Deset najboljih frajera ikada

Nekad sam mislila da s godinama prestanu da te gledaju kao "ženski objekat" i da u tebi vide samo osobu koja nema ni lice, ni oči, ni noge... što se ispostavilo kao potpuno netačno. Oni koji su te znali nekada kao i oni zlobni, primećuju godine, što mi u principu uopšte ne smeta kao informacija, ali mi smeta ton - uglavnom očekuju da se uvredim. Mogu da se nasmejem, toliko od mene. Ali, verovali ili ne, ima čak i onih koji se usuđuju da ti se u "ozbiljnim godinama" udvaraju. To da prestaješ da budeš zanimljiva muškarcima sa godinama, jednostavno nije tačno, kao što nije tačno ni da se sa godinama stiče mudrost. Nažalost.
Sad ne treba da ispadne kako se foliram i sebe predstavljam kao lepu lepoticu kojoj do izgleda uopšte nije stalo. Svakome gode komplimenti, ali ima situacija kad zaista deluju kao uvreda. Prvi put sam bila uvređena na taj način još u gimnaziji a i dan-danas me to boli, mada sa ove vremenske distance imam pravo da se smejem samoj sebi. Imali smo svoj list, Biser, pravljen pomoću štapa i kanapa, "štampan" u fotokopirnici, a u stvari se radilo o hrpi "bisera" profesora i učenika koji su kružili među nama i koji su vremenom dobili svoju periodiku i dopunski sadržaj i postali zabavni magazin. U tom listu je svojevremeno bilo organizovano i ocenjivanje u raznim kategorijama, pa se tako birala Mis telo, Mis osmeh, Mis noge, Mis pametnica... zatim Mister pametnjaković, Mister šarm... Tipovala sam da ću biti makar u najužem izboru za Mis pametnica, ako već neću i da pobedim. Kad mi je Gruja u poverenju rekao da sam osvojila jednu "titulu", bila sam ubeđena da sam proglašena za najpametniju. Međutim, na moje zaprepašćenje, bila sam - Mis noge. Veliko, veliko razočaranje! Majka me je vrlo zabrinuto pitala: "Kako to? Sine, ko zna kako oni tebe gledaju." Moja majka je inače bila genije da te srolja do kraja kad si već načet. Došlo mi je da sečem vene odmah, pred njom. A posle su me svi gledali u noge, sa sve komentarima od onih da i "nisu neke" do namigivanja i neumesnih upadica. Počela sam da nosim duge široke suknje i kaubojske čizme.

Prošlo je sto godina od tada, ali sad pitam one koji su glasali: "Kako ste se usudili da me ne proglasite za Mis pametnica? Zar su se na meni videle samo noge i ništa više?"
Bilo je i drugih odvratnih situacija, na primer kad mi se lekar naočigled mog sina, drugih pacijenata i medicinske sestre toliko udvarao, da me je na kraju povukao u stranu i rekao: "Gospođo, uđite s druge strane, vi naravno nećete da čekate." Ili neka generalčina u vojnom odseku kojeg sam upoznala tako što sam nosila dokumenta drugog sina. U dokumentima je naravno bio i telefon, pa me je on zvao i zvao... sve pričajući mi kako nikad nije video lepše oči, i slične gluposti. Sram ga bilo!  
Bilo je takvih situacija ne zna im se broj. Zanima me da li je neka žena pala na te gluposti i stvarno s nekim takvim muškim imbecilom izašla na večeru ili uopšte normalno razgovarala? Ako jeste, onda su zaslužili jedno drugo. Jedna moja drugarica sa izuzetno lepim poprsjem žalila se kako je stalno svi gledaju u grudi, a govore joj: "Što ti imaš lepu... kosu!" Udala se za Amerikanca Dejva Mosa koji je svojevremeno svirao sa Smakom i koji se upoznao s njom tako što joj je rekao da ne zna da jede kivi i da je smešna. Onda ga je ona zamolila da joj pokaže kako se to radi, počeo je razgovor na njenom nemuštom engleskom i njegovom u to vreme još nemuštijem srpskom, smejali su se... i u roku od nepune godine bili su u braku. Ona kaže da je oduševilo što je u grudi nije ni pogledao, a kamoli ih spomenuo.
Uopšte, posle "komplimenata" žena se oseća jeftino i razmišlja u čemu li je pogrešila da je procenjuju kao parče mesa. Ja bih sad muškoj populaciji vratila milo za drago i proglasila 10 najboljih frajera. Moji kriterijumi su, s moje tačke gledišta, najbolji na svetu, ali moram da priznam da naginjem barabama, a s finima se družim. Veća doza testosterona mora da bude u balansu sa duhovitošću i civilizovanim izgledom i ponašanjem. Ako još ima i malenu dozu ludila, kao zrno soli koje jelu daje pravi ukus, onda je reč o ekstra frajeru.
Izbor je pravljen po ličnom ukusu, kome se ne sviđa neka pravi svoju rang listu.

BROJ 1 - Šon Koneri
adut: pogled (jedini koji glumi i očima i ima onu pravu srazmeru šmekerskog sjaja i nepokolebljivosti)
Na početku karijere imao je više kose, bio je bez bora... lep sa svih strana, pravi agent 007. Međutim, on je kao vino - sa godinama je sve bolji, sve lepši, sve više vredi. Ako ovako nastavi, i ako doživi stotu (što je moguće, ipak je on žilavi Škotlanđanin), izgledaće kao milion dolara! Inače, on je jedina javna ličnost čiji sam poster imala u sobi, na opšte zgražavanje svih svojih prijatelja, i muških i ženskih. Da je kojim slučajem pevač, verovatno bih bila u prvim redovima, vrištala i padala u nesvest na njegovim koncertima. Ovako mi ostaje samo da uzdišem dok gledam njegove filmove.

BROJ 2 - Rasel Krou
adut: glas (neverovatan glumac neverovatne boje glasa; u tome jedino može da mu primiriše Morgan Frimen, ali on nema Krouov seksepil)
Ako iko može da se nazove nežnim grubijanom, onda je to svakako on. Kod njega neodoljivo privlači što je u svemu ozbiljan, uvek ide do kraja - i kad bije, i kad pije, i kad radi... a sigurno je takav i u odnosima sa ljudima. Deluje beskompromisno, ali ne i zadrto tvrdoglavo. Opaaaasan tip, a to i te kako privlači.

BROJ 3 - Dirk Šoufs (kontrabasista grupe Vaya con Dios)
adut: usne (iako je bio heroinski zavisnik i od 1991. je pokojnik, njegova usta se pamte - niko nije odisao takvim seksepilom kao on, iako uopšte nije bio tip koji ima nameru da "osvaja")

Broj 4 - Kolin Farel
adut: mangupski stav (tip sličan Raselu Krou, ali ipak malo sirovija varijanta; toliko je muško da ni u sledećih stotinu života ne bi mogao da se rodi kao žensko)
Momak koji bi mogao da bude i serijski ubica i diplomata najvišeg ranga. Na njemu se vidi da je verovatno otišao do pakla i vratio se nazad. Feniks i iz pepela i iz vatre. Lice koje odaje duh turbulentnog vremena. Cenim da će, kao i Šon Koneri, s godinama biti sve bolji (u svakom smislu) i sve lepši.

BROJ 5 - Džordž Kluni
adut: osmeh
I kad je najozbiljniji, deluje kao da se osmehuje - ako je Mona Lisa zbunjivala svojim zagonetnim osmehom, Kluni obara. Najlepše od svega je što ne pristaje da bude samo (i jedino) holivudski lepotan.

BROJ 6 - Žan-Pol Belmondo
adut: šarm (ko kaže da je ružan, baš je sladak i baš je dasa; savršena kombinacija avanture i opuštenosti, budi osećaj zaštićenosti onome ko je s njim)
Šarmantna baraba spolja, a umetnička i osetljiva duša unutra. Liči na beogradske šmekere starog kova.

BROJ 7 - Denzel Vošington
adut: hod (njegovo telo je instrument koji savršeno... hoda)
Ko bi rekao da glumac sa takvim izgledom i takvom harizmom nema mnogo uzbudljiviji život? Izgleda da je zainteresovan samo za posao i porodicu... Pozdravljam normalnost! Tako je retka da bi trebalo da se patentira kao dragocenost.

BROJ 8 - Lijam Nison
adut:gorštački "ukus" (i kad je u odelu, ne mogu drugačije da ga zamislim nego kao da je na vrhu nekog brda i poput ptice posmatra okoliš)
Drčni Irac skoro da odgovara svim stereotipima vezanim za ovo ostrvo, a u isto vreme... potpuno je svoj, ne liči ni na koga drugog.

BROJ 9 - Endi Garsija
adut: muževnost (jedan od retkih kojeg možete da zamislite kako plače i da ne deluje kao slabić; ostavlja utisak čvrstine i nežnosti istovremeno)
On je frajer u pravom smislu te reči - igrao je i negativce i pozitivce, ima neodoljivi latino šarm, ali je u isto vreme i intelektualac sa stavom. Rodna Kuba, kao i ja, čekaju da najzad počne da radi na tom filmu o revoluciji viđenoj iz ugla politički neopredeljenog čoveka. Jedna moja drugarica kaže da bi sve dala samo da je uhvati za ruku.

BROJ 10 - Vjačeslav Tihonov
adut: aristokrata (delovao bi prefinjeno i da je u gaćama na tufne; ima urođenu finoću koja se retko sreće, a ko želi da stekne taj stav džentlmena po definiciji, mora mnogo da uči i nikad ne postane pravi gospodin)
Često su mu davali uloge nemačkih oficira u partizanskim filmovima jer je njegova pojava zaista bila grofovska, pa su ga kolege jedno vreme podsmešljivo zvale: Fon Tihonov. I kao star, sa podočnjacima koje je uspešno gajio, bio je pravi lepotan.

Na listi nema Viga Mortensena, Roberta de Nira, Vinsenta Kasela, Pirsa Brosnana, Antonija Banderasa... Oni ulaze u drugu deseticu. Bred Pit ne dolazi u obzir za ovakav izbor, deluje ljigavo i prljavo. Tu nema mesta ni Silvesteru Staloneu, Arnoldu Švarcenegeru... ni onim silnim manekenima bez ikakve harizme.
Ko hoće da dopuni listu, nek izvoli.

Za sve postoji vreme. Je l'?

U poslednjih godinu dana svako malo po nekim sam sahranama. U stvari, taj trend odlaženja na groblje počeo je pre nekih pet godina, a u poslednje vreme baš je učestao. Sad umiru roditelji mojih prijatelja i kolega, i kao da su uhvatili neki red.
Kako sam se prva udala i prva porodila u svojoj generaciji, morala sam malo da sačekam da idem na svadbe i babine. Već sam imala dvoje dece kad je počela sezona svadbi. Deca su mi već hodala, govorila i znala da pokažu da li sam ih vaspitala ili nisam, pa su to bila skoro pa hodočašća. Toliko smo išli na svadbe, da je moj srednji sin i u obdaništu imao "venčanje". Dolazim po njega u školicu, a vaspitačica mi sva uzbuđena kaže: "Znate, on se danas venčao!" Mlada je bila devojčica sa kojom se neke dve nedelje pre toga ljubio (uhvaćen na delu), a sad su rešili da ozvaniče svoju vezu. Moje dete je tačno znalo gde ko stoji, šta ko treba da kaže, s koje strane sede mladini a s koje mladoženjini gosti... Sve je on to lepo iscenirao, i opštinski i crkveni deo. Šta će, jadan, kad je skoro svake druge nedelje bio na nekoj svadbi. Najstariji je maksimalno izbegavao sve te gužve, išao je samo kad se baš moralo. Izveštio se za izbegavanje, da je sam osmišljavao planove kod koga će da bude i šta će da radi dok smo mi na proslavi. Mislim da je njegova sadašnja odlična rečitost u to vreme počela da se kali. Imao je argumete, obrazlagao ih i... ubeđivao me.

Posle smo imali period babina, doduše te dve pojave su se dobrim delom i preklapale. Išli smo da gledamo bebe, da ih darujemo, a ne tako retko bila sam prva koja je svu tu decu kupala - pa, bila sam veteran! Onda su sledila useljenja, malo ređa ako se uzme u obzir koliko njih je počelo da živi zajedno. Moje društvo, lično moje, ne računam muževljeve prijatelje, nije bogato, pa je retko ko pravio kuću ili kupovao stan. Uglavnom su bili podstanari ili ostajali kod mame i tate "na neodređeno". Ali, bilo je i takvih srećnika koji su mogli da se pohvale kako su postali vlasnici nekretnine.
Sledi neveseli period odlazaka iz zemlje. Na tim događajima uglavnom se plakalo.
I sad - sahrane, na kojima se uglavnom ne plače, ali je tužno. Roditelji, bar većina, obično odlaze posle nekih dugih i teških bolesti, istrošite se sa suzama, pa na kraju imate neki osećaj neminovnosti koji vas pritera uza zid. U tom položaju nema plakanja. Drugo je to kad umre neko mlad ili je posredi nesrećan slučaj. Moj otac je poginuo nepunu nedelju pred moj 11. rođendan, i to je bila sahrana kao neki miting. Došle su tri škole - njegova, mamina, i škola u koju smo išle sestra i ja. Pa rodbina, pa prijatelji, komšiluk... Sećam se kako uopšte nisam ni znala šta je to smrt - nije mi bilo jasno da on sutra neće da se pojavi i poljubi me u obraz grebuckajući me bradom koja je narasla tokom noći. To je bilo nešto drugo - on je otišao kad mu vreme nije. Mama je bila ovaj drugi slučaj - bolovala, bolovala... napatila se, ali dočekala odrasle unuke.

Istini za volju, u mom slučaju nekako ništa ne ide po redu i odvija se mimo vremena i običaja. Sa dvoje dece sam završila fakultet, a treće sam rodila kad je najstariji bio u 17. godini. Ni moje ponašanje nije baš u skladu sa očekivanim. Izgleda da starim, počela sam da plačem po svadbama, a po sahranama razmišljam o stvarima kojima tu baš i nije mesto. Kad pogledam nevestinu ili mladoženjinu majku, rastočim se od plakanja, a kako znam da nije ni mesto ni vreme da šmrcam, trudim se iz petnih žila da se zaustavim i onda bude još gore - ne mogu da se zaustavim. Sve razmišljam - evo, ovako ću i ja da ženim svoje sinove. Ponovo udarim u plakanje. Kažu da je to od sreće. Na poslednjoj svadbi na kojoj smo bili, muž mi je vrlo ljuto rekao: "Ženo, sredi se..."
A na poslednjoj sahrani sam razmišljala kako sam se smejala sa majkom te moje drugarice i kako mi je bila stvarno draga. Premotavala sam film naših razgovora, njene brige što toliko pušim (kupila mi je i knjigu za odvikavanje), pitanja oko dece, radosti zbog sitnih svakodnevnih gluposti... a ta drugarica sve mi je manje draga. U stvari, nameravam da prekinem druženje. Da li mi je njena majka bila draža? Jeste! To baš i nije razmišljanje primereno sahrani. Ali, šta ću, naopako sam napravljena.
Najgori slučaj je bio na sahrani mog svekra iz prethodnog braka. Kako sam iz najuže rodbine, stajala sam tik do spomenika, a s druge strane... Na nadgrobnoj ploči piše: Marija Juhas, udata Čorba. Baš zato što je bio trenutak u kome nikako čovek ne sme ni da se osmehne, a kamoli da se smeje, ja sam, naravno, počela da se smejem. Sagnem glavu, skupim se kao čvarak, iz kaputa mi viri samo nos i - smejem se. Primirim se malo, dignem glavu, onda mi pogled opet sklizne na nesrećnu Mariju koja nije odmakla od supe i čorbe, pa opet počnem da se smejem. Sad mi ništa od toga nije smešno, čak mi je i glupo do besvesti, ali tada... nisam mogla da se zaustavim. Iskreno kajanje sam osetila kad smo se vratili kući i kad je jedan rođak rekao kako je "Milja najviše plakala" - valjda su ocenjivali ko je bio najtužniji. I još je dodao, da bude uverljiviji: "Stajao sam iza nje, sva se tresla." Užas!

Guranje pod tepih

I sa srpske i sa hrvatske strane očigledno postoji velika želja da se odustane od uzajamnih tužbi Međunarodnom sudu. Predsednici obe države dogovaraju se kako to elegantno da izvedu, jer to nije, kako obojica kažu manje-više istim rečima, „u interesu dobrosusedskih odnosa". E. sad, pitanje je ko će prvi to da izvede i naročito, kako će da izvede. Pred svojom javnošću treba ostati „čist", treba u isto vreme biti proglašen za čoveka koga prvenstveno zanima istina, ali isto tako voditi računa i o tome da se ne povrede osećanja žrtava (uglavnom svako misli na žrtve svojih sunarodnika), da se javno pokaže kako se misli o interesu država koje vode... Naš narod bi rekao da ne mogu da se rade one stvari a da ti ne uđe.
Kako je Srbija prokazana na svim poljima, i na svim stranama sveta, i kako svako misli da može da joj radi šta god hoće i da je predstavlja kako mu se svidi... tako isto i braća Hrvati verovatno misle da mi treba da pokrenemo tu stvar, a da se onda oni nećkaju, pa da posle mnogo duševnih muka i svakojakih preživljavanja i bolnih prisećanja, na kraju ipak prihvate opciju „puj pike ne važi" - kao civilizovaniji i kao gospoda. Eto, učinili nam.
I koji će put to biti? Da ne pominjem Prvi svetski rat, ali hajde samo u glavnim crtama - sve je oprošteno jer su žarko želeli da budu u jednoj državi, bar slovenofili. Kako je to prošlo kao nož koji seče po maslacu, vrlo brzo se i zaboravilo da im je učinjeno. Između dva svetska rata svako malo su bili „ugroženi" i  bunili se na sve načine. čak i atentatima. Onda im se san ispunio, dobili su Nezavisnu državu koju je trebalo da nazovu Neovisna, ali eto, omaklo se. Posle tog rata trebalo je kao poražena strana koja je pravila strahovita zverstva da budu u rangu sa onima koji su plaćali ratnu odštetu i da prođu kroz katarzu koja bi ih vaspitala i na kraju bi okajali grehe. Ovaj put se pojavio zli Zagorac koji je sve opravdao, a ono što nije moglo ni pored svih napora nikako da se opravda, gurnuo je pod tepih. Od svih njegovih čudovišnih poteza, koji će se tek otkrivati, najužasniji su mi što nije dozvoljavao da se Srbi sa Kosova vrate na Kosovo i što im je jednostavno oduzeo imovinu, a onda počeo da naseljava Albance. Sasvim planski urađeno, kad se osvetli kasnijim posledicama. Srbe iz Krajine, pod maskom brige za njihovu egzistenciju, naselio je po Vojvodini. Centralnu Srbiju je gledao kao miteser na nosu, a južnu kao čir na dupetu. Koji je to strateg mogao Niš, koji je u svim vremenima, pod svačijom vlašću, bio geostrateški centar, tako da skrajne? Ako ni zbog čega drugog, Niš ima takav položaj da je neophodno razviti ga. Zato se ulagalo na nekim drugim mestima, po Sloveniji i Hrvatskoj, uglavnom od para koje su otimane po Srbiji. Čuveni MASPOK, pa još čuveniji bankrot Hrvatske republike iz 1983...  sve se to guralo pod tepih, radi mira u kući. Mir nikad ne može da se postigne ako se nešto prećutkuje, to nauče i deca u predškolskom.
A onda na scenu stupa čuveni Sloba. Ne mogu da prežalim što mu se nije sudilo u Srbiji, tek tada bi se videlo koliki je zlotvor bio, jer su se njegove nepodopštine prećutkivale, predstavljale u drugom svetlu... Isto ono što su Hrvati radili sa Gotovinom i njemu sličnima, samo što sam se nadala da smo mi nekako istorijski svesniji i zreliji. Mislim da bi sa njegovim suđenjem u Srbiji i moja komšinica Dušanka od skoro osamdeset leta shvatila o kome se radi, kao što joj je u svoje vreme Tito prvo bio junak, pa onda „onako", a sad mi kaže da joj se stomak popne u grlo kad pomisli na njega. Vise joj po kući razorazne zahvalnice za „udarnicu radne akcije" i slična odlikovanja. Kad je Dušanka mogla da prežali Tileta, bogami bi prežalila i Slobu i shvatila kakvo je to đubre. Tek kad sam narod shvati da ga vode oni kojima ne bi smelo da se dopusti da uopšte rade sa ljudima, tek onda nastupa kritičko preispitivanje i tek onda može da se izrodi istina. A od istine, kakva god da je, nema boljeg leka. Tek kad se počisti ispred svojih vrata, može da se krene dalje. Zabašurivanje nikud ne vodi, u stvari vodi u katastrofu koja se dešava otprilike na svakih pedesetak godina, bar je tako na Balkanu. I onda nema kraja.
Ali, stvarno mora da se krene od početka, a taj početak je Prvi svetski rat, tek kao uvod. Kad se raščisti sa Drugim svetskim ratom možemo da se bavimo događajima koji slede. Zato je odustajanje od tužbe pogubno, ne samo za nas, nego i za „njih", braću nam Hrvate. Za njih je čak i gore, jer će opet biti u ulozi razmaženog deteta kome se po ko zna koji put oprašta i ono postaje sve gore i gore. Kako je njihova javnost reagovala na Josipovićev pokušaj izvinjenja u Bosni... pa je bio prinuđen samo da izrazi žaljenje zbog žrtava. Što se Srba tiče, jedva čekam da se svi koji su činili zločine u moje ime, u ime moje dece... makar obeleže kako zaslužuju, ako već ne mogu da ih pohvataju i kazne.

A Zapad... nek se nosi! Mi čistimo svoje dvorište, neka nam ne prodaju muda za bubrege. Ako Holbruk može da bude u mirovnoj (čuj, mirovnoj!) misiji, a dan pre toga je lobirao za kupovinu oružja za Albance, za njihovu "oslobodilačku" OVK, a dan posle mirovnjačke misije „iskreno žalio" što „sa Srbima ni o čemu ne može civilizovano da se razgovara", mislim da ne treba uzimati u obzir šta političari tog tipa misle - toliko licemerje je za proučavanje na drugim mestima.
Kakvo odustajanje! Da se tužimo, i oni nas, i mi njih - to je jedini način da na površinu ispliva sve što se guralo pod tepih predugo, stvarno predugo. Ako su Jermeni čekali skoro sto godina da istina makar proviri, možemo i mi, i Srbi i Hrvati, da čekamo još. Verujem da Turci iskreno misle kako nikakvog zločina nad Jermenima nije bilo - ceo vek uče ih drugačije. Tako isto verujem i da su Hrvati iskreni kad misle kako je Tomson junak. A on najobičnija budaletina koja im kvari imidž „miroljubive gospode" (koja tu i tamo kolje po kućama). Ili Srbi koji su u stanju da se zakunu u Šešelja kao čoveka na mestu, a pravo stanje stvari prikazuje ga kao neviđenu kukavicu koji se malo preračunao pa i sa samim sobom napravio pogrešnu kalkulaciju. Najgora računica mu je bila „Srbija do Tokija". Ma, ko je ovu vreću sala ovlastio da govori u moje ime? I ko mu je dozvolio da zavodi decu i odvodi ih u rat? Druga strana iste medalje je Čeda - nedonošče u svakom pogledu koje nema svoju misao i jalovo je do beskonačnosti. Cela politika zasniva mu se na kritici drugih - OK, brajko, a šta ti nudiš? Da okrenemo guzu? A za dž? E, pa, kad malo porasteš i shvatiš da ne može sve na suze ili na uvlačenje, možda ćemo da se preslišamo. A dotle makar nauči istoriju kako treba. Prva lekcija je - samo ČINJENICE, s OBE strane. I prestani toliko da se trudiš da se svidiš svakome sa strane, ostaćeš da živiš u kući koju uporno pokušavaš da srušiš. Nisi ti toga svestan, nažalost. Ti pamtiš samo kako te je pohvalio ovaj čika iz Amerike, pa onaj Albanac (vrlo je bitno što je Albanac, nije bitno kako se zove), pa... hvalile su te i druge čike, i poneka teta. Bravo, baš si ti dobar dečko.
Da se mi lepo oprostimo od ovakvih kreatura i da prionemo na posao: očistimo kuću, ne premeštajmo nered na drugo mesto, na kome se manje vidi.

S Francuzima francuski, sa svinjama svinjski

Da li da žalim što sam svoju decu učila da svaki put kad vide nekog koga poznaju kažu "dobar dan", kad nešto dobiju "hvala", kad odlaze "doviđenja", kad nešto traže da počnu sa "molim" a istu reč upotrebe i kad žele da im se ponovi ono što nisu čuli ili razumeli... Kako stvari trenutno stoje i da sam se ispilila juče pa ne znam ništa o životu i svetu nego učim gledajući one koji me okružuju, trebalo bi da žalim. Ali, ne žalim. Možda oni nisu bogzna šta, ali su pristojni, a tu elementarnu pristojnost čovek ponese od kuće i ako joj uz to doda i malo osećaja za civilizaciju, onda je - vaspitan. U tom smislu ne žalim. Znam da je ono što me neposredno okružuje jedna ružna slika i znam da ne treba da je prihvatam kao nešto normalno, makar svima oko sebe delovala kao luda žena koja ne zna šta hoće.

Stvar je vrlo jednostavna. Kad ujutro krenem na posao, a kako nekad promenim i tri autobusa, očekivano je da proklinjem gužvu i da se patim putujući svakodnevno po sat, a nekad i sat i po vremena tamo i nazad. Međutim, nemam nikakve primedbe na radni svet koji ujutro koristi gradski prevoz. Uglavnom su svi pristojni, nema nikakvog laktanja, guranja, trčanja do slobodnog mesta. Čak vam i vozač ponudi 24 sata da čitate dok se klatite u autobusu. Doduše, poslednji autobus koji koristim je 67, ponekad i 68, uglavnom poluprazan ili polupun, tako da je pravo osveženje posle šesnaestice ili devedesetpetice u kojima se ponekad borim i za vazduh. U šezdesetsedmici ili osmici je svet s kojim sam počela da se pozdravljam, dođemo mu kao neka sekta - svako jutro ista lica. Izuzetak je mlađarija sa FDU-a koja je podskup u okviru našeg skupa, ali sva ta deca su lepo vaspitana i pristojna. 

Onda dođem na posao na kome bi trebalo da je sve u redu što se tiče opšte životne kulture. Radim u uglednoj kući, sa ljudima koji su višeg obrazovanja od prosečnog i posao u kome zavisiš od ljudi, pa bi trebalo sve društvene norme lepog ponašanja da poznaješ. Ali... Mlađe kolege, mnoge od njih, ne znaju ni "dobar dan" da kažu, a kad prolaze hodnikom očekuju da im se taj neko ko im ne izgleda važan, skloni s puta. Tako sam se jednom sudarila iz sve snage sa koleginicom koja je mlađa od moje dece. Da priznam, dosadilo mi je bilo da ona histerično razdragano mlati po hodniku (inače važi za superpozitivnu osobu i sva je slatka i nasmejana - samo odabranima), pa sam bila spremna da joj se ne sklonim, kao što nikad nisam ni uradila. Viša je od mene za otprilike glavu i po i brat-bratu duplo teža. Međutim, Milja je satkana od posebnog materijala i prošla je školu tuča rastući u muškoj ulici - superpozitivna i razdragana se zateturala i pogledala me zabezeknuto, a ja nju pogledom "što ne gledaš kuda ideš", mada i sad mislim da je bio prikladniji pogled "kako se usuđuješ da zauzmeš ceo hodnik i da mi se ne skloniš s puta?", koji nažalost nisam upotrebila. Mlada je, dajem joj priliku da iz ovoga izvuče neki nauk ako ima mozga. Videćemo. 

A druga jedna koleginica, s kojom još i koliko-toliko sarađujem, deo posla delimo, pored toga što ne ume da kaže "dobar dan" i što dobro uradi samo ono što se vidi i za šta očekuje da će joj slediti pohvale, jedno mrtvo puvalo koje se vuče po radnim prostorijama kao da je neki minut pre toga imala orgazam ili će da se sruši od nemoći (valjda misli da to deluje fino i "keksi"), takođe je imala bliski susret s mojom čeličnom građom i još čeličnijom voljom, s tim što sam ovaj put to uradila namerno. U nekom uskom prolazu vidim da mi ova metiljavica ide u susret na onaj svoj razvlačeći način, pogleda uperenog u daljinu. Ona mene, naravno, ne vidi. Ja gledam kud idem i imam poseban osećaj za ljude i prostor, što, bar se nadam, i svi normalni pripadnici ljudskog roda imaju, pa je gledam kako nailazi i procenjujem da ćemo se za nekoliko sekundi ili sudariti ili ću ja morati da se sklonim. Ali, ja nastavljam, sudar je neizbežan, ovaj put rame o rame, parira mi visinom. Bilo je smešno, ali kad se kasnije sklope sve kockice, čovek shvati da je to tužno da tužnije ne može biti. 

Prva koleginica nalik bedeviji učila je školu i u inostranstvu, njeni su "tamo neki", ali ona očigledno ima neki kvrc, možda kompleks više ili niže vrednosti ili oba istovremeno. Druga je mala provincijalka koja bi sve na svetu dala da je važna, u bilo čemu, Počela je od toga što eliminiše sve one koji njenom društvenom uspinjanju ne mogu da doprinesu. Koja budala - ne shvata da tim "uzvišenim" stavom samo može da pada, a nije dobro ni procenila ljude. Možda je ocenjivala koliko je ko bitan po tome koja mu je debljina zlatne kajle oko vrata. Bil Gejts joj ne bi ulio poverenje, ali bi zato Mile Kitić bio smešten na izuzetno visoku poziciju. Ta deca rasla su devedesetih. kad se nije išlo ni u školu i kad su društvene vrednosti bile potpuno istumbane, ali za nevaspitanje čak ni to nije olakšavajuća okolnost. Valjda su nešto poneli i od kuće, boga mu! Ko je njih vaspitavao? I ko su njima uzori? Engleski znaju, više da govore nego što znaju da ga pišu, ali srpski - ne znaju. Kad stignu interni mejlovi toliko sam zapanjena njihovom nepismenošću da se pitam kako su uopšte uspeli da završe osnovnu školu. A završili su je. Neki čak i fakultete. Zemljo Srbijo!

Da ne poznajem i neku drugu decu, da ne pratim blogove koje pišu i ne gledam kako ipak nešto rade što pokazuje da koriste mozak i da su ih kod kuće učili nekim premisama dobrog vaspitanja... verovatno bih umrla od tuge. Javno zahvaljujem Nikoli Maloviću, Aleksandru Vujoviću, Mariji Milosavljević, Ani Pintarić, Milku Grmuši, blogu nasdvoje... koji su mi ulili nadu da nismo ušli u Zonu sumraka. Čujem onu muziku, ali se s vremena na vreme prekida, hvala bogu.

Ko to voli fensi mesta?

Nekad sam mnogo izlazila, stvarno mnogo. Ne računam ono gimnazijsko vreme kad se podrazumevalo da sam svako veče "u gradu". Nismo imali para, nismo imali ni dopuštenje da možemo da stanemo dokle hoćemo, ali... izlazili smo non-stop. Moje uže društvo najviše je volelo da filosofira o svemu i svačemu. Ponekad je to bio suštinski smisao života, ponekad ocene, ljubavne teme obavezno (podrazumeva se), smejali se svemu i svačemu, a mnogo se pričalo i o tome šta se sluša i čita. Najzanimljivije mi je bilo šta ko čita. Ako ne znam naslov knjige, a još ako ne znam ni pisca, sutradan sam već prekopavala biblioteku i čitala i po ulici samo da bude što brže. Svaki slobodan trenutak knjiga mi je bila u rukama. Sigurno je bila i njima jer kako bi inače mogli da diskutuju o onome što im je nepoznato, samo što su se krili i izigravali "jake face". Pa bismo onda o tome pričali, šta se kome svidelo, šta nije... Pričali smo i kad se vraćamo iz škole, i kad sedimo u parku, i u restoranu uz tri čaše soka i isto toliko piva, a nas po desetoro, i u diskoteci, i svuda gde bismo bili.

Da napomenem, mada je svakome ko je pročitao makar nekoliko postova sa ovog bloga jasno da mi je društvo bilo - uglavnom muško.Sećam se jedne reprize Nove godine na koju me majka nije pustila, ali onda je došao Gruja i molio je da i ja pođem. Kad je mama pitala ko će tamo da bude, lepo je rekao: "Samo mi, naša muška ekipa: Ljuba, Laza, Dule, Čupa, Klempa..." Kolutala je očima, ali me je pustila. To je bila mnogo dosadna repriza - osim mene, bile su još samo dve devojke, ali one su bile devojke mojih drugova pa sam bila prinuđena da slušam o istorijatu rokenrola. Imala sam i ja momka posle, starijeg sedam godina, pegavog, debelog, koji je takođe voleo da priča o smislu života, pa se ništa bitno nije promenilo.
Niko od njih niti je znao niti je voleo da igra, nažalost, ali sam uspevala da ih ubacim u diskoteku, da ne idem sama. Tamo sam stekla i neko novo društvo, pa sam postala deo inventara. Stvarno ne znam da li su prilikom popisivanja i mene računali zajedno sa stolicama, čašama i zvučnicima. Naumorno sam igrala i nisam stajala. Volim, znam, lepo igram i imam energije na pretek. Kakva kombinacija za diskoteku! Laza se najviše ljutio: "Kako, bre, možeš da slušaš Boney M? Zar ti se ne smuči?" On uopšte nije shvatao da ja njih i ne slušam, samo pratim ritam. Imali smo i svako malo neke žurke. I tako, nije bilo večeri koju bih ja provela kod kuće izuzev ako žurka nije kod mene.
Kad sam došla u Beograd na studije, maltene sam odmah bila u braku i imala decu, a trebalo je da se uči, i to mnogo da se uči, i na izlaske sam zaboravila. Mislila sam da je to kraj karijere. Počela sam da idem u bioskop od jedan po podne. Pre filma sam na predavanjima, posle filma idem po decu u obdanište. Počela sam da se sastajem sa kolegama u isto to vreme. Omiljeno mesto bila je Rupa, koja je sad neki fensi restoran. Šteta. Rupa je bio kafe u okviru Kolarca gde se služila najjeftinija kafa u gradu a verovatno najjača, čaj, poneko kuvano jaje i domaći sokovi. Bilo je tu i rakijice, vinjaka, vina... sve van našeg domašaja. Od gostiju samo mi, uboga šačica studenata Filološkog. Pusto, prazno, odjekuje... A onda se začuje zvonce i za tren oka se napuni. Ljudi sede, stoje, vise... kako se ko snašao. To je filharmonija i ima pauzu na probi. Onda se posle petnaestak minuta začuje opet zvonce, ali se Rupa ne prazni brzinom kojom se punila.

Ako se desi da se sastajemo u kasnijim poslepodnevnim satima, onda je to najčešće bila Zora, Tri lista duvana, Kolarac kafana ili Znak pitanja. Međutim, za ove dve poslednje trebalo je imati para, tako da smo tamo retko zalazili. Po ovome sad ispada da su sve moje favorit kafane zatvorene. Takav mi je ukus - ne podnosim fensi mesta, a izgleda da jedino ona opstaju. Van pameti mi je da izađem negde gde se šetka neko poznat, upravo takve face hoću da izbegnem. Ulica Strahinjića Bana ispunjava me jezom. Hoću da sedim na miru, da ispijam svoju kafu i da na miru pričam.
Da ne bude zabune - nažalost znam sva fensi mesta i još nažalostnije, u svima njima sam bila. Naravno, to nije bio moj izbor, već je bilo ili zbog posla ili me zove neko ko to mesto voli ili se na takvom mestu nešto proslavlja. Ako mislite da je tamo klopa bolja - nije. A da je skuplje - mnogo je skuplje. I gde je sad tu logika? Tek nekoliko restorana, poput Ottima, Gastona, Hajduka... mogu da izdvojim kao prijatna, ali isključivo zbog dobre kuhinje.
Sad su mi deca velika, ali i kad nisu bila toliko velika, jedno vreme sam opet izlazila kao u gimnaziji - svako veče. Pored kafana, tu su bile i nebrojene slave, rođendani, raznorazne proslave... Mora biti da sam poludela. Sad izlazim nešto ređe, ali tempo je i dalje ubitačan.

Gospođe i gospodže

Nažalost, moja predstava o muškarcima iz godine u godinu sve je gora i gora. Mislila sam da su ovi mlađi od mnogo boljeg materijala i bolje pripremljeni za život od starijih, ali... Ništa nisu naučili - i dalje misle da su glavni. Tako je i na poslu i kad ih sretnete u banci, pošti, restoranu, pozorištu. Jedino što im priznajem, to je da su mnogo jednostavniji i s njima je svaki dogovor lakši, svaka komunikacija, iskreniji su...
Sestra i ja rasle smo u muškoj ulici, kroz školovanje uvek sam bila u odeljenjima gde su dečaci u većini, imam troje muške dece, firma u kojoj radim uglavnom je ženska, ali otkad sam ja došla, prima se sve više muškaraca. I tako, znam da gde god sednem uvek će oko mene biti muškarci: mali, veliki, stari, mladi, pametni, glupi, fini, prostačine... Nikako da ih se oslobodim. Pozitivno je što umem s njima i što sam jedino s njima prirodna, navikla sam se na njihovo testosteronsko društvo. Uglavnom me odmah prihvataju kao ortaka. Međutim, ipak sam ja žena i smeta mi što u ključnim momentima izbija na površinu što u stvari misle da sam slaba i da očekujem nekog zaštitnika. Ma, kakav zaštitnik! Jača sam od svih njih zajedno, mogla bih za doručak da ih pojedem. Slabiji su i fizički i psihički.
Moj muž na primer nikad ništa ne nosi jer ima teniski lakat. Bar on veruje da je tako, deluje mu onako fensi. U međuvremenu je operisao i srce, pa sad stvarno ne sme da se zamara. Zato je Milja ojačala do te mere da su je deca kad je sama prenosila regal iz jedne u drugu sobu, prozvala: Žena Rambo. I stvarno se tako osećam. Subotom idem u velike nabavke, ponesem po sedam velikih kesa i plus dve veće platnene torbe. Da li sve to donesem kući, na drugi sprat, a do kuće imam skoro kilometar pešačenja? Naravno! Ako ima nekog da mi pomogne, ne odbijam, ali ne čekam da se taj neko pojavi. A bivši muž posebna je priča. Uvek se pojavljivao samo kad treba da ostavi utisak na ostale. Tako je, na primer, dok su deca išla u osnovnu školu, dolazio da potpiše pristanak na neke aktivnosti koja ja nisam mogla da im priuštim i posle toga se gubio u vidu lastinog repa. Jednom je čak platio i prvu ratu. Ostatak završava Milja. Opšte mišljenje je bilo kako on vodi računa o svojoj deci. Sic! Od svih ljudi koje znam, on je najveća kukavica i prava pravcijata pizda. Mnogo priča, a na delu - ništa. Deci sam se izvinjavala što im je otac i što to ne može da se promeni, a ja sam se razvela i mislila da sam se izvukla. Sa takvim skotovima nažalost do kraja života ostajete u kakvom-takvom odnosu, čak i kad ne govorite s njima. I prinuđeni ste da gledate, a ništa ne možete da uradite, kako decu lažu, ponižavaju... Preostaje vam samo da molite boga da dovoljno očvrsnu i prebole to sranje koje ste im vi zakuvali.

Moja majka je iz Vranja koje je bilo (i ostalo) strogo patrijarhalna sredina, i kad je došla u Kragujevac i videla kako žene sede zajedno sa muškarcima, govore u isto vreme kad i oni, pa ih čak i ućutkaju što onako bezobrazno što zato što ih nadmudre, bila je zapanjena. Za nju je to bio šok! Inače, u porodici iz koje ona dolazi glavnu reč vodio je njen otac Svetolik. Ručak nije mogao da počne dok on sa svojom sestrom ne isprazni slanik uz hleb i rakijicu. Svi su sedeli i čekali da se završi njihov svakodnevni ritual. Uopšte nije bilo važno da li su deca (ukupno osam komada!) gladna, da li im se spava... On je bio bog u kući.
Toga naravno više nema. Ali, da li je ravnopravnost za stolom jedino merilo da je ravnopravnost polova konačno postala svakodnevica? Ili bio koja druga deklarativna ravnopravnost? Naravno da nije. Jedna moja drugarica, zagrižena feministkinja, kaže da od nečega treba da se počne, pa što ne od takvih stvari. U redu je, mislim ja, samo što je našem društvu to postalo samo sebi svrha. Žele da uvedu Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji u nekom obliku već postoji, na velika vrata u svakodnevni život, tako što će svuda biti zastupljen jednak broj žena i muškaraca. Rekoše, počeće od Skupštine, na šta se smrznem - zamislite još gospodža poput Pop-Lazićeve! Ona se tek kad je opomenu da ne sme da bljuje vatru uvreda i prostakluka i da gađa cipelama one koji joj se ne dopadaju... seti da je žensko, pa se brani kako je sramota šta se radi jednoj dami (!) u Skupštini. A kad je pomenula kako su je deca pitala: "Mama, da li je moguće da se ti nekome tamo čepiš?" skoro plačnim glasom, očekujući sažaljenje (jadna žena, udovica, javnost joj je zlostavljala decu...) malo je trebalo pa da počnem grohotom da se smejem. Nažalost, to je za plakanje. Ako će takve ništarije, samo zato što su ženskog pola, da zauzimaju mesta nekima koji bi se bar ponašali pristojnije a muškog su pola, onda kažem da je rodna ravnopravnost - čista glupost. Da li je svrha da se popuni broj i zadovolji statistika? U proseku, sve je baš kako treba. A u proseku, Šilja je kupio parče pustinje i jedan delić močvare, i rekli su mu da je to savršena zemlja kad se promeša. "U proseku, odlično sam prošao" - hvali se on Mikiju.
Umesto za rodnu ravnopravnost, zalažem se za pravo onih koji znaju i umeju da pokažu to što znaju i umeju, a da li su žene ili muškarci, to je mnogo manje bitno. Da li su gej, ružni, bangavi... njihova stvar.
Priznajmo, muškarcima je danas mnogo teže nego pre 20 godina, a neuporedivo teže nego pre 100 godina, i u neku ruku mi ih je žao. Zadržali bi rado taj imidž zaštitnika, jačeg pola, a na svakom koraku se sapliću i pokazuju koliko su slabi. Zaista im nije lako. Počev od obične fizičke snage, pa do umnih dometa, uglavnom su jadničci u manjini. Psihičku jačinu ne treba ni spominjati - mnogi od njih počeli bi da plaču. Ne znam za druge sredine, ali ovo što gledam oko sebe upravo je tako. Zvanično ne vode glavnu reč, ali žene imaju mnogo veća muda od muškaraca. Tolike samohrane majke mogu da se nađu jedino još u Rusiji. Ali, za tamo mogu i da razumem, ne da opravdam, jer - na skoro tri žene dolazi tek jedan primerak muškarca, pa se verovatno svaki šmokljan smatra za super frajera.

Moja drugarica Ira iz Moskve bila je udata za jednu takvu budalu - sujetan toliko da to boli, ambiciozan do neba i ubeđen da je straaašan baja. A nosi naočare debele kao staklena galanterija, poput dna od tegle za slatko, nizak, žgoljav, proređene tanke kose... Jedna spodoba u svakom smislu. E, takav jedan, koji između ostalog ni u krevetu nije bio bogzna šta (sebičan), dok su još bili u braku imao je ljubavnicu, nekom trećom se posle oženio, a ko zna kojom po redu oženio se još jednom. Na dete koje ima sa Irom potpuno je zaboravio. Ali, zato u svojoj kancelariji ima slike sve svoje dece i hvali se kako je ovome 20, ovom drugom 15... Koja je zasluga u tome što su doživeli te godine izuzev što je njegov spermatozoid bio neophodan da se začnu? I on se naziva Ocem?
I drugarice koje su mi blizu, u Beogradu i Kragujevcu, slično žive, čak i kad su u braku. Muškarci su takvi slabići! Rado bi zadržali stare privilegije, one poput mog dede, a dobro znaju da više nije dovoljno imati samo drugačiji polni organ da bi se to pravo dobilo. I tako ne znaju gde će, pa od silne muke udaraju gde stignu. Najrađe žene zovu kučkama i jedini razgovori koje umeju da vode od početka do kraja tiču se sporta i seksa, ali... seks je najklizaviji teren. Žene su se od lovine pretvorile u lovce, pa i te kako raspravljaju o umeću muškarca da ih zadovolji. A ovim našim muškarčinama nikako da se objasni da više nisu neophodni ako nisu vešti, nežni, čisti, namirisani... Kad već postoji vibrator, problema i ne treba da bude. Uostalom, seks ume da bude i te kako precenjen. A muškaraca mi je u tom smislu stvarno mnogo žao.
A tek udaja! Devojka koja mašta o udaji kao vrhuncu svog uspeha liči na prastaru fotografiju iz viktorijanskog doba. Možda ja nisam najbolji primer da drugima kažem kako je udaja jedan formalni postupak jer sam trenutno u drugom braku, ali glupavo sam postupila prvi put zato što sam mislila da tako treba (tek što sam dobila ličnu kartu), a drugi put je pritisak bio prejak: moja majka njegova majka... Kad sam se udavala po drugi put već sam sazrela do te mere da me je baš bilo briga šta će ko da misli o mom statusu (ne)udate žene. Nekad sam mislila da se mudrost stiče godinama, ali sad tek shvatam da sam bila u zabludi - sa godinama se stiče dragoceno iskustvo, ali to ne znači da nećete praviti greške. 
Iako sam se trudila da biram, i da me okruže ljudi koje cenim po ljudskim osobinama, upravo zato što sam želela više žena u svom društvu, morala sam da popustim, pa se družim i sa onima koje ideju o rodnoj ravnopravnosti i već izlizanu ideju feminizma spuštaju na tako niske grane da mi je muka. Ono što su nekada radili muškarci, sada rade one, nažalost. Izuzev rađanja, a tu su žene u prednosti (fiziološki, imaju jednu funkciju više), u svemu ostalom trebalo bi da smo ravnopravni. Zato bih počupala kosu onim "premlama" (vranjanski izraz, žene koje se prenemažu) kad očekuju da od muškarca dobiju sve a one im zauzvrat ponude samo savršeno ispeglanu kosu, veštačke sise kao balone i odglumljeni orgazam. I još se žale.