Brojevi, a nije matematika

Često se u receptima pitate da li su vam potrebna dva jaja ili dva jajeta. Naravno, potrebna su vam dva jajeta. Zabuna nastaje kad, rukovođeni istom logikom, naletite na pet jaja i nasmejete se kako je autor recepta nepismen, pa ga u sebi ispravite: "Svašta, valjda je za ovaj krem potrebno pet jajeta!" Međutim, grešite. Potrebno vam je dva jajeta i pet jaja. Sad ste već iznervirani i žalite što se niste rodili kao Englez pa da normalno pričate engleski u kome nema takvih sitnih začkoljica. Ako biste malo bolje razmislili, shvatili biste da nije reč ni o kakvom bezveznom komplikovanju tek komplikovanja radi, već objašnjenje ima i lingvističko i istorijsko opravdanje koje leži u prirodi jezika. I ne samo našeg, već i svih ostalih slovenskih jezika. Naime, za broj jedan važe jedna pravila, za brojeve dva, tri i četiri druga, a od broja pet pa nadalje - treća.

U gimnaziji smo učili o nekom plemenu sa Papua Nove Gvineje koje ovako broji: jedan, dva, mnogo. Po tome je tri isto što i 103, sve je to veće od dva, naime - mnogo je. Kod Starih Slovena taj "granični broj" bio je 40. Pokojniku se daje pomen posle 40 dana jer se smatralo da tek tada konačno napušta ovaj svet i duhom a ne samo telom; deci do 40 dana ne ide se u goste; do 40. dana su u stara vremena krštavali decu... Da li iz tog razloga ili je nešto drugo posredi, tek - stara mera kod svih Slovena, oka - sadrži 40 nečega. Na primer, oka meda bila je 40 drvenih čašica sa dugom drškom, oka soli je 40 rjumočki (veličine rakijske čašice)...

Rusi i dan danas imaju broj 40 kao granični, poput naših, u stvari latinskih, 100. Dok mi govorimo: stoput sam ti rekao, pre sto godina, sto puta sam išao i sto puta se vraćao... dotle Rusi koriste iste izraze, samo sa - 40. Oni nešto kažu 40 puta, po 40 puta nekud idu i vraćaju se, jedino za vreme ponekad izbegnu broj 40. Kako 40 godina baš i nije neka davna prošlost, onda koriste: pre 40 puta 40 godina... Na ruskom se 40 kaže: sorak, dok su nam svi ostali brojevi manje-više isti.
Obzirom da smo u srpskom jeziku izgubili magiju broja 40 i pretvorili ga u dvocifren broj kao i svaki drugi, zadržaćemo se na prvoj desetici, a tu je izgleda nekadašnju ulogu broja 40 preuzeo broj četiri. Na neki način, i on je granični broj.
Jedan (1) se uvek odnosi na jedninu i za njega važe pravila kao i za svaku drugu imensku reč - menja se po rodu i padežu (po broju se ne menja jer nikako ne može da bude množina). Na primer: jedno jaje, jedan mesec, jedan limun, jedna pomorandža, jedna soba, jedna žena... jednog jajeta, jednom jajetu...
Na dva (2), tri (3) i četiri (4) odnose se druga pravila, to je već množina:
dva, tri, četiri jajeta,
dva, tri, četiri meseca,
dva, tri, četiri limuna,
dve, tri, četiri pomorandže,
dve, tri, četiri sobe,
dve, tri, četiri žene...
Od broja pet (5) pa nadalje važe treća pravila:
pet, šest, sedam... jaja,
pet, šest, sedam... meseci,
pet, šest, sedam... limunova,
pet, šest, sedam... pomorandži,
pet, šest, sedam...  soba,
pet, šest, sedam... žena...

Brojevi od jedan do deset (u stvari do 11), pišu se slovima po pravopisu, a iznad deset mogu da se koriste i cifre. Izuzetak su merne jedinice. Na primer: jedan čovek, ali 1 kg hleba.

Kad se pišu redni brojevi, jedino ispravno je da se posle cifre stavi tačka, nikako neke crtice i padežni nastavci. Na primer: Koncert je održan 30. decembra (a ne 30-og decembra).

Kako u pravopisu srpskog jezika nije dozvoljena upotreba tačke u kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znakom ili grafičkom oznakom, iako imate redni broj a posle njega na primer ide zarez, onda tačku izostavljate: Kocert je održan 30, pred samu Novu godinu (podrazumeva se da ćete pročitati: tridesetog). Isto ćete učiniti i sa godinama u zagradi: Autor Rata i mira je Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910), jedan od najvećih svetskih književnika.

Kad hoćete ciframa da naglasite neki vremenski period, onda to činite na dva načina:
23. novembra - 21. decembra (čita se: od 21. novembra do 21. decembra);
23. novembar - 21. decembar (čita se: 23. novembar na 21. decembar).

Kod višečlanih rednih brojeva samo poslednji broj menjate po padežu: 1856. se čita - hiljadu osamsto pedeset šesti, a nekada se svaki broj menjao, pa je to izgledalo ovako: hiljaditi osamstoti pedeseti šesti. Bolje su ove redukovane varijante, zar ne?

Što se rodova u sprezi s brojevima tiče, samo na prvi pogled deluje komplikovano:
za ženski rod koriste se osnovni, odnosno glavni brojevi - jedna žena; dve, tri četiri žene; pet, šest, sedam... žena;
za srednji rod takođe se koriste osnovni brojevi - jedno sunce; dva, tri, četiri sunca; pet, šest, sedam... sunaca;
za muški rod koristi se osnovni broj za jedan - jedan muškarac; a za sve ostale varijante tu su brojne imenice - dvojica, trojica, četvorica, ali i petorica, šestorica, sedmorica... muškaraca;
kad je društvo mešovitih polova (broj jedan otpada, radi se o množini), koristimo zbirne brojeve - dvoje, troje, četvoro, ali i petoro, šestoro, sedmoro... ljudi.

Uvek gledate samo poslednji broj, pa je tako 21 mesec; 22, 23, 24 meseca; 25, 26, 27... meseci.

Danas sam se susrela u lekturi sa primerom koji bi mogao da bude nedoumica. Tekst je o seoskom turizmu, i na toj planini na raznim stranama gostima se nudi smeštaj u vajatima. Prva "nedoumna" rečenica: Gostima su na raspolaganju dva vajata; a malo dalje sledi: Gostima je na raspolaganju šest vajata. U drugoj rečenici, s obzirom na to da se radi o broju šest, očekivali bismo množinu koju bi pratilo su, međutim imamo jedninu - je. Akcenat u ovoj rečenici je na broju šest, pa ga prati jednina; dok je u prvoj na vajatima, pa ih prati množina.

Vrlo kratko i o brojevima u okviru stilskih figura koje se specifično odnose na narodnu poeziju, takozvanim "stalnim brojevima":
tri (3): sveto trojstvo ("pak da pišem tri godine dana...", imao otac tri sina (trebalo bi trojicu sinova, ali da ne cepidlačimo), sve se desi iz trećeg pokušaja, kaže se: treća sreća, suva drenovina od tri godine); 
sedam (7): Snežana i sedam patuljaka, "preko sedam mora i sedam gora", čizme od sedam milja, kad je neko srećan - na sedmom je nebu; 
devet (9): devet Jugovića, devet godina ropstva mnogih uskoka, Zlatna jabuka i devet paunica...

Kako je Čarolija pomenula ovde šta je sve dovodi do ludila, silno sam se obradovala kad sam saznala da još nekog nerviraju nepismeni plakati, bilbordi... Čak i kad ubodu sva slova sloganosastavljači, pogreše u pisanju brojeva. Trudim se da ne gledam najave sajmova jer je u njima obavezno obaveštenje od kog do kog datuma traje sajam. Stvarno se ne sećam kad su napisali kako treba.
Ni nagradne igre nisu ništa bolje: umesto osvoj piše osvoji (prvo je imperativ, a drugo oblik i za prezent i za aorist), pa sam u dilemi da li je tu reč o nekom koji tek što je osvojio nagradu... zašto onda i dalje treba da igra... o čemu se tu u stvari radi?