понедељак, 30. децембар 2013.

Na gadnu sam se babu napravila

Moja drugarica Marijana svaki Božić ćestita sa "Hristos vaskrse", a Vaskrs sa "Hristos se rodi". Ne radi to namerno. Kao što sam ja uporno jednog druga zvala Mirko, a on se zove Slavko, ili je možda obrnuto - znam samo da nikad nisam "ubola", baš zato što sam žarko želela da ne pogrešim. Zato se Marijana trudi da ona ne bude prva koja će izgovoriti taj tradicionalni pozdrav, nego čeka da joj ga neko uputi, a ona će, to je bar lako, samo reći: "Vaistinu!" - odgovor je isti i za jedan i za drugi praznik. Tu ne može da pogreši.

U vreme velikih praznika, planetarnih dimenzija, kao što je slučaj sad, u vreme Nove godine, nekako mi se ne dâ čak ni da čestitam. Možda zato što ne volim ništa što se "mora", a možda i zato što sam naopaka. Pričam s drugim ljudima, pa vidim da i nisam toliki izuzetak kao što sam mislila. Muka mi je i od novogodišnjih pesama, a da ne pričam o "prazničnoj atmosferi", maniji spremanja hrane, kuće... kupovini poklona... čestitkama. Lepo su me vaspitali, svima sam čestitala Novu godinu, i svaki put sam bila iskrena - svima kojima sam čestitala zaista želim sve najbolje, ali zašto to svi radimo samo sad, zašto uvek u istoj formi? I zašto je, na kraju krajeva, veliki blam ako se to ne uradi? Nekako mi se neće. Razmišljam da za ovu Novu godinu, pogotovo otkad su mi deca porasla i svako živi svoj život, odsedim kod kuće kao i svako veče, ostajući u pižami i jedući ono što bih i obično jela. Ali, tu je i muž. On očekuje ekstra klopu. Dobro, spremiću mu. Doček kao doček, ništa naročito, svake večeri dočekam neki novi dan, ne pamtim kad sam legla pre ponoći. Jedino kad se patosiram od umora, pa obično legnem "samo da ispravim leđa", a preobudim se naduvena kao balon, ni zube nisam oprala niti sam se presvukla... Stvarno, kad ne "dočekujem" ni novi dan ni Novu godinu, to su sve neke ubibože situacije. Iako svake noći upražnjavam "doček" (valjda vežbam za "pravu Novu godinu"), kad dođe Doček - ja pretenirana. Već oko jedanaest mi se spava.

Dok sam bila mlađa, i meni je Nova godina bila najveći praznik - te gde ću ići, te s kim ću, te šta ću obući, te šta ćemo raditi, te koju ćemo muziku slušati... a sad mi je svega dosta. Šta je tu tako neobično i glamurozno? Veče kao i svako veče, kalendar svakako promeni datum.

Kažu - kako se provedeš za Novu godinu, tako će ti biti cele godine. Možda otud ovolika euforija? Znam samo da sam Novu 1993. dočekala u kući, sama, u crnom kombinezonu svoje babe, s crvenim karminom na usnama, što je bio jedini ustupak prazničnom izgledu. Jela sam skuvanu testeninu - bez ičega. U tom trenutku sam pomislila kako je to najgora Nova godina u mom životu, a sad priželjkujem istu takvu, samo bez karmina i s boljom hranom nego što je tad bila. Kako se to desilo? To je bilo vreme velike krize, i ja sam, u skladu s tim vremenom i (ne)prilikama, radila tri posla. Prepodne u firmi, kao novinar, popodne kod ruskih lekara, kao prevodilac, a uveče u galeriji slika. To veče galerija nije radila, ali sam druga dva posla morala da odradim, doduše sa skraćenim radnim vremenom. Deca su već bila u Kragujevcu, kod kumova se pravio doček, velika žurka, sjajan provod u najavi. Pođem ja ujutro sa sve torbom na prvi posao, pa na drugi, pa ću posle na stanicu. Ostajem u rodnom gradu celu nedelju posle toga. Ispraznila sam kućne zalihe grane, isključila čak i frižider. To je bio obećavajući period mog života, kad sam mislila da okrećem novi list, da sam postavila osnove budućnosti na zdrave noge. Razvedena sam, "dečko" mi je u Kanadi, i ja ću doći tamo s decom za godinu dana, da pobegnemo od katastrofe koja nas je zadesila. Tako, sve je isplanirano, sve sređeno. Što volim planove! Retko koji mi se ispunio. Čak ni spisak za pijacu ne ostvarim po svim stavkama.

Odem ja na stanicu malo kasnije nego što sam planirala, trebalo je ispisati kartone svih pacijenata koji su tog dana došli na pregled, na ruskom, a pacijenata je bilo kao da nije praznik. Na stanici me čeka neprijatno iznenađenje - otišao je i poslednji autobus. Poslednji nije kao ostalih dana, "praznik je, šta vam pada na pamet!", a železnica nema voz do Kragujevca u te sate. Vratim se kući, razočarana. Kuća hladna, frižider prazan, samo neke nesrećne makarone u šteku. Sačekam da se malo zagreje kuća, istuširam se, operem kosu, obučem gaće i taj nanin crni kombinezon od satena... gledam se... nešto nedostaje... stavim krvcrveni karmin... upalim TV, skuvam makarone, pijem česmovaču... S decom se čujem non-stop (tad su još bili mali pa im je bilo lepo da smo zajedno, sad bi im bila kazna da sa mnom dočekuju Novu godinu), zove me "dečko", krivo mu je što sam sama, pita me da li bih išla s njegovim društvom na doček, da im javi... ne, nikako... koj' ću ja đavo tamo (s njim je u redu, ali sama, nikako), zove me majka, na ivici je plača (pa što si, sine, sama?), zovu me kumovi, zovu drugarice... i ja shvatim da svi oni misle kako sam na ivici očaja. A meni - lepo. Jedino sam bila gladna, sve ostalo je bilo baš kako treba. Skoro idealno, da petarde nisu prštale na sve strane i da se nije toliko pucalo na ovoj blesavoj Karaburmi. Preživela sam, lepo se ispavala (tad sam shvatila da ništa nisam propustila). U rano jutro krenula sam na stanicu, grad pust, kao prvog dana stvaranja sveta - sve čisto, reže od hladnoće ali sunčano i bistro, ostaci proslave svuda po ulicama kao dokazni materijal da je tu juče bilo puno ljudi, kao kad cirkus ode iz grada a deca gledaju mesto gde je nekad bio šator, a sad više ničeg nema izuzev zaboravljenih ili namerno ostavljenih dronjavih, isluženih sitnica. U autobusu - samo vozač, kondukter koji spava i ja. Na auto-putu nema nikog. Baš nikog.

Tako gledano, trebalo bi da mi je ta godina bila bezvezna - samotnička, gladna... A desilo se sve suprotno - nisam otišla u Kanadu, ali sam ustalila prihode, upoznala sadašnjeg muža... zaista okrenula drugi list, mada ne onako kako sam planirala. Nije bilo euforije za doček, ma nisam stavila čak ni kuglu da "ukrasim" kuću, a godina je označila preokret nabolje.

Sad, 2014, od petardi ću izludeti, a pas će mi dobiti infarkt. Ne mili mi se ni do prodavnice da odem, gužva je kao da će sutra smak sveta i svi blagovremeno prave zalihe. Ne uključuje mi se TV od zvončića, prigodnih pesama, Deda Mraza i njegove ekipe. U novinama samo neke liste najvažnijih stvari iz 2013. i prognoze za 2014. Putuje se. Kupuje se specijalna garderoba. Donose se odluke. Prva od njih je, bar većini, dobro pijanstvo. Posle na red dolaze: ostaviću pušenje, smršaću... Gde god da se okreneš - parada kiča. Svet je stao, svi su poludeli. Nova godina! Baš me briga. Biće i sledeće godine.

петак, 20. децембар 2013.

Let's talk about sex

Ko očekuje sočne priče ili iskustva s isprobavanjem poza iz Kama-Sutre... neću da mu kažem: "Sram vas bilo!", nego: "Nije valjda da tako nešto očekujete ovde?" ili: "Moooolim...."

Završili smo s konkretnim, hajde sad da pređemo na teoriju. I sociologiju. S posebnim osvrtom na psihološki pristup. Ono što me je uvek fasciniralo u vezi s pričama o seksu, to je da što ga manje upražnjavate - sve više pričate o njemu. I da su to priče koje s godinama postaju sve zabavnije.

Dakle, nije reč o seksu nego o - pričama o seksu. Ko malo bolje poznaje život i ima prijatelje i među muškarcima i među ženama, dobro zna da su žene te koje mnogo otvorenije govore o seksu. Druga je stvar što kao mlade umanjuju doživljaj, a kao starije - preteruju. Ne bih rekla da je to ono "muško hvalisanje" u rangu ribolovačkih priča, već - da su sve otvorenije i pristupaju seksu kao jednoj divnoj zabavi, ponekad im i sama priča ulepša dan zato što je - duhovita. Insistiram na smešno vs duhovito. Neopisiva je zabava kad se u ženskom, opuštenom društvu, prepričavaju događaji iz kreveta, a vrhunski doživljaj ako se "to" nije desilo u krevetu već na nekom neočekivanom mestu.

Ko se seća dokumentarne emisije iz američko-britanske produkcije o muškom i ženskom reagovanju na striptiz? Ne sećam se kako se emisija zvala, ali se sećam da je meni bilo oko 18 godina kad je prikazivana kod nas (znači, pre jedno sto godina imali ste priliku da je gledate), ali se posle o tome pričalo danima, pa i nedeljama. U toj emisiji prikazana je grupa muškaraca koja posmatra striptiz. Striptizeta nije ni prikazana, kamera samo prikazuje lica gledalaca u jednom muškom klubu. Svi su izgledali kao da prate neko vrlo ozbiljno predavanje iz ekonomije ili pažljivo slušaju uputstva kako da provale neprijateljsku šifru u špijunskom ratu. Tu i tamo neko od njih ima osmeh, blaženi, mada pre liči na tupav, kao dete koje nije razumelo zadatak iz matematike, a od rešenja mu zavisi da li će imati slobodno leto ili će se spremati za popravni. Posle nekog vremena kamera se s mrtvih ozbiljnih lica posmatrača spušta dole, i... nekima su ruke mokre, lepo se vidi, a i ostale stvari... Ma, nije njima lako.

A onda se kamera seli u ženski klub gde nastupa striper. Ovde nisu mogli da ga ne pokažu jer su ga žene, onako zanesene zabavom, pipkale, gurkale, stavljale mu pare u gaće (ako ona traka tako može da se nazove)... I lica su svim gledateljkama bila ozarena. Nasmejane, neke onako, neke se grohotom smeju... Ma, zabavljaju se za sve pare i baš se vidi da im je lepo. Jedna drugoj dobacuju... I nijedna, baš nijedna nije ni blizu ozbiljne face. Da nema stripera, pomislili biste da su na nekoj lutriji na kojoj svaka dobija ono što želi, pa joj od zadovoljstva ne silazi osmeh s lica. One se ozbiljno zabavljaju. Sve, bez razlike, i nijedna nije uzbuđena. Bar ne onako kako su bile njihove "kolege" iz muškog kluba.

To je ono što muškarci, bar većina njih, uopšte ne shvataju - žene ne zanimaju golotinja, dužina, debljina, pločice na stomaku, pogotovo ne tange (ono krpče koje nikad neće postati krpa za prašinu kad se iznosi) ili ne znam ni ja kakve akrobacije tokom "onog"... Sve je to jedno veliko ništa naspram pogleda, osmeha, pravih reči u pravom trenutku, dobrog poljupca... Što, naravno, ne znači da su nepopravljivo romantične ili nezainteresovane za seks. Iju, daleko bilo! Zainteresovane su, i te kako, ali najčešće ne prelaze odmah na "konkretno". Važnije im je šta one misle da muškarci misle nego bilo šta drugo. Ko ovo nije razumeo, ne poznaje žene.

Kod muškaraca, na žalost ili na sreću - sasvim suprotno. U vezi s tim uvek se setim jednog dobrog druga koji je toliko bio zaljubljen u jednu devojku da jednostavno s njom - nije mogao. Imali su neki jadan seks u pokušaju. Inače, bio je sasvim drugačiji u ostalim vezama. Jeste ekstreman slučaj, ali je moguć.

Ko se seća "Zlatnih devojaka" i epizode u kojoj svaka od njih priča o prvom seksualnom iskustvu? Blanš je naravno imala neku vau! priču gde je sve bilo kao na filmu, sa sve muzikom od koje se srca tope, Rouz je to uradila sasvim u skladu s prirodom, kako i nalaže život na selu (gledala je kako to rade domaće životinje, ništa joj nije bilo nepoznato), a Doroti - ne bi ni znala da se nešto desilo da se posle devet meseci nije porodila. Otprilike tako bude i u životu, to su ta tri osnovna slučaja. A kako su tek zabavne ženske priče o najboljem seksu - i to ume da bude i te kako duhovito, a tek o najgorem seksu... da umreš od smeha. Kad se žene skupe i pričaju o seksu, to je neopisivo zabavno!

Kako je muškarcima? Kako oni razgovaraju o seksu među sobom? Pojma nemam, ali sam sklona da verujem da im nije zabavno kao ženama. Bar nije čista zabava sa smejanjem od kojeg zabole stomačni mišići. Verovatno posle toga odu do kupatila, da se tamo malo duže zadrže ako su u solo varijanti, a ako nisu, onda sve to o čemu su pričali sprovedu u delo. Žene se smeju i dalje posle priče, i kad odu kući, kao na primer ja sada.

четвртак, 05. децембар 2013.

Fejsbučenje

Opirala sam se fejsbuku, uporno i svesno. Kad je tek počeo da biva popularan, naslušala sam se priča na poslu šta ko radi, kakve je fotke okačio... pa mi nije bilo jasno zašto ljudi svoju intimu tako jeftino izlažu svima na uvid. Dobro, nisu svi izlagali intimu, ali ja to tada nisam znala jer su se prepričavale samo priče o intimnim stvarima. To je možda bio mali razlog, tek da zazirem od sve popularnijeg fejsa, ali kad su počele priče o tome koliko je ko na fejsu, pogotovo od umišljenog rukovodećeg kadra u mojoj poslednjoj firmi, to me je uverilo da treba bežati od te rabote što dalje. Moja šefica me je često vozila kući, pa bi razgovor tekao ovako: "Priča mi ona kako mnogo radi, kao da ja ne vidim da je non-stop na fejsu." Nikad nisam pitala: "A otkud znaš? Znači da si i ti non-stop na fejsu." Samo što je ona imala uverenje da joj je dopušteno ono što drugima nije jer je bogomdana - šef! A (skoro) svi ti šefovi bili su samo "leva smetala" kojima su dali funkcije da drugima ne bi smetali da rade. Inače, mala digresija - na mom poslednjem radnom mestu kao po pravilu je bilo: što viši položaj, to nesposobniji čovek, a mnogi od njih bili su prave pravcijate budale - u svakom smislu. Možda je fejs zato i bio tako popularan. Još jedna digresija - sve je popularniji tviter. Koliko mogu da ocenim, tamo svi pričaju šta im se ćefne, što ga ne razlikuje od fejsa, izuzev ograničenja u dužini, ali je stvar prestiža koliko neko ima pratilaca. Odgovaraju ljudi na pitanja koja im niko ne postavlja, prosipaju mudrosti... pa ostali to prenose... a poenta je da si što kraći, jezgrovitiji, kao da smišljaš poslovice. Koliko te ljudi prati, toliko si važan. Da sam i na tviteru, sigurno bih pratila samo one koji su mi smešni ili me na neki drugi način zabavljaju, na primer glupostima, i cenim da bi, sudeći po mojoj zainteresovanosti, ispalo da su samo "najgori" popularni. Kad malo bolje razmislim, to mu dođe kao realna slika Srbije. Jer, ako ćemo pravo, mene zanima informacija plus obrazloženje, a sigurno to ne mogu dobiti u jednoj rečenici. Naravno da bih jurila tvitove kojima mogu da se smejem. Eto, tviter me neće videti - bolje njemu, bolje meni... Očigledno je moguće da i vuk bude sit i ovce na broju.

Da se vratim ja fejsu, na kome sam, od odlučnog protivnika, postala veoma aktivan korisnik. Pisala sam i kako sam zavila 400 sarmi za slavu, i postavljala sve fotke koje su mi bile u aparatu... Jednom rečju, radim sve ono što sam mislila da nikad neću. A kako je sve počelo? Pa, iz najpraktičnijih razloga - zamisao je bila da četujem s ljudima koje volim i s kojima sam bliska, a žive daleko i telefon je preskup. Možemo to da radimo i mejlom... možemo, ali većina njih nema stalno uključen mejl kao ja, otvaraju ga tek jednom nedeljno ili na dve nedelje... vise na fejsu, i ovako im je lakše. Ili, što kaže jedna moja kuma koja živi u Australiji: "Imam sve fotke na fejsu, priključi se da vidiš, molim te." I tako, priključih se ja, ali da me ne bi otkrili ovi na poslu, bila sam prijavljena pod imenom jedne od svojih baba, u devojačkoj varijanti. Pitam ja tako decu da l' im je lepše Kosara Rusimović ili Zagorka Popović, a oni, skoro u glas: "Ne zna se koje je gluplje." Imali su i dodatak - da sam iz pretprošlog veka, da je smešno, da će me, baš zato što je toliko neobično, provaliti... Dignem ja ruke od njih i na eci-peci-pec postanem Zagorka Popović. Na poslu svi komentarišu svačije statuse, a ja, kao neko siroče, pravim se i da ne znam šta je to - fejs. Bilo je i komentara: "A, da, ti nisi na fejsu. Znaš li šta je to?" Trep, trep... pa još jednom trep, trep... ma, batalite me, deco, ja sam žena u godinama.

Zamisao je bila četovanje s inostranstvom i do desetak prijatelja. Naravno, tih desetak vrlo brzo je bilo tridesetak, četrdesetak... i sve tako - tajno, kao, niko ništa ne zna i pojma nema... A onda otkrijem da na fejs mogu da stavljam fotke koje su mi i te kako zagušile komp. To je već bilo otkrovenje. Moram da napravim prostor na desktopu, i najelegantnije rešenje je bilo da pobrišem fotke s desktopa koje su "arhivirane" na fejsu. Fotki ima svakojakih - i gde sam lepa i gde nisam, i s meni značajnih mesta i s nekih gluposti, na primer s kučetom jedne od drugarica... Sve je tu. Ljudi obično postave fotke kojima će impresionirati druge, a kod mene su postavljene kako dođu. Lepa, ne lepa, svejedno. Nikog nisam impresionirala, a nadam se da se niko nije ni ispovraćao. Ako se nekom desilo nešto loše od gledanja mojih fotografija, izvinjavam se - tek da znate da ih postavljam jedino iz ovog razloga. Molim vas, nemojte ni da ih gledate, potpuno su nebitne. Vama svakako nebitne.

A onda je počelo postavljanje statusa. Na početku sam samo delila ono što sama čitam i što mi je bilo zanimljivo, pa posle i šta sama radim, ali tek ako pomislim da će se neko "pronaći" u tome. Znam da se svet ne vrti oko mene, i ne treba da se vrti, ali ako napišem da sam zavila 400 sarmi, u tome će se pronaći i neka druga žena koja na (skoro) istovetan način sprema slavu. Međutim, nisu bitne samo sarme - bitno je što sam dobila mišiće kao da idem u teretanu. Doduše, dobila sam i bolove u leđima koji su malo popustili tek za nekoliko dana. To se u teretani ne bi desilo.

Šlag na torti su prijatelji. Nisam baš od onih koji su stekli hiljade "prijatelja" za koje pojma nemaju ni ko su ni šta su, ali, za moje shvatanje, ipak ih imam previše. Neke ne poznajem lično, ali smo u vitalnoj prepisci. Budući da su na fejsu svi pametni i lepi i divni... za neke sam tek kasnije ukapirala da su najobičnija goveda, pa sam ih "otprijateljila". Da ne pominjem one što pišu srBski umesto srpski... Nisam ih skinula sve, ali svaki put kad vidim to B digne mi se kosa na glavi i imam snažan nagon za povraćanjem. Neka ih, nek stoje još neko vreme, svakom dajem priliku i da se opameti i da se opismeni. Videćemo još.

Drugi problem su oni koji sve znaju najbolje. Komentari - da se smrzneš. U, jebote, kad mi odgovore... prosvetle me. Naročito su interesantni oni koji žive daleko, pa su već počeli da se ponašaju kao da nas žale i nude nam božansku svetlost. Ma, nemamo mi to što oni imaju. Toliko nadobudnih komentara preko "bare" i "nekoliko bara"... to je baš zabavno. Više se ne nerviram, samo se smejem. A od naše "elite" tek... koliko gluposti, pa to je fantastično! Tako sam imala komentar na status jednog našeg proslavljenog... nije važno u čemu, ali mi je ono o čemu je bila reč - struka. Dakle, vladam materijom. I, naravno, majka i otac lepo su me vaspitali, pa su mi i komentari civilizovano sročeni. Komenatr na moj komentar od jedne prijateljice, poznate, tog našeg zajedničkog prijatelja, poznatog (офкорс), bila je jedna takva prostačka pljuvačina, da sam bila zatečena. Nekoliko minuta sam gledala u ono što piše i nisam mogla da verujem. Odgovorila sam da se "odjavljujem" šta god dalje da se piše (i naravno da je bilo još pisanja, u stvari pljuvanja kao da je takmičenje), ali sam tom uvaženom čoveku, eliti, bre, napisala poruku povodom tog... nazovimo ga - neprimerenog ponašanja. Odgovora, naravno, nema. Ma, ko sam bre ja da se jednoj takvoj "veličini" žalim, i to na možda još veću "veličinu"? Ni njega nisam skinula, nek ostane, zabavno je, samo što više ništa ne komentarišem.

S jednim prijateljem sam se "otprijateljila" kad je prekopirao nešto što sam postavila s jednog bloga. To je, kao, jelte, on našao. Nije bitno što mene nije pomenuo, ali nije pomenuo ni taj blog. Kad sam mu skrenula pažnju, imao je dobronamerno obaveštenje (radi se o prevodu, a autor je, kako mi to nije jasno, uvek važniji od onog ko to iskopa i prevede...), a posle nekog vremena skinuo je i moj komentar i svoj komentar na moj komentar. Onda ja postavim nov komentar: "Zašto ste obrisali ranije komentare?" On i to obriše, valjda se nikako ne uklapa u sliku njegove "pameti". Pa, brajko, ne može to tako. Ćao, doviđenja. 

Šta tek reći za "civilizovane" i "prosvećene" koji opravdavaju bombardovanje, ne komentarišu nikakve bljuvotine "susjeda", a obruše se na ono što se dešava "kod kuće" iako je bezazleno u odnosu na nepravdu sa "susjedske" strane. Oni su poseban slučaj - osetljivi na nepravdu, pa to ti je. Srbi se, naravno, izuzimaju jer su oni sveCki ljudi, a tu Srbi ne spadaju. Ni njih nisam otkačila, ali su u istoj grupi s ovima što pišu srBski. Sve je to isto, jedan te isti novčić, samo s dve strane. Dokle god je zabavno, nek ostanu.

S izuzetkom tih ekstremista s jedne i druge strane, ostali - većina, hvala bogu - sasvim su normalni. Kontakt nam je poboljšan zahvaljući fejsu. Neke sam i uživo upoznala zahvaljući fejsu, i mnogo se radujem zbog toga. Rastuže me nekad njihovi statusi, često me nasmeju, još češće postave nešto što me natera da se zamislim... I tako... Nekad sam satima pričala s drugaricama telefonom, muž me je imitirao povijajući glavu i podižući rame - to je kao mesto gde sam smestila telefon, i radim po kući uobičajeno. Zaista, s telefonom koji pridržavaju glava i rame, peglala sam, kuvala, čak i prala. Da ne gubim vreme. Sad s kompom to ne mogu, ali mi je otvoreno toliko "prozora", da opet radim sto stvari u isto vreme.

Sad skoro ne mogu ni da zamislim da funkcionišem bez fejsa. Tako mi nije bilo jasno do pre neku godinu kako smo funkcionisali bez mobilnog. Šta tek da kažem za babe i prababe koje su živele bez mašine za pranje veša...