Bezbolni ulazak u šumu dizajna

Išla sam s mamom da kupimo novi krevet, tek sam naučila da čitam. Naoružana novim znanjem, svuda sam videla slova: Pekara, Banka, Pošta... a u prodavnici nameštaja pisalo je: Komandni nameštaj. Sećam se da se mama nasmejala - možda je za svemirski brod. Meni bi, da sam tada bila u njenim godinama, grozno bilo da gledam to N viška (profesionalna deformacija, verovatno bih i prodavačici drvila da to ispravi), ali je moja majka, kad je bila upitana zašto se smeje, diplomatski rekla (što je i imalo donekle veze s osmehom): "Eto, srećna sam što prodajete nameštaj na komad, svuda sve same kombinovane sobe." Ko se ne seća ili ne zna šta su to kombinovane sobe, neka pita roditelje. Te kombinovane sobe imale su obavezne stočić, dve fotelje, kauč i stalak za televizor, i morali ste sve da kupite zajedno. Ako očekujete da je sve bilo i u istom stilu, baš i nije. Na primer, masivan kauč, a lagane fotelje, pri tom je stočić obavezno bio nizak - tada je počinjala opsesija stočićima koji su više bili predviđeni za nekog ko je u ležećem položaju. S modom kombinovanih soba počela je i moda minimalizma, kao i običaj da se celokupan nameštaj menja na nekoliko godina.

Nekad se nameštaj kupovao da traje. Da se ostavi deci i unucima. Masivni komadi prenosili su se s generacije na generaciju. Mesingani krevet mog dede još uvek se koristi. Naravno, madrac se menja, ali na tom krevetu sad spavaju njegovi praunuci. I njegov ormar je opstao. Veliki, starinski, sa intarzijom i ogradicom na vrhu, iza koje su stajale kese s duvanom, dunje i po neka tegla slatka. Sve se pravilo od punog drveta, bilo lepo za oko i funkcionalno. Danas prevladava iverica, komadi koji imaju više namena... Svako uređuje svoj životni prostor onako kako njemu odgovara, i to je sasvim u redu. Međutim, pitanje je da li su u mogućnosti da ispune svoje želje. Ne radi se samo o novcu i veličini (obično skučenosti) prostora, već i o ponudi. Ako vam dizajn ili arhitektura nisu struka, teško da ćete se snaći u šumi stilova i kvaliteta.

Za početak, trebalo bi znati makar osnovne pojmove. Pojavilo se izdanje koje će vam u tome pomoći - Lepši dom: Enterijer od A do Ž. Za svaku pohvalu je da se ovakva jedna enciklopedija (u malom) arhitekture i dizajna pojavi ni manje ni više nego - na kioscima. Saradnik izdanja bila je arh. Radmila Milosavljević, poodavno poznata po popularizaciji svoje struke. Sarađivala je u mnogim časopisima, davala praktične savete, edukovala čitaoce, objavljivala knjige... Mada sam sve sklonija rasprostranjenoj tezi da su "arhitekte slikari u pokušaju", njoj skidam kapu. Počela je po ženskim časopisima, koliko se sećam - u vreme kombinovanih soba, da odgovara na pitanja o uređenju. Kako su njeni odgovori bili potkrepljeni crtežima, funkcionalnim rešenjima, a usput je imala i tu nenametljivu prosvetiteljsku notu, brzo je postala popularna. Piše lako, oseća se da voli i dobro poznaje ono o čemu raspreda. Ovo izdanje Lepšeg doma u neku ruku je skraćena verzija njenog "Pojmovnika". Bilo da vas ova tema zanima ili ne zanima, svakako bi trebalo da imate ovo izdanje Lepšeg doma u kući. Za samo 39 dinara ući ćete u široko polje dizajna, što je deo opšte kulture. Svako slovo ima svoju stranu, odnosno dve stranice, i kako u neveliki format ne može da stane baš sve, napravljen je izbor.

Na primer, očekivala sam da na slovo B bude obrađen bauhaus stil ili Bernardo Bernardi, jedan od naših (bivša Jugoslavija) najznačajnijih arhitekata i dizajnera, koji je opremio onolike hotele u ekspanziji izgradnje turističkih objekata. Pominjem ga jer su prve autorske stolice koje smo kupili a da sam znala ime dizajnera, bile upravo njegove (nismo kupili kao ovu na slici, istog autora, ali je prepoznatljiv naslon za leđa). Između ostalog, i Slobodan Tišma u "Bernardijevoj sobi" (ovogodišnja Ninova nagrada) pod "Bernardijev" misli upravo na njega. Kako god, Bernardi je trenutno aktuelan.

Bez obzira na tu sitnu zamerku, u Lepšem domu ima se šta zanimljivo pročitati, podosta i naučiti. Mene je izdanje oduševilo u kompletu, i kao sama ideja (hvala urednici Ivani Martić), ali kad sam već kod stolica, da pomenem samo neke meni drage dizajnere koji su po njima poznati, a s kojima ćete se susresti u Lepšem domu:
Žorž Žakob - rodonačelnik ampir stila, ali najpoznatiji po rekamijeu, u stvari kanabetu koje je ovekovečio Žak Luj David sa sve madam Rekamije koja na njemu pozira;
Klint Kaare - izdvajam ga zato što je dizajner meni najlepše stolice, pod punim nazivom "Stolica Faaborg" (mahagoni, sedište s kožnim tapacirungom, polukružni naslon sa španskom trskom; i koja je doživela najveću počast - da krasi dansku poštansku marku). Od tog podatka možda je značajnije što s njim počinje svetska opčinjenost skandinavskim stilom, što mu je glavno načelo bilo da pravi nameštaj koji traje, što je težio univerzalnim vrednostima, što je i sam slikar od oca slikara... a možda je njegova vanvremenost upravo u spoju kvaliteta i estetike;

Mihael Tonet - iako mnogi od nas ne znaju da je zvanični naziv stolice koju su sigurno nebrojeno puta videli i sedeli na njoj - "Stolica br. 14" (baš nekreativno ime), to joj nimalo ne smeta da bude možda i najpopularnija na svetu. Verovali ili ne, u vreme kad je nastala, izazvala je pravu revoluciju, Tonetov nameštaj bio je senzacija i na Svetskoj izložbi u Londonu 1862. godine. Verovatno se, kao i ja, pitate šta je tu tako revolucionarno. Oni koji se bave izradom nameštaja rekli su mi da je to - savijeno drvo mašinski obrađeno, ali i to što se sav njegov nameštaj prodavao u delovima, pa se sklapao na licu mesta. Priznaćete da Tonetova stolica koju sada ima svaki bircuz, ali i svaka palata, kao prepoznatljiv znak ima upravo savijeno drvo. I još uvek se delovi sklapaju šrafcigerom i šrafovima. Kako jednostavno, a kako genijalno!

Moja baba-tetka Majkica imala je originalne stolice na kojima je lepo pisalo s unutrašnje strane sedišta: Thonet. Mi smo sedeli na njima, pre toga generacija moje majke i ujaka, pa Majkica i njene sestre, a dobili su ih od roditelja! Još uvek su čitave i na njima može da se sedi, ali je ipak sedenje generacija i generacija dece ostavilo traga. Mogle bi da se srede i antikno prodaju. Neki novokomponovani bogataš verovatno bi ih pobacao: "Pih, starudija!" i kupio - originalnu ivericu u stilu Luj XV! Od klasičnih stilova trenutno je najpopularniji - sve komode izrađene su po tom obrascu, koštaju boli-glava, a imam utisak da bi im tanke izvijene nogare kvrcnule posle dva premeštanja s kraja na kraj sobe.

Ovo je moj izbor iz Lepšeg doma, vaš bi sigurno bio drugačiji. Pored dizajnera obrađeni su i pojmovi iz arhitekture, stila... u skraćenoj verziji, pitko, informativno, ilustrovano... Iako se prodaje na kioscima, ovo izdanje Lepšeg doma treba smestiti u kućnu biblioteku.

Legende za fotke:
1. naslovnica Lepšeg doma
2. poštanska marka na kojoj je Klintova "Stolica Faaborg" (dizajn iz 1914. godine)
3. arh. Radmila Milosavljević
4. "Profesorski naslonjač" Bernarda Bernardija (dizajn iz šezdesetih godina prošlog veka)
5. slika "Madam Rekamije" Ž. L. Davida, na kojoj madam Rekamije pozira na originalnom kanabetu Žorža Žakoba koji je po njoj dobio ime - rekamije (dizajn iz devedesetih godina 18. veka); slično kao što je tašna "birkinka" dobila ime po Džejn Birkin koja je prva nosila
6. "Stolica br. 14" Mihaela Toneta (dizajn iz 1859. godine)

Stereotipi

Kad je u oktobru prošle godine Nebojša Krivokuća na svom blogu Prešlicavanje objavio ovaj fenomenalni post, mada teme o marketingu, brending-menadžerstvu, reklamama i slična presipanja iz šupljeg u prazno (izvinjavam se svim teoretičarima koji uporno žele ovakve stvari da postave na rang nauke), zaobilazim u širokom luku i zadržim se samo na naslovu, ovaj post pročitala sam s posebnim uživanjem jer ima štofa da se razmišlja i o mnogo čemu drugom. Odmah sam sela da napišem komentar. Napisala sam jedan, pa ga obrisala, pa drugi, i njega obrisala, pa treći... Mislim da sam napisala ukupno četiri komentara, podugačka, ali nijedan nisam objavila. Autor kaže da je potrošio sat i frtalj pišući post, a ja sam potrošila i više pišući komentare koji na kraju nisu ni ugledali svetlo dana.

Rekoh već da sam bila oduševljena, pa šta je onda bio problem da napišem neki redak šta mislim o tome? Problem je bio što sam pisala prave priče, nadugačko, malo se hvalila... a to je neprimereno za komentar. Pričice pišem uvek jer imam milion asocijacija na temu, a hvalila sam se - svojim rođakom. Naime, u Гуглу (uopšte ne izgleda loše na ćirilici, zar ne?) radi Petar Aleksić, moj rođak, i mnogo sam ponosna na to. Jedan je od vodećih inženjera. Za temu stvarno nije bitno da li mi je on rođak, ali mi je interesantno što se Pera, došavši u Ameriku 1999, u vreme kad je njegov rođeni brat Božidar bio na odsluženju vojnog roka, i to na Kosovu, u prvi mah susreo sa stereotipom "Srbina", rešen da pokaže kako je Srbin, da doktorira tamo jer mu nude fantastične uslove za usavršavanje i da se vrati u Srbiju. Međutim, još fantastičnije su bile ponude za posao (šta da se radi kad smo pametni?), pa je ostao, ni manje ni više nego u Гуглу. Na radnom mestu susreo se s drugom vrstom streotipa - tamo ga niko nije gledao s čuđenjem što nema bradu, ne drži nož u zubima i nema zlikovačke oči, već su očekivali jednog Nikolu Teslu. Ljudi s kojima je radio imali su drugu vrstu stereotipa! Izgleda da podosta zavisi i od toga s kojom vrstom ljudi se srećeš. Na primer, nekome je asocijacija na Italiju Ponte Roso u Trstu, nekome renesansa, a nekome mafija. Hmmm...

Inače, Pera je opredeljeni Srbin i time se diči. Kad piše na srpskom, piše ćirilicom, ne pljuje ni po porodici ni po naciji ni po istoriji (da bi delovao civilizovanije i "objektivnije"?) i smatra da je bombardovanje Srbije sramota pre svega Amerike. To mu ne smeta da poštuje sve druge. Šta li bi na njegov životni stav rekli simpatizeri LDP-a? Da je primitivan? Glup? Seljačina? Iz njihove vizure sigurno jeste.

Noam Čomski je, koliko znam, prvi Ameriku nazvao "najvećim svetskim teroristom". I? Ja se s njim slažem u potpunosti i još dodajem da je najprimitivnija zemlja. I za bacanje nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki je prokomentarisao da je "jedan od najvećih zločina u istoriji". S druge strane je opšti stereotip da je Amerika najveći borac za slobodu i demokratiju. Otvorenog uma prelistajte činjenice samo u poslednjih tridesetak godina i, ako poštujete i primenjujete logiku, doći ćete do istog zaključka. Pun mi je kurac i američke himne i njenih "ideala". I mutavog Stalonea koji u jednom cugu pobije sedamnaestoricu a njemu ni dlaka s glave nije prhnula od vetrića. Muka mi je i od toga što su uvek "u pravu" i što svi očekuju "pomoć Amerike" (tako izjavi Hilari Klinton i - ostade živa). Najnoviji biser je da su "čuli vapaj sirijskog naroda koji želi da se Amerika umeša". Jadni Sirijci ako će im pomagati zemlja u kojoj o takvim stvarima brine osoba poput gospodže Klinton. Gde oni dođu, tu trava više ne raste. Libija mi nešto pade na pamet, ne znam zašto.

Kad sam 1989. bila u Uzbekistanu, u Taškentu, Buhari i Samarkandu, očekivala sam bedu i prljavštinu. U tašni sam nosila peškirče i sapun, snabdela se grickalicama da ne bih umrla od gladi... Koja glupost! Sve je bilo fantastično, a krajnji rezultat bilo je revidiranje celokupne istorije u mojoj glavi. Ostala sam zapanjena lepotama i athitektonskim čudima, pogotovo Samarkanda, a kad sam svojim očima videla opservatoriju iz 6. veka i čula kako su još tada izračunavali udaljenost Meseca, pisali predivne stihove... posramila sam se. Pa mi smo tada bili divlja horda! Kakva Evropa! A kakva tek Amerika! Oni koji su bili posle mene, kažu mi da je sada sve još sređenije i da vrvi od turista. Kad sam ja bila, jedini turisti bili smo mi i Japanci. Volela bih da još jednom vidim makar Bibi-han i medresu. Dok se ne ode na lice mesta, ništa ne vredi prazna priča. U svakom slučaju, stereotip je razbijen.

Na primer, stvar koja me je zapanjila, bili su tragovi plamena sveća na zidovima džamija! Ko ne zna, muhamedanci gaje kult vode. Pitala sam lokalnog vodiča da li je hrišćanima dozvoljeno da pale sveće na ovakvom mestu, na šta mi je odgovorio da to nema veze s hrišćanima već sa zoroastrizmom. Naime, Buhara u prevodu znači: budističko mesto, što u startu pokazuje da je budizam ovde nekada bio glavna religija, ali ga je potisnuo zoroastrizam koji ima kult vatre. Kako se u ovim krajevima islam primao vrlo teško, popustili su pod pritiskom, pa su dozvolili da kult vatre ostane i u nekim  islamskim običajima. Bila sam na jednoj svadbi gde je čovek koji uvodi mladence "pročišćavao" put upaljenom bakljom, i kad god bi nazdravili, odnekud bi suknula neka vatra. U mnogim udaljenim selima još uvek ima zoroastristra. I mužu Indire Gandi ovo je bila religija. Takođe me je zapanjilo što se u Buhari i Samarkandu govori farsi, odnosno staropersijski jezik. A tek mnoštvo raznolikih lica s odlikama različitih rasa, šarenilo nošnje, bogatstvo voća (nikad u životu nisam videla toliko vrsta grožđa i dinja), raskoš nacionalne kuhinje... Nikad više ni o jednoj zemlji neću suditi dok je ne vidim.

Stereotipa često nismo ni svesni. Udare nas posred lica tek kad se sukobimo s njima. To je jedini šamar hvale vredan - što jači, to bolji, kao onaj terapeutski, za smirivanje histerije.

Čitam, pišem... na oči ne vidim (bukvalno)

Poduže me nije bilo na blogu, ne zato što mi se nije pisalo ili zato što nije bilo ničeg zanimljivog u međuvremenu, već iz sasvim - opravdanih razloga. Ove "opravdane razloge" namerno izdvajam jer se u mom životu možda dešavalo sve s razlogom, ali retko kad "opravdanim". Ovaj put sam morala da batalim čitanje, pisanje i buljenje u računar zato što imam problem s očima. Ranije mi se dešavalo jednom u dve-tri godine da me oči bole, kao kad imam upalu mišića, pa isto onako kako me bole noge ili stomak, tako me sad bole oči. Dok se to ranije retko dešavalo, sad je postalo sve češće i u protekle tri nedelje desilo se tri puta. Toliko me bole (stvarno bole), da mi je napor i da oči držim otvorene. A plačem li plačem. Naduju se kapci iznad oka, a ispod oka imam i crvene krugove. Podsećam na narkomana u pokušaju.

Otprilike u to vreme sam jednoj drugarici lektorisala tekst o očnom pritisku, i sve što je tamo pisalo, maltene od reči do reči odnosilo se i na moj slučaj. Jedini lek, za sada, jeste da odmaram oči, a glavni zamor dolazi od kompa, čitanja... Ne čitam već tri nedelje u autobusu, a za kompom sam samo na poslu, znaČČČi - deset sati dnevno. Za privatni život na računaru ne ostaje ni minut. I tako sam, mada nevoljko, počela da izbegavam ono što najviše volim - da čitam.

Još jednom se potvrdilo da čoveka uvek stigne ono čime se hvali ili čemu se izruguje, kao da je neka kazna. Hvalila sam se, s razlogom (mada očigledno nije opravdan) kako vidim fantastično. Imala sam čak i zvaničnu potvrdu, ni manje ni više, nego od ruskih lekara koji su bili u sistemu Fjodorov i osmislili sve one operacije kojima se sad i drugi diče - da skidaju dioptriju, laserski uklanjaju kataraktu i glaukom, rade skleroplastiku... U svoje vreme sam vodila grupu naših ljudi na operacije i prisustvovala im sve prevodeći. Kad su ih sve pregledali, a bilo je kao da smo u nekom svemirskom programu, pregledali su i mene, i imala sam neverovatne rezultate. Čak mi je glavni lekar preporučio da se prijavim za kosmonauta! Hmmm, tada mi je bilo 30 godina, a sad mi je 52! Međutim, nije to bilo samo od mladosti, zaista su mi oči bile zdrave. Ako se uzme u obzir da sam studirala svetsku književnost i da sam pročitala nekoliko vagona knjiga, ali ne pri punom svetlu već uz sveću ili prigušeno svetlo (da ne bih budila decu - u paketu sam i studirala i gajila decu i radila), onda je stvarno čudno da mi je vid bio tako dobar tako dugo.

Ali, ali... sve je to bilo pre nego što sam počela da radim ovde gde sad radim i gde sam eksploatisana maksimalno. Posle neke dve godine rada u nemačkoj firmi, sa supermenskim moćima, u kriznim uslovima i sa srpskom platom, kad sam prvi put počela da plačem i da s naporom držim oči otvorene, muž me je odveo kod svog lekara. Ni na kraj pameti mi nije padalo da to samostalno uradim, ali je on, zabrinut što mi oči postaju sve manje, a kaže da se zaljubio baš u moje oči ("Vidi na šta sad ličiš"), rešio da sve to sredi. Tad sam dobila i prve naočare, samo za rad na kompu, i prvu dijagnozu koja se zove, verovali ili ne - bleferitis. Prvo sam pomislila da su gdin muž i gdin lekar u nekom talu, pa me zajebuckavaju na pravdi boga, međutim, bleferitis je stvarno bolest i u prevodu se zove infekcija očnog kapka s unutrašnje strane. Najčešće se dešava od iritacije peskom, od trljanja očiju, dima, ledenog vetra ili naprezanja oka. Moj slučaj je bio ovaj poslednji. Dobih ja tako prve naočare sa punih 46 godina i prvi savet: "Ne preterujte s radom i biće sve u redu." Nekako sam uvek loše stajala sa savetima, a i po prirodi sam vrlo neposlušna kad su zabrane u pitanju... i tako sad moram da pazim.

Naravno, ovaj put uzela sam i uput za oftalmologa, ali nikako da zakažem taj pregled. Valjda neće isteći rok uputa.

Problemi s očima trenutno su mi glavna briga, mada se u međuvremenu desila jedna mnogo lepa stvar - objaviće mi knjigu! Izdavač je Evro-Giunti, nisam imala nikakvu vezu, nisam ni pevaljka ni voditeljka ni manekenka... samo sam jedna obična ćorava Milja. Mislim da je kvaka u tome što je izdavač italijanski a ne srpski, što je urednik žensko a ne muško, i što se kod mene sve dešava s razlogom, ali - neopravdanim.

"Meka duša Juga" bila je gotova još pre tri godine, kad sam je i poslala na konkurs jedne renomirane izdavačke kuće. Sećam se kako sam čekala rezultate i kako sam, iako sam znala da nisam pobedila, gajila nadu da se nalazim u onom famoznom užem izboru od deset autora. Spuštala sam kursor red po red, i tako svih devet preostalih imena... a mene ni od korova. Onda sam pomislila kako mora biti da su te izabrane knjige vau-vau od literature. Nabavila sam pobedničku, pročitala je i bila strašno razočarana. Taj roman je čista glupost, ono što najviše mrzim - isprazno intelektualiziranje. Folirante, snobove... svu tu bagru ne mogu očima da vidim. Dakle, nekoliko meseci bila sam strašno utučena, a onda sam saznala iz pouzdanih izvora da moj roman niko nije ni čitao. Za one koji ne znaju - ima dela koje niko i ne pogleda, pogotovo ako ih se mnogo javi na konkurs. Biranje šta će se čitati ide na eci-peci-pec sistem kombinovan s imenima koja moraju (obavezno) da se pročitaju zbog autora koji je već poznat iz ovog ili onog razloga. Kad sam saznala da nisam ni pročitana, bilo mi je mnogo lakše. Ne znam da li treba da bude tako, ali meni je uvek lakše kad provereno znam da imam posla s budalama, makar i da me pređu. Nekako mi je satisfakcija što znam da nisam u njihovom krugu, šta god da mi naprave.

A onda sam pre dve godine poslala knjigu jednoj još poznatijoj kući, u stvari najuspešnijoj u ovom trenutku u Srbiji, čak sam neke ljude i znala, doduše površno. Dobila sam gomilu pitanja na koja je trebalo da odgovorim, između ostalog kako zamišljam svoju promociju i šta bih ja lično uradila u vezi s tim. Između redova je bilo - potrudi se malo sama, a ako treba nešto da se plati, onda plati, to ti je u interesu. Napisala sam i transkript romana, i svašta razno. Onda sam posle nekoliko meseci čekanja, sa sve povremenim zivkanjem da ih podsetim ko sam i kakve veze imam s njima (svaki put sam priču pričala ispočetka i osećala se kao totalni kreten), dobila i zvanično saopštenje da me odbijaju. U principu, to je u redu - ne mora svima da se sviđa, možda je stiglo nešto mnogo bolje, možda se ne uklapa u izdavačku politiku... ali sam dobila obrazloženje iz kojeg ništa nije jasno, izuzev da su prepisali pola mog transkripta. Nemam nikakav dokaz, ali sumnjam da je roman iko i čitao.

Dve godine nisam ništa preduzimala povodom "Meke duše Juga", ali sam se baš zalaufala u pisanju trećeg romana, s radnim nazivom "Lektira za Treći svet". I onda iznenada Mila Milosavljević koju do tada nisam poznavala, zove sve redakcije u Srbiji i obaveštava ih da je pokrenula biblioteku Sedma sila, i ako znamo nekog od novinara ko je nešto napisao, da joj pošaljemo. Naravno, ne obećava da će to i izaći. Na nagovor Marije Jakob (stvarno nisam imala nameru ništa da preduzimam), pošaljem ja roman. To je bilo u jedan petak, a sledećeg petka me ona zove i kaže da je roman odobren za štampu i, ako se ja slažem (čuj, da li se slažem?), biće štampam u februaru (malo je falilo da pitam - a koje godine - tako su me navikli izdavači koje srećem), i poslaće mi tehnički propis za sređivanje teksta. To su sitnice oko fonta, novog reda, navodnika... Sredim ja to tokom vikenda, a onda dalje sve počne da se odvija kao na filmu - naslovnica, crtica o autoru, notacija... Na ovom prvom predlogu za naslovnu stranu vide se moji tata, nana i staramajka - tako sam želela, iako nisam pisala o njima. Književno veče će biti u Kući Đure Jakšića, prvih dana marta. Eto, to je to. Da budem iskrena, još sam u šoku. Da nije Skrivena kamera, ili mi se možda pričinjava ona muzika iz Zone sumraka?

Inače, u romanu nema nikakvih pikanterija, ničim ne sablažnjujem, šokiram, otkrivam toplu vodu... Nema ničega od tih uzbudljivih momenata, samo je opisana jedna porodica u Vranju tokom 19. i prvih godina 20. veka. Mislite da je dosadno? Možda i jeste.