Sedimo u italijanskom restoranu, a za stolom iza nas sede momak i devojka, on sav u mišićima, ima firmiranu majicu, super cipele... a ona "napucana" od glave do pete, sa sve ustima koja su očigledno pretrpela korekciju. Možda i još nešto, ali nisam zagledala. S vremena na vreme se okrećem u njihovom pravcu, jer ne mogu da shvatim da je neko toliko prost da prospe na sebe tonu parfema i smeta drugima. Taj neko nije čitao bonton, a možda i ne zna šta je to. Tamo lepo piše da je nepristojno kupati se u parfemu, da treba da se oseti tek ako taj neko prođe pored vas. Uostalom, ne prijaju svi mirisi svakome, drugo - ako se mnogo mirisa pomeša počinje da smrdi, treće - ima i ljudi koji su alergični na neke supstance... Ima stotinu razloga zašto se to ne radi, ali ovaj par se ponaša kao oni seljaci koji cepaju pare na svadbi da pokažu kako to njima nije ništa. A jedino pokažu da su primitivni. Elem, alergična sam na alkohol, i ako parfemi nisu dobro izrađeni, u njima je i preko 50 odsto alkohola, a ja na to reagujem tako što mi zasuze oči, zatim počne da me svrbi lice... Pri tom muški parfemi u sebi imaju više akohola nego ženski. Do 20 odsto mogu da izdržim, ali turske kopije sigurno imaju mnogo više. I tako, maltene počeh da plačem što su mi tako blizu, uguših se a ne mogu da promenim mesto... a ispostavi se da to nije najgore. Kad su im doneli ono što su naručili, čujem devojku: "Vidi, vidi koji su seljaci, doneli mi kašiku uz špagete!"
Ako nešto ne mogu da smislim, to je nadmen stav, pogotovo od ljudi koji veze nemaju sa životom. Da li ste primetili da najčešće primedbe svisoka imaju upravo oni koji su izuzetno "nisko" u svemu - po obrazovanju, ponašanju, kulturi, društveno... Kritikuju po sistemu: napad je najbolja odbrana. A kad neko koga oni proglase za autoritet kaže nešto, to je ravno božjoj reči. Interesantno, to se najčešće sreće kod najnižeg sloja i "akademaca". Neuki ljudi manje smetaju, oni bar iskreno nastupaju, ponašaju se kao učenici pred učiteljima. Ali "akademci"! To je takav strah da će se videti da im praziluk viri iz dupeta, pa se uvek prvo dobro raspitaju šta je rekao taj i taj (najčešće Čeda), pa onda i oni "misle" isto. Po pravilu gledaju Farmu krišom, kad ih niko ne vidi, a sutradan na poslu pljuju kako je to "dno dna" i kod drugih se raspituju šta je juče bilo, ko je kome psovao mater ili ko je koga polivao vodom, a znaju mnogo bolje od onog kog ispituju šta se desilo. I sve vreme vrte glavom i ne mogu da se načude ko to gleda.
Ali ponašanje prema hrani... mislim da je ono najbolji parametar gde ste rasli i kako ste rasli, i da li uopšte imate manire. Da krenemo prvo od reči gurman koju kod nas izjednačavaju sa nekim ko mnogo jede, kao svinja, bez ikakvog izbora. Gurman najčešće i jede mnogo, ali mu je glavna odlika da zna šta jede i šta voli a šta manje voli, a bogami postoje stvari i koje ne voli. Gurman nikad ne bi jeo hleb sa picom ili stavljao sirće u paradajz. Gurman voli i poznaje hranu i ima istančan ukus u vezi s njom. Ja sam gurman, veliki. Od svih ljudi koje poznajem, ne znam nikoga ko bi mogao da mi primiriše. Toliko volim hranu i sve što je s njom povezano, da sam vremenom zavolela i pranje sudova, koje mi je inače u tom lancu bilo najslabija karika.
Obožavam da kupujem hranu. I u najgora vremena, kad sam se razmišljala da li da kupim 200 ili 300 grama mesa, u najcrnjoj štednji, uvek bi mi se u cegeru našla makar jedna luksuzna stvar. Pršut umesto slanine, parčence rikote, ako može i teglica ruskog kavijara, dva listića dimljeng lososa ili jesetre, ženski-prst-debela kriška plavog sira...
Obožavam da kuvam, obožavam da aranžiram to što sam skuvala. Mesim hleb toliko dobro da bih pekaru mogla da otvorim, pite razbijam (i kore pravim), oprobala sam se u svim egzotičnim kuhinjama vrlo uspešno... Nije mi teško da spremam pitu i u dva noću kad mi se muž nakresan vrati iz kafane. Ali ga zato gađam cipelom ako vidim da ne može da ih otpertla. To mi je teško. Pa kad sve to pripremim, onda lepo poslažem na oval. U kućama u kojima ti sve samo nabacaju na tanjir, ne jedem. Ne jedem nigde ni jela koja su smuljana: rusku salatu, ništa gde su pomešani pavlaka i majonez, neke bućkuriše u kojima ne vidim šta je šta... Sve mora da bude lepo i na oko i na ukus i da se vidi šta je šta. Ne jedem ni po kućama u kojima mi na sto stave mokru pepeljaru.
Obožavam i da jedem. Bože, kako ja volim da jedem! Da me majka nije vaspitala kako me je vaspitala u vezi sa hranom i da nema ove dobre genetike, sigurno bih dogurala do 200 kilograma i morali bi dizalicom da me izvlače iz kuće, kao što su nameravali majku u filmu "Šta izjeda Gilberta Grejpa?". Linija me nikada nije izdala, izuzev u trudnoći, a uglavnom jedem, i jedem... Kad bi moglo, to bi trajalo ceo dan, uvek po malo, i uvek nešto lepo. I polako.
Na poslu uglavnom naručuju hranu, a ja nosim. I sve tamo aranžiram. I običan sir i paradajz poređam u krug, pospem bosiljkom i pokapam maslinovim uljem. Supu nosim u tegli, pa je zagrejem. Sarmice lepo poslažem. Šniclu odvojim od garnirunga. Od kolača ili voća napravim formaciju u obliku cveta... Sve može, samo da ne bude smuljano i nabacano. Ne bih mogla da jedem.
Izbegavam da sedim pored ljudi koji tutnu pavlaku na jelo, pa sve pomešaju da liči na kašu. Muka mi je. Oni koji ne umeju da koriste nož u desnoj i viljušku u levoj, ili ih koriste, pa kad im nož više nije potreban, prebace viljušku u desnu... jednostavno izbegavam. Nek su oni živi i zdravi svojoj majci, samo nek su dalje od mene. I oni koji halapljivo jedu, kao da se takmiče, izbegavam. I one koje mrljave. I one koji sa strane sklanjaju neke gluposti... Hrana je lepa, ne treba je mučiti. Hrana je dobra, ne treba je ponižavati. Ali, može da se jede prstima, i mogu da se oliži kasnije ti isti prstići... to je već uživanje. Hedonistički pristup.
Znam da me ponekad s mržnjom gledaju oni koji moraju (da li?) da gladuju, ali šta da im radim. I dalje mislim da dobra hrana nikako ne može da ugoji. Pri tom dobra hrana nije roštilj svaki dan ili pljeska sa svim prilozima koji se nađu na kiosku ili pica s koka-kolom... Bljak. Ako makar jednom dnevno, a svaki dan jedeš one gluposti iz pekare na bazi lisnatog testa i sa mnogo zagrejane mesnoće... naravno da ćeš da se nagojiš. Jeftinije je da ponesu teglicu masti, dve kriške gnjecavog hleba i sir od ko zna kad i sve to zagreju, da bude vruuuće... ješće u principu istu stvar.
Dobro se zna šta s čim ide, kao što debela žena u tangama deluje degutantno, tako ni ren i sarma jednostavno ne idu zajedno. Prstohvat timijana uz salatu od celera deluje kao božanski začin, pola kašičice cimeta u gulašu pravi od njega neverovatno jelo, kocka šećera u paradajz sosu daje mu pravi šmek, beli luk se koristi tek da zamiriše, majoran se stavlja u brokoli i boraniju, mirođija u grašak... sve se to slaže. Kad na švedskom stolu idem iza nekog ko stavi pirinač sa povrćem i uz to sve drugo povrće unaokolo jer se "zdravo hrani", vratim tanjir - pokvari mi zadovoljstvo. Čekam da me muka prođe pa krenem opet. Možda ni ovaj put nemam sreće - sad sam iza baje koji je stavio sve suhomesnato što je video na stolu, a onda stavio i lovačke šnicle pored. Da povraćaš! Od malena se treba učiti kulturi hrane, naravno i kulturi ishrane, što nije isto. Pravilnu ishranu moraju svi da izuče ako žele da budu kulturni ljudi, a hranu ne moraju - to je za umetnike i gurmane, hedoniste. Amerikanci jadni već skoro trideset godina imaju Nacionalni institut za ishranu koji se na najvišem nivou, vrlo ozbiljno i ne žaleći sredstva bavi ishranom nacije, jer su šokirani koliko njihovi građani nezdravo jedu i na šta su se napravili. Međutim, dokle god stavljaju sir na šta god stignu, od ta posla nema ništa. I dalje će im zadnjice biti toliko velike da bi na njima mogli da nose korpe koje se ljuljaju dok hodaju, ali ne spadaju. Malo su se preračunali - misle da je tajna u niskokaloričnim stvarima, kao i da se kvalitetna hrana odlikuje pre svega cenom. I tako kupuju trule jabuke, a sve niskokalorično toliko je hemijski obrađivano i prerađivano da više nema nikakav ukus. I onda sve to pomešaju, u velikim količinama. Bljak!
Moja pokojna svekrva znala je samo meso da ispeče fantastično, i tu su se njene kulinarske majstorije završavale. Nikad nije probala kelerabu dok ja nisam ušla u tu kuću i mislila je da će joj torta biti najbolja ako u nju natrpa kilogram šećera, kilogram oraha, pola kile čokolade... Njena pita od mesa po pravilu je bila otužna jer je preterivala s mesom sve misleći da će ona sad to da napravi... ma, ima svi da vidimo. A draži su nam bili uštipci s kozjim sirom i biberom. Ukusnije, zdravije, lepše za oko, a sit si.. i ha ha kako si sit i nije ti teško u stomaku. Ali, bila je pravedna pa mi je priznala prvenstvo i kad sam postala gospodarica kuhinje počeli smo da jedemo bolje, više, a za manje para, i - niko se nije ugojio. Moj muž je čak i smršao.
Pre nekih desetak godina, kad sam spremala neki svečani ručak za goste koji su mi bili dragi i koje sam baš htela da počastim, pa se sva bacila na đakonije, stvarno je svega bilo, pita mene moj srednji sin: "Kad ćeš da napraviš svečani ručak?" Ja sva u čudu, nervozno na pitanje odgovaram pitanjem: "Kakav svečani ručak?", a on krajnje ozbiljno odgovara: "Pa, pečeno pile i krompiriće." Toliko o ukusima, mada je sve ostalo tačno i važi za sve ljude i sve prilike. Hrana je božansko delo!
ajoj, Miljo, ja s vama ne bi smela za sto da sednem (al ne zbog parfema :))
ОдговориИзбришиSedela si sa mnom za stolom i - super si!
ОдговориИзбришиNegde sam nedavno pročitao da se u odnosu prema jelu ogleda bitna razlika izmedju kulturnog čoveka i divljaka: Divljak ždere - a kulturan čovek se hrani. Stepen uživanja (u bilo čemu) zavisi od sofisticiranosti, pa ne čudi da divljaci na isti način "uživaju" i u drugim zadovoljstvima. Mešano meso (bez priloga?) ili "Leskovački voz" su zapravo neka vrsta kulinarske pornografije. Ne verujem da je to specijalitet ovog podneblja (nismo mi izmislili junk-food) - pre mislim da je to odlika OVOG VREMENA...
ОдговориИзбришиBio je pre sto godina jedan super tekst u NIN-u (pisala je neka Nemica - vegetarijanac, utiske sa proputovanja kroz naše krajeve) Zapamtio sam lucidnu opasku o tome kako joj je postalo jasno zašto su "jadni vojnici Vermahta" ostavili svoje kosti po Balkanskim gudurama, jer dok su oni siroti "gulili krompir" - sa brda su ih, zakrvaljenih očiju, gledali krvoločni mesožderi... (gospodja je inače 80-tih ostala gladna zahvaljujući "falinki" da ne konzumira meso - a mislim da bi joj se to i danas desilo)
pa, super sam kad se pazim :D
ОдговориИзбришиInteresantan tekst. Nikad nisam nešto posebno razmišljao o hrani. Moja specijalnost je duvan :)
ОдговориИзбришиOd svega što si napisala znam "caku" :) sa picom i hljebom, razmještajem noža i viljuške, i...valjda je to to :) Imam problem sa samim konceptom švedskog stola, jer mi je potpuno nepojmljivo da svi ti ljudi tu nešto hodaju i jedu (mada, može biti da je tu ista stvar zbog koje ne idem ni na premijere u pozorište i bioskop, zbog koje jeeeedva i samo ako mnoooogo volim bend idem na masovne koncerte, utakmice samo one neposjećene i sl.).
Elem, hoću da kažem, još jedan tvoj edukativan tekst ;) Prije nego što se odlučim da izadjem medj` svijet, prvo ću još jednom prostudirati cijeli ovaj tvoj blog ;)
pozzz :)
švedski stolovi su noćna mora! najbolje je da se na to ide sit
ОдговориИзбришиa, da, zaboravila sam da pomenem da je Miljina kuhinja tolko ukusna da se isplati biti uljudan za stolom :)
ОдговориИзбриши@Miodrag Ristić: To i jeste suština - u hrani se uživa. Sve ostalo je muka ili divljaštvo, ali kako svi MORAMO da jedemo, zašto da od toga ne napravimo zadovoljstvo?
ОдговориИзбришиNemica me je baš nasmejala.
@Milko: Dugo sam bila profesor, a i iz profesorske sam kuće, pa valjda zato sve što radim ima edukativni karakter, mada mi je žao što je tako.
Poenta je da se hrana voli, a kad se voli, onda sve nekako dođe samo po sebi. Kad si već pomenuo utakmicu, to ti je kao navijanje: onaj ko voli klub dernja se iz sveg glasa, psuje, pljuje, raduje se, nervira, a divljak uzme pa zavrljači flašu na teren. Naizgled mala razlika, ali velika.
Meni je, na primer, strašno interesantno bilo kad sam prvi put koristila krckalicu (negde je zovu i klešta) za raka. Lepo sam pitala kako se to radi jer ne znam, a kako mi konobar nije delovao posebno sigurno, zamolila sam da dođe kuvar, koji se stvarno i pojavio, u pratnji šefa sale. Lepo su me naučili i pri tom smo se i lepo zabavili. Bilo je to u Rovinju.
Slično je bilo i sa puževima. Iako sam ih jela i kao dete kod svojih ujaka, kad su nam u Padovi doneli puževe za sto, sačekala sam da ne budem prva koja će ih jesti, pa sam onda oponašala onog ko je delovao najveštije. Ima jedna čudna viljuščica, nazvaću je tako, mada ne znam da li je to tačno, malo kriva i ponajviše mi liči na neku neobičnu heklicu, koja se gurne u kućicu i u jednom potezu se izvuče meso puža. Moji ujaci su to radili čačkalicom. I naravno, jede se prstima ako je veći komad.
Ni ja ne idem na premijere, ali zato što su predstave mnogo bolje kad se malo uigraju. Ako izbegavaš gužve, potpuno te razumem. Mnogi ljudi se osećaju vrlo neprijatno na takvim mestima.
@nasdvoje: Osnovna ideja švedskog stola je da ima svega, za sve ukuse, i da onda sam odlučuješ šta ćeš i kombinuješ po svojoj volji. Međutim, kod nas je često jedina namena da se izbegne služenje, a izbor je vrlo siromašan - samo meso ili samo testo ili...
Hvala ti na komplimentu. :)))
Juče me je zvala jedna drugarica i kritikovala me "za sve pare" kako pišem samo o onome u čemu sam dobra. Najavljujem post u kome ću pisati kako veze nemam s pranjem veša. Tu sam baš mnogo loša. Možda je u pravu, treba se s vremena na vreme posuti pepelom.
Volim da kuvam, aranžiram i sve tako da bude lepo, ali ne volim da jedem. Jedem samo zato što moram i retko kada da mi se nešto baš prijede. Deci kuvam skoro svaki dan i važno mi je da steknu zdrave i kulturne navike koje se tiču ishrane.
ОдговориИзбришиU stvari me jako nervira kada ljudi dozvoljavaju deci da se za stolom ponašaju kako god požele, "važno je da jedu i da budu siti", e to ne može.
Supa se ne srče kao na takmičenju, jer to mamu, tj. mene dovodi do momentalnog nervnog sloma. :))) Postoje pravila koja poštujemo, mada se ponekad i "kuglice" grašak, mogu jesti prstićima. :))
Ima tu jedna "tema unutar teme" koju si samo dotakla - a meni se čini interesantnom. Niko se nije naučen rodio - svi se pre ili kasnije nadjemo u nekoj situaciji kojoj nismo dorasli. Jednom sam se našao u čudu (u Tripoliju) kada su mi doneli samo salatu u Italijanskom restoranu, i da nije bilo ljubaznog gospodina za susednim stolom da mi objasni kako se kod njih salata jede kao predjelo - ispao bih "seljak" (što sam valjda i bio?) Neka vrsta univerzalne spontanosti i ležernosti je ono što bi čovek trebalo da nauči ZA SVE SLIČNE situacije. Nešto kao univerzalan odgovor na neprijatna pitanja. Najgore je izbegavati situacije u kojima se ne osećaš "kao kod kuće" - može ti se desiti da zauvek ostaneš kod kuće...
ОдговориИзбриши@Charolijo, i kad deca ne slušaju, bitno je da se ne odustaje. Ostaće im to, makar u kičmenoj moždini i kad-tad će da ispliva na površinu. Ja sam sa svojom decom, koja su mnogo starija od tvoje, imala svakojake situacije.
ОдговориИзбришиŽao mi je što ne voliš da jedeš, ogromno je to zadovoljstvo kad se voli.
@Miodraže Ristiću, stvarno sam samo dotakla tu temu, ali ko god je makar malo radoznao, uvek se raduje kad nauči nešto novo. Samo onaj ko svisoka komentariše postavljenu kašiku uz špagete, misli da sve zna - a što je čovek gluplji, to je učaureniji u svom neznanju.
I Rusi jedu salatu pre svega, kao predjelo predjelu! Bilo mi je čudno, ali eto... svaka kultura ima neke svoje začkoljice.
Obozavam hranu i obozavam da jedem. Potpisujem tvoj tekst. A ako nesto ne znam, pitam. Nikada mi nece biti jasno zasto se ljudi stide da pitaju?
ОдговориИзбришиJa ne želim da "zvučim" kritički ali primetna uštogljenost i potreba za osuđivanjem već primitivnošću "osakaćenih" nije neki nobles... Ja spadam u grupu ljudi koja "jede da bi živela, a ne živi da bi jela"... što ne znači da jelo ne treba da bude lepo aranžirano, ukusno i kvalitetno, naprotiv! Ali takođe ne treba da bude ni preokupacija. Naravno priča se menja ako ste vlasnik restorana. Lično ne vidim svrhu tako drastične osude i pominjanje gađenja jer to narušava profil "uživaoca" a u prvi plan stavlja "samohvalisanje". Ponekad pomislim da se gubi svesnost da je fleksibilnost i eksperimentisanje ukusima i kombinacijama i dovela do sad već uvaženih "pravila" i da je jedina interesantna jer ste "dizajner" sopsvenog užitka. Italijani uz pizzu služe, a neki i jedu ;) nekoliko vrsta hleba, kao i uz testeninu... ko sam ja da im branim? Pravila koja su "uknjižena" o načinima konzumiranja i kombinovanja je takođe neko nekada osmislio i zapisao, da li to podrazueva da je bogom dan i neosporan?! I kao šlag na torti (po meni najbolja i jedino prihvatljiva slatka pavlaka)opaska da je nepodnošljivo kada odrasli maltretiraju decu torturom ishrane!! Kada bi posmatrali malo decu i sami bi mogli mnogo toga da nauče...deca su mali/veliki istraživači i neprvaziđeni uživaoci, pri tom veoma iskreni. Ukusi se menjaju i oni imaju sva prava da jedu ono što im prija. Verovali ili ne nema ničega lošeg u srkanju vruće supe, vruće kafe ili čaja, čak je i preporučljivo!! Ne pravite bauk od nečega što je tako iskonsko i prirodno kao ishrana... A ako vam neko smeta i ugrožava vam uživanja pokupie se i izaberite mesto gde vam je prijatno, ja ne bih ni izašla na mesto gde izlaze trulo naparfemisani eksponati jer je to mesto "gde izlaziš da bi bio viđen" a ne mesto gde je hrana ukusna i ambijent opušten i prijatan... Ne zamerite mi, morala sam i ja da kažem koju...
ОдговориИзбришиDobro došla, Tatjana!
ОдговориИзбришиI ti si upravo napisala kako je poenta u tome da se uživa. Nemam ništa protiv onih koji uživaju kako god to da čine a da ne smetaju drugima, ali sam protiv držanja lekcija u oblastima koje su nepoznate onome ko "pametuje".
Izgleda da sam i ja "pametovala", ali... ja živim da bih jela, i kad neko nipodaštava hranu imam osećaj kao da me vređa, pa otud i ovakva reakcija.
A taj restoran ima super kuhinju, ne mogu sad da ga reklamiram, i odlaziću tamo da jedam ko god da su mu gosti.