Iz čega spremaš opštu kulturu?

Raspodela pameti je posao koji je bog najbolje uradio od svih poslova koje je radio - niko se ne žali da je nema dovoljno. Ovo je jedinstven primer da je i vuk sit i ovce na broju! E, sad, sasvim je drugo pitanje šta ko podrazumeva pod pameću. Psiholozi su mi objašnjavali da postoje razne vrste inteligencije i da mudar čovek na primer uopšte ne mora da bude inteligentan, jer je svu pamet skupio samo na osnovu iskustva, pa bi to bila neka vrsta pragmatične pameti. Znam mnoge ljude koji se u životu vrlo lako snalaze, hvataju u letu šta je ko hteo da kaže ili umeju da iskoriste okolnosti kao pravi stratezi, ali ako biste im dali jednačinu sa dve nepoznate, bili bi u velikom problemu da je reše. Apstraktni pojmovi ne dolaze u obzir, oni shvataju samo ono od čega imaju koristi. Male sive ćelije rade samo u tom smeru i samo na taj izazov; to im je kao šteker u koji se uključe i - zasvetle u punom sjaju. Sa onim iksićima, ipsilonićima i zetićima uopšte ne znaju šta da rade, to ne može da se unovči i to se ne jede.

Od svih poslova koje sam radila, profesorski mi nekako najviše pristaje, uostalom krv nije voda, i ubeđena sam da sam taj prosvetarski gen nasledila. Viđala sam i ovakve i onakve đake, ali ne mogu da grešim dušu i kažem da su oni kojima jezik nije bio svetla tačka glupi. Jednostavno, za taj nauk nemaju razvijenu vijugu i potrebno im je mnogo više nego onima sa razvijenom da postignu rezultate koji opet nikad neće biti tako dobri kao onima koji imaju razvijenu vijugu. I zato, koliko ko uči uglavnom nije nikakvo merilo. Svako od nas ima makar jednu oblast u kojoj mu sve ide lako, i bez nekog naročitog napora. To naravno ne znači da ne treba ništa raditi jer ste "prirodno pametni". Užasavali su me roditelji koji su za svoju decu govorili kako su pametna, jer sve ono što može da se ukapira, to sve lako savladaju, a oni predmeti koji moraju da se uče, e, tu se baš nisu iskazali. Obično kao primer uzmu istoriju ili geografiju, ređe biologiju. Sad se stidim toga, ali nekad sam bila i vrlo netaktična, pa im govorila: "Hajte, molim Vas, pa istorija se ne uči. Ni geografija. Biologiju sam ja morala da učim, ali neki drugi sve shvate na času. I fiziku sam morala da učim, a Vaše dete možda ne mora." Uglavnom sam nastupala sa velikom dozom nadrnditisa. Ali, na drugim stranama sam vadila fleke svog karaktera, pa je uvek sve dobro prolazilo.

Ne ide mi u glavu kako ljudi ne shvataju da ima stvari koje se podvode pod opštu kulturu i da jednostavno MORAJU da se znaju. Tako se jedna majka bunila što dete nema peticu iz istorije "kad ne pamti godine, mogla bih i potvrdu da donesem". A profesorka istorije je bila toliko blaga i dobronamerna da je to čudo jedno, čak i previše. Zato su se valjda toliko i brecali na nju. Na mene nisu smeli ni da se žale, jer bih odmah potezala pitanje pismenosti. U startu zavežu i ne smeju dalje ni da zucnu. Na kraju se sve završi tako što ih tešim kako ću da im opismenim dete, i to im garantujem. A mali koji "jednostavno ne pamti godine, mogla bi majka i potvrdu od lekara da donese" nije znao kad je bila Kosovska bitka niti je mogao da ubode vek kad se desila Francuska revolucija. Za Rusku je pogodio vek, i da je bila na početku veka, ali godinu... I? Naravno da ne može da ima peticu! Nije ga pitala za datum rođenja Sulejmana Veličanstvenog niti kad se oženio Džordž Vašington niti datum smrti Tadeuša Košćuškog niti kad je dopao tamnice Riga od Fere... pitala ga je za godine koje jednostavno moraju da se znaju, kao kućni broj telefona. Po meni, i četvorka mu je bila mnogo, ali... rekoh da je profesorka bila blaga i dobronamerna.

Provuku se tako deca kroz osnovnu školu, svi odlični, svi za sve talentovani, svima sve lako ide. Onda dođu u srednju školu, gde se ne zna ko je od koga gori u celom procesu obrazovanja, a najgori ispadnu profesori. Donekle je to i tačno. Istini za volju, nisu oni mnogo drugačiji od ovih iz osnovne škole, ali više dolaze do izražaja sve mane naše prosvete, jer sad imaju posla sa buntovnim tinejdžerima, a zadržali su onaj svoj kruti profesorski stav sveznajućeg boga i bogomdanog autoriteta (sic!). Jedino što je pozitivno, to je da deca shvate kako pojma nemaju, uglavnom, pa oni koji žele da se obrazuju, ali ne samo kroz sticanje diploma, već da stvarno nešto znaju, počnu da rade na svom obrazovanju. A oni drugi ostanu ukopani, ljuti na ceo svet, na sebe malo ili nimalo a najviše na profesore.

Sledeća stepenica je fakultet. Prva velika proba je prijemni ispit. Nema više svezaka za prijemni iz kojih mogu da se uče pitanja, sad se ne zna šta može da padne na testu. Vrhunac je pitanje jedne devojke koja se spremala za Filosofski fakultet: "Iz čega spremaš opštu kulturu?" Tu na videlo izbije "kako ne pamte brojeve, može i potvrda da se izvadi" i kako ne čitaju novine i kako su mnogo učili a bez ikakvog razumevanja. I nema opravdanja tipa "nisam tad bio u školi", "mi to nismo učili", "profesor me mrzi", "to je glupo"...

U renesansi je postojao pojam hommo universale koji je označavao čoveka eruditu, ali koji isto tako i - živi život. Po meni, najbolji primer je Fransoa Rable. Uostalom, "Garganuta i Pantagruel" slavi život, i te kako ga slavi! Rable je bio lekar (za ono vreme avangardni - proučavao je anatomiju na leševima), pravnik od struke, filosof, poliglota, religijski teoretičar... ali isto tako i ženskaroš, voleo da pojede (i da se prejede), da popije (i da se napije), fizički snažan (i da se pobije u krčmi)... gigant! Ali, nisu svi Rable.
Ili Stiven Hoking koji, iako paralizovan, ima i decu, i zaljubljuje se, i piše pesme, i priznaje da mu se i dalje zaustavi knedla u grlu kad čita Dostojevskog, i poželeo je da oseti bestežinsko stanje u pravom vasionskom brodu, pa su mu to omogućili... a samo nam je malo bolje pojasnio vasionu, tek onako uzgred. Ima još živućih hommo universalea na planeti Zemlji, i biće ih, međutim to svakako nisu oni koji se pitaju iz čega da spremaju opštu kulturu. Ali potencijalno jesu oni koji nemaju sve petice, na fakultetu profesore "hvataju" na šarm i rečitost i... "ništa" ne uče. Njima se sve lepi ne zato što su "prirodno pametni" nego zato što imaju dobru osnovu, postavili su temelj na kojem će sagraditi kuću. A taj temelj je razmišljanje o usvojenom znanju kako bi moglo da se nadgradi. Petica nije garancija, pogotovo ako je dobijete uz opravdanje "da ne pamtite brojeve, možete i potvrdu da donesete".