U moje vreme

Jesam starija generacija i jeste dosadno ono "u moje vreme", ali stvarno ima stvari koje se ne menjaju. Na primer, žensko dostojanstvo. Sada se devojkama preporučuje da otvoreni priđu onima koji im se sviđaju, ali to se radilo i ranije. I te kako se radilo.
Nema ama baš nikakve razlike.
Danas niko ne obraća pažnju na nevinost, ali i ranije je bilo tako, s izuzetkom roditelja koji su živeli u ubeđenju da ne znate ništa. Ni o čemu, a kamoli o seksu.
Razlika je neznatna.
Ranije se izlazilo mnogo više nego danas i mnogo je bilo slobodnije. Ne sećam se da je moja majka pravila paniku ako kasnim pola sata, pa i ceo sat, i sama je pretpostavljala da pričam sa društvom ili nisam uhvatila prevoz ili mi je toliko lepo tamo gde sam da sam se zadržala. Ja sva premrem kad moja deca kasne, odmah mi pada na pamet da je izbila neka tuča, da neko nekog nasred ulice upucava a oni su u unakrsnoj vatri, da im je pozlilo a nikog nema da im pomogne... Svašta mi pada na pamet. Jednom sam pomislila da mi je srednjeg sina ubio medved iz zoološkog vrta - otišao je na Beer fest na Kalemegdanu, rekao je da će doći ujutro, a na prvim jutarnjim vestima javljaju kako je neidentifikovanog mladića ubio medved jer je pijan pao sa tvrđave direktno u njegov kavez! Mobilni isključen, njega nema... Tek oko podneva smo se čuli, a do tada sam bila ni živa ni mrtva. Nisam mogla da se oslobodim slike njega u kavezu sa medvedom koji ga njuška i pita se da li je reč o nekoj zajebanciji.
Razlika je ogromna.

Ranije smo putovali auto-stopom po celoj Evropi bez neke posebne brige da će nam se desiti nešto, i mada nije bilo uz blagoslov roditelja, ipak se dešavalo i - nikom ništa.
Imali smo žurke na kojima se pušila trava, ali samo ko hoće jednom da dune. Niko se nije grabio.
Odlazili smo u diskoteku i vraćali se kući u ranim jutarnjim satima mrtvi od umora i potpuno mokri od igranja. Ali, "u moje vreme" diskoteke su imale muziku koja se i danas sluša. Ne mogu da shvatim kakva je to diskoteka u kojoj nastupaju Karleuša, Ceca, Seka, Mica, Cica, Pica... Zar to nije narodnjačka zabava?
"U moje vreme" oblačenje je bilo odraz stila i ličnosti, a ne kao danas odraz platežne moći. Doduše, gledam neke koleginice koje troše čitava bogatstva na garderobu, a i dalje izgledaju jeftino. Ne znam, možda im je to i namera. Priznajem da me je možda pregazilo vreme u tom smislu, ali neke od njih sigurno je pregazila pamet kad mi zameraju što nosim kratku suknju. Razlog - koliko je meni godina! Šta, bre, tebe zanima koliko je meni godina, kratka suknja mi i dalje bolje stoji nego tebi. Mislim da to više ima veze sa veličinom dupeta i stanjem nogu nego bilo šta drugo. Uostalom, modi ću da posvetim jedan post jer imam svoj stav, izgrađen stav, i briga me šta ko o tome misli. U svakom slučaju, ne izgledam kao da sam na izvol'te.
S druge strane, žao mi je ove dece danas, nemaju onu bezbrižnost koju smo mi imali i nikad je neće ni osetiti. Ali zato su mnogo praktičniji, realniji, spremniji za život, bez obzira što su uskraćeni za vedrinu koju sobom nosi mladost. Ali, imali su sankcije, bombardovanje, štrajkove prosvetnih radnika, nezaposlene roditelje, neodlaske na letovanja i zimovanja, uzor su im bili baje sa lancima debelim kao dečji prst... pa su još super i ispali. Ko je imao sreće da živi u koliko-toliko normalnoj porodici, možda ništa od svih tih strahota nije osetio u punom obimu.

Međutim, ono što me stvarno poražava, to je žensko nedostojanstvo. Pita mene jedna koleginica koja mi se stalno nešto poverava i na glavu mi se popela sa svojim ljubavnim dogodovštinama (dnevno čujem najmanje jednu glupost koju bih mogla da stavim u knjigu bisera) kako da se obuče za taj vrlo važan prvi sastanak. Možda će ugrabiti dečka! Ja po sećanju prebiram po njenoj garderobi i savetujem je da obuče te ovo i ono, ali ne, nema tašnu koja bi išla uz to, ili ono i ovo, ali avaj, sa cipelama je tanka... kad ona meni najednom: "A šta misliš, da odem bez gaća?"
Tad sam bila najbliže tome da joj kažem kako treba da prestane da me davi jer je dosadna, glupa, blesava... i opet je prevladalo ono žensko saosećanje - bilo mi je žao. Stvarno je jadna kad ide na prvi susret i ne zna ni kakve su mu namere, ali ona za svaki slučaj treba "na sve da bude spremna". Ispostavilo se da je dečko zvao na pićence i da malo porazgovaraju. Ona ga je ocenila kao mlakonju, a ja sam pomislila da je pobegao od nje. Bilo je seksa, naravno, ali posle njega - ništa.
Ne mogu da shvatim da je steći momka toliki problem. Ako nema onog ko ti odgovara, bolje da budeš sama. Sad su momci mnogo sofisticiraniji, mada, naravno, i dalje ima džukela, ali sad ih bar prepoznaš na kilometar. Ni oni više ne jure za svakom suknjom, traže kvalitet. Tako i treba.
Neke moje bivše učenice izrasle su u divne devojke, dobre, pametne, lepe... nadam se da im na pamet ne pada da na golo dupe traže dečka.