Moji roditelji su prosvetni radnici, oboje profesori istorije, i za njih je svaki 1. septembar radni dan, čak "radniji" nego ostali - nema šanse da se tad razbole ili im se nešto drugo desi pa da ih nema u školi. Uvek su imali odeljenja kojima su bili razredne starešine, što je razlog više da obavezno budu na svom radnom mestu. Tog 1. septembra i ja sam obavezno morala da budem u školi, polazila sam u prvi razred!
Moja osnovna škola u Kragujevcu, nekad "Milutin Todorović" a sad "Milutin i Draginja Todorović", tada je imala staru i novu zgradu i ogromno dvorište između njih. Danas tako veliko dvorište nema, nova zgrada postala je stara. a najnovija nova je baš velika. Ogromno dvorište bilo je prepuno đaka, njihovih roditelja i rodbine... Jednom se primaju prvaci! Bila sam jedino dete koje je potpuno samo došlo u školu, bez ikog svog! Kad sam kretala od kuće, usput sam videla Gruju, tadašnjeg druga a sadašnjeg kuma, sa svitom koja ga prati. Bili su tu njegovi roditelji, stric i strina, ujak i ujna, obe bake, jedan deda... možda i neko iz komšiluka jer ih je stvarno bilo mnooogo, premnogo. Kad sam ih videla, sklonila sam se u stranu, čekala da prilično odmaknu, da ne mogu da ih stignem. Do škole sam sretala i druge đake sa svitom koja ih prati, a ja - sama. Onaj poletni korak kojim sam krenula, postajao je sve teži, na kraju su mi noge bile kao od olova. Najednom me je bilo strah šta ću da radim. Kao da me po ulasku u dvorište čeka nešto strašno.
Čita ona po azbučnom redu, glasno. Deca se penju, opšti žamor... Videla sam i Gruju kako staje pored učiteljice, i njegovu mamu, tetka-Ljilju kako počinje da plače, baka je već uveliko plakala, stric ponosno digao glavu... Podosta dece stajalo je uz Berku, zbunjeno, pogledima tražeći roditelje u gomili. Onda učiteljica pročita: "Milja Trifunović!" Ja viknem: "Tu sam!", ali ništa se ne čuje. Glasić deteta od 21 kilograma nije mogao ni da se probije kroz onoliku graju. Ona drekne jače: "Milja Trifunović!", opet se javim, ali ništa. Sad već i galama postaje tiša, neki se okreću tražeći dete pogledom. Čika-Momir, Grujin tata, spazi me u gužvi i vikne onim čvrstim muškim glasom koji upozorava da mora da se sluša: "Tu je dete! Tiše malo!" Probije se kroz gužvu, uhvati me za ruku i otprati do pozornice. Usput je samo promrmljao: "Pa gde su Mira i Dule?" "Morali su u školu." "Pa i ja sam morao... Ništa, pile, nisi sama. Mi smo tu."
Dečak je bio Ciganče, Vlada, srela sam ga kad sam poslednji put bila u Kragujevcu. Pohvalio mi se kako mu je jedna ćerka medicinska sestra, a druga studira ekonomiju. "E, Vlado, svaka čast! Nek su ti žive i zdrave!"
U učionici smo proveli nepunih pola sata, razmestila nas je Berka, mene je naravno stavila sa Vladom, u poslednju klupu. Nemam ništa protiv poslednje klupe, u to vreme su me zvali Milja Šilja, bila sam među najvišom decom, ali Vlada je bio kao neki maleni čvorak, sitan i mršav, nije se video iza dečaka koji sedi ispred njega. Odlično se sećam tog osećaja poniženja, kad te neko u startu gurne na mesto "koje ti pripada". Začudo, ipak je tih pola sata bilo najbolje u celom tom smutnom danu. Sad me je uhvatila panika kako ćemo da izađemo - da li će ljudi da me gledaju i upiru prstom u mene. Izlazili smo opet dvoje po dvoje, držeći se za ruke. Svako je prihvatao svoje dete na izlazu, i Vladu je čekala krezuba baba koja mu je tutnula čokoladicu i poljubila ga u glavu. I mene su čekali - Grujići! Tetka-Ljilja me je čak podigla i nosila do kapije.
Hvala im mnogo! Stvarno mnogo!
S druge strane, preko Grujinog oca, nije bilo dece, tako da je Grujino rođenje bilo slavlje za obe porodice. I ostao je jedino dete zadugo. Zar onda čudi što je njegov polazak u školu bio ispraćen prasetom, pucanjem iz puške i sveopštim veseljem!
U mojoj kući, to je bilo nešto normalno, mogu ja i sama. Grujići su takođe profesori, otac srpskog jezika a majka hemije, ali su po cenu da im daju otkaz bili s detetom. Zamerali su mojima, čak se i posvađali s tatom, a majka mi se do kraja života izvinjavala: "Navikli smo da ti sve to sama..."
Od svih događaja iz detinjstva, ovaj spada u one koji se ne zaboravljaju. Polazak u školu i pogibija mog oca uvek mi ostave knedlu u grlu. Ali, imala sam i lepe, najlepše trenutke detinjstva - ujake! Ko nema ujake, ne zna koliko je to lepo!
Jaoo, zavidim ti što se sećaš tog dana. Ja sam svoj zaboravila. Znam samo da sam imala nove konvers patike. Posle se sećam da nas je učiteljica razmestila i ja sam sedela sa nekim Zoranom štreberom što su me zezali za njega, haha, bruka!
ОдговориИзбришиLijepa priča :)
ОдговориИзбришиJa se ne sjećam svoga prvog dana u školi..uopšte, prvog razreda se veoma loše sjećam, samo poneki bljesci..znam samo da sam i prvi i svaki drugi dan išao sam u školu, i da sam veoma brzo počeo da dobijam batine od ovih starijih. U drugom, pak, razredu sam počeo da mlatim ja njih, i tu sam kao bio neka faca, jer sam tukao starije od sebe.
U trećem razredu stvari su se konačno unormalile :)
Ха, сетио сам се како је једном баба пробала да ме прати први пут кад сам се сам враћао из школе (то је био можда трећи дан школе). Таман да замакнем за угао, кад се окренем и видим њу, а она се скупила, ваљда да је не приметим. Позвао сам је да идемо заједно кући :D
ОдговориИзбришиИначе сам имао предрасуду према учитељици чим сам је видео, и као за инат - она прозове мене. Али после смо били најбоље одељење, и сад ми је част што сам био њен ученик :)
Неке ствари увек остају у сећању. Дивна прича.
Sećam se polaska u prvi razred kao da je bilo juče. Mama me je odvela prvi dan, a posle sam išla sama. Učiteljica mi je bila najdivnije stvorenje na svetu, a odeljenje...znam i sada redosled đaka, onako kako smo bili upisani u dnevniku. :)) Meni je škola bila toliko važna da se recimo sećam lekcije zbog koje sam u trećem razredu dobila četvorku. Zamalo sam doživela nervni slom. Nisam nikada plakala zbog ocena, kao neka deca, ali sam bila ljuta na samu sebe. "22. decembra, 1941. u malom bosanskom mestu Rudo osnovana je Prva Proleterska Brigada..."...znam i dalje. :))) Mislim da mnogi roditelji nisu ni svesni koliko neke "sitnice" mogu da povrede dete. Sada sa celih 36 godina, zameram svojim roditeljima što nikada nisu došli na neki moj trening, a i oni su se vodili sa tim "ti si to sve sama..." :(
ОдговориИзбришиJungle, ipak se nečeg sećaš - patika-
ОдговориИзбришиMilko, tukla sam dečake sve u šenaest, a imala sam i svoju, mušku ekipu. Naravno, učiteljica se pobrinula da me prozovu - Muškarača, pa sam tukla svakog ko mi to kaže. Zamisli koliko sam se tukla. I koliko sam puta zbog toga bila u ćošku! Kod nas su se stvari unormalile tek u četvrtom razredu.
ToMCaa, i mi smo bili najbolje odeljenje, ali ne zahvaljujući učiteljici.
Charolija, blago tebi što si imala divnu učiteljicu. I moja sestra je imala jednu takvu, Vladanku. Moja je bila noćna mora. Koliko divnih ljudi mi je predavalo u životu, ali "karijeru" sam počela s jednom ogavnom ženturačom. Skoro da nije prošao ni jedan jedini čas a da me zbog nečeg nije grdila ili da nisam prestojala u ćošku. O tome nisam pričala kod kuće, ali kad me je jednom tata pitao zašto mi je sveska skoro prazna, zar tako malo pišemo u školi, rekla sam mu da ja nisam pisala jer sam bila u ćošku. Počela je da mu se steže vilica, a to baš i nije bio dobar znak, samo što sam ja mislila da je ljut na mene. Međutim, već sutradan je upao nasred časa, ja opet bila u ćošku, uhvatio učiteljicu za kragnu pred decom, sabio je u drugi ćošak i rekao joj: "Ako mi dete još jedmom bude u ćošku, prijaviću te, nigde više posao nećeš moći da nađeš. Da se više nisi usudila popreko da je pogledaš!" Vratila sam se na mesto, i stvarno me Berka od tada više nije gledala, ne samo popreko, već nikako, Bila sam kao vazduh, ali je pokušala da mi se sveti na ocenama. U trećem osnovne je jedan moj crtež pobedio na državnom konkursu, a ona mi je iz likovnog dala četvorku! Jedine četvorke u osnovnoj su mi one koje sam dobijala kod nje. Ali su zato deca čiji su joj roditelji završavali poslove, obavezno imala petice, zaslužili - ne zaslužili.
A jest ta uciteljica bila neka vjestica! Moja je bila super, stroga ali pravedna. Sjecam se da su me neke tete koje su je znale gledale sazaljivo kad bih rekla ko mi je uciteljica, a uvijek je bila super.
ОдговориИзбришиJa se ne sjecam prvog dana, ali se sjecam nekih bitnih momenata iz prvog razreda, kao na primjer kad sam se raspekmezila ispred skole jer nas je pustila ranije kuci a tata jos nije stigao po mene :) Pa je onda zabranila da dolaze po mene i pronasla mi drugaricu iz komsiluka da isem sa njom ;) Bas sam bila pekmez smotani :)
E vidiš, kako sam prvi put došao kod tebe na blog, kao da sam osjetio da imamo zajedničku banditsku prošlost :)))
ОдговориИзбришиHana, i moja sestra je plakala kad nisam na vreme stigla po nju. A njoj je učiteljica rekla: "Kako je to lepo imati stariju sestru! Nemoj da je brukaš i da plačeš." I stvarno, nikad više nije plakala, bar ne da je vide.
ОдговориИзбришиNiste vi pekmezi!
Milko, mnogo mi se dopada ovo - banditska prošlost! :)))) Tačno je, šta da se radi!
Baš si me bacila u bles sa temom, pročitala sam i Stefanov post, naravno. Moj prvi dan u školi, nije bio baš lep, kao ni tvoj. Učiteljica mi nije bila ni dobra ni loša, mi smo joj bili poslednja godina pred penziju i gledala je da se to što pre završi - to se veoma osećalo. Meni je bilo šokantno iskustvo - jedinica, rasla uglavnom u društvu sa ponekim detetom, u toj masi dece, mislila sam da ću nestati. To je to :-(
ОдговориИзбришиДраго ми је да вам је мој пост послужио као инспирација за овако диван текст. Да почнем од краја- ја, нажалост, немам ујаке... Првог дана школе са мном је била мама. Возили смо се у неком фићи и сећам се прозивке. Кад сам видео три учитељице које ће предавати српским одељењима, помислио сам: само не средња! И баш ме је "средња" закачила. Изгледала је страшно, али је била прилично праведна. Много је учинила за мене и открила је мој дар за рецитовање. Просто ми је невероватно, Миљо, колико сте детаља запамтили о том првом септембру! Иако нисте имали среће са учитељицом, морате признати да сте имали среће са дневником- за одговарање сте увек били међу последњима (претпостављам).
ОдговориИзбришиAmarilis, :)))).
ОдговориИзбришиStefane, jesam, bila sam uglavnom među poslednjima za odgovaranje, ali neki put su počinjali od poslednjeg. Sve što je imalo veze sa učenjem, izuzev fizike, bilo mi je zabavno i vrlo lako. Radila sam i više nego što traže od mene.
Žao mi je što nemaš ujake. A ja zaboravila na nane, i one su, pored ujaka, bile sjajne zvezde detinjstva.
Ja nešto i ne volim ta sećanja. Nije da nisam voleo školu, nego su se prava sećanja pomešala sa izbledelim i izlizanim crno-belim fotografijama, pa mi sve to nekako izgleda kao Sibir 1915. godine. Sećam se da sam prvi razred proveo u pravim starinskim skamijama (kao iz Vukovog vremena) i da je pod u učionici bio od "olaisanih" dasaka. Već u drugom razredu je sve to zamenjeno za malo savremenije okruženje, ali ta neka "sirotinja" me je pratila do fakulteta... Lepe uspomene su mi uvek bile vezane za put do (ili od) škole, školska dvorišta i odmore. I dan danas mi je mrsko kad me neko "prozove" po prezimenu i imenu.
ОдговориИзбришиIscitala sam sa osmehom ovo tvoje divno secanje. Ja se ne secam nicega, ne znam kako, ali negde je odletelo..
ОдговориИзбришиMiodraže, Zelena, odlično se sećam tog dana jer mi je jedna od najvećih trauma u životu, nažalost.
ОдговориИзбришиGruja me je podsetio na još jedan događaj iz prvog razreda koji sam zaboravila - dokaz u nizu koliko je sećanje individualno selektivno. Naime, učestvovala sam na takmičenju recitatora, imala lakovane cipele i rukavice od čipke, čak sam i neku nagradu dobila, a kad sam se vraćala kući usput sam se potukla s nekom decom i došla kući sa svih deset prstiju koji su virili iz rukavica! Stvarno se toga ne sećam.