Želim da živim do kraja života

Nedavno mi je bio rođendan, pedeset i šesti. Kažu da dame kriju godine, a ja se ne bih složila s tim. Ne samo da ih ja ne krijem, nego i sve pripadnice ženskog pola koje me okružuju, i one starije od mene, lepo kažu koliko im je godina i kad ne popunjavaju formulare s obaveznom stavkom - godina rođenja. Što reče jedna moja drugarica: "Kako je glupo da kažeš kako ti je 45, iako si deset godina starija! Bolje da kažeš kako ti je 65, pa da svi urliknu: 'Kako dobro izgledate!'" U principu, to je sva mudrost ako krijete godine zbog izgleda. Dakle, bolje recite da vam je više i sve ostavite otvorenih usta. U suprotnom će vas žaliti kako loše izgledate "za svoje godine".

Vrlo sam zadovoljna svojom brojkom - 56. To je samo još četiri godine do onih koje priželjkujem - 60. Na tu moju izjavu, da jedva čekam da napunim 60, kaže mi druga drugarica: "Ne seri!" Vidim da mi ne veruje, pa sam morala da joj obrazložim: "Stvarno jedva čekam da napunim 60. Si luda, zaboravljaš da se u tim godinama ide u penziju? Imam nameru da nastavim sve isto kao i do sada, jedino što ću imati penziju, a to je super: radiću i dalje, ali primaću neku sumu, kakva je da je, svaki mesec, i bar ću znati na šta mogu da računam. A povlašćena vožnja? A onaj 'penzionerski dan' u samoposlugama? A posebne akcije za penzose?" Nabrajala sam joj sve i svašta, što realno sobom donosi penzija, tako da mi je na kraju rekla: "Da znaš da si u pravu!" Ti će mi kažeš? Jašta sam u pravu.

E, sad, drugo je pitanje što se možda nekome neće svideti moje preferiranje kratkih suknji, odlasci na raftinge i slične stvari koje "nisu u skladu s mojim godinama". Za to mi se fućka. Ako idem u penziju, uopšte nemam nameru da se živa ukopam. Naprotiv! Imam velike planove za to vreme posle 60. Ako još budem "zdrava u glavu" radiću kao što i sada radim. A ako budem imala sredstava, tek nameravam da se naputujem. Nisam ostvarila životni san - da posetim Boliviju i Indiju. Sad nemam vremena i "nemam vremena", pa sam to ostavila za penzionerske dane.

Pošto sam završila ljubavničku karijeru, a i prijateljâ sam stekla za dva-tri života, uopšte me više nije briga da li ću se nekome svideti. Izgledaću kako hoću. A želim da izgledam lepo. Ako uzmete u obzir ono što sam prethodno napisala, to znači da mi je stalo do lepe garderobe i lepog izgleda samo zato što sam esteta, ni o kakvom zavođenju nije reč. Volim da je oko mene i na meni i u meni sve lepo. Kad jedem, aranžiram i ono što mi je u tanjiru, važno mi je. Koliko god da sam gladna, ako mi neko ponudi sve nabacano i muljavo, da ne znam šta jedem, odmah me prođe glad. I ako ne prođe, ipak ne mogu da jedem. Kao ono kad si mrtav umoran i spava ti se, a ne možeš da zaspiš. Tako i ja ne mogu da jedem na zamazanom stolu, s neurednim tanjirom, kad mi daju krišku hleba veliku kao cigla... Ne mogu ni ako neko pored mene mljacka, smuči mi se. Važno mi je i da neko lepo govori. I da je park kojim se šetam lep. I da kafić u koji odem ima prijatnu atmosferu, lepo posuđe, enterijer... I da s kućne terase imam lep pogled (hvala Bogu, gledam Dunav, a na terasi cveća koliko hoćeš). I sad, ja takva, da mi bude nevažno kako izgledam... Važno mi je, i te kako mi je važno, ali mi je važno da se sebi svidim. Kome se ne sviđam, ne mora ni da me gleda. Dovoljno mi je da se sebi dopadam, ostalima ne moram, i zato - izgledaću kako JA hoću, lepo po mojim merilima.

Kad malo bolje razmislim, možda su mi planovi za "posle 60" možda i preambiciozni. Posao, putovanja, zabava, izgled, ručni rad (nameravam da se ubijam od pletenja, heklanja...)... Da li ću sve postići? Polako, nek ide redom, jedno po jedno. Do stote godine valjda ću uspeti. Ovo do sada sam sve "postizavala" i bez planiranja - škola, porodica, karijera, druženje... Desilo se, život mi jednostavno ide od ruke. Imam talenta da živim, do sada ništa nisam propustila. A kome se moje godine ne budu sviđale kad nastavim da živim i posle 60, nek me zaobiđe, nemam vremena za gubljenje, pogotovo neću da ga trošim na takve primerke ljudskog roda.

Jedva čekam taj 60. rođendan. Kako mi je žao što ne mogu da se napijem! A da ću praviti žurku, to se podrazumeva. Biće to "moja" žurka - ko me poznaje, zna i kako to izgleda. Živeli vi meni, i ja s vama!

* foto 1 - Veslam li veslam... i uživam! (rafting na Uni )
* foto 2 - I ovde veslam, ali ne uživam - prestigao nas je jedan čamac (rafting na Uni )

Dati se ili (u)dati se

Inspirisala me je Radica svojim tekstom na razmišljanje o ljubavnom životu i posebno braku. Imam neudate drugarice, svakako, ali nijedna, baš nijedna, nije usedelica u onom klasičnom smislu - sasušena kao sušena mušmula, otrgnuta od života negde u stranu, da ga samo posmatra kod drugih kao kroz staklo i ne učestvuje ni u čemu. Mnoge od njih imaju decu, iako se nikad nisu udale jer smo u modernim vremenima, jelte, i jedno ne podrazumeva drugo. Neke nisu ni htele da se udaju iako žive s očevima svoje dece.

Međutim, ono čuveno ALI koje obožavam, imam i drugarice koje bi dupe dale samo da promene prezime na "pošten način", da neko "ozakoni" njihovu vezu, a poseban slučaj su one koje bi da se udaju tek udaje radi, imale-nemale vezu. To je manje važno u njihovom slučaju. Poznajem samo dva "primerka" - jedna je skot kojoj nije uspelo da se uda iako je ostala i trudna (neuspela ucena), a druga romantična do povraćanja. Ova druga stvarno veruje u princa na belom konju i bezuslovnu ljubav i svašta razno. Dočekala je pedesetu bez burme i novog prezimena. Mada, istini za volju, nije baš svako dolazio u obzir da je učini gospođom - kriterijumi su joj visoki, po mom mišljenju toliko visoki da u stvari voli da voli, a ne nekog konkretnog. Na prvu grubost (šta je za nju grubost, to je posebna tema) padala je u depresiju. Jednom sam joj pomenula kako mi je muž rekao: "Ženo, skini gaće nešto da ti kažem", na šta se žensko društvo nasmejalo, a ona je bila u šoku: "Nikad ne bih rekla da je on tako prost." Dobro, nek bude da je prost, ali ja skidoh gaće i ništa mi nije falilo. Naprotiv.

Uopšte, kako se to neke žene udaju, a neke ne udaju? Elizabet Tejlor je na pitanje kako se udavala čak osam puta, odgovorila: "Ne znam. Svaka moja veza završila se brakom." U prilog tome ide i činjenica da se od Ričarda Bartona razvela 1974, pa ponovo za njega udala 1975. U međuvremenu su valjda raskinuli. Dakle, imala je sedam veza a osam brakova!

Nedavno je u jednoj emisiji džez pevačica Nada Pavlović, govoreći o roditeljima, pomenula i kako se njena majka, ostavši udovica, udala još... ne sećam se koliko puta, šoknula sam se od broja, ali bio je neki dvocifren. Slično je reagovala i voditeljka, pa je upitala kako to, na šta je pevačica odgovorila: "Svaka njena veza završila se brakom, ne znam kako."

Mislite li da žene "koje se udaju" na početku postave uslov - il' brak il' mrak? Sigurno ne. Upravo one koje nikakav uslov ne postavljaju, ne pametuju, ništa ne traže ali i ne daju baš sve, koje čovek može da zadrži samo ako se potrudi... te se udaju! One koje udaju i ne spomenu, a najverovatnije o njoj i ne misle.

Recept? Nema ga, svaka priča je za sebe. Jedna stvar ipak može da se izvuče kao neki opšti zaključak - samo vi planirajte, neko odozgo slatko se smeje vašim planovima. Idealne kombinacije ne postoje. Nagledala sam se brakova koji su započeti s velikim potencijalom da budu "moj život je Švicarska", a ljudi u njemu žive kao u paklu, tačnije - pakao je za nijansu bolji jer bar znate gde ste i nema foliranja. S druge strane, nemogući spojevi, poput toga da su različitog obrazovanja, socijalnog statusa, s velikom razlikom u godinama... i te kako mogu da budu lepi. Što kaže jedna moja drugarica: "Džaba ti svi novci, avioni, kamioni, putovanja... ako nemaš pored sebe nekog kome veruješ i s kim si stalno nasmejana." Devojke, okrenite leđa bez reči onima s kojima se ne osećate dobro, koliko god bile uverene da je onaj Pravi. Ako se uhvatite za Pravog koji nije pravi već skotina, pakao vam ne gine. Ako patite što niste s njim, patićete još više što ste s njim. Glavu gore, brak je budalaština, govori vam žena koja je u drugom braku. Ništa naročito taj brak, mogu i svečano da se zakunem.

Da li zbog Venere u Vagi, kako to lepo opisa moja drugarica Radica, tek - oduvek sam u braku. Otkad imam ličnu kartu, moja dijagnoza je "bračno stanje". Hronično sam u braku. Da li sam planirala da se udam? Nisam, sve se desilo samo od sebe. I prvi i drugi put. S prvim sam se upoznala tako što sam ga ošamarila, a s drugim je prvi susret bila - svađa. Tako da... manite se planova.

Kad ste s "pravim", uopšte nije važno da li ste u braku ili niste. Pogotovo bi trebalo da vam je svejedno kako to izgleda nekome sa strane. Po narodnoj izreci da "tuđa ruka svrab ne češe", nek svako gleda svoja posla. Dokle god imate želju da udovoljavate čoveku s kojim ste jer to i vama pričinjava zadovoljstvo, a ne zato što "tako treba", opustite se i uživajte. Ako i njemu pričinjava zadovoljstvo da vama ugađa, uživajte dvostruko. Da li je to garancija da ćete se udati? Nije. Ali će vam biti lepo, to je mnogo vrednije.

Ili mislite da je bolje trpeti đilkoša koji vam stalno nešto zamera, koji ne zna šta ste mu rekli (ne tražite opravdanje, istina je da vas nije slušao jer ga ne zanima šta pričate), koji uzima sve što može a ne daje vam ništa ili, još gore, daje vam ono što vam nije potrebno, pa još očekuje i zahvalnost... Ako mislite da je u redu da time "platite" za status gospođe, iz ovih stopa krenite na pregled. Psihijatrijski.

Kad su rahmetli Margaret Tačer pitali u čemu je tajna dugovečnosti njenog braka, odgovorila je: "Vaspitana sam da se stvari popravljaju, a ne bacaju." Istina, nešto može da se popravi, ali je istina i da se od "go.ana pita ne pravi". U prevodu - dajte šansu nekom da ispravi grešku, ali ako nema nameru da bilo šta promeni, onda "zbogom, doviđenja". Važno je da šansu date samo jednom. Ako je date i drugi put, opet idite na pregled, verovatno će vam konstatovati "mazohizam".

Kako udaji nisam sklona (volim slobodu), pojma nemam kako sam "uspela" da se udam. Ja sam se svađala, u nekoliko navrata čak i potukla, jednom sam vrednu stolicu (autentičnu, iz epohe, s pozlatom i goblen-meblom) rasturila na leđima muža... Nisam uopšte slatka, teška sam kao teška zemlja. Ali sam uvek bila tu za poveravanje i zajedničko rešavanje problema, za podršku na sve moguće načine (ako treba, i da "slučajno" sapletem nekog na ulici), za sve vrste maštarija, od toga da odemo na Himalaje do seksualnih egzibicija, da mu ugađam (to baš voooolim) i da mu je lepo, za smejanje, za što više smejanja... Neka bude da je do Venere u VaZi.