Sasvim slučajno sam "otkrila" Đurđu Knežević, i to preko ovog teksta koji me je ostavio bez daha. Kod Đorđa Kalijadisa sam, povodom prikaza Mandićeve knjige, ostavila komentare iz kojih je očigledno da Đurđu rado čitam, ali i da mi je poznata samo kroz publicistiku. Baš sam bila zapela da dođem i do beletristike iz njenog pera. Kako sam već imala izgrađeno mišljenje na osnovu Zamirzina, a čitajući notaciju za roman, očekivala sam ljuto feminističko štivo obojeno duhovitošću i vrlo zabavno. Malo šta, u stvari skoro ništa od toga nisam pronašla u "Mekom trbuhu".
Za početak, možda će me neko demantovati (i ja samu sebe kasnije), ali od feminizma - ništa. Bar ne od feminizma kako ga ovde zamišljamo: prikaži muškarca kao svinju a ženu kao uzvišenu biće. Iako feministkinje neprestano govore da se bore samo za ravnopravnost, u praksi se susrećem tek sa onim militantnim feministkinjama koje bi sve muškarce podavile. Zato nikad nisam bila toliko zagrejana za tu ideju, mada, ako ćemo istini za volju, o muškarcima generalno mislim sve najgore - niža su bića, imaju jednu fiziološku funkciju manje (ne mogu da rađaju)... ali ipak ih volim, ne mogu bez njih, i kad bi se skinule naslage milenijumskog pogrešnog vaspitanja, otkrilo bi se da i oni imaju dušu. Čak mi ih je u poslednjih dvadesetak godina i žao. Ne mogu da se iskobeljaju iz uloge koja im je nametnuta, a oni koji imaju mozga znaju da je realno stanje sasvim drugačije. Oni jednostavno ne mogu da odgovore zahtevima modernog društva i u pravom su raskoraku. I dalje se gleda podsmešljivo na tatu koji pegla pelene, koliko god mi pričali (samo pričali) da je to normalna stvar.
Moglo bi se pomisliti da u "Mekom trbuhu" sve vrvi od seksa. Ni to nije tačno. Seks je sastavni deo odnosa muškarca i žene koji su u vezi, i taman toliko ga i ima. Međutim, seks je ono što ih je privuklo jedno drugom, a kad su počeli da se udaljavaju, upravo na seksualnom planu ogledalo se dokle su stigli. U tom smislu, seks je početni impuls i nadalje samo lakmus papir.
Žena je kučka, bezobzirna i neurotična, jedini danak "ustaljenom stanju stvari" jeste kad je on udara. I u tim delovima romana njegov postupak se opravdava, sjajno je Đurđa razradila motivaciju junaka i njihovi postupci neizbežan su sled njihovih karaktera i u skladu su sa događajima koji im prethode. To je velika pohvala ovom delu.
Što se tiče duhovitosti, od koje vrcaju publicistički tekstovi Đurđe Knežević, ovde je nema. Ipak, ima ironije ispod prvog, pojavnog sloja, ponekad se primeti tek nadnadno. Na primer, junak koji nema ime, za razliku od junakinje koja ga ima, zamera svojoj polovini kako je obučena za odlazak u operu, čak mu je i neprijatno što je obula cipele koje uopšte ne odgovaraju haljini, a on sam sve vreme sedi u kući u jednoj te istoj garderobi, i kao očigledan primer depresije, retko se i kupa. S druge strane, Ela je likovni umetnik, ona bi trebalo da zna pravila slaganja boja, ali... slikari su obično obučeni sačuvaj-me-bože. Kad sklopite stranice knjige pomislite na debelog i zarozanog komšiju koji zamera svojoj ženi na svakom gramu viška kilaže.
Radnja je vođena unutrašnjim previranjima i puštena kroz prizmu preživljavanja junaka, s tim što je Bezimeni mnogo zastupljeniji, uostalom on je u ovoj vezi misaonije biće. Rečenice su sređene cakum-pakum, čak i one najglomaznije imaju puno opravdanje i ni u jednom trenutku ne predstavljaju kost u grlu. Ako očekujete čist psihološki roman, nećete ga dobiti, ako očekujete dosadnu knjigu kamerne atmosfere, nema ni nje, nema ni spektakla, ni suvoparnosti, ni podilaženja "što širem krugu čitalaca"... a opet - imate roman koji se lako čita i nudi teme za razmišljanje. Sasvim lične teme.
P.S. Zahvaljujem Srđanu Dvorniku koji mi je ovu knjigu doneo iz Zagreba. Verovali ili ne, nije išlo tako glatko; izgleda da se udaljenost među gradovima ne meri kilometrima.
"o muškarcima generalno mislim sve najgore - niža su bića, imaju jednu fiziološku funkciju manje (ne mogu da rađaju)... ali ipak ih volim, ne mogu bez njih, i kad bi se skinule naslage milenijumskog pogrešnog vaspitanja, otkrilo bi se da i oni imaju dušu."
ОдговориИзбриши:)))Sjajno! Miljo, zvučiš mi kao nekad Basara samo iz ženske perspektive. Dopada mi se...Respect!
Zanimljiv prikaz knjige koju nisam pročitala te ne mogu ni da je komentarišem. Slažem se u tome da muškarci jesu niža bića, kao što mislim da su uglavnom glupi. Ipak, u jednom se ne slažem, a to je da mislim da ne postoji meki i tvrdi feminizam. Feminizam je borba za prevlast. Kao što ne postoji ni ravnopravni odnos polova, niti će ga biti. Ili drugačije, žene nikada neće biti ravnopravne sa muškarcima, sve dok i same ne budu imale njihov polni organ, tj. dok se ne pretvore u sopstvenu suprotnost - muškarce. Odnosno, u najgorem scenariju dok ih ne pobiju sve. Tj. bar onaj deo muške populacije koji spada u nasilnike. Žene čine stvari koje se od njih očekuju, ispunjavaju svoje društvene uloge koje im je patrijarhat nametnuo, ali i koje im tzv. moderno društvo nameće sada. Ipak, sve su to samo krajnosti, a bolja era će da nastupi kada matrijarhat zaživi kao društveni poredak.
ОдговориИзбришиĐorđe, eh, eh...
ОдговориИзбришиRetka Zverka, ne bih ni volela da imam onaj njihov organ, zadovoljna sam svojim. :)
Feminizam kao i svaki "izam" pati od istih problema koji svaki uredjeni sistem mišljenja automatski dobije kao neželjeni bonus. Stavovi i rešenja koja drže vodu u bezličnoj masi, sasvim su pogrešna kod (većine) konkretnih slučajeva.
ОдговориИзбришиTo je uglavnom zato što se većina ljudi ni dva uzastopna jutra ne bude kao ista osoba. Kako ih onda možete "tipizirati"? Ja verujem samo u ona rešenja koja počivaju na sopstvenom menjanju i usavršavanju. I TO JE već suviše teško, a menjati druge, ili društvo? Svaka takva ideja je u startu osudjena na neuspeh.
A za knjigu si me svojski zainteresovala...
Sve ovo me podsetilo na neki razgovor koji sam vodila davno sa jedno dobrom prijateljicom. Razgovarale smo tako o svemu i svacemu. I ona je cesto koristila „Ja nisam feministkinja, ali...“. U jednom momentu sam je zaustavila i pitala „Cekaj, jel’ ti mislis da su zene kao kolektivitet inferiorne u odnosu na muskarce kao kolektivitet? Da je svaka zena inferiorna u odnosu na svakog muskarca?“ Odgovorila je da ne misli. „Jel’ mislis da postoje stvari koje treba da budu nedostupne zenama samo zato što su zene?“ rekla je da ne misli. „Da li smatras da svako bez obzira na to da li je muskarac ili zena ima pravo da traga za onim sto jeste? Da ostvaruje svoje potencijale i da ravnopravno ucestvuju u svim aspektima drustvenog zivota?“. Slozila se.
ОдговориИзбришиE, to je sustina feminizma. Iako se vec jako dugo ne govori o feminizmu, vec o feminizmima. Posto ima mnostvo razlicitih struja i pravaca. Nije u pitanju borba za prevlast. To je jedan od streotipa koje ljudi skupljaju iz npr. medija, gde se cesto bilo kakav pokusaj da se skrene paznja na nejednak tretman muskaraca i zena (zene imaju manje plate, sporije se unapredjuju, izlozene su seksualnom uznemiravanju na poslu, nasilju unutar porodice…), proglasava pokusajem da zene zavedu svoju strahovladu. U pitanju je napor da se ukinu privilegije koje neko crpi samo iz toga sto je muskarac. Svesti ljudska bica na rigidne rodne koncepte znaci redukovati njihovu slozenost i razlicitost. Svaka zena se razlikuju od svakog muskaraca; ali se svaka zena razlikuje i od svake druge zene, kao sto se i svaki muskarac razlikuje od svakog drugog muskarca. A svi zajedno smo mnogo slozeniji od nase bioloske osnove. Razmisljati o visim i nizim kategorijama ljudskih bica? Nacisticka Nemacka je jedan od radikalnih primera kakve to implikacije moze da ima. Iran takodje.
Da li to ima veze sa polnim organom? Ne, nema. Ima veze s tim sto se na osnovu toga odredjuje necija sposobnost, “priroda”, mesto u drustvu… zivotne sanse. Ima veze sa rodnim ulogama. Pa, ako je zena pametna, energicna, sposobna… vrlo lako dobije etiketu kucke, agresivne, mrziteljice muskaraca… Ah, da i feministkinje. Jer “prava zena” je osecajna, ne- racionalna, interesuju je deca, moda, kozmetika i kuvanje. I treba joj muskarac da je stiti i vodi kroz zivot. I disciplinuje po potrebi. I da, ona treba da brine o svom muskarcu, njegovim potrebama, jer se on bavi vaznijim stvarima. To sto u realnosti imamo zene koje fakticki imaju dva posla- onaj placeni i onaj podrazumevajuci, besplatni u kuci (jer obaveze u kuci su zenska stvar, zar ne?), rade kao konji… pa to je “zenska sudbina”, zar ne? E, pa nije. To je nacin na koji je drustvo uredjeno i moze da se menja. I menja se.
ОдговориИзбришиDa, svako ljudsko bice je mnogo slozenije od bilo kog teorijskog koncepta . Ali u tome i jeste stvar. Mi pricamo o drustvenim konstrukcijama, o rodnim ulogama u ovom slucaju. Drustvene uloge su ocekivano ponasanje i uvek su lokacija u odredjenom drustvenom prostoru. Naknadno se one legitimizuju prirodom ili bozjom voljom- kako ko voli.
Mozemo da caskamo o tome da li se svakog jutra budimo drugaciji, ali nacin na koji si drustveno “tipiziran”, ima vrlo konkretne posledice u konkretnim slucajevima. Jezik nam bas to i nudi. Tipizacijske sheme kojim uredjujemo “realnost” koja nas okruzuje, ali je i konstruisemo na odredjeni nacin. Jezik nam omogucava strukturisanje vlastitog iskustva o sebi i svetu. On osmisljava svet koji se za nas uvek pojavljuje kao svet nase kulture. Snabdeva nas sistemom kategorija pomocu kojih delimo svoje iskustvo i dajemo mu znacenje. Nacin na koji to radi je tesno povezan sa drustvenom strukturom (nacinom na koji je drustvo organizovano i odnosima moci) i drustvenom praksom.Proces klasifikacije obezbedjuje nacine pomocu kojih ljudi razumeju same sebe (i stvari oko sebe) i pomoću kojih delaju. Klasifikovanje je jedan vazan oblik moci, jer nacin na koji opojmljujemo, doživljavamo i osmišljavamo sebe i druge determinise nacin na koji cemo se prema sebi i drugima ponasati. Kategorije kojima se opisuju pojave nije moguce razmatrati odvojeno od pitanja moci. One poseduju politicku dimenziju zbog toga sto nisu cisto deskriptivne, vec su istovremeno normativne/ ne daju samo informaciju na koji se nacin ponasati, već kako treba da se ponasamo, jer je to normalno, prirodno../.
ОдговориИзбришиI to da li si u kategoriji vrednijih ili manje vrednih ljudskih bica ima vrlo konkretne posledice. One odredjuju verovatnocu da li ces moci da se rodis (recimo, u Kini se zbog politike jednog deteta ogroman broj zena odlucuje na abortus ako se utvrdi da je pol deteta zenski); da li ces preziveti prvu godinu zivota (ako si npr. Rom sanse ti nisu velike); da li ces imati mogucnost da se skolujes i nadjes posao; da li ces moci da nasledjujes imovinu; da li ces morati da trpis svakodnevno nasilje; da li ces biti ziva sahranjena, jer su te silovali i tako si osramotila porodicu (Iran mi prvo pada na pamet, ali nije samo Iran); da li ce ti po utrobi prckati vracare ili ces dobiti odgovarajuci medicinsku pomo,c u zavisnosti da li tvoja drzava misli da ima pravo da raspolaze tvojim telom; da li ces biti izlozena preziru zato sto ne mozes da imas decu, pa je time citavo tvoje postojanje besmisleno; da li ce ti odstraniti klitoris da nikad ne bi uzivala u seksu, jer “postene/prave zene” ne treba da uzivaju u seksu…
Meni je najlegitimnija moguca stvar da mozemo da kazemo “Hej, mene to ne interesuje. Hocu da se bavim sobom. Interesuje me samo moja privatna egzistencija”. To je potpuno u redu. To je izbor. Legitiman izbor. Ali, to nema veze s tim da li je drustvo moguce menjati. Uopste ne moramo da idemo daleko. U Srbiji (kako navodi Jovan Skerlic) do 1730. zeni nije dozvoljeno da udje u crkvu, jer je necista. Poslednja vestica je spaljena 1803. Po Gradjanskom zakoniku (vazio od 1844. do 1945.), zena je svojina muza i mora da ga slusa u svemu, muz je zastupa na sudu, muska deca iskljucuju zensku iz nasledstva, deca uvek ostaju muzu, zene sepo pravilu ne skoluju… Do pedesetih godina u Nemackoj zena ne moze da se zaposli bez pismene dozvole muza. Zene u Svajcarskoj su dobile pravo glasa 1971. Tek od sedamdesetih godina nasilje u braku pocinje da se registruje kao drustveni problem, a ne privatna stvar, nesto na sta muskarac ima pravo. Mnoge stvari koje danas podrazumevamo su relativno nove tekovine… I da, one su rezultat feminizma. Nekih zena i muskaraca koji su se borili protiv onog sto je nepravedno. Uprkos onima koji su tvrdili da je uvek tako bilo i uvek ce biti. Jer je to priroda ili bog.
Mnoge stvari koje se danas podrazumevaju, do nedavno su bile nezamislive. Mnoge stvari koje i dalje postoje ce mozda biti potpuno neshvatljive po svojoj nepravednosti nekim buducim generacijama. Ako bude dovoljno muskaraca i zena da ih menjaju. Kao sto sam vec rekla, to je izbor.
Marijana, dobro došla! Prošle godine mi je u rukama bio podlistak nekog ženskog magazina iz tridesetih godina prošlog veka o tome kako žena da popravi atmosferu u kući: tako ona kuva, pegla, pere, gaji cveće, razgova s decom... ali poseban odeljak posvećen je njenom ponašanju s mužem. Između ostalog, kad se gdin muž vrati s posla, ona ne bi trebalo da mu odmah priča šta se dešava u kući i kakve to ona ima probleme, da ga ne zamara jer on razmišlja "o mnogo važnijim stvarima". Sic!
ОдговориИзбриши