Knjige i Sajam knjiga

Godinama već rešavam da sledeći put ne idem na Sajam knjiga, pa onda, kad ipak odem, rešim da sledeće godine (ipak) ne idem. Nek sad bude javno (za šačicu onih koji ovo čitaju) - sledeće godine neću posetiti Sajam knjiga!
Od novih izdanja malo šta vidim, teško nađem knjige koje nameravam da kupim, bankrotiram i pored silnih popusta (mada ove godine prvi put nisam kupila baš ništa), ulazim iz toplog u hladno, iz hladnog u toplo, skidam jaknu, ponovo je oblačim, srećem poznate ljude na svakom koraku, malo pričam, potom pričam mnogo, guram se po gužvi, probijam se za mesto do štanda na kome su izložene knjige za prodaju... A sve vreme mislim na sarmu koju sam ostavila na pola da se kuva, na krš i lom u kuhinji kao i pred svaku slavu. Večeras dolaze gosti, Milja kucka dok čeka da rerna završi pečenje. Prođe Sajam, rezultat - kao da sam propuštena kroz mašinu za mlevenje mesa. Spremanje slave je moj lični razlog zašto mi termin Sajma ne odgovara, ali se pitam, i da nema slave, da li treba da idem i dalje na Sajam.
Razlog da idem su popusti, a sve ostalo su razlozi protiv odlaska. Čitam i kupujem knjige neprestano. Na kraju krajeva, završila sam svetsku književnost, pa mu to dođe kao nešto što se podrazumeva. Nemam običaj da čekam neku manifestaciju da bih nakupovala đuture ono što kupujem kontinuirano tokom cele godine. Sasvim je druga stvar što sam prošle godine kupila Čehovljeve pripovetke koje su imale prazne strane (nekih pedesetak, sitnica), pretprošle rečnik koji se raspao (loše lepljen), natprošle dve knjige na "popustu" koje su koštale isto kao i u redovnoj prodaji... Očigledno je da izdavači jedva čekaju Sajam ne bi li prodali brzopotezno ono što u normalnim okolnostima ne bi nikako.
Imam novinarsku legitimaciju i uz nju ide i beneficija da u muzeje i na sajmove svuda u svetu ulaziš besplatno ili uz minimalnu nadoknadu. To jedino ne važi u Beogradu, za Sajam knjiga i Sajam nameštaja. Na Sajam nameštaja poodavno sam prestala da idem, a ni sama ne znam zašto kao zaljubljeni pubertetlija i dalje plaćam kartu za Sajam knjiga.

Ono što se na Sajmu reklamira uopšte nije ono što me interesuje - razlog više da ne idem. Nikad ne sudim o onome što nisam pročitala ili proučila, pa je tako i sad nepravedno da unapred odbacim nove knjige naših voditeljki, modnih poslenica, nabeđenih književnica (u stvari običnih spisateljica - pravim razliku u vezi s tim, tako su me učili)... ali nije ni da mi je sve nepoznato. Pokušala sam to da čitam i razmišljam o pročitanom, međutim - volim lepu književnost, beletristiku, a ne dnevnu politiku i tračeve. Kad uzmem u ruke podebelu knjigu, unapred uživam. Ove koje se reklamiraju nisu od te fele, pa još da mi se autorka i potpiše - uopšte me ne zanima. Izgubila sam volju više uopšte i da ih uzimam u ruke, ali zarad pravde, ako već hoću da ocenim da li vrede ili ne vrede, moram da ih pročitam, zar ne? Tako mi je za Marijanu Mateus bilo potrebno skoro dva meseca da joj sklopim korice, a Hiljadu čudesnih sunaca pročitala sam za nepuna tri dana. I dok sam na Marijanu zaboravila odmah, odnosno razmišljam o njoj u smislu "na šta ja trošim vreme!", o Hiljadu razmišljam i sada s vremena na vreme. Neću da grešim dušu i u startu odbacim Alimpićku, Radusinovićevu, Dedićevu... ali mi se nekako ne uzimaju u ruke, strah me. Možda su te knjige zaista dobre, moraću kad-tad da se prihvatim i toga ako nameravam makar reč da kažem o njima. Međutim, odlažem, odlažem...
Sećam se kad sam u ruke uzela Blistavo i strašno Bekima Fehmiua. Nisam ga kupila na Sajmu, premišljala sam se pa odustala, ali sam je nedugo zatim dobila za rođendan od drugarice. Šta reći? Bila sam oduševljena! Sad jedva čekam nastavak, kažu da će uskoro izaći, da je završio knjigu neposredno pred smrt.

I još jedan, ne manje važan razlog zašto više neću ići na Sajam - kartice. Gotov novac skoro i da ne vidim, platu dobijam na račun, sve plaćam karticama, petljam nešto kao i svaki građanin domovine Srbije, a na Sajmu retko ko ne prima samo gotov novac. Izdavači koji su uveli ovu "novinu" isticali su to velikim slovima iznad štandova, tek da se zna kako oni, eto, primaju kartice. Prate trendove, baš im hvala. A kad hoćeš da kupiš jednu knjigu od 400 dinara, gledaju te belo sa izrazom lica "samo to, a ja da ti ovde provlačim plastiku i da mi praviš gužvu". Pa dobro, onda neću ni da kupim. Moje pare, moja stvar.
Uostalom, mnogo više volim knjižare, u njima se zaboravim.