Od plus do minus beskonačno

Utorak, 4. maj, bio je vrlo čudan dan - prvi radni dan posle praznika, prelepo veče na Kolarcu i užasno nerviranje zbog zlog Zagorca. Jake a oprečne emocije, stopljene sa postprazničnim umorom pre su ličile na dan proveden na psihijatriji nego na neki uobičajeno stresni, takozvanu svakodnevicu.

I dok sam u čudu gledala kako grob istorijskog falsifikatora obilaze i ljudi koji se nisu ni rodili kad je umro, i oni koji žive hiljadama kilometara daleko ali ne propuštaju priliku da se poklone senima "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" (posebnu pažnju treba obratiti na narodnosti), i kako su svi složni u oceni da se tada živelo "mnogo, mnogo bolje"... imala sam želju da počnem da razgovaram s televizorom kako je to nekada činila Majkica, moja baba-tetka. Vrlom maršalu, mašin-bravaru, od milošte prozvanom i Čeda (ko bi rekao da će imati tako providnog naslednika), usred Beograda odaje se pošta kao nekom junaku! Na ovom blogu, u nekoliko navrata, posvetila sam mu pažnju koju (ne) zaslužuje. Da nije bilo tog Druga Starog ne bi bilo ni poslednjih ratova koji se, nažalost, nisu završili, Hrvatska bi morala kao i Nemačka da plaća ratnu odštetu pa tek kad okaje sopstvenu prošlost mogli bismo da gradimo zajedničku budućnost (verujem, lepu), ne bi oni silni ljudi koji su nekada držali privredu stradali po kratkom postupku, četnici bi bili smešteni tamo gde im je i mesto (umesto što su bili prokaženi, da bi danas, valjda u ime pokajanja, bili glorifikovani - a ni jedna ni druga opcija nisu istinite), s Kosova ne bi bili oterani Srbi kojima je trajno oduzeta dedovina i ne bi se Albanci naseljavali u kamionima isporučivani, napredovali bi oni koji imaju znanje i veštinu a ne oni koji su podobni... Takvo jedno istorijsko đubre i posle 30 godina od smrti od nekih ljudi uživa poštovanje! I zauzima desetak minuta vremena u udarnoj informativnoj emisiji!
Tog istog dana bilo je i predstavljanje knjige Marine Rajević Savić, Dok anđeli spavaju, pravljene na osnovu njenih emisija pod istim nazivom prvo na Trećem kanalu a zatim na BK TV. Kolarac je bio dupke pun, i, što je najinteresantnije, bilo je raznolikog sveta, počev od crkvenih velikodostojnika pravoslavne i muhamedanske crkve, do nekih političara i javnih ličnosti. E, u tim javnim ličnostima je kvaka. Za razliku od javnih ličnosti koje su javne zato što svoju intimu svima nama istresaju u lice, pa se bavimo tričarijama poput onih s kim se zabavljaju, koju garderobu nose, na koja mesta izlaze... a u stvari uopšte niko ne zna čime se bave, ovaj put su to bile arhitekte koje su pravile zgrade koje ostaju i našoj deci što po lepoti što po upotrebnoj vrednosti što po istorijskom trenutku koji su obeležile; pa operski pevači; TV lica koja su imala svoje autorske emisije iz kojih je pored zabave ponešto moglo i da se nauči; književnici; slikari... Svi oni zaista su javne ličnosti, a ne neki lažnjaci.

Naravno, išla sam sa Bubom, drugaricom "za kulturno uzdizanje". Posle večeri na Kolarcu rekla je kako se "davno nije tako lepo provela". Ispred nas sedela je Olivera Katarina koja je ličila na dete u poslastičarnici, širom otvorenih očiju, iza nas bile su neke srednjoškolke, a sa strane jedan profesor sa Filosofskog fakulteta sa lepšom polovinom i neke dve drugarice, baš poput Bube i mene.
Emisiju Dok anđeli spavaju nisam gledala redovno, ali... ako slučajno naletim na nju menjajući kanale, po pravilu se zadržim i odgledam je do kraja. Nekad me privuče sagovornik, nekad tema, nekad Marinin pristup. Ona nikada nije postavljala pitanja kojima bi provocirala sagovornike niti ih je ikada dovodila u neprijatan položaj, ali je činjenica da su svi nekako bili izmešteni iz onog klišea koji o njima vlada. Tako smo imali priliku da vidimo kako vladika Grigorije igra fudbal, Ljuba Tadić se bori sam sa sobom i "priznaje" da je bipolarna ličnost, ali je, eto, glumac, pa to može da prođe, Mira Alečković nesvesno se predstavila kao strastvena žena, Peđa Ristić neumorno radi iako prezire rad... I, kako reče profesor Jerotić, jedan od gostiju, u njenim emisijama samo je naslov sladunjav, jer deca nisu anđeli, možda samo ona do tri godine. Moram da budem i pristrasna i kažem kako mene posebno oduševljava način na koji govori Marina Rajević, profesionalna deformacija. Njena rečenica je jasna, čista, jezgrovita, akcenat savršen, a boja glasa prelepa. Uz sve to, ona je i perfektno vaspitana i smirena. To ne znači da se sa njom nećete nasmejati, kao u prilogu o profesoru Bajčetiću ili možda još bolje u onom o Momi Kaporu. Smatram da je duhovitost ogledalo inteligencije, a ona je očigledno inteligentna, pa je još i odlično obrazovana. Iz njenih očiju miluje blagost, sluša ljude s kojima razgovara, ide u dubinu umesto da talasa po površini. Slažem se da je naslov sladunjav, ali su teme ponekad i bolne, a definitivno su "jake". Posle odgledanih emisija osećate se bolje i plemenitije, one imaju onu silinu koju je imao i patrijarh Pavle - njegove reči su bile blage ali nisu gubile ništa od ubojitosti jer su bile "svaka na svom mestu", bez ikakvog bežanja i dodvoravanja dopadljivosti.
Veče je počelo prikazom Marinine rodne kuće u Peći, sa predivnom Rajevića baštom, dok su joj deca bila mala i bila živa baka, Vera Rajević, čuvena profesorka francuskog iz pećke gimnazije. Sledio je snimak dvadesetak godina kasnije, sa potpuno uništenom baštom, jednim izgladnelim psom koji se vuče po ostacima ruinirane kuće i na jednom razbijenom prozoru, tek na tren, Marina koja stoji i gleda to rasulo. Očekujete da je sledila osuda? Ne, nije bilo nijedne reči povodom toga, uostalom, to nije bio njen prilog već Marka Jankovića, legendarnog voditelja Studija B.
Nije se pominjao ni njen muž, čuveni Dule Savić (sećate se kako je ceo stadion skandirao Du-le Sa-vić?), jer - on te emisije nije pravio kao što po njima nije ni knjigu napisao. On je druga tema, i stvarno je časno da se ne pominje. Bar ne sada, i bar ne u vezi sa ovom večeri. A veče je bilo prijatno, obično i opuštajuće, a ipak - toliko različito i drugačije od svega čemu sam svakodnevno izložena.
Od preko 200 sagovornika, u knjigu je stalo tek njih tridesetak, stoga žarko želim da objavi još neku knjigu u koju će stati i ostali.