Naručeno dobro raspoloženje

Preživeh prvo poluvreme slava, dolaze Nova godina, Božić, druga Nova godina, pa drugo, na svu sreću kraće poluvreme slava... Kad od oktobra krene navala proslava i prežderavanja, psihički se spremim da sve to preturim preko glave jer mi je vremenom postalo prava noćna mora. Retka Zverka me je upravo podsetila na sve to smaranje i naručenu veselost.

Kao dete najviše sam volela vreme od 29. novembra do srpske Nove godine. Za nekadašnji Dan republike slavila sam rođendan (rođena sam 25. novembra), i što sam bivala starija, rođendani su bili sve bogatiji i posećeniji. Za 18. rođendan mislim da je u kući bila cela moja generacija, pola sestrine i ostatak starijih s kojima sam se viđala po gradu. Kao neki festival u čast punoletstva! Bilo bi fenomenalno da nisam završila u Hitnoj pomoći - tad sam imala najgoru reakciju na alkohol: poplavela sam, udrvenela se i prestala da dišem. Na svu sreću, moja majka, koju nikad nisam uspela da ekspedujem van proslave, primetila je da me nema, našla me ispod nekih kaputa... Pretekoh ja, ali više ne nazdravljam, čak ni kad to može da bude protumačeno kao nepoštovanje.
Poslednji rođendan, 51. po redu, nisam ni imala nameru da proslavljam, ali me je drugarica zamolila da izađemo na neko piće, kratko, tek da se vidimo. S posla izlazim najranije oko šest (neću da kukam, ali radim u rudniku, kao pravi mali crv koji puni džepove svojim gazdama), a to je retko, tako retko. Obično izlazim u sedam, ili osam, a zaglavim i do deset, pola jedanaest... svaki dan. Nekad dođem i subotom, nekad i nedeljom. Taj dan sam izašla s posla oko pola osam, Milkica me je čekala, ali kako se načekala, otišle smo u Skadarliju, da se ona malo ugreje i pojede nešto jer je čekajući me obišla sve prodavnice, nazimila se i izgladnela. Ona skamenjena od hladnoće, ja s podočnjacima do brade... baš smo bile za izlazak u kafanu s muzikom.
Međutim, neplanirani izlasci su najbolji! Poče muzika, ispostavi se da za stolom do nas takođe slave rođendan, ali imaju baku Ruskinju, pa u njenu čast udariše po Rusima, ruskim Ciganima... Milkica i ja samo se gledamo - ništa nije slučajno. Nas dve smo zajedno radile u Jugotursu, sa Rusima. Počesmo da pevamo sve u šesnaest. Onda muzika ode do stola ispred nas, kad tamo neki Englezi, sa srpskim domaćinima. Njima u čast muzika junački odbrani boje svog zanata pa odsvira i otpeva Bitlse, Stonse... Pevamo i Milkica i ja. Već smo prekoračile vreme koje smo odredile da ćemo posedeti zajedno.
U neko doba pojavi se i moj muž, stari kafanski vuk. On je ovde kao kod svoje kuće. Za njega je pisana pesma "Kafana je moja sudbina". Nije baš da su ga poznavali svi konobari, ali dođe šef sale, pozdravi ga... Muzika valjda videla da smo "neki", pa dođe za naš sto. Naše pesme - najbolje! Za početak i kraj Vlatko Stefanovski "Eh, da imam k'o što nemam". Milkica se malo oporavila, mom čoveku ovo je bio tek start, a ja ustadoh da igram. Ako nešto volim, volim hranu i igranje. Em sam igrala, em sam pevala barabar s pevačem... Podočnjaci ostali na svom mestu, ali srce nekako živnulo.
Kaže Milkica ovom mom: "Što je Milja bila umorna, mislila sam zaspaće za stolom... A vidi sad!"
"Pusti, kurva jedna! Kako uđe u kafanu, odmah živne. Ovol'ke joj oči!"
Ostali smo do dva posle ponoći. Na poslu sam bila u pola deset. I naravno, radila sam do osam. Malo mi je glas bio hrapav i podočnjaci su dobili na izražajnosti pridružujući dužini i volumenu još izrazitiju braonkastu nijansu, ali sve ostalo bilo je uobičajeno, kao i svaki dan u rudniku.
Sumnjam da će Nova godina, pa ni Božić, a sigurno ni ona druga Nova godina nadmašiti ovaj provod.
Sve je to postalo dosadno, natopljeno kičem... Trpeza je tek nešto bogatija, ne znate vi šta ja sve spremam kad mi dođe inspiracija, i običnim danima. Meni je Nova godina već poodavno prošla, spremili smo novine i za Božić. Ko ne zna, ja sam sad u kraju januara.