недеља, 22. септембар 2013.

Kud se dede bEogradska bAndera? Evo je, ne da se!

Pre nekog vremena na fejsbuk sam postavila status: "Izgleda da je postala zaraza - na televiziji svi govore 'laborAtorija' (kratkouzlazni na istaknuto A). Jeste akcenat dobar, kratkouzlazni, zato što na unutrašnjem slogu može biti samo uzlazni, ali... na A! Kao 'bAndere', 'cElina', 'bEogradski'... Užas!" Tog dana je nekoliko puta na vestima pomenuta laborAtorija, na različitim TV stanicama... da ti se digne kosa na glavi. Čekali su se neki rezultati iz laborAtorije, pa je iz laborAtorije stigla potvrda da nema mesta za brigu... i tako je laborAtorija bila udarna vest. Jadna laboratOrija, na pravdi Boga je prekrstiše.

Meni je udarna vest bila da (skoro) niko više ne govori pravilno. U komentarima na taj moj status, Vlasta Šikić je napisala: "Retko dolazim u Beograd, ali svaki put kad dođem, muka me uhvati od novopečenih Beograđana koji na sve načine pokušavaju da imaju pravi beogradski akcenat (ili, kako ti to pišeš - bEogradski, ali razumele smo se). Oni su pokvarili ne samo beogradski, nego i zvaničan srpski, jer jezik je živ, vremenom se menja, uvode se nove reči, nastaju novi akcenti... Najbolji primer je između American English i British English koji sad, posle nekoliko vekova, bar na uvo deluju kao dva različita jezika, mada su i dalje u suštini isti jezik. Ali ovo sa srpskim je baš preterano. Ja sam otišla iz Beograda pre samo 20 godina, i to je za jezik vrlo kratak period da bi se toliko 'izobličio'. Činjenica je da na televiziji govore kriminalno, a da ne pričam o ovim novopečenim folirantima..."

Baš tako! Oni koji misle da će izgovaranjem svake reči s akcentom na prvom slogu ili makar na jednom ispred onog koji je normalan, delovati bEogradski, grdno se varaju. Sasvim je druga stvar što ni simpatičan beogradski nije pravilan. Zanemarimo to, držimo se samo ovoga da umesto kao Beograđani deluju kao BEograđani, odnosno - smešno.  

U ranijim knjižicama za prijemni bio je i primer "pomorandže". Dete meni ne veruje da je akcenat na pomOrandža, pa onda pogledamo i rešenje. Kaže mi ta učenica s privatnih časova: "Kako seljački! Kaže se pomorAndža." Ja joj kažem da je rešenje jedino validno, a ona će na to: "Ja ne govorim tako. A ja sam s Vračara." Tu mi se upalila lampica, pa joj održim predavanje da se ne bruka i bolje da to nikom ne govori, bar ne onima kojima je jezik struka. Interesantan primer je bio i s glagolom "račUnati" - moji učenici po pravilu su izgovarali "rAčunati". 

Jedna druga bivša učenica častila me je odlaskom u pozorište povodom diplomiranja, pa sam odabrala Andrejevljev "Pseći valcer" u JDP-u, gde Lečić, u nekoliko navrata ima tekst: "Vrata koja se sama otvAraju... Vrata koja se sama zatvAraju..." Pita mene moja bivša učenica: "Pravilno?" usred predstave, a ja samo klimnem glavom. U glumce ne treba sumnjati, ali opet... sve valja proveriti. Vrata se sigurno sama ne zAtvaraju niti Otvaraju, ali me podsetilo na akcentovanje reči "poslanik". Još dok sam bila aktivan profesor, dala sam deci zadatak da mi navedu najmanje jednu grešku koja im je zasmetala u novinama, na TV-u... i da obrazlože zašto je to greška, i da na kraju kažu kako je pravilno. Jedan dečko uzme za primer reč "pOslanik" i kaže kako je tužno što u Skupštini Srbije (tad su se sva zasedanja prenosila uživo i bio je to pravi rijaliti, sa sve pevanjem, pucanjem i plakanjem) svi izgovaraju tu reč "poslAnik". Deca počela da se smeju, a ja se zamislim - nisam bila sigurna da je to nepravilno. Za vreme odmora skoknem do biblioteke, otvorim veliki Rečnik srpskohrvatskog jezika Prosvete i Matice srpske i pronađem da je "poslAnik" - pravilno. To je starija varijanta, normativno sasvim odgovarajuća. Sledeći čas smo to ispravili, mada me je jedna mama posle nekog vremena pitala: "Vi ste iz Kragujevca?" Odgovor je - potvrdan. Bilo mi je smešno. I jadno.

Interesantno je da oni koji se najviše busaju u grudi povodom čistote jezike u stvari govore - nepravilno. Naravno, mislim na Užičane. Ne govore oni loše, ali njihov govor nije osnova književnog srpskog jezika, ma šta oni mislili o tome. Nauka o jeziku kaže da je za osnovu književnog jezika uzet govor Gruže. Ko ne zna, Gruža se nalazi usred trougla tri grada koji baš i ne mogu da se pohvale svojim govorom: Kragujevca, Kraljeva i Čačka.  Da mi se Gružani ne uvrede, to je uglavnom ruralni kraj, iako je Gruža varošica. Utoliko bolje i utoliko lepše. To bi bio dokaz da govor urbanih sredina nije u startu pravilan, tako da otpada i ona kvalifikacija - seljački govor. 

Rodom sam iz Kragujevca, za koji se vezuje izgovor na poslednjem ili pogrešnom slogu, poput: pasUlj, kapUt, cipEle... Pa ipak, u Kragujevac se doseljavaju i ljudi koji dolaze iz Gruže, iz Gornjeg Milanovca... a oni govore baš lepo. Dok sam išla u školu, lako je moglo da se primeti odakle su kome roditelji, pogotovo dok smo bili u nižim razredima - da li su došli s pomoravske, gružanske, šumadijske... strane. Kasnije svako izgradi svoj govor, koji, pored uticaja iz kuće, trpi i uticaje okoline i ličnog obrazovanja. Možda je ponajbolji primer moja majka, rodom iz Vranja, koja je govorila savršeno pravilno. Na kraju krajeva, bila je profesor, a za tu profesiju pravilan govor trebalo bi da se podrazumeva. Međutim, kad bi je ophrvala neka snažna osećanja ili veliko uzbuđenje, nije bilo šanse da ne "prozbori po vranjanski". A kad smo već kod vranjanskog govora, kome se neupućeni često smeju, neka se prvo ugrizu za jezik, pa tek onda naprave neku neslanu šalu. Da se ne brukaju. Vranjanski govor je dijalekat, a jedno od svojstava dijalekta je i da za njega pravila standardnog govora ne važe. To je kao neki podskup u okviru skupa "književni govor". U tom smislu, za lingvistu je veće ogrešenje o jezik pomoravski, čačanski, užički, beogradski... govor nego vranjanski. Beogradski je samo nepravilan, a vranjanski je - dijalekat. 

Jezik je poput živog bića koje se menja, trpi uticaje... pomalo je i tvrdoglavog karaktera jer ne pristaje na nametanja, makar kakva da su sila ili autoritet u pitanju... u njemu preživi samo ono što se koristi i što njemu odgovara... U poslednjih 20-30 godina demografska situacija menjala se filmskom brzinom, to se i te kako oseća u jeziku. Sećam se da sam jednom u gradskom prevozu, i to u šesnaestici, vraćajući se s posla, bila okružena (i)jekavcima kao da sam u Hrvatskoj. Svi koji su došli neminovno su promenili svoj govor, ipak su bili u manjini, ali su isto tako, mada u manjoj meri, uticali i na govor domicilnog stanovništva. Što se jezikoslovaca tiče, srpski jezik ima i ekavsku i (i)jekavsku varijantu, pa tu ništa nije sporno - svi govorimo srpskim jezikom. 

Simpatično mi je kad je Nele Karajlić objašnjavao kako se njegova bosanska ekipa trudila da izbegne (i)jekavski izgovor, pa su izbacivali slovo J i gde treba i gde ne treba. Malo su se zaneli, pa su čak i "objekat" prekrstili u "obekat". Sve u silnoj želji da se što brže i bolje uklope. Razlika između (i)jekavice i ekavice više nije postala tako očigledna, a jedina reč u kojoj mi to izuzetno smeta jeste - bljesak. Ljudi više i nemaju osećaj da je to (i)jekavska varijanta, umesto ekavske - blesak. Ne smeta mi ta reč kao reč, već asocijacija na zločin koji je ostao nekažnjen. Još se i slavi! Ta reč me vređa i nije mi lako da je čujem a da ne progunđam. 

Dakle, Vračarci i ini "jezikočistunci", pokrijte se ušima i - ćutite. A vi što biste da budete Vračarci ili slični - sakrijte se u neku mišju rupu. Nažalost, ne da se novopečeni Vračarci ne kriju, nego ih svakog bogovetnog dana ugladamo kad uključimo TV, pa onda slušamo "laborAtorija", "prOčitajte"....

недеља, 08. септембар 2013.

Kod braće Hrvaćana


Nedavno sam opet bila u Hrvatskoj. Iako od 16. novembra prošle godine više ne pratim šta se dešava u "lijepoj njihovoj" - ne čitam vesti, ne zanima me bukvalno ništa ni u vezi s 'Rvatskom ni u vezi s Hrvaćanima - život, kao i svaki loš scenarista, napravi tako da svako malo budem tamo. Ovaj put, bila sam u Dubrobniku, Cavtatu i Zagrebu. Brzinski. Da je još moglo da bude i kraće...

Mada je moja odrednica bila Dubrovnik, do njega se avionom može stići samo okolo-naokolo, preko Beča ili Zagreba. Čilipi nisu kao nekad, česta relacija od Beograda. Najbrže, a bogami i najjeftinije, ako se uzme u obzir pošteda od maltretiranja, to je da se ode do Tivta, pa dalje kako se snađete. Avion od Beograda do Tivta, to je kao neki prigradski autobus, na primer od Beograda do Mladenovca - ide na svaki sat i pun je "ko oko". Mnogi su bez prtljaga, izuzev ručnog, poput mene. A kad sletite, uopšte nemate utisak da ste u Crnoj Gori, ma nemate utisak ni da ste na Balkanu. Sve vrvi od Rusa. Da nisam držala kartu u rukama i letela samo sat vremena, pomislila bih da smo greškom sleteli u neki omanji ruski grad. Rusi ovde nisu samo turisti, oni su i domicilno stanovništvo. Pošto sam svog domaćina čekala puna dva sata na aerodromu, prvo sam sedela s Ruskinjom koja u Herceg Novom ima stan. Posle tri meseca vraća se kući. Onda sam sedela s bakom, majkom i devojčicom koje su ovde letovale dva meseca. One su turistkinje. Kaže malena Maša, sve šuškajući, kojoj su upravo počeli da ispadaju zubići, kako je prve dve nedelje s njima bio i tata, ali "on mora da radi, pa nas je ostavio". Odleteše one za Piter (Petrograd), kažu da su se uželele kuće, mada je ovde "mnogo lepo". Rusi koriste jedan izraz - прелесть, koji se može prevesti kao - lepota, divota, krasota... ali se najčešće koristi kad su poslastice u pitanju ili bilo kakvo drugo uživanje. Pošto su mama Ana i baka Olga nekoliko puta rekle прелесть, setila sam se "Rata i mira" i Natašinog prvog bala - upravo tako je grof Rostov reagovao na izgled svoje žene koja se spremila za bal, rekavši: "Ne mogu bolje." U centru pažnje bile su devojke koje ulaze u društvo, njihova garderoba i uzbuđenje, užurbana Nataša koja je pocepala rub haljine trčeći u želji da sve budu što lepše... ali je stari grof bio ushićen jedino svojom ženom. Kako jedna reč može asocijativno da izmesti čoveka ne samo u drugi predeo nego i u drugo vreme i drugu atmosferu...


Pored novokomponovanog crnogorskog, svuda su oznake na ruskom, a negde su bogami i samo na ruskom. Svi znaju taj jezik, govore ga bolje ili gore, ali nezvanično - to je drugi zvaničan jezik u ovoj državi. Kažu da su upravo Rusi zaslužni i za izgled grada. Odavno nisam bila ovde, ali ne samo zato - grad uopšte ne bih prepoznala. Ne samo da je izgrađen i na sve strane se gradi, nego je postao - lep. Domaćin, Hrvat, samo gleda registracije: "Ovdje nema nijedne hrvatske tablice!" Gde god se okreneš, samo srpske (BG, NS, SU, KG...), ruske i nešto malo crnogorskih. To što ruskih ima manje nego srpskih, pretpostavljam da je samo zato što Rusi uglavnom dolaze avionom.

Na putu za Dubrovnik valja spomenuti trajekt Lepetane-Kamenari. I ovde odavno nisam bila, ali je ipak bilo prepoznatljivo, za razliku od Tivta, delom zato što se krajolik nije promenio (to čak ni Balkanci ne mogu da promene), već je i mentalitet ostao isti - svuda su oznake za zabranjeno pušenje a svi puše, svi su izašli iz kola... Jedino što mi je bilo neobično, to je da sam nekako uvek dolazila iz pravca Kamenara, pa išla do Lepetana. Na graničnom prelazu s crnogorske strane pređete odmah, a onda... stojite, i stojite... ugasite kola... posle pola sata ih opet upalite pa se pomerite 2-3 metra, pa opet stojite u mestu... stojite... i posle nekih četrdesetak minuta pomerite se 5-6 metara, pa opet stojite u mestu... sve Jovo nanovo. Mislila sam prvo da se desilo nešto. A onda pomislim, gledajući one silne italijanske registracije iz kojih izlaze Albanci, da ih možda proveravaju, pretresaju, ko zna šta rade... a bilo ih je baš mnogo. Hrvatska je sad u EU, tu se ulazi samo ako si čist, i s papirima i ovako. Malo te pretresu ako misle da nisi njihovo društvo, pa tako i naprave da kolona bude poduža.

U Dubrovniku sam poslednji put bila 1990. godine, i to poslom. Inače, u staroj, većoj državi, mojoj sestri je to bilo omiljeno mesto za letovanje. Išla je pet godina zaredom. Prestala je kad se udala, pa Dubrovnik zamenila Grčkom. Za nju je to najlepši grad na svetu. Jedne godine vratila se potpuno bela, ona, koja pocrni posle dva sata na suncu. Kad smo je pitali da li je sigurna da je bila na moru, opisala je to ovako: "Brčnuli smo se u more prvi dan, kad smo stigli. Posle smo izašli uveče, pa smo sutra spavali do podneva, pa onda treba spremiti nešto da se jede, i dok se okreneš, već se treba spremiti za izlazak. I tako svaki dan." Moja asocijacija na Dubrovnik je - pica. Ne sećam se koliko mi je bilo godina, možda četiri ili pet, ali tad sam prvi put jela picu i u nozdrvama mi je ostao miris origana. Svako pamti na svoj način - ja pamtim po mirisima i ukusima.

Dubrovnik je i sad lep kao što je i bio, i star, a nisu ga napravili starijim, mada pokušavaju. Posle toliko godina otišla sam na zidine, s tim što sad možete da uzmete ono sokoćalo koje uključujete na strateškim tačkama, pa vam priča o istoriji grada. Istini za volju, neke tačke sam i preskočila, ali ne zato što mi je bilo dosadno ili što nisam htela, nego je obeležavanje malo nemušto. Gledala sam na sve strane, ali posle tačke dva došla sam na četiri, i tako s još nekoliko tačaka. Zanimalo me je da čujem da li se pominje na bilo koji način Srbija i vreme Nemanjića, a tu ima toliko toga da se kaže. Zašto mi je to palo na pamet? Zato što moj domaćin u neverici vrti glavom da smo ikad na bilo koji način bili povezani. A tek da su plaćali danak Stefanu Nemanji? "Pa, to ne može biti! Odavde sam, ja bih to znao..." Žao mi je što nije star koliko i naš Krkobabić, inače bi se setio. Naravno, o tome nema ni pomena na onim sokoćalima. A tek podatak da je Gundulić bio Srbin? Umesto da im to saznanje bude interesantno, pa sam ga još potkrepila i podatkom da su Gundilićeve potomke proterali iz Dubrobnika početkom prošlog veka zato što su se izjašnjavali kao Srbi... a katolici... e, to je bila skoro pa uvreda. "Pa to ne može biti!" Šta tek reći za Ruđera Boškovića? Dotle nisam smela ni da idem. Njih u stvari ne zanima istina. To je ona suštinska razlika između domaćina i mene. Na sokoćalima nije bilo ni onog interesantnog podatka da su se kroz istoriju Dubrovčani branili od Hrvata - zamisli tek to! Kad bi im se tako nešto reklo, a istinito je, porazbijali bi sve unaokolo. Nije važno što je istina. I još jedna stvar sa sokoćalima - istorija Dubrovnika je prebogata i prelepa, ali ko god da je pisao ovaj audio-bedeker, malo se zaneo - tu ima toliko lirskih momenata, da povremeno deluje i smešno. Sa svim tim "plahtama koje se suše i presijavaju na suncu", "gostima koje je ogrejalo zlatno dubrovačko sunce", "mislima koje su jasnije od mirisa mora"... pa do ko zna koliko puta ponovljenom "a pametni Dubrovčani su se dosjetili"...  Ostavi ti, sestro slatka (ženski je glas), slušaocu da sam zaključi kako su pametni, visprenog duha. Kad mi to toliko puta ponoviš, počinjem da se brinem i mnogo me podseća na ono kad izrazito loši ljudi, sa sve rukom na srcu, neprestano ponavljaju: "Znaš li ti kakav sam ja čovek! Duša od čoveka!" Kad mi toliko puta ponoviš... znam kakva ti je duša.

Onda se spustite na Stradun i između ostalog naletite na kuću na kojoj je tabla o srpsko-crnogorskom zločinu. To je prva kuća koja je stradala u granatiranju. Naravno, treba je obeležiti. I treba objasniti šta joj se desilo. I treba sve opisati, da se pamti. I zaista je to bio zločin. Međutim, kao i sa sokoćalima, malo preterano. Stranac koji ono pročita neće usvojiti jedan istorijski podatak, biće zgađen i zgrožen - Srbima. Da, kao i kasnije, na tvrđavi Imperijal, na Srđu, samo u naslovu ima i Crnogoraca, dalji tekst odnosi se samo na Srbijance. Mada ne znam ko su ti Srbijanci. Slušam tamo vesti, pa neprestano: te srbijanski predsednik, te srbijanski premijer, te srbijansko gospodarstvo... Koja je to zemlja - Srbijana? Neka nova? A... misli se na Srbe iz Srbije? Pa, kad je tako, onda su i Hrvati iz Hrvatske - Hrvaćani. Ako to sve treba još i dodatno odvojiti, onda da znam bar kako se zovu - Hrvaćani. Dobro, to smo raščistili.

A Hrvaćani, kao i svi ljudi na svetu - nisu loši. Hotel u kojem sam bila ima normalno osoblje, niko mi nije ništa spočitavao zbog govora - beogradskog. Šefica recepcije me je dva jutra, od tri koliko sam bila tamo, zvala da zajedno pijemo kafu. Pošto sam došla navrat-nanos, sasvim nespremna, zamolila sam je da ponesem peškir na plažu, ali samo za lice. "Ručnik... Nije uobičajeno, ali ponesite. Slobodno." Kad smo se malo bolje upoznale, rekla mi je da ni oni ne govore ručnik, nego po dubrovački - šugaman. Kako mi je boravak u Dubrovniku proticao mimo svih očekivanja, bez ikakvog plana i prepun iznenađenja, a sve je bilo domaćinu na teret, i bila sam vrlo neraspoložena zbog toga (mislim da je najgori osećaj kad od nekog zavisite u potpunosti, bar je meni najgori), moram da pomenem i devojke na recepciji koje rade u noćnoj smeni. Dok sam bila s domaćinom, držala sam se kako-tako, pravila se da uživam, a onog trenutka kad sam ušla u hotel, spala mi je maska s lica. Bila sam rešena da se sutra izgubim i javim se tek kad odem. Međutim, kako da odem odavde? Postoji li neki način da se dovučem makar do Crne Gore, odasvud ću lakše da se maknem nego odavde. Mogu li to finansijski da ispratim? Ko zna na šta je ličilo to moje lice kad su me devojke u noćnoj smeni pitale šta mi je, hoću li neki kolačić, pa "ne smijete biti tako neraspoloženi ovdje, u Dubrovniku", "ne smije vam Dubrovnik ostati tako u sjećanju"... I pojedoh ja s njima jedan divan čizkejk koji su donele iz nekog obližnjeg restorana, ispričasmo se... Slatke su, fine, lepe, dobre... Međutim, informacije koje sam izokola dobila još su me više ubedačile. Stvarno ne mogu da se maknem odavde, bar ne mogu bezbolno. Rešila sam da ostanem tu gde jesam, a zavisim od domaćina, pa kad stignem u Zagreb, odatle ću lakše.

Čak sam rešila i da sutra kupim veliki peškir kad krenem na plažu. Stvarno sam imala najbolju volju da kupim šugaman, međutim, na svakom je ili šahovnica (ako su uspeli ceo svet da ubede kako to nema veze sa fašizmom i ustašama, ja bar znam šta to simbolizuje) ili karta Hrvatske. Bio je samo jedan s drugim motivom - zeka se skija. Pomislih kako ovaj baš na mene čeka, u istoj smo poziciji - ni zeka skijaš ni ja ne bi trebalo da smo tu gde jesmo. Cena? Prava sitnica! Hvala lepo, braćo Hrvaćani, ali tolika budala nisam. Ovde se sve plaća. I ležaljka (mada sam očekivala da uz nju dobijem i koktel ako uzmem u obzir cenu), i česmovača s bara na plaži... i sve. Bojala sam se da će mi i onaj kome kažem "dobar dan" reći: "Deset kuna!" Uz smešak, naravno. Inače, po ceni noćenja, Dubrovnik je četvrti na svetu: Kapri, Dubai, Njujork, Dubrovnik (s prosečnom cenom noćenja od 221 dolar!), pa slede ova manja značajna mesta poput Venecije, Rio de Žaneira, Los Anđelesa i ostalih. Na plaži sam se opet upoznala s nekim Rusima, bračnim parom iz Perma. Ručali smo zajedno, i kad sam saznala da im je to poslednji dan u Dubrovniku, a došli su džipom, a pre toga su bili u Beogradu i na Zlatiboru... srce mi je zaigralo. Pomislila sam kako ću s njima do Beograda. Koje razočarenje - vraćaju se drugim putem, nemaju nikakav plan, nameravaju da zastanu gde god im se svidi... Ništa, ostaje mi stari plan, odnosno - bez plana, kako domaćin odluči.

U vreme kad je kretanje bilo normalno po ovom delu Zemljine kugle i kad se u Dubrovnik išlo kao i u bilo koje drugo mesto, sećam se da je gužva bila neopisiva. I tad je bilo skupo, ali je vredelo. Sad u gradu ima turista, ali ne kao nekad. Domaćini su ubeđeni da je sve to posledica rata (naravno, ti zločinci Srbi, pardon Srbijanci), a meni se čini da ne mogu da shvate kako nije način da nekome skineš kožu s leđa. Ako ovako nastave, ovde će dolaziti samo snobovi, a ostali jednom i - dosta. Videli smo. Restorani i kafići su uveče poluprazni. Garantujem da samo kafići u Strahinjića Bana u Beogradu zarade više nego ovde ulica koje se sećam kao pune, krcate, što prolaznicima što ljudima koji sede i večeraju ili samo ispijaju piće. Jeste turizam i elitizam, ali i masovnost. Elitizam nisu dostigli, a mislim i da ne treba jer je ovo grad koji bi trebalo da diše punim plućima, a ne samo istorijski lokalitet ili risort, dok masovnost nema šanse da postignu s ovakvim cenama. Uostalom, njihova stvar, valjda znaju šta rade.

U vezi s tim, čitam tekst Miloša Vasića kako je u Hrvatskoj divno i kako je to najbolje od svih dobrih mesta za odmor. I kako nema nikakvih neprijateljstava, i "sve nešto lepo". A onda pred kraj pomene kako on ide kod svoje ćerke. Samo, brate, izvoli. Ne sumnjam da je tebi lepo. I jeftino. Ostalima nije. Pare koje ljudi ostave za dva dana u Hrvatskoj mogu mnogo bolje, kvalitetnije i lepše da potroše za punih nedelju do deset dana u Grčkoj. I da jedu ko kraljevi. I da se provedu. Još nas u Grčkoj i vole, pa se osećaš kao - čovek na odmoru.

Bila sam i na Srđu. Mada sam htela da se provozam žičarom (koja je takođe bila iznenađenje za mene, prijatno iznenađenje), išli smo kolima. Nažalost, fotografija je loša, ali odatle se vidi ceo Dubrovnik. Stigli smo tek uveče jer smo pre toga posetili Cavtat koji vrvi od jahti. Ima i američkih. Videla sam i Montgomerijevu kuću. Lepo. Kad smo stigli na Srđ, neizostavna tačka je i "utvrda" Imperijal, jedna od strateških tačaka rata 1991/1992. To jeste bilo strašno. Kaže mi domaćin da ih gađaju, gađaju, pa onda dva dana ništa, i ljudi počnu da izlaze iz kuća, a onda opet počne granatiranje. Preživeli su strašne stvari. Baš sam htela da vidim taj Muzej domovinskog rata. On treba da postoji, kao obeležje strašnih dana, da sve podseti kako rat ne treba ni u kakvom obliku da se ponovi. Međutim, taj muzej nije ono što sam mislila da jeste. Opet, kao na onoj kući u Dubrovniku, naslovi Srpsko-crnogorska agresija, na drugom mestu Srpsko-crnogorski zločin... a ispod tih naslova samo Srbijanci. Ovo je muzej edukativnog karaktera, ali edukacija je za mržnju. Srbi ne treba da postoje! Pardon, Srbijanci. 'Rvatska je to tako protumačila. Sve sam uredno pregledala, sve iščitala, i ostala - zapanjena. Srbi su krivi za sva zla na svetu. Na jednom mestu između ostalog piše (parafraziram): "po načinu razaranja može se vidjeti sva mržnja koju Srbijanci imaju prema Hrvatima". Čekaj, bre, malo - ko koga mrzi? I kakve veze vojska ima s običnim narodom?

Rekoh ja da mi je drago što su svi koji su napali Dubrovnik izvedeni pred lice pravde i kažnjeni, ali drugoj strani to nije dovoljno. Ja odgovorim da se u Srbiji bar sad zna gde se šta desilo i da se ne slavi genocid kao kod njih - nemamo praznik koji jedan gnusan i masovan zločin imenujemo licemerno kao Dan domovinske zahvalnosti. Jesam bila oštra, ali zabole me - dosta, bre, više! Odgovor je bio: "Pa neće slaviti oni koji su izgubili, to je sigurno, samo će ostati zapisano da su radili nešto nečasno..." Ja ne bih bila ja da ne odgovorim: "A, vi to zovete - pobeda?" Vrlo je interesantno da, kad im pomeneš bilo šta gde su očigledno krivi, odmah to prebace na drugi teren: "Ako pogledam gdje smo bili devedeset prve, i ako priznam da je tada opstanak Hrvatske visio o koncu, onda svakako, to je pobjeda... U ratu koji je bio nepravedan u startu, naravno da je pobjeda... I to da se zamislis... pobjeda protiv svih izgleda da pobjediš." "Tako govori pravi Hrvat! Bravo! Bili ste ugroženi sa svih strana, tako su vam rekli. I 'pobedom' ste sve okončali. Ja bih rekla da je ta konačna 'pobeda' zločin, a ako ćemo pravo - prava reč je genocid." Ja nastavljam svoju priču jer sam o Dubrovniku rekla šta sam imala. Međutim, ne može to tako - kod njih je sve u paketu. Pomislila sam da im predlažem da dodaju i Jasenovac - i ova "pobjeda" je jasenovačka i NDH tekovina. Oni uvek moraju da budu žrtve, šta god da su radili. Ako im kažeš da su zaista bili žrtve u Dubrovniku, nema Boga da se na to ne nedovežu Bljesak i Oluja kao "pobjeda čista kao sunce". Strašno je koliko su buduće generacije zatrovane, pokvarene, negativne i - primitivne. Žao mi je što je tako, ali - tako je. I još na kraju, u duhu koliko-toliko normalnog razgovora, reče domaćin: "Neka se srami ko treba." I ja odgovorih: "Neka se stidi. Ali se bojim da će nastaviti da slavi." Nema šanse da se ja zaustavim, pogotovo što mi je puna ona stvar sveg tog licemerja. Nemam nikakav problem da me mrze što sam Srpkinja jer su preživeli to što su preživeli bez obzira na to što ništa nisam kriva, ali imam veliki problem s tim što sebi daju za pravo da mnogo gore stvari proglase za pravedne, samo zato što su ih uradili - oni.

Dođoh do Zagreba, ko bi rekao da ću mu se toliko radovati (za taj grad vezuju me neke lepe uspomene), a tek kad sam stigla u Beograd... Nikad mi nije bio lepši! Bila mi je lepa i ona musava stanica u pola četiri ujutro. Prvo što sam ugledala kad sam izlazila iz autobusa bio je pijanac koji piša na Simpo, pa mi je čak i on bio lep: "Pišaj, brate, napio si se, sve je to za živog čoveka." Dođoh kući. Sloboda! I nema mentalnog trovanja.