Ko laže, taj i krade: VIP (Pazite, i vas mogu da pokradu)

Već sam pisala o mobilnom operateru VIP, kako su nesposobni a samo se smeškaju. Žalila sam se kako gubim vreme i nerve s njima, ali ovaj put su malo dublje gurnuli ruku u novčanik. Za moje pojmove, u odnosu na primanja koja imam, zagrabili su duboko, kao lopatom, mada je za njihove pojmove ono što "naplaćuju" (čitaj: kradu) tek sitnica. Sitnica po sitnica, od ko zna koliko hiljada korisnika (tako se sad i reklamiraju), pa će bogami lepo da se nafatiraju. I, što je najgore - ne možeš im ništa izuzev da ih bojkotuješ i da druge sprečiš da ne prave greške koje si sam napravio.

Kad sam pre godinu i po dana tek nameravala da uđem u odnos s VIP-om, privučena njihovom reklamom o performansama telefona i šta ti sve nude (a kao za 1 dinar!), prvo sam najstarijem sinu ponudila da mu preko njih kupim telefon. Na svu sreću, on je pametan momak, odgovorio mi je da "ne veruje ni u šta što košta jedan dinar", pa sam onda telefon i sve što uz njega ide kupila srednjem sinu. Posle dva meseca na red je došao najmlađi, ali smo to morali da uradimo preko mog sestrića. O tome sam već pisala, kako je nesposobnjakovićima iz VIP-a bilo potrebno četiri meseca da moje ime prebace na broj koji sam ionako već plaćala. U međuvremenu je jedan od telefona bio i ukraden, i kako je imao sistem za praćenje, očekivali smo da će bar biti lociran. Naravno - to što reklamiraju nije ono što nude, i od toga nije bilo ništa. "Veze oni nemaju s tim", još se i čude što ih uopšte pitaš za tu uslugu. Ispalo je kao da im tražim alhemičarsku formulu za pravljenje zlata od olova. Još su me i ismejali. Tad još nisam mogla da verujem da oni očekuju samo da plaćaš nešto što ti ne daju, poput onih turističkih radnika što očekuju da pošalješ pare za odmor ali da na odmor ne dođeš, bar ne kod njih. Ispostavilo se da je moj odnos s VIP-om u stvari mazohistička snoška sa svim elementima pornografije.

Taman kad sam mislila da mi preostaje samo da čekam da ugovor istekne i više ih nikad ne vidim niti čujem za njih, eventualno tu i tamo nekog upozorim da nikako ne sklapa ugovor s njima, eto novog iznenađenja - obaveštavaju me da je račun 16.000 za njihove dragocene usluge!!! U prvi mah sam mislila da je greška i da se radi o 6.000, a onda stiže i zvaničan račun, crno na belo, da je reč upravo o petocifrenoj cifri i još piše da je ta usluga od skoro 10.000 koju smatram viškom, usluga za mobilni portal i VAS.

To veče počinje telefonska odiseja s ljudima iz VIP-a. Nazovem servis, naravno javi se vrlo ljubazna devojka koja svima priča istu priču (sigurno se i smeška kao kolege koje viđam na pultovima). Kaže ona meni lepo da smo korisnici nekog Poka Poka servisa i da smo imali 129 poruka. Završimo razgovor, ja s penom na ustima pozovem najmlađeg sina i pitam ga da li je normalan da toliko poruka šalje nekom servisu. On mi kaže da ne šalje i da pojma nema šta je to. Koliko god delovalo nekome naivno, verujem mu. Dete je razumno, a razlog da mu verujem  potvrdio se tokom drugog poziva. Mada se oni predstave na početku svakog razgovora, ime prve devojke nisam zapamtila, ali ovu drugu i sama pitam kako se zove jer obaveštenje na početku lako zaboravite.

Kaže ona meni: "Isidora."

Pitam za prezime, a ona odgovori: "Samo Isidora. Jedina sam Isidora ovde."

Dobro, nek im bude, nemam živaca da ispravljam ono što ih je majka pogrešno naučila. U razgovoru kaže ona meni da proverim s detetom da li je zvalo, ali se vrlo brzo i sama ispravi, pa mi kaže kako naplaćuju i kad oni šalju poruke.

"A kakve su to poruke?" - pitam ja.

Ispade da oni obaveštavaju o muzici, novim igricama... Sve same gluposti.

Pitam je ja a što oni nama šalju te poruke.

"Pa imate tu uslugu kao opciju."

"Ne želim tu opciju. Odmah me sad isključite."

"Dobro, ali i vi posle ovog razgovora na 1553 pošaljite poruku 'STOP KLUB'."

Ne treba ni da pominjem kako sam ovaj put u razgovoru imala blago povišen ton koji se do kraja razgovora gradacijski pojačavao, pa sam ih na kraju razgovora nazvala i lopovima i da je ono što rade zaista neverovatno. Čudno je kako oni na takve reči odgovaraju - sasvim su smireni i kao pokvarena ploča počinju opet da ponavljaju tekst s početka razgovora. Kad ih nešto pitate, ne odgovaraju vam nego počinju priču iz početka. Lepo sam je zamolila da mi ne vređa inteligenciju (na kraju krajeva, ja sam oštećena i imam pravo da se ljutim, meni uzimaju pare ni za šta) i da mi ne objašnjava osnove korišćenja telefonije jer ih znam, a i da ne znam, nije o tome reč nego o prevari. Za koj' će nama taj servis? I ko nas je prijavio na njega? Ona opet počinje ispočetka i priča kako smo imali 129 poruka (koje su oni slali) i kako ta usluga košta toliko i toliko... Mislim da mi je kosa bila toliko dignuta uvis da je dotakla sijalicu i da je nastao kratak spoj. Nema šanse da se vodi smislen razgovor i da dobijete koliko-toliko smislen odgovor. VIP-ov stav je da su im korisnici ovce i da ih treba doooobro ošišati, i da stvarno nije lepo da se kurobecate i govorite kako ne želite da vas šišaju. Onda oni nastavljaju da je to usluga servisa Poka Poka i VAS... Sve ispočetka. Užas!

Počnemo mi da šaljemo poruku onako kako nam je rečeno, ali stalno dobijamo odgovor da ključna reč nije ispravna. Najmađi sin je još tokom mog epskog razgovora s Isidorom (nema prezime, jedina je) bio na Poka Poka sajtu i video da se odjave rade uporavo onako kako nas je Isidora (nema prezime) uputila. U strahu da nam i u ovom trenutku šalju poruke, nazovem ponovo servis. Ovaj put se javi Tijana. Ni ona nema prezime. Dovoljno je: Tijana. Ispričam ja njoj sve što je do tada bilo u kratkim crtama, a ona mi mednim gladom kaže kako je koleginica Isidora već izvršila odjavu. Kako su ljubazni! Doda kako smo od poslednjeg razgovora s njima imali tri poruke, ali oni to ne naplaćuju. Kako su dobri! Pitam je ja zašto bi i to naplatili. Uostalom, tek tad se setim da kažem vajnim VIP-ovcima kako te famozne fantomske poruke nikad nismo ni primali. A ona, onako ljubazna i dobro obaveštena, kaže meni kako su nam poruke stizale svaki dan između 9 i 10 sati uveče. Tu mi skoči ionako povišeni adrenalin: "Dete je u to vreme uvek kod kuće i ja sam pored njega, ali nikakve poruke ne prima."

"Ja pred sobom imam listing i ovde tako piše."

"Može da piše šta hoće, to jednostavno nije istina. Uostalom, da smo ih primali, nešto bismo preduzeli. Bar bismo znali da 'imamo neke veze' s Pokom Pokom. Ovako smo živeli u totalnom neznanju."

Naravno, ona opet počinje priču ispočetka: mi smo u tom sistemu...

Prekinem je ja i zamolim i nju da mi ne priča budalaštine koje sam već čula, i to nekoliko puta. Kažem da jednostavno taj račun neću platiti. Platiću ono što je potrošeno, ali ono što nije - neću. I pitam je da li će nam u tom slučaju isključiti telefon.

"Ali vi svakako možete da koristite naše usluge do 5. septembra." To je inače poslednji dan za naplatu.

"Baš vam hvala na toj velikodušnosti, ali ako se žalim, valjda neće biti naplate dok se to ne reši. Ako ste vi tom servisu samo posrednik, zašto biste mi ukidali ono što vama kao operateru plaćam?"

"Ali vaš račun neće biti izmiren!" Kako mi uopšte pada na pamet da se bunim! Oni veze nemaju s Pokom Pokom, ali uzimaju pare - tad imaju veze s njima.

Naravno, kad se žalite, oni vam pod nos stave listing iz koga se "lepo" vidi da ste svaki dan, između 9 i 10 uveče primali poruke (koje niste primali) i da ste ih vrlo revnosno primali: u 21.15 (svaki dan) i u 21.35 (svaki dan) i u 21.45 (svaki dan). Kadija te tuži, kadija ti sudi.

I njoj sam rekla da radi u lopovskoj firmi i da će možda sad da nakupe pare kao porez na budale, ali da su dugoročno izgubili jer ljudi više neće koristiti njihove usluge... Onda ona, opet, ispočetka, počne priču o VIP-u i onome što pružaju... Da popizdiš. Načisto.

Kažem ja njoj na kraju da im želim sve najgore i da su najbezobrazniji lopovi na koje sam ikad naletela. Ona se zahvali (verovatno uz smešak), i tu se epopeja završi.

Sutradan sretnem prijateljicu, jednu ozbiljnu ženu koja radi kao PR za ozbiljnu izdavačku kuću, a usput i ozbiljno prevodi knjige s engleskog. To je žena koja je sve vreme za kompom i radi. I njoj su oči četvrtaste kao monitor računara. Ispričam joj za ovaj slučaj, a ona će meni: "I ja sam dobijala visoke račune, ali tek posle drugog sam pitala o čemu se radi. Kažu mi kako sam član nekog portala i kako sam svako veče u 21.17 časova dobijala poruke. Ne znam o kakvim se porukama radi, nikad ih nisam dobila, a oni će meni kako je to neki erotski sadržaj. Zamolim ih da me odjave i sad čekam sledeći račun." Pored sve muke, da se smeješ - ona i erotski sadržaj!

Stvarno ne znam šta će sledeće da smisle. A posle ovoga očekujem još iznenađenja. VIP - nikad više ako ostanem pri zdravoj pameti. Nažalost, vezana sam ugovorom. Shvatiću ovo kao školarinu za jedan jednostavni nauk: Stvarno ne treba verovati nečemu što se nudi za jedan dinar. A još je za VIP korisnika (Very Important Person)!

Oči mi postale četvrtaste

Kad blogeri pišu o blogovanju uopšte, uglavnom promaše temu, bar po mom mišljenju. Izuzetak je odličan post koji je izazvao burne polemike, ali su komentari, kao i novi postovi u vidu komentara na taj post indikativni za ovu temu. Ko se sve osetio prozvanim i kakva su bila reagovanja... čudo jedno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pri tom je ovde lični stav bio dobro obrazložen, i ono što se meni dopada, sasvim logički izveden. Ne očekujem da svi dele moje mišljenje, ali iznosim svoje, sviđalo se to nekome ili ne. Agro Gerila je jedan od blogova koje redovno pratim, ali nikad nisam ostavila komentar. Daleko od toga da ovaj blog nije inspirativan, već jednostavno nisam imala šta ni da dodam ni da oduzmem od onoga o čemu piše. Ne znam da li se Agro Gerila računa u uticajne blogove, u takozvanu elitu, ali mislim da je uticajan, bez obzira što ima malo ili nimalo komentara. Sličan je slučaj i s Jorgoslovljem - Đorđe Kalijadis predivno piše, a ima i jednu vrlinu na kojoj mu zavidim. Naime, koncizan je u izrazu, a rečit i slikovit. O svim knjigama o kojima je pisao razmišljala sam kako da ih nabavim, isti je slučaj i s filmovima, a priče su mu prava poezija u prozi. Navodim samo ova dva bloga kao primer elite iako nemaju komentare, a vidim da se po komentarima prosuđuje da li je neko uticajan, da li spada u elitu, da li je tandara-mandara i ne znam ti ja šta u tom tako uzvišenom blogerskom svetu.
Koliko sedim za kompom, skoro je neverovatno da mi oči nisu postale četvrtaste, poput monitora. Pratim mnogo blogova, ali samo kod retkih ne propuštam ni jedan jedini post. Ne mogu sad da navodim koje sve pratim jer nemam ni mesta za taj poduži spisak, a plašim se i da ću nekog da izostavim. Pomenuću još samo Cameru Politiku, blog koji takođe ima malo ili nimalo komentara, a odličan je. Mnogo puta se ne slažem s ovim blogerom, uglavnom tada i komentarišem, ali su mu postovi sjajni. Vidi se da ih piše "misleće biće". Za razliku od njih, ima blogova koji vrve od komentara, obavezno se radi o visokom dvocifrenom broju, a kad tamo, ono, međutim... ništa. Jedno veliko Ništa. Niti imam temu za razmišljanje niti sam nešto novo saznala niti sam se divila umeću pisanja... Tandara broć. Mnogi se neće složiti sa mnom, na šta imaju apsolutno pravo, ali moje mišljenje je upravo ovakvo.
Poslednji post koji sam čitala o blogovanju uopšte i o takozvanoj blogerskoj eliti, ali u šaljivom tonu, bio mi je direktna inspiracija za ovaj post. Amarilis je blog koji redovno pratim, ali iz razloga koji su slični onome o čemu je pisala. Imam utisak da mi je bliska, skoro kao neki rod, i to je blog na kome po pravilu ostavljam komentare jer imam utisak da sedimo zajedno u nekom kafiću i ćaskamo. Isti osećaj imam i u vezi sa Zelenom, Retkom Zverkom, Charolijom, Elektrom, Frangmentarijama, Valentinom Đorđević, Cyber Bosankom, Jungle Queen... Kakva sam rasejana, sigurno ću nekog da zaboravim, izvinjavam se unapred. To su sasvim druge relacije i razlozi su sasvim lični. I upravo ta sloboda da budem ono što jesam i da biram po svom ćefu šta ću da čitam ili pišem, jeste ono što najviše volim kod blogovanja. Svakom je široko polje.
Čak su mi dragi i oni momenti u kojima je vrlo tanka linija između vređanja i iznošenja mišljenja. Iz toga se izrodi kristalna misao, akteri se nesvesno otkriju kao u unakrsnom ispitivanju na sudu. Žao mi je što sam svojevremeno prekinula polemiku koja se razvila između Marijane i Milka povodom mog posta o homoseksualcima i pederima (nema linka, naravno). A sa ove vremenske distance drago mi je i vređanje koje sam preturila preko glave s takozvanim Srpskim Jezičkim Ateljeom. Nadobudne treba pustiti da se iskazuju koliko hoće, na kraju sami sebe diskredituju. Smešno mi je i što sam kod jedne blogerke proglašena za dosadnu. Prijatelji su mi javili da bi trebalo da pročitam taj post, i pročitam ga ja, i nasmejem se. Nikog ne teram, niti mogu to da uradim, da čita ono što mu je dosadno. Na drugom blogu nešto slično - u uvijenoj formi podjebava se moj prethodni post. Ne znam zašto autor/ka lepo nije ostavio/la komentar ispod posta da misli kako je sasvim pogrešno ono o čemu sam pisala i iznela svoj stav? Valjda je otvorena konfrontacija ubibože varijanta, bolje da serucka iza leđa.  
Poseta je važna za ocenu "uticajnosti" bloga, ali tu vrstu statistike manično proveravaju samo željni slave ili oni kojima je to posao. Ne spadam ni u prvu ni u drugu grupu, pa mi ni poseta nije važna, ne samo na mom blogu. Moguće je da čitam blogove koje drugi i ne pogledaju. A možda i mene čitaju samo oni kojima je jezik struka?
Pitanje koje sasvim logično sledi, glasi: Šta kog đavola pišeš kad ti nije važno ni ovo ni ono ni dža ni bu? Odgovor je: Pojma nemam, došlo mi tako.
Nisam postala ni slavna ni bogata od blogovanja, i ako zaista postoji božja promisao - i neću. A što me ne pitate zašto čitam novine? Na to pitanje bih možda dala rečitiji odgovor, ali svakako gluplji.