"Volontera je previše", reče mi bivša učenica kad sam se prijavila da pomognem. I dodade da će me upisati na spisak, pa će me zvati. Ona će popuniti šta znam da radim, zna i moj broj telefona, ma sve zna... Posebno me je dirnulo, kad sam je pitala može li da me uputi na neko drugo mesto, na primer u neki gerontološki centar, da pomažem starima (oni su mi, pored dece, slaba tačka): "Mislim da ste najbolji s decom. Evo, vidite nas kakvi smo ispali." Nisam zaslužna za to kakvi su ispali, ali sam deo njihovih života, i na to sam ponosna do neba. Čast mi je što su mi prošli kroz ruke, što sam bila svedok njihovog odrastanja, prvih ljubavi i pijanstava, što sam ih uputila na neke knjige, što sam ih upoznala s enklitičkim oblicima zamenica ili s pravilnim akcentovanjem imperfekta, što sam čitala njihove prve spisateljske pokušaje... Ko misli da sve to nije važno, grdno se vara. To je najvažnije! To su mesta na kojima se istrese duša, onako naglavačke i bez ostatka.
A "moje" dece - svuda! Po prihvatnim centrima; po fejsu s konkretnim pitanjima i ponudama i akcijama u kojima učestvuju; oni razvoze, dovoze, odvoze; udomljavaju životinje; nose pakete pomoći; animiraju druge da pomognu; razgovaraju sa starima i decom koji su evakuisani; grade nasipe; pune džakove s peskom... Gde god da se okrenem, naletim na nekog od njih. Deco moja dobra i lepa, nemate pojma kakvom ste me srećom ispunili u proteklih desetak apokaliptičnih dana. Hvala vam na tome. Bolji ste od moje generacije milion puta! Nek samo neko pokuša da kaže nešto protiv vas!
U prihvatnom centru u kome su odbili moje usluge jer je bilo previše onih koji su želeli da pomognu, oko mi je zastalo na dve devojčice. Jedna u ruci drži lutku, a druga medu. Tog dana dobili su igračke. Devojčica s medom ljubomorno gleda devojčicu s lutkom. Očigledno je. I razumem kako joj je. Bila sam i ja nekad mala. Lepa lutka... to je stvar identifikacije. Stvar položaja u društvu koje ti je u tom uzrastu ceo svet.
Igraju se one, sede na jednom dušeku. Kaže ova s lutkom (bolje pozicionirana) devojčici s medom (niže pozicionirana): "Morate da svratite kod mene da vidite kako sam sredila kuću. Napraviću kolače. Šta voli vaše dete?" Sledi odgovor: "Gospođo, šta pričate! Nije mi to dete, to mi je muž." Osmehnem se - muž može da bude kakav god, ali dete... nikako. Ono mora da bude lepo. Ako je prvoj devojčici dete lutka s dugom kosom i lepom haljinicom, ne dolazi u obzir da ovoj drugoj dete bude - meda.
U njihovoj blizini sedi dečak povijenih nogu i malo po malo, približava im se vukući se po parketu. On je bez igračke. Ne da nije lep, nego je... šaka jada. Mršav, premršav, majica mu landara i oko ručica i oko vrata. Usko lice, i ono mršavo, nema obraza karakterističnih za decu, ali ima lepe tamne oke i s pažnjom usmeren pogled, onaj dečji, radoznao i neodoljiv. Međutim, na njemu su karakteristične uši - velike, prevelike, pogotovo za ono usko lišce. Baš nije lep, ali je prekrasan! Preplavile su me i tuga i sreća pri pogledu na njega. Mogla bih da ga vodim kući, nahranim i lepo ga obučem. Mogla bih da ga upoznam sa Cekijem, mojim psom, mislim da bi se lepo igrali. Mogla bih da ga vodim na Kalemegdan i tamo mu ispričam kako je od kastruma postao municipij ili kako su ga za vreme Prvog srpskog ustanka oslobađali ustanici - gde je ko bio, šta se dešavalo na kojoj kapiji, šta je uradio Karađorđe... Da, mislim da bi ga to zanimalo, dečak je, dečaci više vole takve priče nego o Cvijeti Zuzorić.
Gledam ga i razmišljam, a on u tom trenutku ispruži nožice, takođe mršave, i pojaviše se stopala u različitim čarapicama. Jedna teget, sa sivom bordurom, a druga bordo-braon, sa - roze cvetićima. Ne znam kakav mi je bio pogled, ali verovatno bezvezan jer je odmah ponovo podvio nožice. Digao je i onu malu glavicu, nekako kočoperno. Ko ne zna šta dečaku znači da nosi bilo šta žensko, ne shvata ni koliko mu je ovo bilo teško. Najmlađem sinu, kad je bio mali, navlačila sam hulahopke ako je bilo ledeno vreme i tako ga vodila u obdanište. Bunio se, skidao ih, ja mu ih ponovo navlačila, otimao se... "Neeeeću! Nisam ja devojčica! Smejaće mi se!" Tad je bilo sve po mom, pa je ipak u obdanište odlazio u hulahopkama. Međutim, čim stignemo, on počne da zapomaže: "Kaki mi se!" i ode u toalet, a ja, budući da žurim na posao, odlazim. Kad dođem po njega, hulahopke su, naravno, bile u ormariću. Po cenu da cvokoće od zime, hulahopke nisu dolazile u obzir. A njegove su bar bile jednobojne... ne smem ni da pomislim kako bi reagovao da su imale - cvetiće!
- Kako se zoveš?
Ne odgovara mi, najednom je našao da mu je džep trenerke neobično zanimljiv.
Ponovim pitanje, opet ništa. Onda mu kažem kako ima verovatno neko mnogo lepo ime. A on će: "Nije." Tad vidim da je i bez dva donja zuba. Malo šuška.
- Pa kako se zoveš?
- Igor.
- Baš lepo ime. Znam nekoliko Igora. I svi su dobri, jedan je malo onako... ali ni on nije loš.
- Nije lepo ime.
- Jeste, meni se sviđa.
- E, ne sviđa ti se!
- Sviđa mi se...
- Ružna si!
Ustade. I ode.
Došla sam i sutradan, ovaj put s namerom samo njega da nađem. Ponela sam i čokoladu, onu koju ja volim, s karamelom. Nadam se da će se i njemu svideti. Međutim, nije ga bilo. Ništa o njemu ne znam, osim da se zove Igor. Možda je i to slagao. Videla sam neke devojčice, sve su imale lutke, a jedna čak i kompletnu kuhinju. Njega nema. Nigde ga nema.
Ne znam kako će pamtiti poplavu, da li je uopšte svestan šta se desilo. Nadam se da boravak u prihvatnom centru neće pamtiti po tome kako ga je jedna ružna i bezobrazna i blesava teta postidela. Dušice moja lepa, pojma nemaš koliko mislim na tebe i kako bih volela da ti je sad dobro, gde god da si.