U zadnji čas, svima pod kožu (I. Mandić: "U zadnji čas")

Iako je o "autobiografskom rijaliti šou" Igora Mandića "U zadnji čas" već bilo dva odlična prikaza, ovde i ovde, ne mogu da odolim da ne napišem koju ne samo o knjizi već i o autoru, a pogotovo o vremenu kad je bio najaktivniji. Već prva rečenica pobuđuje sumnju - šta znači to "najaktivniji" - a sumnji ima na svakom koraku ove pseudoautobiografije, što joj upisujem kao najveću vrlinu.
Davnih sedamdesetih prvi put sam videla Igora Mandića, i to na TV-u. Bila sam još dete koje nije moglo da zna šta taj čovek radi, ali se dobro sećam da sam se tad prvi put suočila sa slikom intelektualca koji ne mora da izgleda zarozano i slabašno ili predebelo, s velikim tamnim podočnjacima, finim manirima... Pričao je tako lepo, navodio je na razmišljanje i kad se slažete i kad se ne slažete s njim (što je presudan talenat jednog polemičara), a očigledno i obrazovan - nije bilo dvojbe: ovo je čovek koji pobuđuje pažnju. Kasnije sam se potrudila da pročitam nešto od njegovih kritika, i uvek me je ostavljao u teškom razmišljanju, neki put zato što se u potpunosti slažem s njim, neki put zato što mislim da se nalupetao, neki put zato što je bio zanimljiv, neki put pre svega duhovit, a najčešće je davao toliko informacija koje nisu zbunjivale, već su naprotiv otvarale apetit za novim knjigama. Da, zaboravih da napomenem - uglavnom su to bili njegovi prikazi knjiga, i mislim da je od svih kritičara bio najplodniji, najuzbudljiviji, najnezavisniji... Za mnoga imena savremene književnosti saznala sam upravo od njega. Ako je neko popularisao književnost, to je sigurno bio on. I ne treba da mu bude zahvalna samo Hrvatska, nego i Srbija, Bosna, Crna Gora... Čovek je očigledno pročitao tone knjiga i pisao o njima trudeći se da bude što objektivniji. Ovo bi trebalo da se podrazumeva, međutim danas se uglavnom piše po nalogu, pa se vodi računa ko je u kojoj kući, pa ko za koga radi, pa da li će i samom autoru prikaza zatrebati nešto... nekad... ne valja se zamerati... Igor Mandić je u tom smislu možda i najnepotkupljiviji kritičar ikad prethodne Jugoslavije. Da se razumemo: s nekim njegovim prikazima ne slažem se uopšte, ali je on svoje mišljenje obrazlagao, uvek je imao stav i nikada se nije ulizivao. Neko bi rekao - hrabar čovek, ali mislim da to nije stvar hrabrosti već karaktera, a od sebe se jednostavno ne može pobeći.
Kao i svaki radoznali intelektualac, nije ga zanimala samo jedna stvar, na primer književnost; pisao je i o muzici (prijatelji koji su završili muzičku akademiju, stručnjaci, kažu mi da njegove kritike ozbiljne muzike imaju i "telo i dušu"), i o kulinarstvu ("Bračna kuhinja" koju on pomalo ismeva, odlična je gastro literatura - tu sam već i sama stručnjak), i o vinu, i o erotskom i pornografskom... O čemu god da je pisao, radio je to kako treba, nije bio šarlatan. U "U zadnji čas" podruguje se sebi pišući kako je sve morao da isproba pa od krupnog postao debeo, a od ljubitelja i poznavaoca vina prava ispičutura.
Koliko god delovao nadmeno, u stvari je samoironičan, i to radi toliko otvoreno da deluje kako se igra. Ja sam ga shvatila vrlo ozbiljno jer se i sama sećam nekih epizoda o kojima piše. Na primer, njegovog "antirijaliti voditeljskog poduhvata" "Moja malenkost..." na 3K, koji je mogla da gleda tek polovina Beograda. Nekih emisija odlično se sećam, na primer one sa Bogdanom Tirnanićem, koja mi se i nije svidela toliko, mada nisam stekla utisak da su obojica bili pijani, kako su kasnije novine pisale. Iako mi se nije svidela, odgledala sam je do kraja, ostavljajući sav drugi posao. Jednostavno, Igor Mandić je harizmatičan i to mu niko ne može osporiti.

"... kad D.K, izražavajući prosječno mišljenje svoje generacije, 'teoretizira' o tome kako publicitet omogućuje slavu i prodor - bez obzira na talent i vrijednost proizvoda - e, tu nažalost, upada u banalnu teoriju manipulacije, koju su iskristalizirali elitisti, kako bi omalovažili uspjehe zvijezda masovne kulture. U stilu 'to je lako, ali glupo, mogao bih i ja, ali neću', oni proturavaju verziju da je uspjeh 'šunda' ili mediokriteta rezultat reklame, koja se njima samima gadi, iako im je nitko ne nudi. Naprotiv, svaki je 'uspjeh' u funkciji neke vrijednosti, tj. on nije lažan, nego je točno na razini potrebe - kojoj se ULAGUJE. (...) Kaže D.K. da 'osrednje obrazovani obični lukavac može sačiniti romančić koji će se izvrsno prodavati...'. Zaboga, gdje je taj recept? Ja bih ga kupio." A sve to povodom osporavanja samog Igora Mandića. Čak za taj tekst u "Poletu" (u stvari pljuvačinu o njegovom otvaranju izložbe Mome Kapora u Zagrebu) Mandić kaže da nije loš.
I o najbolnijim trenucima u svom životu I. M. piše autoironično, na primer povodom boravka na birou rada, u Slobodnoj Dalmaciji daje oglas u kome nudi "intelektualne usluge po nahođenju poslodavca", a između ostalog voljan je i "pripremati i pisati doktorske, seminarske i diplomske radove"... Zamišljam bilo kog drugog na njegovom mestu (ugrožena egzistencija, ime na crnoj listi...) i nasmejem se onako malo, na stranu, kako se verovatno i on sam sebi smeje.
Ali sam se zato stvarno smejala njegovom "uzvraćanju udarca" feministkinjama - one naime, uvek pišu o prvoj menstruaciji, pa se i on priključio, a kako nije imao iskustva "proizvođenja u ženu", opisao je svoje "proizvođenje u muškarca", prvo ejakuliranje, kako ga je Vučo nazvao "ajkuliranje".
Bolan momenat je i urednikovanje u "Vjesniku" koje je propratio podjebavanjem samog sebe. Čak je ponudio i novinske isečke, citate iz jedne knjige o tome... Sve dokumentovano, a u slavu svoje naivnosti, kako je on naziva - čarličaplijevske. Kad se prevede, priznao je sebi da je - glup. Ali, i to je ljudski.
Svi delovi u kojima piše o ženi Slavici i preminuloj ćerki Adi odišu nežnošću, ali onom pravom. Nije to kao u holivudskim filmovima, sa muzičkom podlogom i promenom svetla - ovo je stvarno, pa i to ponekad samoironično.
Za kraj, jedini je za koga znam s bratske hrvatske strane da ne piše ono ružno - srbijanski, Srbijanci... već je svuda kako treba - srpski, Srbi... Ovo ne bi trebalo da bude kompliment već da se podrazumeva, ali eto, kompliment je. Hrvaćani to ne bi shvatili, ali Mandić, Hrvat, shvata. Uostalom, Mandić jeste provokativan, međutim i dobro vaspitan. U svemu što radi klizi po ivici, ali nikad ne prelazi granicu dobrog ukusa.