Tragom dve vesti

Proteklog petka pročitah u dnevnoj štampi vest o tome kako su zabrinuti građani prijavili otmicu dečaka. Navodno ga je mladić šamarao i na silu odvukao u kola i onda su se odvezli. Scena se dešava ispred Bežanijskog groblja, a građani su zapisali i tablice. Sad nastupa američki scenario sa jurnjavom policije prema otmičaru, saznanje na koga se vodi vozilo, adresa, odlazak... I na kraju se ispostavilo da se radi o mladiću od 27 godina koji je lupio mlađeg brata (12 godina) po glavi ne bi li ušao u kola, da idu kući. Od početka do kraja vesti od nekoliko rečenica smenilo mi se nekoliko raspoloženja, od zabrinutosti do napete akcije i na kraju do srećne završnice. Zamišljam samo moju decu kako jedan drugog svakodnevno čvrkaju po glavi i skoro da mi je bilo smešno. Ali me je s druge strane obradovalo saznanje da je to prijavljeno. Šta da se nije radilo o braći, već da je stvarno bila reč o otmici? Eh, da su tako "revnosni građani" zvali i kad su tukli Teofila Pančića možda bi se batinaši uhapsili na licu mesta, bio bi to "korpus delikates", pa sad ne bi morale da se igraju prezapetljane pravničke igre da li su ili nisu ovi koje su uhvatili pravi. Sad će neki advokat da se proslavi - na tuđoj nesreći, naravno. Nikad, stvarno nikad ne bih mogla da budem advokat, niti grobar, lekar, vojnik, policajac, bilo kakav inspektor (od sanitarnog pa sve do policijskog)... naravno, ne bih mogla da budem ni degustator alkoholnog pića, ali to već nisu moralni nego fiziološki razlozi.

Druga vest koja mi je pobudila pažnju da o njoj razmišljam i posle čitanja, bila je odluka da se Evi Ras ukine porodična penzija od celih 18.000 dinara (o ovome pročitajte odličan tekst na http://www.mahlatblog.com/lex-talionis )! I da nisam lično pogođena, a jesam, opsovala bih svakako na ovu vest. Pazi, molim te, čega su se dosetili - zarađuje dodatno i ta zarada premašuje penziju! Pa šta? Ako može neki debelguzi profesionalni foteljaš da sedi na dva mesta i za to dobija dve plate, zašto ne bi neko ko ima višestruke talente sebi obezbedio bolji život? Uostalom, ona svojim slikanjem i pisanjem nikome ništa ne otima, a ovi profesionalni teoretičari čije greške tek treba da iskijavamo, otimaju nekome radno mesto, nama, iz naših ličnih džepova otimaju pare, i još oni da mi odlučuju da li mogu dodatno da radim ili ne mogu - e, pa, izvin'te, ali to je čist bezobrazluk, čak ste i premašili najprimitivniji primitivizam.

Kad sam sklapala ugovor o radu sa firmom u kojoj trenutno radim, morala sam da potpišem i da neću raditi slične poslove u drugim kućama, što je sasvim u redu. To je klasični sukob interesa. Ne mogu da pišem i za svoje i za neke druge novine, ali... mogla bih na primer da lektorišem, tu nema sukoba interesa. Međutim, ne može. Ne može ništa, ni slično. OK, trebalo je da pitam da li mogu da pričam, jer i to je neka reč. Doduše, nije pisana. Za blogove ništa ne piše, uostalom ovo i nije neka konkurentska kuća, pa sam se raspisala kao nezdrava. Objavila sam i roman, a da nisam pitala. Niko ništa nije ni rekao. Moja kuma lepo je primetila: "Izgleda da sankcionišu samo ono što im se prijavi." Sad za drugi roman samo kukam, ništa ne preduzimam, ali nisam ni pametna kome da se obratim. O tom, potom - mnogo je tužna i žalosna ta izdavačka priča i niko te ne zarezuje ni za suvu šljivu ako im ne donosiš "Da Vinčijev kod". A što tek niko od ovih koji odlučuju o štampanju ništa i ne pročita... Stvarno je to mnogo tužna priča. Drugi put o tome.
I tako, našla sam se lično pogođena sudbinom Eve Ras, jer sam stalno maštala o odlasku u penziju, i kako ću tad da radim šta ja hoću, pitanje je samo inspiracije i umeća. I šta sad? Da sačekam šest banki još sluđenija nego što sam sad? Ako mi penzija bude kao njena, neću moći ni novine da kupujem. Valjda će pamet da me služi i valjda će ovi lopovi da nam se skinu sa grbače, pa da se radujem penziji. Stvarno joj se radujem, iako je daleko.