недеља, 30. јун 2013.

Veličina grudi kao faktor obrazovanja

Nismo se mi jedini na svetu pretplatili na skandale, ali su naši nekako... Kad ih nekome sa strane ispričaš, sve ti neprijatno ne zato što je skandal sam po sebi neprijatan, već liči na loš vic - malo (više) skarednosti, pa sve upakovano u loš scenario... a kad pričaš, deluje kao da ni sam ne umeš da povežeš sve konce. Tako sam davnih dana pričala prof. Inesi Aleksejevnoj o istorijatu Obrenovića, i sećam se da me je gledala čudno, a na kraju me je i pitala da li se šalim povodom slučaja rezanja dasaka u klozetu za kralja Milana i kako je upao u fekalije... ali se spasao; a tek lažna trudnoća Drage Mašin... Ništa joj nije bilo jasno (Pregledali su je lekari? I tako nekoliko meseci?). Ko zna kako sam joj delovala, ali šta da radim - stvarno nam je takva istorija skandala. Neke druge zemlje imaju zavere, pa zaplete, rasplete...  kao da gledaš neki triler. Kod nas - govna, muljanje, razbijanje glava, pijanstva, kumovska podmetanja, vašarsko varanje, švaleracija, elementarna nepristojnost... Od svetskih skandala u poslednje vreme možda bi mogao našim aršinima da se meri jedino "slučaj Petr Nečas" u Češkoj, ali i to je nekako umiveno (za naše pojmove). Berluskoni... ma, malo dete. A i dobio je presudu - kriv. Naši ministri ni kad ih uhvate na delu ništa ne priznaju, a i kad dođu do suda, više to bude predstava s pevanjem, pucanjem i plakanjem nego bilo šta drugo. Ostavka kao moralni čin? Kod nas tako nešto jednostavno - ne postoji. Čovek je ministar i, samim tim, baš zato... može samo da mu se pljune pod prozor. To mu dođe kao nešto od Boga dato, poput plemićke titule.

Kaže naš vrli ministar prosvete kako ne nosi grudnjak. I ne samo on, nego ga ne nosi ni gdin Ljušić. Pretpostavljam da ga ne nose, ali šta se to koga tiče. On je bukvalno shvatio da je za poslednji u nizu skandala kriv - grudnjak! A kako on, jelte, s grudnjakom nema nikakve veze, šta je onda tu on kriv! Šta smo svi navalili na njega, ni krivog ni dužnog? Zato što je ministar prosvete, a provaljeni testovi kao imaju neke veze s ministarstvom ili, još čudnije, s prosvetom... Bože, svašta, čovek je vlast, on se borio da postane ministar ne bi li bio u poziciji da mu niko ništa ne može. Da nije bilo ovog ministarstva, pa sad, našlo bi se valjda neko drugo. Međutim, kako je dobar, i fin, i "narodni" čovek, ipak će odgovoriti na pitanje, pretpostavlja se kako - svi odgovorni biće kažnjeni. Naravno, a vi, gospodine ministre? "Kakve ja veze imam s tim? Pa ja ne nosim brushalter!"

Zamišljam sebe kako unucima pričam kakvo je bilo vreme pre nego što su se oni rodili, i kako "slučaj grudnjak" sasvim odgovara tradiciji i mentalitetu. Možda bih zaobišla detalje poput veličine grudi dotične "jedine krive", ali mislim da bi im teško bilo jasno nešto iz moje priče, iako bih govorila samo ono što je bilo očigledno. Možda bi se smejali mojim pričama (prolupala bakuta), a možda bi im bilo čudno, možda i tužno... Nisam vidovita i ne znam kako će tada biti u zemlji Srbiji, ali, ako je suditi logički i ne sumnjajući u napore koje svi zajedno ulažemo ne bismo li usrali i ovo malo što imamo ispravno, možda će moji unuci i praunuci rezignirano reći: "Zato nam je ovako kako nam je!"

Da se ne zaboravi - prosveta je sporohodan proces i ono što radimo ili ne radimo danas, najjasnije rezultate daće za 20-30 godina.
Zašto se onda bilo ko čudi što deca imaju sve bolji uspeh u školi, a sve manje znaju? To je ono takozvano "funkcionalno znanje" koje treba primeniti, a naša deca, bez obzira što se mi neprestano busamo u grudi kako su najpametnija, pokazuju stravično neznanje.
Naša deca ne čitaju knjige.
Naša deca ne razmišljaju, niko ih nije na to podsticao. Imala su samo gotove modele.
Naša deca su navikla da ocene dobijaju na nastavničkom veću, a ne u učionici i za pokazan trud.
Naša deca ne mogu ni da pretpostave koliko je znanje važno jer - svuda oko sebe viđaju ljude bez škole a uspešne, ili s nekim silnim doktoratima sa "sumnjivih" škola. Kad saberu dva i dva, jasno im je da se trud oko škole nimalo ne isplati. Zašto bi drljali klupu kad mogu mirne duše da kažu "Nambija" ili "sok od đusa" i - ostanu živi? I ne samo živi, nego i poštovani.
Ako im je baš potrebna škola, ima privatnih fakulteta, na kraju krajeva - mame i tate mogu da plate "školovanje u inostranstvu"... Tako sam i ja nekad imala veliko poštovanje prema tim stranim fakultetima, dok nisam počela da radim s "kadrovima". Na stranu to što imaju diplome s fakulteta za koje niko ne zna, ali... jedan takav "perspektivan kadar" predlagao je, u cilju uštede, da "prevodimo ukrštene reči s nemačkog, šta kog đavola da plaćamo enigmate"! Toliko o tome, mada ima još... obilje materijala, ali me sramota da sve iznosim.

A naše školstvo? Pa, bilo je nekad dobro. Mada, i u "moje vreme" nije svaka škola bila ista. Sećam se jedne devojke iz Kraljeva s kojom sam bila na vežbama iz ruskog. Iako sam i ja došla na fakultet dobro potkovana i u startu bila iznad mnogih, ova devojka je bila fantastična - sve je znala i imala je izgovor kao prava Ruskinja. Prvo sam je pitala da li je živela u Rusiji, pa, pošto nije, da li je osvajala nagrade na takmičenjima, a ona će: "Ma, ne, imala sam trojku iz ruskog." Koji god profesor da joj je predavao, svaka mu čast! E, ona je imala trojku, a sve ostale mogla je da nosi u zubima. I sad kažu kako je jedino relevantno "osmogodišnje drljanje klupe"! To je svakome, ko je makar mislima u prosveti, jasno da - nema pojma! Pogotovo danas, kad su svi odlični. I kad maltene nema nikakvog kriterijuma. Čak su "škole na glasu" - najsumnjivije. Da se deca ne muče... Blaženo je neznanje. Taj "uspeh" iz škole je čista smejurija. Danas su svi odlični, a ko nije, ili je ograničenih sposobnosti ili bez trunke ambicije. Ili su mama i tata "niko bitan".

Nekad je moglo i da se ponavlja, i da se ide na popravni ispit (nismo svi za sve predmete talentovani), a da se kasnije postane i lekar, i sudija, i inženjer... Ali, prijemni ispiti su pokazivali šta stvarno znamo i čemu smo naklonjeni. Kasnije smo dobijali ocene na osnovu onoga što pokažemo na ispitu, nikad profesor nije bio kriv, a ne da "prođemo" samo zato što smo redovno sedeli na predavanjima, potpisivali se i na vreme predavali "radove" (u stvari prerade onoga što skupimo na netu ili napiše neko drugi).

Malo je reći da sam razočarana. Malo je reći čak i da sam očajna. Stvarno mi dođe da vrištim jer je ovim skandalom degradirano sve dobro, ispravno i lepo na čemu treba graditi jedno društvo. Zaslužili smo sve što nam se dešava jer se non-stop vrtimo u začaranom krugu presečenih dasaka na klozetu i veličine grudi u koje neprimetno mogu da stanu testovi.

субота, 15. јун 2013.

Seks i grad

Serija koju smo često skraćeno zvali "Seks" toliko je bila popularna kod nas da nema javnog glasila koje nije objavilo kako je prošlo tačno 15 godina od emitovanja prve epizode. Pored "Mućki", verovatno je i najviše reprizirana od svih stranih serija. Poslednji put bila je na HRT, čini mi se na HRT 2, pa čak i oni koji ništa hrvatsko više niti gledaju niti slušaju, ako su voleli seriju, ponovo su je otpratili. Dođe tako moja sestra kod mene, malo kasni, u letu hvata daljinski, pa drhtavim rukama, sva užurbana, okreće kanale: "Gde ti je HRT? HRT 2? Hajde, brže..." Dok je trajala epizoda, u nekoliko navrata, zajedno s glumicama izgovarala je replike. Nije da nisam bila fan i da nisam gledala seriju nekoliko puta, ali baš da sve znam u detalje... dotle ipak nisam doterala. Ali zato ima nekoliko scena koje ću pamtiti do kraja života, kao što ima nekoliko i iz "Alana Forda", "Mućki", "Alo, alo"...

Omiljene su mi kad lekar pita Samantu koliko je imala ljubavnika, a ona ga gleda i ćuti, ćuti... pa je lekar opet pita hoće li mu odgovoriti, a ona će na to: "Sačekajte, još brojim." Ili scena kad Miranda na medenom mesecu beži od Stivena da telefonira Keri, zamorena seksom... popeo joj se na glavu. Ili kad Keri shvata da je ceo život trošila samo na cipele, a sad joj je u pitanju životni prostor, i užasnuta je "što bi ceo život mogla da strpa u kutiju za cipele". Ili kad Šarlot, iako počinje da živi u bajci, bar onako kako je ona zamišlja, ipak ne može da odoli testosteronskim čarima baštovanovog tela.

Ima mnogo scena koje će ostati u sećanju ne samo zato što su zanimljive već i zato što verno odražavaju stvarne situacije. Da, dragi muškarci, ovako razmišljaju žene, mada o tome glasno ne govore. Bar ne pred vama. Zamenljivi ste, svakako. I važni ste, ali niste najvažniji. Kad se skupe bliske drugarice, naravno da pričaju o seksu i naravno da su jedne pred drugima savršeno slobodne. Da, imaju i empatiju prema drugaricama... I solidarne su kad su prave... I, kako Samanta kaže u seriji: "Muškarci su za seks, žene su za druženje."

Kako god da neko shvata temu "Seksa i grada", ne može se poreći da makar delom nije oda ženskom drugarstvu. Onako kako sam ja doživela seriju, ona je - samo to. Uzgred se dešava i potraga za ljubavlju, uzgred je opisan život samostalne devojke na pragu četrdesete u velikom gradu (interesantno, ruski prevod serije je "Seks u velikom gradu"), uzgred su sve seksualne maštarije, egzibicije i razočaranja koje junakinje doživljavaju... sve je to samo dekor, lepak koji drži delove priče o ženskom drugarstvu. A šlag je garderoba koju nose, cipele - neizostavna divna obuća, kadrovi u kojima je Njujork predivan grad, kafići u kojima sede, kosmopolitan koji piju, lamentiranje nad pitanjem da li je Pravi Zverka ili Ejdan... Sve je to nadgradnja. Da li da ponovim još jednom - glavno je žensko drugarstvo.

Zato je serija i mogla da bude toliko popularna i da se s junakinjama identifikuju devojke i žene na svim meridijanima. Teško da ćete u Srbiji upoznati kolumnistkinju koja od pisanja jednom nedeljno može da živi kao Keri Bredšo, ili advokaticu poput Mirande, ili, još čudnije, ženu poput Samante koja radi u PR agenciji i ima iskrene drugarice, a skoro da je domen fantastike neka poput Šarlot koja od rada u muzeju gaji životni stil fensi devojke. Zamislite srpsku kolumnistkinju. Onoliki broj cipela može da ima samo ako umesto kolumni piše promo-tekstove za fabrike obuće, pa joj oni iz zahvalnosti poklanjaju sve novo iz kolekcije, međutim, tu neće biti ni lobutinki ni manolo blanik cipela... Miranda bi u našoj verziji bila devojka koja dolazi kući sva smoždena s posla i ni na kraj pameti joj ne pada ne samo seks nego ni priča o seksu jer radi na slučajevima silovanja, porodičnog nasilja... Za nju bi odmor bio da s drugaricama priča na primer o receptima. Ili da ne priča uopšte, još bolje. Samanta ne bi imala vremena, verovatno ni volje, da sedi s drugaricama jer je non-stop na nekim događajima, pardon - "iventima", na kojima se svima smeška i posle toliko vremena i nema više prave prijatelje jer im uvek pretpostavlja one s kojima mora, htela ne htela, da bude u dobrim odnosima - nikad se ne zna za šta će joj ko biti potreban. A Šarlot? Ona bi jedva sastavljala kraj s krajem, ta nijednu kafu ne bi imala da plati kad izađe s drugaricama, a kamoli da jede po restoranima...

Ako sve to zanemarimo, da na primer zamislimo kako taj životni stil mogu sebi da priušte i naše devojke (valjda se zato kaže "kao na filmu"), a da nisu sponzoruše, onda možemo da se identifikujemo s njima u potpunosti. Jer, ono što je najvažnije, njihova percepcija života kao takvog, životnih vrednosti i potrage za ljubavlju, savršeno je bliska svakoj našoj devojci ili ženi. Kao što je bliska i Tajlanđanki, i Kanađanki, i Moldavki, i Bušmanki... i bilo kom ženskom stvoru na planeti Zemlji. Dok će Samanta imati seks s vlasnikom lanca hotela u jednom od njegovih objekata, dotle će "naša" imati isti takav seks s vlasnikom STR "Kasandra", u magacinskom delu. Ako bude imala sreće, ljubavnik Radiša imaće tamo neko kanabe, mada, ako je seks dobar, ništa ne smetaju ni džakovi s krompirom. Ali, šta je poenta? Naravno, da će o tom iskustvu prodiskutovati s drugaricama i da će se na istom mestu u priči smejati, mada nisu imale isto mesto za seks, ali... seks je bio isti - Hajat ili magacin Kasandre, ma... to su tek nijanse... Seks je samo povod, bitna je diskusija s drugaricama, komentari...

Toliku popularnost mnogi su pokušali da kopiraju, pa je na primer u Engleskoj napravljena serija o modnoj urednici koja se ubibože oblači, ima dozlaboga nesređen život, u potrazi je za ljubavlju... i njenoj ekipi drugarica. Naš pokušaj imitiranja bila je izuzetno neuspešna serija "Lisice" - potpuni promašaj, mada su autori verovatno mislili da su "skinuli" ključne elemente "Seksa" - četiri drugarice, četiri modela ženskih stvorenja, i... samo se priča o seksu. Zašto je serija bila toliko negledljiva? Pa, izostao je ključni momenat - drugarstvo, tačnije žensko drugarstvo. Sve je bilo hladno, a poruka svake epizode je bila "kako smo mi napredne", pa sam se osećala pomalo kao posle kritike "partijskog rukovodioca" da nisam još uvek ideološki spremna da stupim u partiju... koju god, koja je tad najaktuelnija kao najnaprednija. Engleska serija je pak imala elemente tog drugarstva, zato je i bila uspešnija, ali... autori su se trudili da parodiraju "Seks i grad", pa su se malo više zaneli. Toliko nezadovoljnih žena na jednom mestu stvarno je previše. Nezadovoljnih klimakteričnih žena... još gore. Posle svake epizode imala sam utisak kao da sam na grupnoj terapiji, mada je bilo duhovito, ali - svaki lek u prevelikoj količini postaje otrov.

I opet ostaje "Seks i grad" kao najtopliji, najživotniji, najrealniji... serijal o ženama i njihovim mislićima (ako se sklone naslage glamura za nas, a običnog potrošačkog društva za "njih"). Ako bude novih repriza, da li ću ih gledati? Pa, neću žuriti da se nacrtam ispred TV-a, ali ako me daljinac odvede do kanala na kojem se prikazuje, sigurno ću sedeti kao prikovana... iako znam šta će se desiti na kraju... iako sam sve gledala ko zna koliko puta...

четвртак, 06. јун 2013.

Antiprotivna logika (o nakrivo nasađenima)

Neki su uvek s većinom, neki uvek s manjinom, a neki su bogami i sami. Ne baš uvek, ali uglavnom. O kategoriji koja je uvek s manjinom, tendenciozno, ne zato što tako misli već zato što je ocenila da je tako na nekom "višem" nivou, ovaj put ne bih. Nazoviintelektualaca i "elite" puna mi je ona stvar. I nekako imam utisak da im u Srbiji baš prija, ovde su razmnoženi toliko da polako postaju većina - upravo ono što ne žele. Šta da im radim? Njihov problem, samo da se ne mešamo, ako može.

Ja bih o ovima što žele da budu kao većina, a nekako uvek ispadne da su manjina.

Samo jedan primer, ne tako davni, pre jedno 12-14 godina. Radim ja u školi kao profesor. Prošle su one godine kad su prodavnice bile puste i kad je plata iznosila cele dve marke, a ko je radio u boljestojećoj firmi, primao je bogami i "cele" dve i po marke! Prošlo je i vreme kad smo dobijali decu iz Bosne, Hrvatske i s Kosova u buljucima. Prošlo je vreme i kad su druga deca (ista ta što su dolazila, ali i "domaća") odlazila u neke Amerike, Kanade, Nove Zelande... Tek što je prošlo bombardovanje. Tad, naravno, nije bilo nastave. Predajem ja svoj predmet stvarno s ljubavlju. želim da mi deca izađu iz škole makar s nečim u glavi od onog što sam im pričala. Ali, nije bilo lako - neki govore ekavicom, neki ijekavicom, sva deca sluđena, nastavni planovi i programi toliko različiti, a deca nisu kriva zbog toga, pa smišljaj kako sve to da im olakšaš. Ovi što su došli zbunjeni, često su mislima odsutni, a ovi što odlaze ponašaju se kao da ih baš ništa ne zanima - računaju na ono "nisi valjda toliki skot da me ispratiš u daleki svet s ružnim uspomenama i noćnim morama kao posledicom loše ocene". Na sve to, često se štrajkuje, pa i škole štrajkuju. Malo radimo, malo ne radimo. Propuštenog gradiva koliko hoćeš, a nije poenta u tome da ih samo oceniš, nešto moraju i da nauče, nešto moraju i da pročitaju pa da pričamo o tome, da se vidi kako razmišljaju, kao govore, kako pišu...

U takvom opštem društvenom haosu, opet mi na nastavničkom veću raspravljamo da li ćemo štrajkovati ili nećemo. Počinje glasanje, iako nas ima u oba prosvetna sindikata, ali valjda ćemo kroz većinu naći neki zajednički jezik. I tako, glasamo mi da li da idemo ili ne idemo u štrajk. Ko je ZA, nek digne ruku. Gledam ja po onoj zbornici, i ne mogu da verujem - skoro svima ruke u vazduhu. Kaže direktorka da je onda bolje da dignu ruke samo ovi koji su protiv štrajka. Bilo je nas - troje! Da, troje. Jedan kolega, koleginica i ja. Poče žamor, ovo dvoje iz moje trojke kao da se pišmane, a ja kažem: "Kakav, bre, štrajk! Deca su toliko gradiva propustila, da to jednostavno ne dolazi u obzir." Mada sam mislila da sam bila oštra, moj aktiv srbista, englezi i nemci (profesori koji predaju te jezike, zato je malo slovo), uglavnom mi se smeškaju. Vidim ja da ni na koga ne ostavljam ozbiljan utisak, ali dobro, šta da se radi. Zavedu oni to da smo većinom rešili da idemo u štrajk. Opet dobro, i ja sam deo kolektiva, idem i ja u štrajk.

Onda prelazimo na drugo glasanje - da li ćemo sasvim da obustavimo nastavu ili ćemo imati skraćene časove, pola sata umesto 45 minuta, kao upozorenje. Nešto se mislim: "Kad već hoćemo da štrajkujemo, onda uopšte ne treba da bude nastave, to je valjda najjasnije upozorenje da smo nezadovoljni." Ovaj put direktorka je prvo pitala ko je za totalnu obustavu nastave. Dignem ja ruku. Ništa se ne dešava. Okrenem se oko sebe, skoro pun krug - samo ja digla ruku. Samo ja! Pa, stvarno, kakav je to štrajk ako radiš skraćeno? Kad već hoćeš nešto da preduzmeš, onda ideš na sve ili ništa. To mu dođe ne kao štrajkovanje neko kao štrajkovuckanje. Umesto da se jebavamo s Vladom i nadležnim ministarstvom, mi ćemo da se jebuckamo. Tako sam to shvatala tada, a i sada mislim isto. Ako je moguće postići sve za pola sata, što onda celokupno školstvo ne pređe na taj sistem rada?

Bila sam u manjini, ali sam se priklonila većini. To je ta demokratija. Na delu.

Pisala sam ranije post o deda-stricu Brani koji je celog života imao baš takve situacije. Ne samo da je bio manjina čitavog života, on je uvek bio - sam. Moj otac ga je zvao "antiprotivni", mada je bio sazdan po istom modelu, kao da su pravili kalup za njih dvojicu. Kad smo bili deca, slušala sam šta drugi govore o deda Brani, a uglavnom je to bilo neko dobronamerno podsmevanje. I ja sam tada, valjda tim transferom osećanja, mislila da je čudak. Sad ga shvatam. Tek sada. Njegov slučaj izgleda ovako: dete iz bogataške kuće ušlo u SKOJ i o tome niko ništa ne zna; za vreme rata bio ilegalac, a nije bio ni punoletan, i prebacivao ljude iz grada u partizane i četnike, gde je već ko hteo (ovima koji su učili falsifikovanu Brozovu istoriju preporučujem da se malo bolje obaveste); posle rata, kad su svi pristupali komunistima i partiji, on traži ispisnicu (neće da "bude s lopovima i licemerima"); pedesetih godina, kad u Nemačkoj nije imalo šta da se jede, odlazi kod svojih ujaka u Keln: sedamdesetih, kad svi odlaze u Nemačku jer mogu da rade i dobro zarade, on se vraća u Srbiju ("nije to više ista zemlja")... Eto, tek nekoliko sitnica iz njegovog života, ali mislim da je i ovo dovoljno.

I sad se pitam - da li ovu antiprotivnost da pripišem genetici ili razmišljanju svojom glavom. Rekoh već da nisam u kvaziintelektualnoj manjini, mislim na pravu manjinu, kad uradiš nešto iz ubeđenja i po pravilu imaš samo štetu od toga. Moj najstariji sin pošao je istim stopama. Ni srednji se ne razlikuje mnogo. Pa ni ovaj najmlađi. Da li smo mi luda sorta? U Šumadiji za takve postoji naziv - nakrivo nasađeni. Ako i jesmo, ipak ništa ne bih menjala. Nisam decu učila šta da misle, već samo da misle. I mene su učili tako. Ali, i moji su bili - nakrivo nasađeni, uvek antiprotivni.