Mantija, bre!

Osamdesetih je gospodin Amfilohije držao predavanja koja su bila vrlo posećena, sale dupke pune, a svi se nešto zainteresovali za duhovnost. Ko se seća tog vremena, setiće se i da su svi najednom počeli da slave slave, otkopavaju stare porodične običaje i zakopavaju nove, koje im je podarilo Tito-partija mišljenje. Svi su imali neke priče kako su trpeli od komunističkog režima i kako im je bilo uskraćeno te ovo te ono, a komotno su živeli u stanovima koji su im dati na poklon, nekad i ukradeni od "izdajničkih elemenata", radili u firmama u kojima su imali i te kakva prava (pre svega pravo na nerad i držanje sastanaka o moralno-političkoj podobnosti), odlazili na bolovanja kad im se ne ide na posao...
Jedna moja poznanica uzimala je bolovanje kad god bi joj dunulo da bi trebalo da ode na skijanje i zaključivala ga kad se vrati iz Aspena, onako dobro preplanula od zimskog planinskog sunca, u naponu snage, srećna i zadovoljna, a na doznakama je pisalo kako ima tešku upalu pluća. Ali, svi oni, skoro bez izuzetka, mnogo su "propatili" u starom režimu i kao što su se brzo uklopili u onaj za koji sada kažu da je bio "grozan", okreću se kao stado ovaca pravoslavlju. Sve što rade, rade čoporativno, svi koji ispadaju iz tog konteksta "izdajnički" su elementi. Primera radi, sad su uglavnom svi okrenuti Čedi - ko se s njim ne slaže, glup je i zaostao. Toliko tek da znate i da slučajno ne budete van svih tokova,

Ali, počeh ja sa Amfilohijem - kad je počinjala ta njegova ekstra popularnost, bila sam majka male dece (mnogo rano sam počela sa rađanjem), i stvarno sam zavidela drugaricama s fakulteta koje su išle da ga slušaju jer su mi stalno dolazile s nekim novim "životnim istinama", fascinirane onim kako govori, šta govori... Nažalost, nisam imala prilike da ga u to vreme slušam, ali krajem devedesetih, kad sam ga prvi put čula uživo, nisam mogla čudom da se načudim kako je iko mogao njim da bude oduševljen. Sve na njemu i u njemu odisalo je licemerjem, počev od pogleda, tona kojim govori, a pogotovo zbog onoga što govori. Jedna drugarica mi je rekla kako ni njoj sad nije jasno čime su one to bile zaluđene, ali se usuđujem da mislim kako nikad ništa nije ni vredeo. Jedina eventualna razlika između nekad i sad može da bude u tome što je nekad pazio šta govori i u prvom redu se starao da zavede slušaoce, a sad, kad je stekao i položaj, oseća se daleko sigurnije pa misli da sve gluposti može da istrese iz sebe i da oni koji ga slušaju u startu to moraju da prihvate. On ima mantiju! Po mnogima, već samo to je dovoljno da nekoga saslušaš s poštovanjem. Koja budaletina! I on i sveukupno sveštenstvo!
Imam drugaricu kojoj su muž, brat i otac prote. Muž joj je kompletan kreten (balkanska ćuskija), otac hedonista koji skoro da ničeg u sebi nema duhovnog, ali je vrlo obrazovan i zabavan čovek, a jedino brat stvarno odgovara predstavi sveštenika kakvu većina ima na umu. Pravi hrišćanin tipa "ljubim svako božje stvorenje". On se ne poziva na Sodomu i Gomoru već veruje u iskupljenje.
U vezi sa trućanjem gospodina Amfilohija (sa sve pozom, dramatičnim glasom, prizivanjem božje kazne...) postavlja se jedno sasvim drugo pitanje - šta je autoritet? Ne znam kako ko shvata taj pojam, ali autoritet nije ona njegova mantija. Kako parče jedne crne krpe, doduše poveće krpe, uopšte to i može da bude?

Nikad nisam mogla da svarim "autoritete", i često sam zbog toga imala i velike probleme. Na primer, bez obzira na dobre ocene, u trećem gimnazije umalo da me izbace iz škole jer sam profesoru uvrnula ruku! I dan-danas kažem da je to bila refleksna reakcija na njegov pokušaj da me šljepne po glavi jer nisam dozvoljavala da me kinji pa mu odgovarala žestoko na svaku pošalicu, a on je tvrdio kako je hteo da me pomiluje. Majka mi je bila u predinfarktnom stanju i stalno je ponavljala: "Sreća da ti otac nije živ, u zemlju bi propao od stida. Ti, dete iz profesorske kuće..." Svi su bili u čudu, i svi, kao da su se dogovarali, vrteli bi u neverici glavom: "Na profesora?" Zahvaljujući uspehu ne izbaciše me iz škole, mada me niko nije branio, rođena majka ponajmanje, međutim ostade mi kec iz vladanja. U redu, zaslužila sam tog keca, ali i Pera Pacov, profesor logike i filosofije, zaslužio je makar mali prekor, a njega su svi žalili. Nikome ni na kraj pameti nije padalo da stavi pod lupu njegovo ponašanje i da analizira kako je uopšte do toga došlo. Čoveče, pa on je profesor!
Tako je i Amfilohije, čoveče, sveštenik! A kad bi prestala da se gleda ta mantija na njemu, videlo bi se biće puno mržnje, nerazumno, da je upravo on podstrekač na gnusno ponašanje... i morao bi da bude kažnjen. Kad bi se stavilo na vagu ko je više kriv: on ili momak od šesnaest ili sedamnaest godina koji je napravio rusvaj po gradu možda baš slušajući njega (sveštenik, bre!), to ne bi moglo da se izmeri. Amfilohije je krivlji od desetoro obesnih momaka na gomili. Ali, on je i posle "božjeg slova" spavao mirno, a momci su dobijali batine i davali priznanja i bez prisustva advokata u miliciji. Nek mi niko ne priča da je milicija nežna i pravedna, pogotovo ne ova naša koja je sopstvene građane nebrojeno puta tukla umesto da ih brani. Sad to više ne mogu da rade javno, pa treniraju nežnost, sve do zatvaranja vrata. Kad ostanu van domašaja pogleda, i dalje su ona ista stoka kao što su uvek i bili.

Za momke koji su pravili haos i rušili sve pred sobom, onako besni i divlji, potpuno neartikulisani u svom gnevu, možda i ima nade, ko zna možda će se i popraviti, mladi su; ali sam sigurna da neće, da će biti još gori ponajviše zbog toga što onaj bradati u mantiji, u koga skoro po definiciji treba da imaju poverenja i koji treba da im bude duhovni otac i samim tim merilo vrline (da ih uči kako su pred bogom svi isti, kako za svakog treba imati razumevanja...), i dalje ostaje tu gde jeste. Njemu niko ništa ne zamera, još se od nas, ovaca, očekuje i da ga poštujemo. Ima mantiju, bre, mantiju! Sveštenik!
Jedna moja drugarica, kad je otvarala firmu, dodala je nazivu i reč: institut. Pitala me je za mišljenje, i ja joj kažem da je glupo, bez obzira što će stručnjaci iz raznoraznih oblasti sarađivati s njom, a ona će meni: "Znaš, nekako te više poštuju kad u naziv staviš institut, atelje, društvo... ima neku težinu." Ono jes' stvarno, ima. A što se posle samo dve godine sve svelo na presipanje iz šupljeg u prazno, nije ni bitno. Ona vodi taj i taj institut, i još joj veruju i pozivaju se na taj njen odrtaveli institut (bre!). Kod nje bar rade ljudi koji se potpišu punim imenom i prezimenom, a ima još instituta, ateljea, društava... gde vrvi od anonimnih (sve neka izmišljena imena) i u kojima polažu pravo da te "nauče pameti" samo zato što se zovu: institut, atelje, društvo... iako pojma nemaju. Kriju se iza tih izmišljenih imena i zvučnih imena institucija u kojima rade. Pazi, molim te - institut, pazi - atelje, pazi - društvo, pazi - mantija, pazi - beli mantil... Zabole me za sve te vaše delove garderobe i imena koja ste sebi prikačili da imaju težinu, ja slušam šta pričate i vidim šta radite, i ako lupetate - onda lupetate. Kako god da se zovete i šta god da obučete. Stavite i krunu na glavu ako hoćete, ali i dalje ostajete budale, makar kojom titulom da ste se zakitili.
Na ovome bi moglo i da se završi, ali te budale umeju da budu i te kako opasne, i da proizvedu ogromnu štetu, a da ostanu zaštićene kao beli medvedi. E, tu je problem!