Guranje pod tepih

I sa srpske i sa hrvatske strane očigledno postoji velika želja da se odustane od uzajamnih tužbi Međunarodnom sudu. Predsednici obe države dogovaraju se kako to elegantno da izvedu, jer to nije, kako obojica kažu manje-više istim rečima, „u interesu dobrosusedskih odnosa". E. sad, pitanje je ko će prvi to da izvede i naročito, kako će da izvede. Pred svojom javnošću treba ostati „čist", treba u isto vreme biti proglašen za čoveka koga prvenstveno zanima istina, ali isto tako voditi računa i o tome da se ne povrede osećanja žrtava (uglavnom svako misli na žrtve svojih sunarodnika), da se javno pokaže kako se misli o interesu država koje vode... Naš narod bi rekao da ne mogu da se rade one stvari a da ti ne uđe.
Kako je Srbija prokazana na svim poljima, i na svim stranama sveta, i kako svako misli da može da joj radi šta god hoće i da je predstavlja kako mu se svidi... tako isto i braća Hrvati verovatno misle da mi treba da pokrenemo tu stvar, a da se onda oni nećkaju, pa da posle mnogo duševnih muka i svakojakih preživljavanja i bolnih prisećanja, na kraju ipak prihvate opciju „puj pike ne važi" - kao civilizovaniji i kao gospoda. Eto, učinili nam.
I koji će put to biti? Da ne pominjem Prvi svetski rat, ali hajde samo u glavnim crtama - sve je oprošteno jer su žarko želeli da budu u jednoj državi, bar slovenofili. Kako je to prošlo kao nož koji seče po maslacu, vrlo brzo se i zaboravilo da im je učinjeno. Između dva svetska rata svako malo su bili „ugroženi" i  bunili se na sve načine. čak i atentatima. Onda im se san ispunio, dobili su Nezavisnu državu koju je trebalo da nazovu Neovisna, ali eto, omaklo se. Posle tog rata trebalo je kao poražena strana koja je pravila strahovita zverstva da budu u rangu sa onima koji su plaćali ratnu odštetu i da prođu kroz katarzu koja bi ih vaspitala i na kraju bi okajali grehe. Ovaj put se pojavio zli Zagorac koji je sve opravdao, a ono što nije moglo ni pored svih napora nikako da se opravda, gurnuo je pod tepih. Od svih njegovih čudovišnih poteza, koji će se tek otkrivati, najužasniji su mi što nije dozvoljavao da se Srbi sa Kosova vrate na Kosovo i što im je jednostavno oduzeo imovinu, a onda počeo da naseljava Albance. Sasvim planski urađeno, kad se osvetli kasnijim posledicama. Srbe iz Krajine, pod maskom brige za njihovu egzistenciju, naselio je po Vojvodini. Centralnu Srbiju je gledao kao miteser na nosu, a južnu kao čir na dupetu. Koji je to strateg mogao Niš, koji je u svim vremenima, pod svačijom vlašću, bio geostrateški centar, tako da skrajne? Ako ni zbog čega drugog, Niš ima takav položaj da je neophodno razviti ga. Zato se ulagalo na nekim drugim mestima, po Sloveniji i Hrvatskoj, uglavnom od para koje su otimane po Srbiji. Čuveni MASPOK, pa još čuveniji bankrot Hrvatske republike iz 1983...  sve se to guralo pod tepih, radi mira u kući. Mir nikad ne može da se postigne ako se nešto prećutkuje, to nauče i deca u predškolskom.
A onda na scenu stupa čuveni Sloba. Ne mogu da prežalim što mu se nije sudilo u Srbiji, tek tada bi se videlo koliki je zlotvor bio, jer su se njegove nepodopštine prećutkivale, predstavljale u drugom svetlu... Isto ono što su Hrvati radili sa Gotovinom i njemu sličnima, samo što sam se nadala da smo mi nekako istorijski svesniji i zreliji. Mislim da bi sa njegovim suđenjem u Srbiji i moja komšinica Dušanka od skoro osamdeset leta shvatila o kome se radi, kao što joj je u svoje vreme Tito prvo bio junak, pa onda „onako", a sad mi kaže da joj se stomak popne u grlo kad pomisli na njega. Vise joj po kući razorazne zahvalnice za „udarnicu radne akcije" i slična odlikovanja. Kad je Dušanka mogla da prežali Tileta, bogami bi prežalila i Slobu i shvatila kakvo je to đubre. Tek kad sam narod shvati da ga vode oni kojima ne bi smelo da se dopusti da uopšte rade sa ljudima, tek onda nastupa kritičko preispitivanje i tek onda može da se izrodi istina. A od istine, kakva god da je, nema boljeg leka. Tek kad se počisti ispred svojih vrata, može da se krene dalje. Zabašurivanje nikud ne vodi, u stvari vodi u katastrofu koja se dešava otprilike na svakih pedesetak godina, bar je tako na Balkanu. I onda nema kraja.
Ali, stvarno mora da se krene od početka, a taj početak je Prvi svetski rat, tek kao uvod. Kad se raščisti sa Drugim svetskim ratom možemo da se bavimo događajima koji slede. Zato je odustajanje od tužbe pogubno, ne samo za nas, nego i za „njih", braću nam Hrvate. Za njih je čak i gore, jer će opet biti u ulozi razmaženog deteta kome se po ko zna koji put oprašta i ono postaje sve gore i gore. Kako je njihova javnost reagovala na Josipovićev pokušaj izvinjenja u Bosni... pa je bio prinuđen samo da izrazi žaljenje zbog žrtava. Što se Srba tiče, jedva čekam da se svi koji su činili zločine u moje ime, u ime moje dece... makar obeleže kako zaslužuju, ako već ne mogu da ih pohvataju i kazne.

A Zapad... nek se nosi! Mi čistimo svoje dvorište, neka nam ne prodaju muda za bubrege. Ako Holbruk može da bude u mirovnoj (čuj, mirovnoj!) misiji, a dan pre toga je lobirao za kupovinu oružja za Albance, za njihovu "oslobodilačku" OVK, a dan posle mirovnjačke misije „iskreno žalio" što „sa Srbima ni o čemu ne može civilizovano da se razgovara", mislim da ne treba uzimati u obzir šta političari tog tipa misle - toliko licemerje je za proučavanje na drugim mestima.
Kakvo odustajanje! Da se tužimo, i oni nas, i mi njih - to je jedini način da na površinu ispliva sve što se guralo pod tepih predugo, stvarno predugo. Ako su Jermeni čekali skoro sto godina da istina makar proviri, možemo i mi, i Srbi i Hrvati, da čekamo još. Verujem da Turci iskreno misle kako nikakvog zločina nad Jermenima nije bilo - ceo vek uče ih drugačije. Tako isto verujem i da su Hrvati iskreni kad misle kako je Tomson junak. A on najobičnija budaletina koja im kvari imidž „miroljubive gospode" (koja tu i tamo kolje po kućama). Ili Srbi koji su u stanju da se zakunu u Šešelja kao čoveka na mestu, a pravo stanje stvari prikazuje ga kao neviđenu kukavicu koji se malo preračunao pa i sa samim sobom napravio pogrešnu kalkulaciju. Najgora računica mu je bila „Srbija do Tokija". Ma, ko je ovu vreću sala ovlastio da govori u moje ime? I ko mu je dozvolio da zavodi decu i odvodi ih u rat? Druga strana iste medalje je Čeda - nedonošče u svakom pogledu koje nema svoju misao i jalovo je do beskonačnosti. Cela politika zasniva mu se na kritici drugih - OK, brajko, a šta ti nudiš? Da okrenemo guzu? A za dž? E, pa, kad malo porasteš i shvatiš da ne može sve na suze ili na uvlačenje, možda ćemo da se preslišamo. A dotle makar nauči istoriju kako treba. Prva lekcija je - samo ČINJENICE, s OBE strane. I prestani toliko da se trudiš da se svidiš svakome sa strane, ostaćeš da živiš u kući koju uporno pokušavaš da srušiš. Nisi ti toga svestan, nažalost. Ti pamtiš samo kako te je pohvalio ovaj čika iz Amerike, pa onaj Albanac (vrlo je bitno što je Albanac, nije bitno kako se zove), pa... hvalile su te i druge čike, i poneka teta. Bravo, baš si ti dobar dečko.
Da se mi lepo oprostimo od ovakvih kreatura i da prionemo na posao: očistimo kuću, ne premeštajmo nered na drugo mesto, na kome se manje vidi.