Milja platno beleše

Da se mi ne lažemo: džaba točak, vatra, sijalica, atomska energija... sve to pada u vodu pred najvećim izumom čovečanstva - mašinom za pranje veša. Ko je na ovom blogu pročitao više od jednog posta, mogao je da shvati kako obožavam da kuvam, pa se može pretpostaviti da mi je kuhinja centralno mesto u stanu. Za razliku od kuvanja, pranje veša, kao i peglanje i sve što bilo kakve veze ima sa vešom - ne mogu da smislim. I vrlo sam neuspešna u tome.
Đavo nikad ne spava, pa baš zato što ne volim da perem, život mi je uređen tako da najmanje jednom dnevno pustim mašinu u rad. Dobro de, to radi ona, a ne ja. Onda sledi sušenje koje ume da potraje, a peglanje, koje neke moje drugarice uspešno izbegavaju, mene je potkačilo "samo tako". Pored alergije na alkohol, alergična sam i na enzime iz praška (slična su im jedinjenja), a vrlo loše na njih reaguju i moji srednji i najmlađi sin. Jedini lek je da se sve ispegla, dooobro ispegla, ako bi moglo onim starim teškim peglama koje se greju, bilo bi najbolje, Tako mi je zapalo da peglam sve - i gaće, pa i one sa sintetičkim elementima, čipkama... To mrzim, i to svakodnevno radim, kao da sam na robiji. 
A pranje... Spisak mojih grešaka je poduži, mada je najgore što je s katastrofalnim posledicama. Kad mi je najstariji sin bio mali, pelene se nisu kupovale nego su se koristile ove pamučne koje mi se i danas vuku po kući, ovaj put kao krpe. E, te takve pelenice uspela sam da ofarbam u plavo u jednoj turi, i to skoro pa indigoplavo - zavukle se neke teget čarapice u žlebove bubnja. Toliko su bile tamnoplave, da me je jedna majka, kad smo zajedno prepovijale decu na uobičajenoj mesečnoj kontroli, pitala: "Kupili ste pelene u inostranstvu?"

Imala sam i roze fazu, ovaj put su krivci bile crvene čarapice, te moj muž dobi kao i svaki pristojan muškarac - roze gaće. Stoji on, onako u gaćama, i ozbiljno me pita: "Ženo, šta je ovo? Pa ja ni u švaleraciju ne mogu da odem. Zamisli da se skinem, pomislila bi ljubavnica da sam peder!" Ofarbala sam, ovaj put u više boja, i majice koje je najmlađi sin dobio od kluba posle takmičenja, sa sve oznakama kluba, obaveštenjem na kom je takmičenju bio... Njegovi drugovi ponosno nose te majice na treninzima, pogotovo ako ih gleda neko od zvaničnika, a jedino moje dete (jadno, nije krivo što ima ludu majku) nosi majice od davalaca krvi (moje). Upropastila sam i muževljev Navigare džemper koji nijednom (niti jedan jedini put) nije obukao, a plaćen je kao da ima zlato u sebi. Koknula sam ga u vrelu vodu i on se skupio do nano razmera. Mislila sam da će mi čoveka strefiti infarkt, a on se smejao, dok sam ja bila više mrtva nego živa od sramote. Ima još mojih bisera, ne zna im se broj.
Mašine mi se stalno kvare, to je dodatni element naše neuspešne veze. Moja majka je imala jednu mašinu preko 20 godina, i do kraja je radila kao da je nova, ali je kupila drugu zbog više programa. Moje crkavaju od preopterećenosti, puca im crevo, zapušava im se filter, ne izbacuju vodu, a jednom mi je mašina čak i eksplodirala, imala sam požar! Kupatilo u plamenu, to je trebalo videti!
Stvarno, što mi se ne kvari šporet, a isto je preopterećen?

E, sad mi je opet crkla mašina, bez ikakve nade da se popravi. Vukljam veš do svekrvinog stana, kao oni "valjam robu" trgovci, pa posle mokar veš vraćam (teško u vražju mater), kao krimosi što žele da se otarase leša u torbi. Perem i na ruke više nego pre - pa ispiram, opet ispiram, pa opet ispiram, i na kraju cedim. Puna sam žuljeva, iako imam pomoć za ceđenje. Leđa mi otpadaju, u rukama sam ojačala - mišići su mi skroz definisani (moja teretana), kolena mi sevaju (od naginjanja nad kadom, uprem se kolenima da ne klizim)... O ogorčenosti ne treba ni govoriti. Sušenje.... Pa peglanje... Uh, bože! A nas... ko vojske, nikad kraja.
Posle prvog kupujem mašinu! Koju da kupim? Da l' da ovu sledeću mazim i pazim i zovem je Đorđe?