Pomirenje? Hvala lepo, nažalost - nemoguće je

Druženje s ljudima iz "protivničkog" plemena ume da bude i te kako zabavno. Sve misliš: "Ma, ljudi su ljudi, svuda ima i ovakvih i onakvih." Jedan mi je prijatelj na fejsu, drugi i na fejsu i na mejlu. I jednog i drugog videla sam samo jednom. Prvi mi je donosio neke knjige iz Zagreba, bio je to primopredajni sastanak od dva minuta, s drugim sam popila limunadu u ranim večernjim satima u Skadarliji. Ali je prepiska s ovim drugim vrlo vitalna. Obojica su s pogledima na život i svet koji su mi vrlo bliski. Bude tu i tamo neka priča o srpsko-hrvatskim odnosima, ali je sve vrlo kulturno i bez ostrašćenosti. Normalni smo ljudi, zar ne?

I onda se desi jedan dan kao što je jučerašnji, po mnogo čemu značajan 16. novembar 2012. godine. Generali, koje bez ikakve zadrške nazivam govnarima, proglašeni su nevinima. Vernici Hrvatske od prethodne večeri mole se bogu za "pravdu". Šta reći? Vest sam čula na poslu, sat vremena nisam bila ni za šta, uopšte nisam funkcionisala. Jednostavno, nisam mogla da verujem!

Kako je vreme odmicalo, u Haški tribunal imala sam sve manje poverenja. Kad su oslobodili Ramuša Haradinaja digla sam od tog suda ruke, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto ovako može da se desi, pogotovo ljudima koji su prvobitno osuđeni na 24 i 18 godina kazne. Treba javiti Haradinaju da uopšte ne mora da ubija i zastrašuje svedoke jer govnari to nisu radili, a izašli su poput pravednika iz zgrade suda. Na fejsu je bila poplava informacija, svi su mahom u neverici odmahivali glavom, a meni se vrtela poput pijanstva slika beskrajne kolone ljudi na traktorima koje usput gađaju i ubijaju. Po podacima, od tih 250.000 izbeglih oko 10.000 netragom je nestalo ili ubijeno dok su pokušavali da se domognu Srbije. Ko se još seća priče o dečaku koji je sam vozio traktor s majkom i tek rođenim bratom? I onu o čoveku koji je vozeći svoju porodicu pogođen, pa se traktor kretao cik-cak i umalo da bude i više žrtava? I još mnogih drugih priča iz kolone, sve jedna potresnija od druge? A da li je neko ikada čuo za ljude koji su ostali u Kninu i koje su ti domoljubi ubijali kao piliće, i ne pogledavši ih? Jednom je bilo 93 godine! Koliko su bili organizovani, govori i podatak o postojanju i radu specijalnih jedinica koje su išle posle "oslobodilaca" ubijajući i paleći (73% srpskih kuća tada je spaljeno), kako bi politička elita (čuj, elita!) ušla u "oslobođene" gradove čiste i ukrašene. Sreća, sreća, radost! I sad sve to još i slave! Dobro, čega se pametan stidi, time se lud ponosi, njihova stvar. Mada, i nije. Šta je s ljudima od kojih su "očistili" teritoriju? Očigledno je da su tu bili višak, po viđenju hrvatskih domoljuba. Namerno izostavljam one najgnusnije priče o klanju staraca u svojim dvorištima. "Oslobodiocima" je bio potreban "čist teritorij". Tačka.

Posle oslobađajuće presude, knedla mi je bila u grlu, steglo se srce, u mozgu vakuum... Ne smem ni da pomislim kako je bilo onima koji su u tim kolonama došli u Srbiju. Tolika količina poniženja nije za čoveka. Jednom su proterani, drugi put izbrisani gumicom.

U svem tom očaju, pomislim i na prijatelje iz "protivničkog" plemena. Mislila sam da će im biti užasno neprijatno i već mi ih je bilo žao, pa sam rešila da uopšte ne potežem to pitanje ako se budemo čuli. Da sam na njihovom mestu, mene bi bilo sramota. Naravno, nisu oni krivi. Prvi, prijatelj samo s fejsa, mudro ćuti, a onda okači njuznetov specijal i još nekoliko članaka, sasvim neutralnih. Dobro, možda mu je malo neprijatno, ali onda, u kasnim noćnim satima, osvane tekst koji se može tumačiti kao zdravorazumski, ali u kome u prvim pasusima piše i ovo: "Jedan od razloga zašto su Gotovina i Markač nevini čamili u haškom zatvoru, upravo je taj što stvarni počinitelji zločina, 'pojedinci', kako ih se naziva, nisu procesuirani...", s akcentom na ovo - nevini! S ovim hrvatskim "prijateljem" ili prijateljem ne dopisujem se van fejsa i u velikoj sam dilemi šta stvarno misli, ali i on je, opravdano sumnjam, ubeđen u nevinost govnara. Sve što je kasnije kačio, samo je pitanje: "A ko će odgovarati?" On misli na neke druge, ova dvojica su ad acta. Tačka.

Da sam bila razočarana, jesam. Ni slutila nisam da me pravo zaprepašćenje tek očekuje. Ne samo zaprepašćenje već veliki fijasko nade. Ono što sam mislila da je ispravno i jedino moguće, da do pomirenja dođe kad-tad, ispostavilo se da je jedna naivna iluzija. Da se ispravim - nije naivna, već glupa. U ovim godinama ja stvarno više nemam prava da budem naivna već samo - glupa.

Javlja se drugi "prijatelj" mejlom u kojem mi naširoko, potkrepljeno "činjenicama" opisuje kako govnari zaista ništa nisu krivi, pri tom pišući i rečenice koje su, u najmanju ruku, diskutabilne. Na primer: "... Gotovina je dobio zadatke u sektoru Jug, i baš ništa od onog šta je radio ne spada u ratni zločin...", "... da li bi Tuđman naredio tako nešto da se riješi Srba ne znam...", "... mislim da je svima bilo jasno, i Zagrebu i Kninu i Beogradu, i to puno ranije, da će u slučaju takve akcije biti ogroman broj izbjeglica bez obzira da li se ratuje po Ženevskim konvencijama ili ne...", "... pojedinačne zločine na manjim razinama vrlo je teško spriječiti, ali logično je pitanje je li Hrvatska napravila sve u svojoj moći da se zločini svedu na minimum, i da li je krivce kaznila...", "... mnogi se naravno ne bi vratili i ovako i onako, ali nije napravljeno ništa, dapače, postalo je normalno da su Srbi otišli...", "... potpuno mi je neshvatljivo da se inzistiralo toliko godina na totalno neodrživim optužnicama, a nije se fokusiralo na to šta se može i mora dokazati, i koji to ljudi imenom i prezimenom moraju odgovarati...", "... mislim da se punih 12 godina inzistira na udruženom zločinačkom pothvatu, a cijelo to vrijeme nema ni jedan dokaz za to... osim Tuđmanove izjave na Brijunima da će Srbi nestati sa tih područja...", "... u 95% slučajeva pogođeni su vojni ciljevi, i potpuno je jasno da Gotovina nije koristio topništvo za protjerivanje civila... a na sastanku u Kninu je rekao i onu njegovu čuvenu rečenicu, sramota je kako se vojska ponaša, ovako se ne ponašaju ni oni koji su plaćeni po ratnom plijenu...", i na kraju, savršena završnica jednog logičnog i "pravednog" razmišljanja: "... iako se o ovome može dugo pričati, žao mi je šta nitko ne postavlja prava pitanja, stavovi se baziraju na ko zna čemu, a najmanje na činjenicama...". Tačka.

Šta da mu odgovorim, da li uopšte da mu odgovorim? Srce mi lupa, ne mogu da verujem! A ja očekivala da će mu biti neprijatno i bilo mi ga je žao! Nepopravljivo sam glupa. Ipak odgovorim, mejlom od samo šest rečenica, uključujući i onaj tradicionalan pozdrav i potpis na kraju. Od tolikog zapanjenja bila sam paralisana, i jedino što je bio direktan odgovor na temu, bilo je ovo: "Čitajući tvoj mejl, nisam mogla da se otmem utisku da su za tebe Srbi s tog područja kao neki veliki džak kvarne robe. Nijedna žrtva nije ti pala na pamet. Stvarno, što da se zamaraš time? Samo uživaj u svom ubeđenju da Gotovina, jadničak, ništa nije kriv. Ali ne zaboravi da je u tom slučaju kriva Hrvatska, što je, bar ja tako mislim - mnoooogo gore." Da, zaboravila sam da on svoj mejl počinje rečima kako ja reagujem emotivno, a on koristi samo činjenice. Da, "činjenice". Uopšte nisam imala želju ni u kakvu polemiku da ulazim, mada smo posle nastavili na četu, i odbijala sam svako polemisanje o tome, govoreći mu da je "savršeno hladan".

Da li da se smejem ili da plačem kad je posle tražio obrazloženje na osnovu čega ja mislim da je on hladan, kad on to uopšte nije?! Nisam se smejala. Bilo mi je neprijatno zato što njemu nije neprijatno, zato što ga nije sramota, zato što pita stvari koje pita... Poznat vam je osećaj kad se stidite umesto drugog? Završili smo četovanje glupavim formalnim pozdravima koji u prevodu znače "nikad se više nećemo ni čuti, pogotovo se nećemo videti", pa sam se posle svega - rasplakala.

Teško se rasplačem, ali kad se rasplačem... to traje. Posle dobijem temperaturu i najkraće 24 sata nisam ni za šta. Sad sam u tom stanju. Zašto sam plakala? Zbog njega sigurno nisam, dobro je da se sve ovako završilo, bar nema foliranja. Da li je moguće da sam ovoliko omašila? Da li je moguće da sam pothranjivala iluziju koja nema nikakvo uporište u realnosti? Da li je moguće da sam toliko gluuuupa i toliko ne poznajem ljude? Pre svega, bilo mi je teško zbog svoje dece i sve ostale dece što će kasnije doći. Da li je moguće pomirenje? Ne, nije. Pomirenje nije kad sednu dva predsednika ili premijera pa se dogovore da će od sutra sve biti u redu i da je kraj neprijateljstvima. Pomirenje je kad Srba i Hrvoje zajedno piju kafu kod jednog od njih, kad ne razmišljaju da li su politički korektni ako jedan drugom kažu: "Ma, ne seri, bre!" (ili bez ovog "bre"), zajedno letuju ili zimuju... Posle ovakvih dijaloga među običnim ljudima kao što smo on i ja, to definitivno nije moguće. Tačka.

Dok ne bude katarze, nema ni iskupljenja. Hrvatima je potrebno još mnoooogo vremena da se suoče sa svojom prošlošću, a kad se to desi (jednom će morati), nek im je Bog u pomoći. Sada slave, atmosfera me mnogo podseća na slike iz Zagreba kad su nas bombardovali 1999. godine. Gledam HTV juče i ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem! Ne znam da li je ovde tačka.