Pre nekog vremena Elektra je na svoj blog postavila post s naslovom Dokle više, a sad sam i ja htela da stavim isti. Ali, hajde da je ne imitiram, mada sve nešto mislim na nju ovih dana ponavljajući u sebi - Dokle više.
A da me je poteralo, poteralo me. Doduše, retko šta se odnosi na mene lično, ali i te kako osećam na svojoj koži sve što se dešava u poslednjih mesec dana.
Za početak, para nema ni za lek, a troškovi se samo uvećavaju, i to troškovi koji su neizbežni. Neizbežno je da se ulaže u svoju decu, u njihovo obrazovanje i zdravlje, bar ja tako shvatam. Nije to u onom fazonu da li ću moći da kupim čizme od 30.000 a fantastične su, već da imamo osnovno, da jedemo, obučemo se i platimo račune kad se obrazujemo i sredimo životni prostor da se osećamo kao ljudi. Nije mi prvi put da sam bez para, i znam da ću se snaći, ali problem je zahvatio sva polja našeg porodičnog bitisanja, da sam odmah pomislila: "Počelo je!" Znate ono: kad krene, krene. I naravno, sledeća stvar, kao da sam je prizivala, bila je ono najgore što može da se desi - zdravlje. Muž mi je imao tešku operaciju.
On je bio ni živ ni mrtav pre i neposredno posle intervencije, što ne treba da čudi jer su muškarci u bolesti mnogo slabiji nego žene. Fakat! Međutim, onog trenutka kad su stigli rezultati u kojima piše da se sve završilo kako treba, on je počeo da se ponaša kao da ništa nije ni bilo. A meni baš i nije svejedno, latentna opasnost da se ponovi i dalje postoji. Strepim toliko da smo sad u situaciji da ja (ja!) njega nerviram što se brinem. Skoro da je počeo i da me teši. On se ponaša kao dete koje je izbeglo kaznu zbog lošeg ponašanja (čitaj: burnog života) i sad je sve puj-pike-ne-važi. Idemo ispočetka. Gledam njega pa se mislim kako muškarci, uglavnom svi, nikad i ne izađu iz puberteta. Moj čovek je definitivno adolescent od sto godina.
Onda je srednji sin doneo četvrtu platu. Smejurija! To je toliko mala plata da je skoro uvredljivo. Mislila sam da će se sa probnim radom mizerija završiti, ali bogami neće. Ponašanje rukovodstva, da ne kažem menadžmenta je takvo da svi treba da budemo srećni što uopšte radi, i to radi posao koji voli. To je jedino pozitivno, pored toga što ide na posao pevajući jer ima super ekipu kolega. Zavidim mu na tome. Ja na svoj posao koji volim idem teških nogu, ostajem na poslu u proseku skoro deset sati, radim kao konj (bukvalno pokrivam tri radna mesta)... o kolegama neću ni da pričam, ima ih svakakvih, ali sigurno ne odlazim srećna kao on da se vidim s njima. Samo pomisao na platu koju ću da dobijem na vreme sprečava me da vrištim iz sveg glasa ili nekog dobro izbubecam. Prvi razlog je nepismenost, a tek posle sve ostalo. Inače, kolege mog sina izdržavaju roditelji isto kao i ja svoje dete. To samo u Srbiji postoji. Da sam ga zaposlila preko veze i postavila ga na neko mesto na kome će da šefuje a da pri tom nema veze sa životom, primao bi platu a ne uvredljivu sumu. Neka, bolje je ovako - sam će da se dokazuje i sam mora da se izbori za sebe.
I, ne lezi vraže, znam da mora da se desi i treća stvar - pokradeni smo! Nemamo mi pare, ali imamo neke druge vredne stvari koje više ne mogu da se nadoknade. Naravno, sve je prijavljeno policiji, ali to je tek reda radi, da se smiri savest. Ono što je nama uzeto, može da se proda samo negde van zemlje, i skoro sam sigurna da će naša policija tome ući u trag. Kako da ne! Ako ništa drugo, lopov nije obična džukela, zna da ceni vredne stvari.
U toj opštoj nervozi, sednem da pišem na blogu o Vladanu Đorđeviću, jednom od ličnosti za koje je sramota što ih niko ne zna, ali kako me krenulo taj post nigde se nije pokazao da je objavljen. Ni na jednom od blogova koji me prate! Eh, sad - zašto baš post o Vladanu Đorđeviću i zašto baš da o njemu nema nikakve objave... Hmmm...
Ima jedna ruska poslovica koja kaže - Kad kola krenu nizbrdo, pusti ih da se slome. U tom maniru, krenem i ja da doprinesem opštoj propasti, pa presavijem tabak i napišem koliko radim, šta radim, i da u skladu sa tim tražim drugo zvanje, duži godišnji odmor i veću platu, mada sam za treći zahtev stavila i ogradu "kad se steknu uslovi". Nisam bila patetična, nisam bila ljuta, bavila sam se samo faktima i sad čekam odgovor. Da me nije poteralo, izigravala bih budalu ko zna još koliko, ali... kola su krenula nizbrdo... pa nek se slome. E, tad krećemo ispočetka.
Bože sačuvaj gde god se okrenem i pogledam, a ono kola idu nizbrdo. Dobro je da ti je muž sada dobro, a sve ovo ostalo će se već nekako rešiti.
ОдговориИзбришиSta da ti kazem, sve poznato i svuda isto. Jbg. Cuvajte zdravlje, ostalo ce se valjda srediti...
ОдговориИзбришиČuvaj muža, sama si rekla, muškarci su, kad je zdravlje u pitanju, uvek u pubertetu. Za ostalo, sve znam, kao i u prethodnim komentarima, samo mogu da pošeljem pozitivnu energiju i želju, da nam se ova kola konačno razbiju pa da krenemo dalje.
ОдговориИзбришиPročitao sam još jutros, ali nisam bio pametan šta da kažem. Nisam ni sada mnogo pametniji. Ipak verujem da si to pismo napisala sa taktom i promišljeno, i nadam se da su ljudi kojima je upućeno dovoljno pametni da shvate da ga nebi ni slala da nije "dogorelo". U oba moguća scenarija nadam se da profitiraš. I ako nisu dovoljno pametni, imaćeš verovatno uskoro priliku da pronadješ neke koji će te više ceniti... U oba slučaja ispašće da je loš usud deo JEDNOG VEĆEG PLANA koji je trebalo da te natera na korak - koji ti nikada nebi preduzela.
ОдговориИзбришиMalo je "mabmo-džambo" filozofija, ali ako veruješ da sve ima smisla, naći ćeš ga i ovde. A ako ne veruješ - nije ni bitno.
Drago Miljo, šaljem i dodatak uz prethodni komentar, ali po nekim pravilima samo toliko, sve ostalo piše u postu Nagrada, na mom blogu amarilisonline.com
ОдговориИзбришиHvala vam svima, izgleda da je nešto počelo da se pokreće. Na koju će stranu, videćemo još.
ОдговориИзбришиTako se i ja prepustih. Slomise se, pa sada Jovo-nanovo. Drz' se, pa 25. da se vidimo bar na kaficici. Vazi?
ОдговориИзбришиObavezno se vidimo, samo mi javi u koje vreme i gde. :)
ОдговориИзбриши