jednom u sto godina.

6. Koju boju najviše voliš?
Zelenu, definitivno. U svim nijansama.

7. Tvoj parfem?
Zen Shiseido, ali nemam ništa ni protiv Guccija, Dolce&Gabbane...

8. Koji film najviše voliš?
Amarkord, Kum 1. i 2. deo, Titanik...

9. Koje države želiš da posetiš i zašto?
Indiju zbog egzotike, i Boliviju, Peru i Čile zbog Anda i latinoameričkih starih civilizacija.


Eto, od mene - toliko.

Prozivam, a nisu obavezne da odgovore - Amarilis, Fragmentarije, Jungle Queen, Filoblogiju i Retku Zverku.

Odnos dva ljudska bića suprotnog pola ("Meki trbuh jednoroga", Đurđa Knežević)

Na nekoliko polja Đurđa Knežević me je iznenadila ovom knjigom. Ne znam njene ranije radove, za mene je ovo bio prvi beletristički iskorak, pa je možda i smešno što me "iznenađuje", ali eto - pročitala sam nešto što nisam očekivala. Zadovoljna bih bila i da su mi očekivanja ispunjena, a zadovoljna sam i što nisu.
Sasvim slučajno sam "otkrila" Đurđu Knežević, i to preko ovog teksta koji me je ostavio bez daha. Kod Đorđa Kalijadisa sam, povodom prikaza Mandićeve knjige, ostavila komentare iz kojih je očigledno da Đurđu rado čitam, ali i da mi je poznata samo kroz publicistiku. Baš sam bila zapela da dođem i do beletristike iz njenog pera. Kako sam već imala izgrađeno mišljenje na osnovu Zamirzina, a čitajući notaciju za roman, očekivala sam ljuto feminističko štivo obojeno duhovitošću i vrlo zabavno. Malo šta, u stvari skoro ništa od toga nisam pronašla u "Mekom trbuhu".
Za početak, možda će me neko demantovati (i ja samu sebe kasnije), ali od feminizma - ništa. Bar ne od feminizma kako ga ovde zamišljamo: prikaži muškarca kao svinju a ženu kao uzvišenu biće. Iako feministkinje neprestano govore da se bore samo za ravnopravnost, u praksi se susrećem tek sa onim militantnim feministkinjama koje bi sve muškarce podavile. Zato nikad nisam bila toliko zagrejana za tu ideju, mada, ako ćemo istini za volju, o muškarcima generalno mislim sve najgore - niža su bića, imaju jednu fiziološku funkciju manje (ne mogu da rađaju)... ali ipak ih volim, ne mogu bez njih, i kad bi se skinule naslage milenijumskog pogrešnog vaspitanja, otkrilo bi se da i oni imaju dušu. Čak mi ih je u poslednjih dvadesetak godina i žao. Ne mogu da se iskobeljaju iz uloge koja im je nametnuta, a oni koji imaju mozga znaju da je realno stanje sasvim drugačije. Oni jednostavno ne mogu da odgovore zahtevima modernog društva i u pravom su raskoraku. I dalje se gleda podsmešljivo na tatu koji pegla pelene, koliko god mi pričali (samo pričali) da je to normalna stvar.

Kod Đurđe su zaista jin i jang pomireni, odnosno ravnopravni. U tom smislu, kao izvorni feminizam, ova knjiga jeste feministička, ali nije zadrto feministička. Ovde je muškarac obrazovan, fin, meka dušica, iskren... ali inertan, duhovan, intuitivan... ima sve osobine koje se obično podare ženama u podeli uloga. Njega čitalac u pojedinim momentima toliko žali da zaista nikako ne mogu da se otmem utisku kako mu je dodeljena ženska strana u uobičajenom smislu. Zapada u depresiju, unutrašnji svet mnogo mu je bogatiji od spoljašnjeg, ispoljava se kroz sebe i u sebi, češće beži od problema nego što se hvata s njima u koštac... Žena je bezobzirna, seksualno aktivna do te mere da "razmišlja polnim organom" umesto uvreženog kako muškarac "razmišlja kurcem". (Mala digresija povodom ovoga: uradila sam upravo suprotno od Đurđe u pominjanju muških i ženskih polnih organa - kod nje je ženski nazvan narodski, a muški je - polni organ ili međunožje.)
Moglo bi se pomisliti da u "Mekom trbuhu" sve vrvi od seksa. Ni to nije tačno. Seks je sastavni deo odnosa muškarca i žene koji su u vezi, i taman toliko ga i ima. Međutim, seks je ono što ih je privuklo jedno drugom, a kad su počeli da se udaljavaju, upravo na seksualnom planu ogledalo se dokle su stigli. U tom smislu, seks je početni impuls i nadalje samo lakmus papir.
Žena je kučka, bezobzirna i neurotična, jedini danak "ustaljenom stanju stvari" jeste kad je on udara. I u tim delovima romana njegov postupak se opravdava, sjajno je Đurđa razradila motivaciju junaka i njihovi postupci neizbežan su sled njihovih karaktera i u skladu su sa događajima koji im prethode. To je velika pohvala ovom delu.
Što se tiče duhovitosti, od koje vrcaju publicistički tekstovi Đurđe Knežević, ovde je nema. Ipak, ima ironije ispod prvog, pojavnog sloja, ponekad se primeti tek nadnadno. Na primer, junak koji nema ime, za razliku od junakinje koja ga ima, zamera svojoj polovini kako je obučena za odlazak u operu, čak mu je i neprijatno što je obula cipele koje uopšte ne odgovaraju haljini, a on sam sve vreme sedi u kući u jednoj te istoj garderobi, i kao očigledan primer depresije, retko se i kupa. S druge strane, Ela je likovni umetnik, ona bi trebalo da zna pravila slaganja boja, ali... slikari su obično obučeni sačuvaj-me-bože. Kad sklopite stranice knjige pomislite na debelog i zarozanog komšiju koji zamera svojoj ženi na svakom gramu viška kilaže.

Odnos Bezimenog i Ele pratimo od samog početka, od susreta na aerodromu koji je neizbežno seksualan zbog fatalne privlačnosti, kako junak kaže - "neki se odmah prepoznaju", do tragičnog kraja, ubistva. Junake pratimo kroz monologe, što me je podsetilo na epistolarni roman, samo što ovde junaci pišu sami sebi; ili pak liči na komparativne dnevničke zapise. Bezimenog junaka mnogo više ima i na prvi pogled je prikazan u pozitivnom svetlu jer trpi, mada i Ela trpi, ali bez opravdanja. On je bezvoljan, ona jurca kao muva bez glave. Okrenemo li uloge i počnemo da ih posmatramo iz drugog ugla, shvatimo da utisak na prvu loptu i ne mora da bude ispravan.
Radnja je vođena unutrašnjim previranjima i puštena kroz prizmu preživljavanja junaka, s tim što je Bezimeni mnogo zastupljeniji, uostalom on je u ovoj vezi misaonije biće. Rečenice su sređene cakum-pakum, čak i one najglomaznije imaju puno opravdanje i ni u jednom trenutku ne predstavljaju kost u grlu. Ako očekujete čist psihološki roman, nećete ga dobiti, ako očekujete dosadnu knjigu kamerne atmosfere, nema ni nje, nema ni spektakla, ni suvoparnosti, ni podilaženja "što širem krugu čitalaca"... a opet - imate roman koji se lako čita i nudi teme za razmišljanje. Sasvim lične teme.

P.S. Zahvaljujem Srđanu Dvorniku koji mi je ovu knjigu doneo iz Zagreba. Verovali ili ne, nije išlo tako glatko; izgleda da se udaljenost među gradovima ne meri kilometrima.

Lazina starija sestra Veca Veštica

Posle prve igre, na Filoblogiji je započeta i druga, mnogo ambicioznija. Ovo je moj prilog - Lazina starija sestra, koja će, nadam se, još pisati o svom odnosu s Lazom. Ovo je upoznavanje.

Oduvek sam želela mlađeg brata, svi su imali nekog, samo sam ja bila sama. I dobila sam ga kad sam pošla u školu. A onda je u trećem razredu došao još jedan. Najednom nas više nije bilo petoro u stanu: mama, tata, baba, deda i ja, proširili smo se za dva člana za nepunih godinu i po dana. Radovala sam se što imam još nekog kod kuće, mada je baba govorila tati da nam je za stan od opštine bilo dovoljno još jedno dete, nije morala moja luda majka da rodi dvoje. A tata joj je odgovarao: "Ćuti, mama, od viška glava ne boli. Sad ćemo sigurno brzo da dobijemo stan." I tako, odosmo mi od babe i dede iz centra grada i jednosobnog stana na Karaburmu u dvosoban. Nastavila sam da idem u svoju staru školu, govorili su mi da ću u petom da pređem u novu koja je blizu zgrade, ali do petog već sam požalila što imam braću, a ni školu nisam htela da menjam. Vladan je stvarno bio sasvim dovoljan za dvosoban stan, ali Laza... On je čist višak.
Zamišljala sam da ću se igrati s braćom, da će me oni slušati, a ispalo je da sam poslednja rupa na svirali. Od princeze sam se pretvorila u Pepeljugu, tako da sam odmah znala da bajke nikada ne mogu da budu priče iz života. Plakali su i danju i noću kad su bili mali, opet nisam imala svoju sobu, morala sam da je delim s njima, tukli su se, morala sam povremeno i da ih čuvam, nikad ništa nisu vraćali na mesto, nisam mogla da zovem drugarice u posetu jer bi uvek smetali, u sobi su igrali fudbal... Jedna drugarica uganula je članak kad su stavili kanap na vrata. Drugi put su podmetnuli žabu u ranac mog druga koja je izletela na času matematike. I neprestano su me tužakali. Sakrivali mi stvari, pljuvali po sveskama, jednom se Laza i ispovraćao po garderobi koju sam lepo složila za izlazak.
Čim su naučili da čitaju, odmah su se dokopali mojih dnevnika. Svuda sam ih skrivala, ali ne vredi. Pronalazili su ih kao da imaju detektore za tuđu intimu. A onda bi ih čitali i kreveljili se. Obećala sam i jednom i drugom da ih samo čekam kad budu u mojim godinama.

A kad je i njima bilo po 16 i 18 najednom mi ih je bilo žao. Izgledali su kao žalosni slučajevi, Vladan doduše lepo popunjen a Laza kao da je progutao motku. Ipak, braća su mi, mada su dosadni i nesnosni. Vladan se bolje snalazio, on je ipak sportista, ali Laza... Njegove umetničke sklonosti ubijale su me u pojam. Iz tih čuvenih dnevnika oko kojih smo se često otimali pa ih neretko i cepali vukući svako na svoju stranu, prepisivao je čitave stranice i predstavljao ih kao svoje. Jednom je moju patnju lepo iskoristio za pismeni zadatak u osmom razredu, dobio peticu i još se to čitalo svuda po školi kao najbolji rad. A nastavnica, onako oduševljena, napisala mu je ispod sastava: Zrelo razmišljanje i neuobičajeno za jednog dečaka - odlično poznavanje ženske psihologije. Bože blagi, htela sam da ga ubijem! Ali, prava je kurva, pogleda me onim svojim okicama, zavrti glavom kao loptom na šipci od vrata i prozbori najtiše što može: "Veco, ti si moja sestra, seeestraaa..." I, šta da mu radim?
Nikad me ni za šta nije poslušao, imam utisak iz čistog inata, čak i kad se slagao sa mnom. Valjda je hteo da pokaže kako je "svoj". Neka mu, zato je toliko puta i ispadao glup. On misli da je to zato što je najmlađi u kući. Stvarno je glup! Vladanu ne sme ništa da kaže, meni neće, tate se plašio dok je bio živ a pojma nemam zašto, a mama... gde on s njom da razgovara! Nije mamina maza nego muškarac. Zato je ćućorio sa društvom iz kraja.
Nerviralo je i mene kad mi drugi određuju s kim ću da se družim, ali Laza... on stvarno pojma nema. Polovina društva su mu kriminalci pripravnici, četvrtina blente kao i on, a ostatak bi mogao da se opiše kao blago retardiran. Uvek skoči kad mu to kažem, ali stvarno mi nije jasno šta sa svima njima nalazi zajedničko. Prošle godine napravili su kao neki bend, a niko pojma nema da peva. Ne znaju ni da sviraju, pa su sve radili preko nekih matrica. Ali, jedan jedini put kad sam se ponosila Lazom bilo je upravo tad - pokazao mi je svoje pesme. Iako neuko sročene u nekom civilizovanom mačo fazonu (oni kao neki žestoki momci koji beže od prozaičnosti života, sve i svja su prošli i sve iskusili...), i sve se rimuje, međutim bilo je materijala za razmišljanje. Bila sam ponosna što piše, i od one gomile tekstova koju mi je doneo da lektorišem, pesme koje sam ocenila kao najbolje - sve su bile njegove! Bravo Lazo, možda će stvarno biti nešto od tebe! Nekad, možda. Imaš neku specifičnu težinu, nisi više onaj mali usranko koji mi je kvario svaku žurku i uspevao da mi rasturi svaku vezu u nagoveštaju, i pre nego što počne.

Recept za bračnu (ne)sreću

Kako se ljudi spoje i ko sa kim ostaje u vezi a koji ne mogu da opstanu kao par - prava je nepoznanica. Izgleda da ona čuvena "hemija" stvarno odrađuje posao bolje nego bilo kakva logika. Letos je moja drugarica starija punih devet godina od muža, slavila 20 godina bračne sreće. Sada ta njihova razlika i ne izgleda bogzna kako strašno, ali kad su se venčavali njoj je bilo okruglo 30, a on je lagao da mu je 25 - tek na venčanju se saznalo da za neki dan treba da navrši dvadeset prvu. Ona je smirena, devojka koja je sve u životu obavljala po redu - prvo škola, pa posao, pa udaja, i zato je bio šok da je njen izabranik toliko mlađi. A on - pravi vetropir, ne može da se skrasi na jednom mestu. Iako je bilo očigledno da se vole, u startu sam im davala maksimum dve godine, a eto, dočekaše i 20! I dalje se vole, i dalje su različiti, ali i dalje su zajedno.
Dobar primer je i moj drug "od noše" koji je oženio ženu sa dva braka iza sebe i troje dece iz tih prethodnih brakova. Njegovi roditelji bili su neutešni, posle besni, a sad nemaju nikakav kontakt sa sinom. Hteli bi oni, ali on neće. Dozvoljava svom detetu da ih viđa povremeno, i to je sve. Inače, jedinac je. Venčali su se 31. decembra pre tačno 15 godina. Od svih ljudi koje znam, mislim da se oni najviše vole. A na početku je to delovalo kao neki loš scenario - ona sa sela, nema ni srednju školu, razvedena po drugi put, podstanar sa decom, najčešće su je opisivali kao "jadnu"; on sin iz dobrostojeće kuće, pride naslednik neudatih tetaka, lep kao lutka (san svake devojke, bio je vrlo popularan, sve su ga jurile), duhovit, pomalo razmažen i trunčicu arogantan, prošao pola sveta... O tome kako su oni uopšte započeli vezu kruže glasine koje mahom nisu tačne, ali svi znaju da je on nju zaprosio dva puta i da ga je oba puta odbila iako su već živeli zajedno. Tek kad je ostala trudna, pristala je da se venčaju. Ko je tu koga hvatao na dete? On nju, naravno.
Moj najstariji ujak do kraja života bio je ozaren svaki put kad bi ujna ušla u sobu. Jednom sam ga zadirkivala u vezi s tim, pocrveneo je i rekao: "Kad ona uđe, toplo mi je oko srca." I zaista, uvek bi je zaljubljenim pogledom pratio kako se kreće, oči su mu caklile dok razgovara s njom, njegova ruka uvek je bila zaštitnički položena na njena ramena ili mišicu. I tako je bilo i kad im je bilo po trideset, i kasnije, sa po sedamdeset!

S druge strane, kumovi su mi se razveli posle skoro 30 godina braka; razveo se i jedan par poznanika koji su na prvi pogled delovali da imaju život iz sladunjavih američkih filmova, a ispostavilo se da je bio zasnovan na lažima i obostranim prevarama; razveli su se mnogi koji su izgledali kao par sa reklame za brak.
U čemu je poenta? U tome da nema pravila i da se planiranje ne isplati. I oni koji dočekaju zlatnu svadbu nemaju garanciju da se sutra neće rastaviti. Uvek se setim svojih nane i dede s mamine strane kojima su deca htela da prave proslavu 50 godina braka. Svi se angažovali, pa će oni da urade ovo i ono, ovaj je dobio ova zaduženja a onaj ona... petoro dece koji su zapeli da to bude nešto svečano, lepo, veliko, nezaboravno... A nana se sve vreme meškolji i ne učestvuje baš u pripremama niti se raduje planovima. Kad je moja mama pitala šta joj je, odgovorila je: "Šta da slavim? Što sam ga trpela pola veka? Što požive' ovol'ko i pored svu muku?"
Postoji silna literatura autora psihologa koja se bavi održavanjem brakova, i skoro u svakoj knjizi, a morala sam da pročitam tonu tih knjižurina zbog posla, strpljenje je na jednom od prva tri mesta. Najčešće zauzima sva tri prva mesta, to je glavni sastojak. Reči poput: tolerancija, kompromis, kontrola... takođe su obavezni sastojci, ali toliko su korišćene da su postale pohabane i sasvim isprazne. Svi ostali sastojci dodaju se po ukusu: smeh, deca, zajednički planovi, aktivnosti i interesovanja... Može biti da imam pogrešnu predstavu o životu, ali sve mi je to tandara-broć. Ako mi se taj moj ne sviđa, mogu da budem tolerantna koliko hoću i da se smejem kao luda (to kao podstiče dobru atmosferu među supružnicima) i da svašta drugo radim, ali ako mi se ne dopada... neću moći s njim da budem. I on može da se smeje kao lud na brašno i da mi pravi kolut napred i nazad na moje oči sto puta dnevno ne bi li me fascinirao... ništa od tog posla! Jok! Ako ne ide, ne ide!
Kad sam se razvodila od prvog muža, u Centru za socijalni rad bili smo toliko civilizovani i fini da nas je službenica pitala: "U poverenju - da se ne razvodite zbog stana, onako - samo formalno?" Oboje smo prasnuli u smeh, folirant od mog prvog muža i dalje je ostao kulturan, a ja sam odgovorila: "Nemate vi pojma koliko ja njega ne mogu da smislim. Možda bih zbog dece i ostala u ovom usranom braku, ali ne cenim ga više ni kao čoveka." Naravno, osmeh saosećanja službenica je uputila njemu. Neka mu, nek se bavi formom, mene zanima suština. A i ne volim da me sažaljevaju.
Šta li bi te naučne knjige (u stvari priručnici tipa "šta da se radi") rekli o mom slučaju? Verovatno bi usledio savet koliko odsto da budem nasmejana a koliko odsto da ga shvatam ozbiljno - i to bi spaslo brak. Aha, važi.

Honorarni klovn

Juče je na Filoblogiji Valentina dala jedan zanimljiv (pisani) zadatak - odabrala sam prvi početak. 

Honorarni klovn

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Ne mogu se braniti što sedim i što stojim na ovoj platformi, ne mogu se opravdati ni što sam baš u ovom tramvaju, ne razumem po kom sistemu funkcioniše ono što se dešava. I zašto se dešava tako kako se dešava? Zar nisam mogao biti na drugom mestu? I zar sam morao da budem sin svog oca? I da se rodim ovde, u ovom gradu? Da mi oči budu plave? Zašto ne crne?
Često se pitam zašto je sve tako određeno. Probudim se, prvo otvorim oči, imam neopisivu potrebu za kafom, u nozdrvama mi treperi od želje za njenim mirisom, pridignem se malo... i poželim opet da se vratim u ušuškano okrilje tople posteljine. Glava mi puca od misli. Pritiskaju me, lome, gone, sateruju u ćošak u kome se osećam kao ranjena zver, neodlučna da li da se prepusti sudbini ili da uzvrati. U tom trenutku postoji izbor - da li da uradim ovo ili ono - ali samo u tom kratkom deliću sekunde, a onda prevlada nagon koji je uvek unapred određen. 
Ja reagujem tako, a moj otac bi drugačije. Rodio sam se da volim planine i zelena polja, a on more i vrele dane, sparinu čak. Kad ustane, odmah štucka svoje brižljivo negovane brkove, prodere se grlenim glasom da ga čuju i preko ulice: "Ustajte, nema valjanja po krevetu, treba da se radi. Lep je dan!" Neko će reći, oficirska navika. Nije, znam da nije, moj otac rodio se kao oficir. Možda je salutirao babici, a da je mogao da priča, pitao bi gde mu je uniforma. Na samom početku on i ja smo na suprotnim stranama. Učestvujemo u trci koja je unapred osuđena na propast. Cilj nam nije isti. Ja bih da me on prihvati, a on bi da se ja promenim. 
U stvari, i u ovom trenutku imam pravo na izbor. Mogu da ustanem umesto što sedim, mogu da izađem iz tramvaja sad, odmah, ovog trena, mogu da odem do poslednje stanice i vratim se peške do mesta koje sam odabrao (da li sam odabrao?) kao konačno odredište, mogu da se bacim pod autobus koji nas sustiže... Mogu da se vratim kući, tresnem rukom o sto i kažem ocu kako je moj život moja stvar. A mogu i ništa od toga da ne uradim.
Želim da budem iskren i kažem mu šta me čini srećnim a šta rastužuje. Međutim, on nema sluha za mene, ja sam njegovo najveće razočarenje. Sad je posegao za ucenom - ili ću ostati u kući kao svaki poslušan sin ili će me se odreći i izbrisati me iz testamenta. On zna da me novac ne zanima, samo bih voleo da prihvati moju odluku i pusti me da odem. Da odem s njegovim blagoslovom. I da me gleda kad sa svojom trupom dođem u naš grad, da se divi, smeje i aplaudira mojim skečevima i gegovima u pauzama između trapeza i krotitelja lavova. On sam se obradovao kad sam mu rekao da sam "honorarni klovn", potapšao me po ramenu kad sam dobio prvi honorar za jedan dečji rođendan: "Bravo, sine, zaradio si. Najgore je ne raditi ništa i čekati." 
A sad sve to više nije važno, bolje da sedim kod kuće, držim u rukama diplomu inženjera i čekam posao. "To je časnije nego da se glupiraš po belom svetu, da te svi vide i smeju ti se" - kaže mi. Izašao sam na kraj sa tim prvim napadom, izašao sam i s drugim kad je zamahnuo da me udari, ali onda je imao infarkt i sva moja odlučnost pala je u vodu. I majka me gleda kao zlotvora. Jedini moj saveznik iz potaje prešao je javno i glasno u protivnički tabor. 
Čime da opravdam što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima, a ja za nekoliko stanica treba da izađem i potpišem ugovor na dve godine sa cirkusom?

Izaći ću gde treba, neću izaći, izaći ću, neću izaći, izaći ću, neću...

Knjige i Sajam knjiga

Godinama već rešavam da sledeći put ne idem na Sajam knjiga, pa onda, kad ipak odem, rešim da sledeće godine (ipak) ne idem. Nek sad bude javno (za šačicu onih koji ovo čitaju) - sledeće godine neću posetiti Sajam knjiga!
Od novih izdanja malo šta vidim, teško nađem knjige koje nameravam da kupim, bankrotiram i pored silnih popusta (mada ove godine prvi put nisam kupila baš ništa), ulazim iz toplog u hladno, iz hladnog u toplo, skidam jaknu, ponovo je oblačim, srećem poznate ljude na svakom koraku, malo pričam, potom pričam mnogo, guram se po gužvi, probijam se za mesto do štanda na kome su izložene knjige za prodaju... A sve vreme mislim na sarmu koju sam ostavila na pola da se kuva, na krš i lom u kuhinji kao i pred svaku slavu. Večeras dolaze gosti, Milja kucka dok čeka da rerna završi pečenje. Prođe Sajam, rezultat - kao da sam propuštena kroz mašinu za mlevenje mesa. Spremanje slave je moj lični razlog zašto mi termin Sajma ne odgovara, ali se pitam, i da nema slave, da li treba da idem i dalje na Sajam.
Razlog da idem su popusti, a sve ostalo su razlozi protiv odlaska. Čitam i kupujem knjige neprestano. Na kraju krajeva, završila sam svetsku književnost, pa mu to dođe kao nešto što se podrazumeva. Nemam običaj da čekam neku manifestaciju da bih nakupovala đuture ono što kupujem kontinuirano tokom cele godine. Sasvim je druga stvar što sam prošle godine kupila Čehovljeve pripovetke koje su imale prazne strane (nekih pedesetak, sitnica), pretprošle rečnik koji se raspao (loše lepljen), natprošle dve knjige na "popustu" koje su koštale isto kao i u redovnoj prodaji... Očigledno je da izdavači jedva čekaju Sajam ne bi li prodali brzopotezno ono što u normalnim okolnostima ne bi nikako.
Imam novinarsku legitimaciju i uz nju ide i beneficija da u muzeje i na sajmove svuda u svetu ulaziš besplatno ili uz minimalnu nadoknadu. To jedino ne važi u Beogradu, za Sajam knjiga i Sajam nameštaja. Na Sajam nameštaja poodavno sam prestala da idem, a ni sama ne znam zašto kao zaljubljeni pubertetlija i dalje plaćam kartu za Sajam knjiga.

Ono što se na Sajmu reklamira uopšte nije ono što me interesuje - razlog više da ne idem. Nikad ne sudim o onome što nisam pročitala ili proučila, pa je tako i sad nepravedno da unapred odbacim nove knjige naših voditeljki, modnih poslenica, nabeđenih književnica (u stvari običnih spisateljica - pravim razliku u vezi s tim, tako su me učili)... ali nije ni da mi je sve nepoznato. Pokušala sam to da čitam i razmišljam o pročitanom, međutim - volim lepu književnost, beletristiku, a ne dnevnu politiku i tračeve. Kad uzmem u ruke podebelu knjigu, unapred uživam. Ove koje se reklamiraju nisu od te fele, pa još da mi se autorka i potpiše - uopšte me ne zanima. Izgubila sam volju više uopšte i da ih uzimam u ruke, ali zarad pravde, ako već hoću da ocenim da li vrede ili ne vrede, moram da ih pročitam, zar ne? Tako mi je za Marijanu Mateus bilo potrebno skoro dva meseca da joj sklopim korice, a Hiljadu čudesnih sunaca pročitala sam za nepuna tri dana. I dok sam na Marijanu zaboravila odmah, odnosno razmišljam o njoj u smislu "na šta ja trošim vreme!", o Hiljadu razmišljam i sada s vremena na vreme. Neću da grešim dušu i u startu odbacim Alimpićku, Radusinovićevu, Dedićevu... ali mi se nekako ne uzimaju u ruke, strah me. Možda su te knjige zaista dobre, moraću kad-tad da se prihvatim i toga ako nameravam makar reč da kažem o njima. Međutim, odlažem, odlažem...
Sećam se kad sam u ruke uzela Blistavo i strašno Bekima Fehmiua. Nisam ga kupila na Sajmu, premišljala sam se pa odustala, ali sam je nedugo zatim dobila za rođendan od drugarice. Šta reći? Bila sam oduševljena! Sad jedva čekam nastavak, kažu da će uskoro izaći, da je završio knjigu neposredno pred smrt.

I još jedan, ne manje važan razlog zašto više neću ići na Sajam - kartice. Gotov novac skoro i da ne vidim, platu dobijam na račun, sve plaćam karticama, petljam nešto kao i svaki građanin domovine Srbije, a na Sajmu retko ko ne prima samo gotov novac. Izdavači koji su uveli ovu "novinu" isticali su to velikim slovima iznad štandova, tek da se zna kako oni, eto, primaju kartice. Prate trendove, baš im hvala. A kad hoćeš da kupiš jednu knjigu od 400 dinara, gledaju te belo sa izrazom lica "samo to, a ja da ti ovde provlačim plastiku i da mi praviš gužvu". Pa dobro, onda neću ni da kupim. Moje pare, moja stvar.
Uostalom, mnogo više volim knjižare, u njima se zaboravim.

Milja platno beleše

Da se mi ne lažemo: džaba točak, vatra, sijalica, atomska energija... sve to pada u vodu pred najvećim izumom čovečanstva - mašinom za pranje veša. Ko je na ovom blogu pročitao više od jednog posta, mogao je da shvati kako obožavam da kuvam, pa se može pretpostaviti da mi je kuhinja centralno mesto u stanu. Za razliku od kuvanja, pranje veša, kao i peglanje i sve što bilo kakve veze ima sa vešom - ne mogu da smislim. I vrlo sam neuspešna u tome.
Đavo nikad ne spava, pa baš zato što ne volim da perem, život mi je uređen tako da najmanje jednom dnevno pustim mašinu u rad. Dobro de, to radi ona, a ne ja. Onda sledi sušenje koje ume da potraje, a peglanje, koje neke moje drugarice uspešno izbegavaju, mene je potkačilo "samo tako". Pored alergije na alkohol, alergična sam i na enzime iz praška (slična su im jedinjenja), a vrlo loše na njih reaguju i moji srednji i najmlađi sin. Jedini lek je da se sve ispegla, dooobro ispegla, ako bi moglo onim starim teškim peglama koje se greju, bilo bi najbolje, Tako mi je zapalo da peglam sve - i gaće, pa i one sa sintetičkim elementima, čipkama... To mrzim, i to svakodnevno radim, kao da sam na robiji. 
A pranje... Spisak mojih grešaka je poduži, mada je najgore što je s katastrofalnim posledicama. Kad mi je najstariji sin bio mali, pelene se nisu kupovale nego su se koristile ove pamučne koje mi se i danas vuku po kući, ovaj put kao krpe. E, te takve pelenice uspela sam da ofarbam u plavo u jednoj turi, i to skoro pa indigoplavo - zavukle se neke teget čarapice u žlebove bubnja. Toliko su bile tamnoplave, da me je jedna majka, kad smo zajedno prepovijale decu na uobičajenoj mesečnoj kontroli, pitala: "Kupili ste pelene u inostranstvu?"

Imala sam i roze fazu, ovaj put su krivci bile crvene čarapice, te moj muž dobi kao i svaki pristojan muškarac - roze gaće. Stoji on, onako u gaćama, i ozbiljno me pita: "Ženo, šta je ovo? Pa ja ni u švaleraciju ne mogu da odem. Zamisli da se skinem, pomislila bi ljubavnica da sam peder!" Ofarbala sam, ovaj put u više boja, i majice koje je najmlađi sin dobio od kluba posle takmičenja, sa sve oznakama kluba, obaveštenjem na kom je takmičenju bio... Njegovi drugovi ponosno nose te majice na treninzima, pogotovo ako ih gleda neko od zvaničnika, a jedino moje dete (jadno, nije krivo što ima ludu majku) nosi majice od davalaca krvi (moje). Upropastila sam i muževljev Navigare džemper koji nijednom (niti jedan jedini put) nije obukao, a plaćen je kao da ima zlato u sebi. Koknula sam ga u vrelu vodu i on se skupio do nano razmera. Mislila sam da će mi čoveka strefiti infarkt, a on se smejao, dok sam ja bila više mrtva nego živa od sramote. Ima još mojih bisera, ne zna im se broj.
Mašine mi se stalno kvare, to je dodatni element naše neuspešne veze. Moja majka je imala jednu mašinu preko 20 godina, i do kraja je radila kao da je nova, ali je kupila drugu zbog više programa. Moje crkavaju od preopterećenosti, puca im crevo, zapušava im se filter, ne izbacuju vodu, a jednom mi je mašina čak i eksplodirala, imala sam požar! Kupatilo u plamenu, to je trebalo videti!
Stvarno, što mi se ne kvari šporet, a isto je preopterećen?

E, sad mi je opet crkla mašina, bez ikakve nade da se popravi. Vukljam veš do svekrvinog stana, kao oni "valjam robu" trgovci, pa posle mokar veš vraćam (teško u vražju mater), kao krimosi što žele da se otarase leša u torbi. Perem i na ruke više nego pre - pa ispiram, opet ispiram, pa opet ispiram, i na kraju cedim. Puna sam žuljeva, iako imam pomoć za ceđenje. Leđa mi otpadaju, u rukama sam ojačala - mišići su mi skroz definisani (moja teretana), kolena mi sevaju (od naginjanja nad kadom, uprem se kolenima da ne klizim)... O ogorčenosti ne treba ni govoriti. Sušenje.... Pa peglanje... Uh, bože! A nas... ko vojske, nikad kraja.
Posle prvog kupujem mašinu! Koju da kupim? Da l' da ovu sledeću mazim i pazim i zovem je Đorđe?