Okačila na svoj zid Radica ovu fotku i napisala:
"Zato mene priroda videti neće.
Aj sve ovo, još nema ni klozeta, vode. I kao sediš u prirodi i uživaš."
Podsetilo me na drugu drugaricu, Marijanu, koja je s nekim prijateljima išla u Topčider na ceo dan uživanja, bar su njoj najavili da će biti tako. Pitam je kako se provela, a ona će:
- Jao, priroda... Pa to je strašno. Onaj vazduh... Umalo da se onesvestim. Morala sam da legnem pod neki auspuh, da se malo povratim.
Kod mene - obrnuto. Na insekte uopšte ne obraćam pažnju, pa valjda zato i oni ne obraćaju pažnju na mene. Vazduh me opija. U pogledu na zelenilo uživam. A tek ako sam na nekoj visini, pa s visine gledam na još veće visine i nizine - stvarno sam srećna. Mislim da jedino u takvim trenucima osećam potpunu sreću. Stvarno ne mogu da shvatim kako nekog tolika lepota ne oduševljava. I ne uzbuđuje.
Kad su mi starija deca bila mala, u želji da ih zaljubim u prirodu, poslala sam ih s izviđačima na planinu. Mala digresija: ovo moderno izviđačko odlaženje na more uopšte ne računam u izviđaštvo - kad nemaš pravi dodir s prirodom, da se u njoj snalaziš i osetiš divljinu, odsustvo tekovina "civilizacije", nisi ni bio izviđač. I tako, odoše mi deca da taboruju na više od 1.200 metara nadmorske visine, da nauče da zapale vatru u prirodi, postave i sklope šator, snađu se za hranu, spavanje, šetaju, razlikuju otrovne od jestivih pečuraka, penju se i spuštaju... Utisci su im bili različiti. Mlađi se zarazio pirodom, bio je impresioniran, a stariji je prokomentarisao:
- Ja sam gradski dečko. Bolje se osećam u bilo kom gradskom haustoru.
Kad je došlo vreme za najmlađeg, poslala sam ga bez ikakvih očekivanja. Vratio se oduševljen prirodom, uz komentar:
- Više volim more, ipak.
Kako je to moguće? Nije da ne volim more, ali mi posle pet, maksimalno šest dana dosadi. Stalno gledaš u jedno te isto - plavo, plavo, plavo u nedogled. I ravno. Padnem u depresiju. I hoću da izumrem, ne da umrem nego da izumrem od dosade. U psihologiji je poznat termin "ravničarska depresija", i smatra se da su ljudi koji žive u ravnici skloniji samoubistvu jer stalno gledaju u jedno te isto, ravno i dosadno. Zar i more ne daje iste simptome? Jedino što je plavo, a ravnica je žuta ili zelena. Kakvo god da je, plavo, žuto ili zeleno - ravno nije po mom ukusu. Mojoj prirodi divljakuše to je doooosadno. Neinspirativno. Pustinja.
Na visinama sam bolja osoba. Kako pređem 1.200 metara od nivoa mora, pretvaram se u najbolje izdanje Milje Lukić. Srce mi se popne do grla od uzbuđenja kad pogledam u planinske vrhove, staze i bogaze, reku koja hiči, pa još ako je divlja, sreći nema kraja. Rafting je car svih provoda!
Posle bombardovanja 1999, tromesečnog sedenja u kući i dnevnog ritma diktiranog šizelama i smirelama (sirenama za početak i prestanak opasnosti), rešimo muž i ja da s najmlađim (bilo mu je tek tri godine) odemo nekud na odmor. Nikako da se dogovorimo - on bi na more, ja na planinu. Pita me:
- Šta da radimo u toj nedođiji? Samo da znaš, ako je odmor, hoću da se odmaram.
- Kako šta da radimo? Evo, ne moramo ništa, ali ćemo šetati. Pojma nemaš kako je lepa priroda.
- I?
- Kako "i"? Šetamo se po čistom vazduhu, gore, dole, kroz šumu... Uživamo. Ima na Durmitoru i jezera.
- Mogu da se šetam i u Beogradu. Odem u Košutnjak, Topčider...
- Nije to isto.
- Kako nije? Šuma ovde, šuma tamo.
Odemo najmlađi i ja na Durmitor, on ostane u Beogradu. Šetao se od kuće do kafića i nazad. Mi savladali sve vrhove i vratili se kao novi.
Njegova ekipa svake godine ide na Zlatibor, zimi. Kad smo se još zabavljali, ja oduševljena krenem s njima. Naravno, oni kakvi su - nema skijanja, nema ni sankanja. Šetanje je ujutro od hotela do centra Zlatibora, do Dvojke. Tu sede do ručka, a neki tu i ručaju. Onda se vrate u sobe, da se odmore (naporno je sedeti i bistriti politiku u velikom društvu) i spreme za večeru i izlazak. Izlazak je Kod Đore: muzika, klopa, pričanje, igranje i, naravno, pijenje i napijanje. U zavisnosti od toga ko je u kakvom stanju, neki odlaze na spavanje, a neki, iako smo duboko zagazili u noć, idu u kockarnicu. Sutra sve Jovo nanovo. I kao - bili na planini.
Jednoj od drugarica iz društva sin je rekao:
- Lepo mi izgledaš kad kreneš na Zlatibor, a vratiš se ko sasušena mušmula.
Super je u prirodi, ko je voli.
"Zato mene priroda videti neće.
Aj sve ovo, još nema ni klozeta, vode. I kao sediš u prirodi i uživaš."
Podsetilo me na drugu drugaricu, Marijanu, koja je s nekim prijateljima išla u Topčider na ceo dan uživanja, bar su njoj najavili da će biti tako. Pitam je kako se provela, a ona će:
- Jao, priroda... Pa to je strašno. Onaj vazduh... Umalo da se onesvestim. Morala sam da legnem pod neki auspuh, da se malo povratim.
Kod mene - obrnuto. Na insekte uopšte ne obraćam pažnju, pa valjda zato i oni ne obraćaju pažnju na mene. Vazduh me opija. U pogledu na zelenilo uživam. A tek ako sam na nekoj visini, pa s visine gledam na još veće visine i nizine - stvarno sam srećna. Mislim da jedino u takvim trenucima osećam potpunu sreću. Stvarno ne mogu da shvatim kako nekog tolika lepota ne oduševljava. I ne uzbuđuje.
Kad su mi starija deca bila mala, u želji da ih zaljubim u prirodu, poslala sam ih s izviđačima na planinu. Mala digresija: ovo moderno izviđačko odlaženje na more uopšte ne računam u izviđaštvo - kad nemaš pravi dodir s prirodom, da se u njoj snalaziš i osetiš divljinu, odsustvo tekovina "civilizacije", nisi ni bio izviđač. I tako, odoše mi deca da taboruju na više od 1.200 metara nadmorske visine, da nauče da zapale vatru u prirodi, postave i sklope šator, snađu se za hranu, spavanje, šetaju, razlikuju otrovne od jestivih pečuraka, penju se i spuštaju... Utisci su im bili različiti. Mlađi se zarazio pirodom, bio je impresioniran, a stariji je prokomentarisao:
- Ja sam gradski dečko. Bolje se osećam u bilo kom gradskom haustoru.
Kad je došlo vreme za najmlađeg, poslala sam ga bez ikakvih očekivanja. Vratio se oduševljen prirodom, uz komentar:
- Više volim more, ipak.
Kako je to moguće? Nije da ne volim more, ali mi posle pet, maksimalno šest dana dosadi. Stalno gledaš u jedno te isto - plavo, plavo, plavo u nedogled. I ravno. Padnem u depresiju. I hoću da izumrem, ne da umrem nego da izumrem od dosade. U psihologiji je poznat termin "ravničarska depresija", i smatra se da su ljudi koji žive u ravnici skloniji samoubistvu jer stalno gledaju u jedno te isto, ravno i dosadno. Zar i more ne daje iste simptome? Jedino što je plavo, a ravnica je žuta ili zelena. Kakvo god da je, plavo, žuto ili zeleno - ravno nije po mom ukusu. Mojoj prirodi divljakuše to je doooosadno. Neinspirativno. Pustinja.
Na visinama sam bolja osoba. Kako pređem 1.200 metara od nivoa mora, pretvaram se u najbolje izdanje Milje Lukić. Srce mi se popne do grla od uzbuđenja kad pogledam u planinske vrhove, staze i bogaze, reku koja hiči, pa još ako je divlja, sreći nema kraja. Rafting je car svih provoda!
Posle bombardovanja 1999, tromesečnog sedenja u kući i dnevnog ritma diktiranog šizelama i smirelama (sirenama za početak i prestanak opasnosti), rešimo muž i ja da s najmlađim (bilo mu je tek tri godine) odemo nekud na odmor. Nikako da se dogovorimo - on bi na more, ja na planinu. Pita me:
- Šta da radimo u toj nedođiji? Samo da znaš, ako je odmor, hoću da se odmaram.
- Kako šta da radimo? Evo, ne moramo ništa, ali ćemo šetati. Pojma nemaš kako je lepa priroda.
- I?
- Kako "i"? Šetamo se po čistom vazduhu, gore, dole, kroz šumu... Uživamo. Ima na Durmitoru i jezera.
- Mogu da se šetam i u Beogradu. Odem u Košutnjak, Topčider...
- Nije to isto.
- Kako nije? Šuma ovde, šuma tamo.
Odemo najmlađi i ja na Durmitor, on ostane u Beogradu. Šetao se od kuće do kafića i nazad. Mi savladali sve vrhove i vratili se kao novi.
Njegova ekipa svake godine ide na Zlatibor, zimi. Kad smo se još zabavljali, ja oduševljena krenem s njima. Naravno, oni kakvi su - nema skijanja, nema ni sankanja. Šetanje je ujutro od hotela do centra Zlatibora, do Dvojke. Tu sede do ručka, a neki tu i ručaju. Onda se vrate u sobe, da se odmore (naporno je sedeti i bistriti politiku u velikom društvu) i spreme za večeru i izlazak. Izlazak je Kod Đore: muzika, klopa, pričanje, igranje i, naravno, pijenje i napijanje. U zavisnosti od toga ko je u kakvom stanju, neki odlaze na spavanje, a neki, iako smo duboko zagazili u noć, idu u kockarnicu. Sutra sve Jovo nanovo. I kao - bili na planini.
Jednoj od drugarica iz društva sin je rekao:
- Lepo mi izgledaš kad kreneš na Zlatibor, a vratiš se ko sasušena mušmula.
Super je u prirodi, ko je voli.
Ја волим природу, укључујући и море. Могла бих с тобом свугде да шетам, и сигурно бисмо обе уживале :*
ОдговориИзбриши