Ptičica!

Na svim dokumentima koje imam, izgledam kao da su me priveli u policijsku stanicu posle neke tuče kojoj je prethodilo teško pijanstvo! Tačno tako izgledaju moji novi biometrijski pasoš i lična karta. Prethodna lična karta bila je "nije mi dobro" fotka, a ona pre nje "nisam se sasvim razbudila". Pasoš koji sam vadila u vreme "nisam se još razbudila" lične karte, iako je fotka snimljena sa samo dva dana razlike, u stilu je "kako smo se ubili sinoć". To mi nije strana faza, u stvari je jedna od najčešćih od ovih nenormalnih. Kad se samo setim, dok sam radila u školi, koliko puta sam sa raznoraznih slava i proslava Srpske nove godine dolazila direktno iz kafane na časove! Polurasturena frizura, glas kao u operskog pevača teški bas (to je ono kad zvučite kao da govorite iz bureta), a na meni večernja garderoba - cipele sa štiklom zavidne visine, šljokice, nakit... Sve je tu, samo što ja nisam na pravom mestu.

Danas mi je službenica u banci, držeći moju novu ličnu kartu u ruci, rekla: "Gospođo, promenite sliku! Ne ličite na sebe."
Kad god gledam emisije u kojima pokazuju zvezde koje su uslikali u stanici milicije ili u nekim situacijama koje nisu za pokazivanje, svi se smeju, a meni nešto žao. Tačno znam kako im je. Rođena majka mi je jednom rekla da pokušam da zamenim dokument, skandalozno izgledam. Naime, dok sam radila u Jugotursu koji je tada bio peta turistička agencija na svetu, imali smo jedne godine propis da svi oni koji obilaze stacionare, dolaze u dodir s drugim turoperaterima i na bilo koji način treba da se zna za njih kako ne bi nosili crveni karanfil u levom džepu sakoa da ih saradnici prepoznaju, moraju da se slikaju, pa su tako snimili i mene. Kad su o tome odlučivali, bila sam u Italiji sa nekom grupom Rusa, vratila se u Beograd bukvalno samo da se presvučem pa odjurila za Moskvu na dva dana.

Vraćam se na posao da nastavim kancelarijski život, kad - moraju odmah da me fotografišu, to je poslednji dan za slanje legitimacija na izradu. Dobro, nije problem, nek me fotografišu, ali molim da me neko sredi u foto-šopu, makar da mi skine crvene pečate s lica i malo mi izbeli roze uši. Upravo tako sam izgledala, poput uskršnjeg jajeta, sva šarena, s akcentom na crvenoj boji. Dobila sam alergiju kako smo došli u Moskvu, a sumnjam na posteljinu hotela u Veneciji. Mrzelo me je da vadim peškirče koje obavezno nosim svuda sa sobom i stavljam na jastuk ako posteljina nije ispeglana. Od enzima kojima prašak (pogotovo onaj koji je, kao, super) obiluje, ušarenim se do neprepoznavanja, i to traje dva-tri-četiri-pet dana. A uši mi se zacrvene od akohola u manjim količinama, pa sam verovatno pojela i neku salatu s alkoholnim sirćetom ili su krivi kolači s rumom koje su poslužili u moskovskom hotelu; a i oči i usne su mi malo natekli što je posledica prašine... kako bilo da bilo, promenila sam lični opis i sad je trebalo u tom stanju da me fotkaju, pa još svima redom, celoj bivšoj Jugoslaviji i delu Rusije, da pošalju!

Naviknuta na probleme ove vrste, prvo sam pitala da li mogu da me uslikaju za dan-dva. Ne mogu. Dobro, onda nek me "preprave", nisam baš toliko defektna. Videće šta mogu da urade. Nek vide, zamolila sam ih. Naravno, fotografije su bile "natura 100 %" i takve su i otišle dalje.
Posle jedno mesec dana odlazim ja u Dubrovnik, i tamo treba da me sačeka kolega s kojim sam se hiljadu puta čula telefonom, ali se nikada nismo videli uživo. Dolazim, on ima moju fotku s legitimacije pa bi trebalo da me prepozna odmah, ali... ništa se ne dešava, niko mi ne prilazi. Tek kad smo na Ćilipima ostali maltene samo jedan muškarac i ja, priđem tom čoveku. Predstavim se, a on obesi vilicu i drži je tako otvorenu nekoliko minuta. Zabezeknut, samo mi je rekao: "Ajoj, gospe, mnogo ste ljepši u prirodi!" Uveče smo imali poslovnu večeru sa nekom gomilom ljudi iz raznih agencija, a on je neprestano ponavljao: "Kako ste lijepi!" U jednom trenutku je bilo neprijatno, počeli su da ga gledaju podozrivo, a ja sam kurvinski ćutala - ni na kraj pameti mi nije padalo da im objašnjavam kako se čovek oporavlja od popodnevnog šoka!

Ta moja "nebuloza fotka" otišla je maltene u sve naše poslovnice, a i još po negde. Ko me nije video uživo, sigurno je pri pogledu na moju fotografiju sažaljivo odmahnuo glavom: "Jadnica! Vidi kakva je", a možda su se neki i smejali: "Rugoba!"
Kad vas slikaju za biometrijska dokumenta, kažu vam da sednete i zatvore vas. Nema ni "Ptičica!", ni "Nasmej se", ni "Kaži ulje" ni "Kaži zejtin"... osvrnete se oko sebe, a ono već: "Izađite, gotovo!" Ne ličim na sebe, što jeste - jeste!
Maler sam za dokumenta! Ostaviću deci u amanet da te fotografije stave umesto mišolovke - možda neki glodar dobije srčani udar i na licu mesta umre.