Istorija na Bojn način ("Zimski dvorac", Džon Bojn, Alnari)

Sasvim slučajno mi je ova knjiga dospela u ruke, i sklona sam da pomislim kako je ona pronašla mene a ne ja nju. Moram da priznam da volim romane sa istorijskom tematikom, kao što volim i kad ništa ne znam o autoru, pa onda nekako objektivnije sudim, bar se nadam.
Ako treba da dam ocenu od 1 do 10, ovaj roman zaslužuje jednu jaku šesticu ili slabu sedmicu, ali bi sigurno imao i bolju ocenu da se izdavačka kuća Alnari malo više potrudila oko priređivanja knjige.
Opšti utisak mnogo kvari očajna lektura, pri tom nikakve zamerke ne upućujem lektoru koji je potpisan. Kako i sama vrlo često radim taj posao, znam kako to kod nas ide - kad lektor završi, vrlo često mu uopšte ne daju da sravni tekst (da proveri da li su unesene sve ispravke), još češće i neko nešto doda ("ma, samo reč, šta to može da pokvari"), a ponekad su rokovi toliko kratki da nema šanse da se nešto uradi kako treba, kao što nema šanse ni za drugo čitanje. Ko ne zna o čemu se radi: prvo čitanje je najmerodavnije, a da bi uopšte mogao isti tekst drugi put da se pročita ili mora da prođe podosta vremena ili se daje nekom drugom, a ako taj neko drugi ne postoji, tekst ide na korekturu - proces pred samo štampanje). Šta god da je razlog, pa čak i da je lektor za sve kriv (a svi sebi daju za pravo da sve svale na njega), opet je izdavačka kuća ona koja daje završnu reč. Gospodo iz Alnarija, ovo je druga knjiga iz vaše kuće nad kojom se zgražavam, i ako i sa trećom bude isto, ne kupujem ništa više od vas. Možda vi zbog toga nećete da propadnete, ali gubite revnosnog čitaoca i reklamera. Kad biste samo znali koliko ljudi kupuje knjige po mom savetu, shvatili biste me ozbiljno. Onda oni dalje reklamiraju, i tako ide u krug. Počnite da radite svoj posao kako valja jer jednom nekog možete da prevarite, možda i dvaput, ali ako želite da trajete... nećete potrajati jer varate i fušerite. Ljudi nisu budale, pogotovo oni koji vole dobru literaturu. 

Da ne ispadne kako cepidlačim, ko god bude uzeo roman u ruke, na svakoj stranici će imati neku primedbu. I nije reč samo o slovnim greškama, već i o pravopisnim, pa i gramatičkim. Posle desete greške u vezi s padežima (!), prestala sam da brojim.
I još nešto je bitno u vezi sa ovim romanom, a nije književno pitanje - Zimski dvorac u celosti sam pročitala u prevozu. I Hiljadu čudesnih sunaca sam čitala uglavnom u prevozu, i Nacionalnost: vanzemaljac, i Lutajućeg Bokelja... ali sam ih završavala kod kuće. Zimskom sam sklopila korice u BG:vozu, negde između Vukovog spomenika i Pančevačkog mosta.
Šta je to što me je držalo da čitam dalje ovaj roman iako sam pomišljala da odustanem iz razloga koji se tiču jezika? Pre svega, interesantno vreme koje se opisuje, tema, lepo vođenje radnje i vrlo umešno kompoziciono sređena fabula. Naslovi poglavlja su godine, a ovde se počinje s 1981, s kojom se i završava. Kao pun krug koji opasuje epohu - od 1915. godine u Rusiji, preko kratke epizode u Parizu, pa do 1981. u Londonu. Notacija za knjigu bavi se samo 1915. godinom, kao prelomnom, jer je tad zaista početak  - šesnaestogodišnji Georgij Danilovič Jehmenjev, običan mužik iz običnog ruskog sela Kašina članu carske porodice spasava slučajno život i postaje heroj. Heroj je bio kratko, tek do Revolucije, ali to su godine u kojima stasava u čoveka i sve što se zgusnulo u te dve do tri godine određuje njegov kasniji život. Nažalost, ne mogu da otkrivam kraj, ali on u stvari zaokružuje celu priču i daje joj elemente trilera koji ipak nije dominantan, i ne treba da bude u štivu ove klase.

Pojam vremena nije toliko komplikovan (samo za objašnjavanje, ne za čitanje) u prustovskom smislu, ali mora da se postavi. Za razliku od Prusta, ovde imamo ujednačen ritam, kao na klackalici: prvo je moderno doba - 1981, pa onda ide poglavlje Princ Kašina (povratak u 1915. godinu), zatim sledi 1979, pa Zimski dvorac (1915/16), potom 1970... Nije čista retrospekcija, ali jeste naizmenična promena kraja radnje romana i njegovih početaka, s tim što moderno vreme ide unatraške, retrospektivno, a počeci hronološki. Sva poglavlja iz "ruskog perioda" imaju ime, a sve što se odnosi na vreme posle odlaska iz Rusije naslovljeno je samo godinama. Posle dva, možda i tri poglavlja slutite da će se ta vremena u jednom trenutku susresti, i normalno očekujete da to bude neka sredina, na primer četrdesete ili pedesete godine prošlog veka, ali kako roman odmiče tako se radnja ubrzava u sižejnom smislu, ne i po aktivnostima junaka. Po aktivnostima je upravo suprotno. Bogat unutrašnji život zamenjuje sirotinjsko ruho dnevnih događaja. I na kraju, u poslednjem poglavlju, susreću se oba vremena, i ono staro, ali sam odlazak iz Rusije, i ovo novo, koje u stvari znači kraj u svakom smislu, mada to poglavlje ima naziv kao i prvo - 1981. Pretpostavljam da je autor u startu imao nameru da uradi baš ovako, jer se "bode oči" nameće pitanje da li je svaki kraj u isto vreme i početak i da li je na samom početku ove storije, pa i svake druge, mogao da se nazre kraj? Iako je pitanje malo isforsirano, Džon Bojn ga je ipak neusiljeno izneo na sto - kao pregorelu šniclu koju pojedete jer se domaćin lepo osmehnuo, pa da mu ne kvarite raspoloženje i nipodaštavate trud. Činjenica je da u ovom romanu taj lep osmeh postoji, i da je sve uvijeno u fino pripovedačko ruho, pa se lako guta.
Još jedna vrlo bitna pohvala ide direktno autoru - osećaj za prostor i duh starih vremena, kao i za ruski mentalitet. Koliko mi je poznato, Džon Bojn je Irac. Opisi Petrogradskog dvorca i dvora, kao i običaji koji prate život Petrograđana, pa i kuća Ipatijevih, savršeno su verni. Ako je bio na tim mestima, pohvala što se potrudio, a ako nije, još veća pohvala što ima jaku imaginaciju i ume da se unese u duh i istorijsko vreme. Začudio me je opis okoline kuće Ipatijevih - tamo stvarno postoji šumarak preko puta, i maleno uzvišenje, iako je to kuća u jednoj gradskoj ulici; i zaista su prozori s leve strane više okrenuti ka dvorištu, a to se na osnovu fotografije ne može odmah uočiti.

Istorijske činjenice je verno preneo, ali je, bar po mom mišljenju, Raspućin mnogo mlak, a Jusupov previše raspustan. Porodica Romanovih, iako romansirana, odgovara u svakom pogledu ulozi koju je imala i u istoriji i u predstavama koje su kasnije o njima kružile, ali je autor uspešno izbegavao stereotipe. Naravno, ništa ne bi bilo tako zanimljivo da nema i nemoguće ljubavi! U startu je osuđena na propast, a kasnije se ispostavlja kao jedini mogući spas.
Poput Dime starijeg ispreda svoju priču Džon Bojn. Dok su jednom smena dinastija Valoa-Burbon bili glavna scena, a ljudi povezani s njima lep ukras koji svemu daje boju, ovde su Romanovi tek neizbežni ukras koji kasnije postaje glavni lik. Da biste ovo mogli da rastumačite, morate da pročitate Zimski dvorac. Ne očekujte Rat i mir, ali svakako ćete lepo provesti vreme uz ovo štivo.
I zaista, šta bi bilo da je stvarno ovako bilo? A možda i jeste?