среда, 27. април 2011.

A šta ćemo s konjem?

Slušala sam neko ekonomsko predavanje teškom mukom se boreći da ne zaspim. Kakav sam baksuz, možda bih i zahrkala. I baš zato što sam teško šta razumevala i što mi je bilo neverovatno dosadno (plus je i predavač imao onaj jednoličan unjkav glas), iz petnih žila sam se trudila da što više zapamtim. Malo je nedostajalo da uzmem sveščicu i počnem da hvatam beleške. Pobedila sam sebe, čak izvukla i neke zaključke, a od trenutka kad su pomenute razmere i srazmere ličnih dohodaka, kao i nagradne igre, sasvim sam se razbudila. Nije me prezenter ekonomske situacije od tog trenutka zainteresovao, nego mi je dao šlagvort da se bavim svojim mislima.
Reče uvaženi užasno dosadni profesor između ostalog i da se "bolesno društvo" ogleda u nesrazmeri plata i nesrazmeri cena, pa je tako naveo primer da u okviru jedne firme najveći raspon sme da bude sedam, odnosno da od najmanje plate najveća sme da bude najviše sedam puta veća. I što je ta srazmera manja, firma bolje posluje. Obrazlagao je on to nekim grafikonima i koristeći termine kojima je davao na znanje da se radi o nauci u koju mogu da budu upućeni samo odabrani, ali kad se skine sva ta gusta paučina namernog nerazumevanja, ostaju podaci, termini i veze koje svako sa više od dve sive ćelije savršeno dobro razume.
Mala digresija - od ovih ekonomskih su dosadnija, zamršenija i gluplja jedino predavanja iz takozvanog PR-a. Sve što oni tamo palamude i trtomude lepo može da se sažme u dve do pet savršeno jasnih rečenica. Što ih više slušam (a slušam ih non-stop, to je poslednja poslovna moda - PR), sve mi je omraženija ta... hmmm... nauka(?). Tako od silnih naučnih i nepotrebno komplikovanih izraza, ako se čovek malo udubi, može da zaključi da i ovaj priča isto što i onaj pre njega, a i sledeći će da nastavi utabanim stazama. Samo su im reči različite, ali sinonima ima na pretek.
Kad je uvaženi užasno dosadni profesor pomenuo plate, kvrcnulo mi je da smo mi jedno užasno bolesno društvo, na umoru. Pretpostavljam da je plata čistačice najmanja. Ako ona prima minimalac, direktor, pretpostavljam da on ima najveću platu, sigurno prima više nego sedam puta veću platu. Ne znam ni jednu jedinu firmu u kojoj je drugačije. Isti je slučaj i sa cenama, razmera je 1:7. U prevodu, bar sam ja tako prevela, slanina košta koliko košta, ili čvarci, ili švargla... a biftek, ili dimljeni losos, ili sveže jarebice... trebalo bi da koštaju maksimalno sedam puta više. Ko je makar jednom svratio u supermarket, dobro zna da to pojma nema, bar je tako u Srbiji. Logika je malo obrnuta od one za plate - što je razmera veća, država je ekonomski stabilnija. Ako dalje pratimo logiku, onaj što jede sapunjaru s pijace finansira onog što se sladi prepeličjim jajima u fensi restoranu. Načisto smo bolesni i načisto smo propali! Doduše, to sam znala i ranije.
Bolesno stanje, po onome što sam slušala, pokazuje i pomama koja vlada za nagradnim igrama. Dosadno je prikazao kako se to u kom društvu ogleda (opet grafikoni, zapetljani iskazi, nerazumljivi izrazi), ali sam samoj sebi napravila zanimaciju prisećajući se kako u Južnoj Africi i oni najbedniji kupe tiket za državnu lutriju. Naravno, svi se nadaju dobitku, ali ne bilo kakvom, već sanjaju o premiji. Naravno, to će da im reši sve probleme. I naravno, ne sabiraju koliko para na godinu daju za tikete. Kad je bilo svetsko prvenstvo u fudbalu, intervjuisali su jednog bezubog koji uredno stoji u redu za tiket, kaže da godinama jednom nedeljno strpljivo čeka u tom podugačkom redu i, naravno, ne napušta ga nada. Pozaboravljala sam o kojoj sumi se radi, ali znam da mi je prvo palo na pamet da je za te pare koje je potrošio na tikete mogao da ode kod zubara i sredi neku protezu. Šta će, i on misli da će premijom moći da namesti zlatno zubalo, pa da samo vitla škljoc-škljoc i široko se osmehuje.
Pomislila sam i da te igre na sreću nisu samo pokazatelj "bolesti društva" i da ih možda treba posmatrati i sa psihološke strane, poput bolesti zavisnosti. Moja pokojna majka učestvovala je u svim nagradnim igrama, kupovala listiće za loto, igrala čak i sportsku prognozu iako je teško razlikovala fudbal od rukometa. Za divno čudo, u sportskoj prognozi, pogađajući odoka, imala je najviše uspeha. U svemu ostalom - nikad ništa. Sećam se i davnih sedamdesetih, kad je Politika Ekspres imala neku nagradnu igru u kojoj je svako (baš svako) nešto dobijao, pa su najmanje nagrade bile da sutradan dobijete novine besplatno, a najveće neki stanovi, kola... i svima najslađa - pare! Danima su izlazili ti kuponi, ona ih isecala i pomno pratila pravila igre i spisak mogućih nagrada. Najednom, ote joj se krik: "Bože, gde da smestim konja?!"
"Kakvog konja, mama?"
"Evo, jedna od nagrada je i rasni konj sa pratećom opremom za jahanje i toliko i toliko zobi. I sad, kad dobijemo tog konja, gde da ga držimo?"
Nije ga više pominjala, ali joj se na licu lepo videlo kako je muče brige oko štale. Sestra je saznala da se tu i tamo raspitivala u Konjičkom klubu kako stoji stvar s iznajmljivanjem prostora. Kako su dani prolazili bila je sve zabrinutija, a kad bismo joj natuknule nešto o nagradnoj igri, samo je tužno odmahivala glavom: "Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
I najzad - veliko finale. Izlazi spisak dobitnika. Hemijskom prati redove, jedan po jedan, sva ustreptala, a nas dve joj stojimo iznad glave u svečanom stavu. Ništa ne govorimo, a ona će s vremena na vreme: "Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
Pojavljuje se negde na sredini i rasni konj sa pratećom opremom i toliko i toliko zobi. Dobila ga je gospođa iz Kraljeva (mi smo iz Kragujevca, verovatno je štamparska greška), zove se Mirjana (tako se zvala i moja majka), preziva se čini mi se Tripković (mi smo Trifunović; i to je sigurno štamparska greška).
"Eto, kažem vam, dobili smo konja. Sigurno je neka greška. Mog imena nema nigde, znači, konj je naš. Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
Konja nije bilo ispred vrata u narednih nekoliko dana. I dalje je živela u strahu. A onda je konačno objavljeno njeno ime, bez greške - Mirjana Trifunović iz Kragujevca sutra Ekspres može da dobije za dž.
Pitate se da li je ikad išta dobila. Nikad ništa. Ali je to nije sprečilo da i dalje igra. I kad je bila u bolnici kupovala sam joj listiće za loto. Ako je ona parametar pomame za nagradnim igrama, odavno smo bolesni. Mada, što je kriza bivala dublja, ona je sve strastvenije pratila i Bingo, i Loto, i kupovala lozove, i za greb-greb se zapalila. Da je predavač iz ekonomije bio malo zanimljiviji, mogao je i ovakve slučajeve da analizira, svakako sa ekonomskog stanovišta.
Život bi nam sigurno bio drugačiji da nam je taj rasni konj sa pratećom opremom za jahanje i toliko i toliko zobi osvanuo ispred vrata. Sestra i ja smo u međuvremenu naučile da jašemo.

понедељак, 25. април 2011.

Biti svoj, uprkos svemu ("Smrt je neprovjerena glasina", Emir Kusturica)

Postoje ljudi koje svi vole, neko više neko manje, ali se može reći da su opštevoljeni. Obično se radi o servilnim osobama, ne mislim na dupeuvlakače, već na osobe koje su takve po prirodi, i zaista zaslužuju ljubav kojom su okružene. Nasuprot njima su oni manje voljeni, čak i omraženi, koji nisu tako retki kako se misli, i koji, bez obzira što su po karakteru provokatori, i kad su u potpuno mirnom stanju jednostavno izazivaju mržnju. A postoje i oni kojih se svi boje, nekad je strah opravdan, a nekad sasvim imaginaran, ali, eto... boje ih se. Emir Kusturica spada u ovu drugu grupu, skoro da je obrazac za takvu grubu tipologiju. Šta god da postigne, koliko god da se uspne, koliko god nagrada i priznanja da dobije, jednostavno... zgodna je meta za mržnju. Zašto? Zato što je takav.
Međutim, on nema nameru da se menja, i ako ni zbog čega drugog, oni koji ga intenzivno mrze (zapanjila sam se koliko ih je), makar zbog doslednosti trebalo bi da ga poštuju, poput Vlada Dapčevića, uzgrednog, sporedno sporednog aktera njegove autobiografije "Smrt je neprovjerena glasina". Živeće Kusturica tako do kraja, žestoko provocirajući svojim stavom koji nema nameru ni da brani ni da obrazlaže, već ga samo nudi onima koji su zainteresovani da ga čuju. A da li će im se svideti, to je sasvim druga priča. Opet kao još jedan uzgredni lik iz "Smrti", secikesa koji neprestano govori: "Gdje sam ja u toj priči?" Možda na kraju ove rečenice ne bi ni trebalo stavljati upitnik, više je retorsko pitanje nego pravo.
Knjigu nisam kupila, i nemam nameru ni da je kupim, jer su je izdale Novosti, a tamo je još uvek onaj Starac Fočo od stotinu ljeta... i tako. Neće Novosti propasti zbog toga, ali - ne želim da učestvujem u profitu ni na koji način. A žao mi je jer bih volela da zadržim ovu knjigu, bez obzira što nešto i ne volim da ćitam autobiografije. Kusturičina je na mnogo načina izuzetak. Najvažniji razlog je što je zaista napisana dobro - svaka čast. Vraćala bih se knjizi da je kod mene, i za neku godinu verovatno bih je pročitala ponovo. Postoje knjige kojima se proverava vrednost sudom vremena. Ovu bih stavila na listu samo zato što mislim da će vremenom dobijati a ne gubiti. Ne volim da čitam biografije jer su uglavnom populističke, važe samo za trenutak u kome su napisane i imaju vrednost novinskih članaka koji traju samo do sledeće kupovine novina. Izuzeci su Čerčil (sjajno delo, uostalom, dobio je Nobelovu nagradu, i to zasluženo), Fehmiu ("Blistavo i strašno"), Mandić i sad Emir Kusturica. Iako se sva četvorica pre svega bave sobom (ipak je to autobiografija), svako na svoj način izigravajući Sunce oko koga se vrte sve ostale planete, zajedničko im je da sjajno pišu, da su od krvi i mesa, da su savršeno dočarali mesta u kojima su bili i duh vremena u kome žive, ali da je nad svim tim prevagnuo živ čovek, sa svim svojim zabludama, greškama, nedoumicama... Lepo se oseća kako raste i kako vreme u kome živi, pored porodice i okoline, formira njegov karakter. Tako mi je u "Smrti", na primer, fantastična epizoda sa kupovinom Madrasovih cipela koje su bile hit - svuda u svetu ljudi su u njima plesali ili jednostavno želeli da budu obuveni po poslednjoj modi, dok su ih u Sarajevu kupovali oni koji se tabače s vremena na vreme, a madrasice su teške, pa kad nekog šutneš... Liči na muško odrastanje, a ponajviše liči na Sarajevo kakvo znamo iz njegovih filmova.
Cela "Smrt" je jedan film, bar sam ga ja tako doživela. Glavni tok priče prekidan je epizodama, poput didaskalija, jer likovi jesu dati životno, ali ipak imaju i neka uputstva. Majka, u stvari njegova nana, koja je govorila: "Deco, komšiluk vam je važniji od majke", gospodštveni ujak koji nema nikakav odnos sa svojom decom, tetka Biba koja vitla nekud po svetu, figura patrijarhalnog a modernog oca, njegovo društvo, nestašluci od kojih nisu svi bili bezazleni, prva ljubav, gradnja Titanika... i pre svih - majka. Na momente smešna (stavlja najlon preko tepiha), opasna (lepi trnje na sijalice u zgradi, da ih ne bi krali), čak i potuljena (nikad se ne izjašnjava šta misli, samo želi da se ne govori o politici), ali iznad svega topla, topla, topla... Sve što se dešava kasnije samo je nadgradnja ove osnove, temelja koji je kasnije napravio kuću.
Poznavanje mentaliteta ovdašnjih ljudi i njegovo plastično prikazivanje kroz pojedine rečenice koje postaju lajt-motivi celog dela, lepo se provlače i svemu daju potku koja naizgled razuđene periode života drži na okupu. Kroz "Smrt" je očigledno sazrevanje, ali čini mi se u obrnutom smeru od očekivanog. Taman kad pomislite (ako na trenutak zaboravite da se radi o čoveku s javne scene o kome po nešto i znate), da će krenuti putem uvaženog profesora i svetski priznatog režisera, on se priklanja drugoj struji i počinje da pliva uzvodno. Najsimptomatičnija scena u tom smislu je tuča posle dobijanja Zlatne palme u kojoj je učestvovala i njegova žena. Povodom te sekvence, iako mu je verovatno nanela mnogo štete, ni jednom rečju sebe ne opravdavajući, napravio je sjajan kroki žene koja brani svoje dete. Samo zamišljam večernju toaletu, svečani trenutak i stolicu dignutu uvis kojom zamahuje na tipa koji joj dira sina. "Ej, to je moj sin!" - sve može, ali kad se dirne u decu, odmah proradi instinkt. Neko će možda pomisliti da je ovo preterano, ali sasvim mi je jasno. Mislim da je to jasno i svakoj majci na svetu, pogotovo na Balkanu, pogotovo majci muške dece.
Kad već pišem o mentalitetu, sam Emir Kusturica je tipičan predstavnik tog (na)opakog soja. Uvek sam protiv svih, uvek uprkos očekivanjima, uvek uinat, uvek "ma šta me briga šta mislite", i uvek svoj - pa šta bude neka bude. Kao mlađa, uvek sam se čudila ženama koje po svadbama plaču i pomeraju se u stranu i imaju čudne komentare na lepe vesti, a sad i sama na svadbama pustim makar jednu suzu. Toliko sam na jednoj svadbi plakala (ali kad pogledam mladinu majku - to je bilo od sreće), da mi je muž na kraju preteći rekao: "Ženo, ako se ne središ u najkraćem roku, odosmo odavde." Tako su i njegova majka i brat od ujaka komentarisali Zlatnog lava, kroz suze: "Šta nas ovo snađe!"
(Ne)gledanje "Amarkorda", opisi uvodnih scena sve do: "Primavera!" i kasniji uticaj tog filma na njegov potonji rad vrlo su upečatljivi. Stalnim ponavljanjem postigao je sjajan efekat. Svidelo mi se i što je ovaj film za njega bio značajan (http://miljalukic.blogspot.com/2010/05/tri-cetiri-pesesnaest-najboljih-filmova.html). Šta tek da kažem za njegov odabir dela - Čehov, Andrić, Hrabal... Moj favorit ipak je drug iz škole koji je maštao da radi u pošti - kako bi pečatom malo-malo pa mlatnuo po Titovoj glavi na marki!
Šta Kusturica misli ili ne misli, potpuno je njegova stvar. U Bosni su ogorčeni što nije glasno govorio "za njihovu stvar", a u Srbiji mu zameraju... ne znam ni ja šta mu zameraju tačno, bar nisam uspela da zaključim iz silnog pljuvanja koje sam sretala po raznoraznim forumima. Ako ćemo pravo, možda i jeste spahija na svom imanju, ali zar Mišković nije taj na koga bi trebalo prvo da se usmerimo? Ako je Kusturica spahija, stvarno je grozno, ali to mi ne umanjuje doživljaj pročitane "Smrti". Uostalom, pisala sam o tome: http://miljalukic.blogspot.com/2010/02/procitaj-knjigu-ne-obaziri-se-na-piscev.html. I ne mogu da zaboravim pogled moje drugarice Marijane, koju inače vrlo cenim, kad sam joj rekla šta čitam. Razrogačila je oči, a ja na to: "Ali super je, treba da pročitaš!" Samo je odmahnula rukom i promrmljala kroz zube: "Ma, ne zanima me." Da nas je neko posmatrao sa strane, pomislio bi da joj namećem pornografsku literaturu.
Takav je Kusturica - svoj, uprkos svemu, i mada možete da ga mrzite do mile volje, ova knjiga je odlično štivo. Volela bih da je više niko ne kupi samo zbog Manje Vukotića, a ja zahvaljujem Kristini na pozajmici, u stvari njenom tati koji je napisao: "Samom sebi za rođendan!" Kakav autor, takvi mu i čitaoci - neobični.

субота, 16. април 2011.

Bez teksta ("Pisma iz Azije", Zuko Džumhur)

Najlepše što mi se dešavalo u proteklih desetak dana jeste odlaženje na posao i dolaženje s posla(!), samo zbog čitanja jedne predivne knjige u gradskom prevozu. Prvi i verovatno poslednji put priželjkivala sam da se vozikam i po dva sata u jednom pravcu.
"Pisma iz Azije" nisam ranije čitala, bili su mi poznati samo delovi. I neopisivo mi je žao što je tek sada knjiga došla do mene, preko Biljane Sparavalo (hvala!). Mnogo bolje bi bilo da sam je čitala 1989. i 1990, kad sam bila u krajevima sličnim onima koje opisuje Džumhur. Taj moj put u Buharu, Samarkand i Taškent u potpunosti mi je promenio pogled na celokupnu svetsku istoriju i prilično uzdrmao dotadašnji sistem vrednovanja.
Dok smo mi, Sloveni, a s nama i Germani, još uvek bili divlje horde koje su delovale jezovito i na prvi pogled, a kamoli da smo imali neku "civilizovanu kulturu", u Samarkandu su izračunavali udaljenost Meseca od Zemlje, čitali prvoklasnu poeziju, bavili se trgovinom, izučavali grčke, rimske, indijske i kineske klasike... Čak nije tačno ni da su svi muhamedanci - još uvek postoje čisto zarastristička sela u kojima gori vatra na centralnom mestu, a sam naziv Buhara izveden je od Bud-hara, Budinog mesta ili, kako to pogrešno prevode: Budinog manastira. Ovo oko prevoda rekli su mi specijalisti za farsi ili parsi (kako ga gde zovu), staropersijski jezik, koji se koristi i dan-danas u ova dva uzbečka grada i u nekim delovima Irana i Avganistana.
To je bila jedna strana priče, a druga, možda i upečatljivija, jesu lica ljudi koje sam sretala. Neki su izgledali kao Kinezi, neki kao Mongoli (ima razlike kad ih malo više srećete pa se naviknete na drugačija lica), neki kao Arapi, a neki su imali kose oči i četvrtasto lice, s jakim vilicama. Ima ih i plavih, i riđih, i svakojakih. Devojkama i mladim ženama po pijacama ispod marame koja dopire do struka vire guste crne pletenice za šaku duže... Tadžikistanke se posebno ističu lepotom: svetlih očiju, najčešće zelenih, zagasitog tena i smeđe kose zaista deluju skoro nestvarno. Po predanju, kad je Aleksandar Makedonski ovde ostavio grupu vojnika, oni su se pomešali sa stanovništvom i počela su da se rađaju deca svetlih očiju. Da bi zadržali takav izgled, ženili su se i udavali između sebe, pa je u bivšem SSSR-u javna tajna bila da je tamo najveći broj idiota.
Zuko u "Pismima" između ostalog pominje i lepotu žena, pa je tako ostajao bez daha u iranskim avionima, a kad je upoređivao lepotu žena s Bliskog istoka, pisao je o raznovrsnosti, nasuprot nje stavljajući lepotu američkih žena koje imaju "konfekcijsku lepotu". Nažalost, taj trend se proširio skoro na ceo svet. Kad već pomenuh američke žene, na nekoliko mesta Džumhur piše i o američkim turistima i poslovnim ljudima, koji u ove krajeve zalaze dobro pelcovani protiv svih mogućih i nemogućih bolesti, i dobro opremljeni apotekom u kojoj su najzastupljenija sredstva za dezinfekciju. U vezi s tim, setih se i Andrića koji je na jednom mestu (mislim da je u "Travničkoj hronici") pisao o haustorima koji na Zapadu po pravilu budu zapišana, smrdljiva, buđava mesta, a na Istoku se po tom "ničijem vlasništvu" zasadi cveće u polupanim loncima i opet nekako ima života.
"Pisma iz Azije" pored književne vrednosti imaju i likovnu jer tekstove prate Zukovi crteži, često i s propratnim tekstom koji je pisan na licu mesta, malo ćirilicom, malo latinicom. Na pojedinim mestima, na kojima opisuje bašte, pa još imam i lustraciju pored, počinjem da osećam kako mi miriše cveće, a nalazim se u brundavom autobusu koji "miriše" na neosušena a očišćena sedišta i petrolej.
Pa tek opisi kamiona koji dolaze u jednom obliku iz fabrike negde u Evropi, a u Avganistanu ih preurede tako da liče na pokretne kuće. Ili dojučerašnji beduini koji kupe nejveću limuzinu koju mogu da nađu, voze se u njoj sa svim ženama koje imaju i ugrade roštilj za ovčetinu nesred kola!
Sve vrste bogomolja, pa i pravoslavne crkve Jermena koji žive u ovim krajevima, opisane su s toplinom koja ne propagira religiozno razmišljanje, već raznolikost. Hipici koji godinama žive u Dolini Buda kojih nažalost više nema, i opet ti bučni Amerikanci koji gomile betona i stakla pretpostavljaju mnogo boljim hotelima.
Radila sam kao vodič i znam kako se ponašaju Amerikanci. Jedino oni i Rusi, gde god da ih odvedeš i šta god da im pokažeš, uvek imaju pitanje NAJ (tako su to zvali vodiči između sebe): "To je najveće?", "To je najstarije?", "To je NAJ..." I šta čovek da im kaže? Jednom sam se baš naljutila na Avali na dve Ruskinje koje su, gledajući najobičnije cveće malo sređeno stručnom rukom, prokomentarisale: "Vidi, i ovde raste naše cveće!" Odbrusila sam prilično grubo: "Ne, to je naše cveće, ali raste i kod vas!" Dosta mi je više te njihove veličine!
Ovi moji Rusi bar su poznavali istoriju i videlo se da su išli u školu i naučili nešto, a Amerikanci nisu imali ni to. Bili su u čudu i što nemamo probušene noseve i ne nosimo noževe u zubima. Jedna Amerikanka me je pitala da li ćemo se vratiti u Kapadžib. Bilo mi je potrebno neko vreme da ukapiram kako misli na Sarajevo - ali napisano ćirilicom! A što su tek seljačine u vezi s hranom! I u paradajz salatu stavljaju sirće - u stvari nose neki svoj drljavi dresing kupljen u Americi i stavljaju ga u sve živo, a ono najobičnije ulje pomešano sa solju i mnogo sirćeta.
Zuko je obišao ovaj deo Zemlje baš kako treba - upoznajući se sa tradicijom, ljudima, običajima, osećajući atmosferu, i uz mnogo, mnogo predivnih digresija u vezi sa Šantićem, Zmajem, Kajzerom, Arijevcima (kome nije poznato ko su Arijevci, obavezno neka pročita), savremenom istorijom, minulim vekovima, s mnogo boja, ljubavi prema ljudima i tolerancijom prema razlikama. I kako da se jedno takvo putovanje (da bi ga sproveo, "služeći se i marifetlucima") uporedi na primer sa obilaskom Britanskog muzeja - sve vreme sam razmišljala gledajući silne eksponate kako su se nakrali, pa nakrali, pa na oči nisu videli koliko su krali... prave lopuže.
Uživala sam u "Pismima", čitajući ih i gledajući (nije zanemarljiv ni likovni aspekt) i prisećajući se. Iako se radi o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih, pred sobom sam imala lični utisak s kraja osamdesetih. Autentičnost i živ doživljaj, minimalistički jezik i veliko čovekoljublje, dobro obrazovanje i neizmerna radoznalost glavne su odlike ovog štiva. Sad tek shvatam da sam toliko oduševljena ovom knjigom, da nemam ni reči kojima bih opisala to svoje oduševljenje. Retko ostajem bez teksta, ali...

субота, 09. април 2011.

Percepcija i recepcija

Sećate se "Guliverovih putovanja"? Dok je živeo među Liliputancima, Guliver je bio ubedljivo najveći, pa i kad se vratio u društvo ljudi svoje veličine, i dalje je imao utisak da mora da pazi kako nekoga ne bi nagazio, govorio je kočijašima da sklone konje u stranu jer on mora da prođe... I dalje se osećao kao div, iako se uopšte nije izdvajao od ostalih. Međutim, to je bio njegov doživljaj sebe.
Tako je i moja pokojna majka, potpuno nesvesna da je s godinama počela da se smanjuje, i dalje mislila da je za glavu viša od mene. Kad god je trebalo spustiti nešto s najviše police, blago bi me odgurnula: "Ma, hajde, molim te, ja ću to. Ne moraš da donosiš ni stolicu, a kamoli merdevine." I onda bi počinjala da se propinje, i dalje uverena da je to očas posla. Bilo bi smešno da mi je nije bilo žao.
"Mama, sad si moje visine." Mora da su joj teško padale ove reči.
Mamina porodica je tako visoka, da se ne zna ko je od koga viši. Najniži ujak bio je visok samo 1,92 metara, koliko i moj najstariji sin. A u mojoj generaciji najviši je Slavko, brat od ujaka, sa okruglo 2,10 m! I naravno da se osećala kao div kad se udala za tatu koji je bio njene visine. Nikad nije nosila visoke potpetice i stekla je manir da hoda malo spuštene glave. Sestra je povukla na mamine, celih 11 cm viša je od mene! I ona se oseća kao div, a počela je da se smanjuje. Ako ja nastavim ovako čvrsto da se držim (povukla sam na tatu), možda se u dogledno vreme i izjednačimo.

To je ništa prema slučajevima nekih mojih poznanica koje i dalje misle da su neznamnijakakve ribe, pa zapadaju u žalosne situacije povremeno. Jednom smo tako sedele u kafiću i neki dečko je stalno gledao u našem pravcu. Dok smo u gimnaziji i kasnije na studijama sedele zajedno, obično smo dobijale piće sa nekoliko okolnih stolova. U ovim godinama mi ne pada na pamet ni da pomislim da neko gleda u mene. Ali, jedna od nas upravo je to pomislila i imala golicave primedbe na račun njegovog zurenja, a dečko nam je na kraju prišao i pitao jednu drugu da li ga se seća - s njenim sinom išao je u osnovnu školu! Takve situacije su mi najodvratnije, kad moram da se stidim umesto nekog drugog. Jednom prilikom sam i ja imala nekog muškarca koji me je pratio u stopu i pričam to drugaricama, a one će usplahireno. "Šta je bilo, je l' te napao?" "Ma kakvi, brinula sam se za bundu, svekrvina je." Pomislila sam da ima nameru da mi skine bundu i utopi je negde, nisam ni pomislila da me prati zato što će da me skrmbeta negde. I da me obeščasti, bože me sačuvaj!
Andrić je u "Travničkoj hronici" na jednom mestu napisao da "ništa nije tužnije od sveta viđenog očima bivše lepotice". Mslm... stvarno... pogodio je kao prstom u oko.
Slično se desilo, ali mnogo simpatičnije, i jednog popodneva u kafiću u centru grada, kad smo sedele nas tri koleginice: dve mlađe, još uvek neudate i ja, žena u drugom braku koja je sasvim završila karijeru u tom smislu. U neko doba dobijemo mi piće za sto "od onog stola tamo". Ove dve moje počnu odmah mahinalno da nameštaju kosu, pa sve tri bacimo pogled u pravcu tog stola. Kad tamo - tri bivše učenice sede isto ovako kao i mi, ali nam mašu i šalju poljupce. Najmlađa od nas prokomentariše: "Od ovih đaka ne može da se živi!" Bilo je drago i njoj što ih vidi, ali bilo bi joj još draže da nam je neki baja poslao piće.

Imam i kolegu kojeg interno i intimno zovem "seljače". Kakvo držanje, kakav stav, koja ambicija! A isprovaljivao se beskonačni broj puta da je - seljače kome praz viri iz dupeta. Imao je intervju sa jednom našom poznatom književnicom i kad se vratio ispričao je kako je fasciniran njenim stanom, da bi završio: "A na kraju mi pokazuje 'sobu za devojku', a ono ceo stan!" Samo je pokazao da nikad u životu nije bio u nekom starom salonskom stanu. Takve ljude treba pustiti da se sami otkrivaju jer im ništa ne vredi što se drže visoko pa svima unaokolo spočitavaju da oni dolaze, da se sklonimo kako nas ne bi pregazili.
Nedavno mi kaže kako ide na koncert "Tap 011". Valjda mi je po faci video da se čudim (a džez, a rokeri, a ta muzika koju on sluša a mi pojma nemamo ni o čemu se radi - ne razumemo mi te visine...), pa je dodao: "Uostalom, to je muzika moje mladosti, kakva god da je. Ne bežim od toga. Tvoji sinovi isto su slušali, svi smo isto slušali." Šta da mu kažem? Da li je smetnuo s uma da mi je najstariji sin muzički kritičar, Muzički, a srednji ima svoju grupu koja veze nema s popom i tim sladunjavim pesmicama. Najmlađi nikad u životu nije ni čuo za "Tap 011". Nemam ništa protiv takve muzike, ni protiv koje muzike, ali otkud njemu pravo da moju decu svrstava u svoje folirantsko okruženje? Ništa mu nisam rekla. A i šta bih? Da mu kažem kako smo dva sveta, u stvari tri jer je jedan između nas? Inače, on je vrlo "blagonaklon" prema "seljacima", "sve to on razume" i "nije mu teško da razgovara s 'tim' svetom"...

U Egiptu sam bila jedina koja je žarko želela da joj se neko obrati na ruskom, jer je toliko ruskih turista da na recepcijama, u radnjama, restoranima, kafeima... najmanje jedan čovek govori ruski. "Naši" su se strašno nervirali kad im se Egipćani obrate na tom jeziku pa moraju da objašnjavaju kako su iz Beograda (hmm), Srbije (hmmm), ma Jugoslavije (a, to!) i veze nemaju s Rusima. Mislim da sam bila jedina kojoj se niko nikad nije obratio na ruskom već - na italijanskom! Čak i kad otvorim usta pa počnem da parlam ruski, oni mi odgovore - na italijanskom. A stvarno super govorim ruski! Jedino sam se među Rusima osećala ruski i s Rusima govorila normalan ruski.
Pih! Nisam imala dobru percepciju. Valjda sam zamišljala da sam kao one mlađane i lepe (doduše razularene i vrlo često nepristojne) Ruskinje.

недеља, 03. април 2011.

Pokušaj razbijanja ostrašćenosti ("Jezik i nacionalizam", Snježana Kordić, Durieux, 2010)

Retko ili nikako jedna knjiga iz oblasti lingvistike može da izazove buru kao što je to bio slučaj sa "Jezikom i nacionalizmom" Snježane Kordić. Dok je još bila u najavi, zainteresovala me je naslovom, i moram da priznam kako sam očekivala veličanje hrvaštine i odu "povijesti dugoj četiri tisuće godina" (možda i više) i pljuvanje po Srbima, ali na neki uvijen, akademski ili bilo kakav drugi civilizovan način, što je već postalo opšte mesto kod braće Hrvata. Zašto mi je to padalo na pamet? Isključivo iz razloga što je izdavanje knjige pomoglo Ministarstvo kulture Hrvatske. Kad je "Jezik" ugledao svetlo dana, reakcije su bile tako žestoke (dovoljno je izguglati sve o ovoj temi, a od pojedinih komentara može i da pozli), da je krajnji epilog tužba Hrvatskog kulturnog vijeća na adresu hrvatskog Ministarstva kulture!
Naravno, autorka je postala državni neprijatelj broj Jedan, čak se i na Vikipediji može pročitati kako daje kontroverzne teze i da je draga jugonostalgičarima, i da se koristi prevaziđenom lingvističkom literaturom 19. veka romantičarske orijentacije... Inače, ovo poslednje je doslovni citat Mirjane Jurišić, o čemu se po nešto može pročitati u tekstu Zvonimira Despota, a može i na izvorištu. Ima i tekstova koji su im sasvim nasuprot  i objektivni, jednostavno - nepristrasan su prikaz knjge. Mogla bih do prekosutra da ređam linkove o svemu ovome, ali sam izvukla tek neke karakteristične.
Knjigu sam dobila u Beogradu, od Srđana Dvornika (iz Zagreba, zahvaljujem mu), i bila je to prava odiseja. U poslednje dve decenije sve je teže doći do knjiga van granica zemlje u kojoj si. Ne znam kakav je slučaj u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori... ali u Srbiji mi pod nos poturaju samo hrvatska izdanja popularne literature ili neke teme koje se posredno ili neposredno tiču politike. Da, raspisali se i oni koji rade na TV-u, a muka mi je od "lake književnosti". Jad i beda pisane reči. Nedostaje mi veliko, otvoreno tržište - mnogo naslova, mnogo tema, mnogo autora...
"Jezik" sam pročitala relativno brzo ako se uzme u obzir da nije beletristika. Za početak, razvejao mi je nedoumice oko pristupa temi - sasvim je objektivan. Tu i tamo ima gorčine autora, ali je rezultat očaja nad stanjem pre negoli nečeg drugog. Druga stvar po važnosti - sasvim mi je jasno zašto su se svi ratoborno digli na noge u Hrvatskoj i zašto je napadaju tako žestoko, pri tom koriste iste argumente koje je ona osporavala i, po mom mišljenju, uspešno osporila u "Jeziku". Na primer, jedna od gluposti je "argument"  kako je hrvatski sasvim zaseban jezik jer tako piše u Ustavu Hrvatske! Nek ostane bez komentara, gadljiva sam. Ima toga podosta, komentari na knjigu vrve od "bisera". I treća stvar, za mene najbitnija, "Jezik" mi je širom otvorio ionako otvorene oči povodom preciznosti u izražavanju.

Naime, u odlike nacije svrstava se i jezik. Dobro sam preispitala to svoje "znanje" posle "Jezika": "Poznato je da 'veza između države i jezika nije nužna u smislu uzajamnog poklapanja ili podudaranja' (Weisegerber 1990: 61). Npr. na njemačkom govornom području državne granice se ne podudaraju s jezičnima (Scheuringer 1996: 151). I inače, 'jezične granice i državne granice nisu se u Evropi nikada podudarale' (Schubert 1997:86), one 'nisu u Evropi nikada bile sinhronizirane i nisu to ni danas' (Haarmann 1975: 81). Evropa  po tome nije iznimka, u svijetu je čak pravilo nepodudaranje jezika s državom: 'većina država u svijetu sadrži više od samo jedne jezične zajednice, višejezičnost je dakle normalno stanje' (Buchler 2002: 21)."*1 Dalje nastavlja: "Stav da zaseban jezik legitimira postojanje zasebne nacije i države odavno je napušten u zapadnim demokratijama, najkasnije nakon rušenja Hitlera s vlasti. Naime, 'koncepciju o jedinstvu jezika, naroda i nacije zastupalo je jezikoslovlje Trećeg Rajha pozivajući se na narodski pojam jezika' (Koller 2000: 568) i propagirajući 'Hitlerov ideal jedne nacije, jednog teritorija, jednog jezika' (Ager 2001: 180). Nacistička teza da 'odnos prema materinskom jeziku je ključ za opstanak ljudi kao rasne ili etničke zajednice' (Hitton 1999: 5) zvuči danas sasvim poznato na južnoslavenskim prostorima. I shvaćanje nacista: 'ako izgubiš svoj jezik, glasio je argument, izgubio si svoj identitet' (ibid. : 8), općeprisutno je danas u novim južnoslavenskim državama. U njima vlada kult 'nacionalnog jezika, kao jedan od najvažnijih kultova nacionalizma, koji je opet jedna vrsta sekularne, odnosno političke religije."*2 Komentar je izlišan.
Osnovna teza celog "Jezika", da je srpskohrvatski policentričan jezik, poput nemačkog (koji se govori u Nemačkoj, Austriji i delu Švajcarske) ili engleskog (u Engleskoj, Americi, delu Kanade...), objašnjena je na 379 stranica sa sve primerima i potkovano. U prevodu - srpskohrvatski je zajednički jezik Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca.
U poslednje dve decenije svedoci smo "lova na veštice", u stvari na srpske reči koje su "zaprljale" hrvatski jezik, a na kraju se ispostavilo da te navodno srpske reči uopšte nisu srpske, poput hiljade, tačke, prisvojni, zarez... Slično se dešava poslednjih godina i kod nas, pa na primer čujem da je "nepravilno" sedmica, dom, korišćenje infinitiva... jer je navodno hrvaština. Slatko se nasmejem. Na svu sreću, takvi "čistunci" ne sede na mestima s kojih bi mogli da nam propisuju kako da govorimo i nisu plaćeni kao u Hrvatskoj, pa valjda zato nisu ni toliko glasni. Ipak, imaju izvesnog uticaja. Na primer, došlo je dotle da se toliko preteruje s veznikom "da", pa se stavlja i gde treba i gde ne treba. Ipak neko brine o jeziku na pravi način, jedno od pitanja na testovima za kvalifikacioni upis u srednje škole bilo je i sledeće:
"Podvuci rečenice u kojima je moguće infinitiv zameniti konstrukcijom: DA + prezent:
On će ustati rano.
Zar umeš plivati?
Raditi je zadovoljstvo.
Želim doći."
Da pomognem - tačna su dva odgovora i oba imaju modalne glagole. Tamo gde su pomoćni glagoli, jednostavno ne ide konstrukcija "da + prezent". Ispravno je: Želim doći i Želim da dođem, kao i Zar umeš plivati? i Zar umeš da plivaš?". Od norme odstupa na primer: On će da ustane rano, pravilno je samo: On će ustati rano.

Ponekad istorijske činjenice do te mere surovo šamaraju da trenutna situacija deluje karikaturalno. Neko iz neznanja, a neko svesno zanemarujući istinu prenebregava izvornike: "Ante Starčević se borio za to da se u Hrvatskoj uzme ekavica, dok se njegov suvremenik i autor 'Srpskog rječnika' (1818) Vuk Stefanović Karadžić zalagao za ijekavicu (što se vidi i iz naslova njegovog 'Srpskog rječnika')."*3 U skladu sa svojim idejama, Ante Starčević o tome piše 1851. u zagrebačkim "Narodnim novinama". Međutim, "Starčevićeva nastojanja da se u Hrvatskoj uzme ekavica nisu pobijedila jer su prevladali hrvatski vukovci, koji su se zalagali za Karadžićev ijekavski izbor jata. Rezultat je, dakle, bio: Karadžićev ijekavski izbor jata nije prihvaćen u Beogradu zato što tamo nisu htjeli mijenjati svoj ekavski izgovor, dok su u Zagrebu, gdje su izvorni Zagrepčani također ekavci jer su kajkavci, ipak prešli na ijekavicu. A da je bilo po Anti Starčeviću i Vuku Karadžiću, Hrvati bi danas govorili ekavicom, a Srvi ijekavicom. Zato Friedman (1999: 14) kaže da je 'ironija sadašnje situacije' to što je ijekavicu u 19. st. izabrao i zastupao Vuk Karadžić i što se ona tada više identificirala sa srpskim nego s hrvatskim intelektualnim kretanjima, a danas je obrnuto."*4
Snježana Kordić se poziva na lingviste, sociolingviste, istoričare i sociologe kad piše o "naciji, identitetu, kulturi i povijesti". Iako joj u Hrvatskoj zameraju da je preuzela stavove romantičara, ovde se radi o našim savremenicima i stručnjacima iz oblasti kojima se bave. Nema nikakve lične note, već samo bavljenja strukom, objektivnosti i savesnosti, bez obzira na sve druge interese koji bi mogli proisticati iz pripadnosti određenoj klasi, naciji, narodu, grupi... Pozivanje na autoritete ovde ima debelo opravdanje jer ovakva tema ne bi trebalo da ima tako tesne dodirne tačke s lingvistikom, ali kako se radi o jednoj tezi za koju vas u Zagrebu mogu proglasiti i za izdajnika, a upravo su "kultura... povijest" uzročnici problema, morala je i njima da se pozabavi. Na vrlo jednostavan i logičan način opisano je prekrajanje istorije i kako se to odrazilo na jezik, a samim tim i koliko jezik ima važnu ulogu u jačanju nacionalizma. Jezičko "rodoljublje" tako je uznapredovalo da je postalo svojevrsno takmičenje - traže se prave hrvatske reči, a ako ih nema, onda se izmišljaju. Naravno, prvo treba proterati srpski (i kad nije srpski), pa onda i sve ostalo. Samo napred u autizam, svesno izabran i dobro podržan u svim strukturama društva. Mislila sam da je osnovno svojstvo jezika - sporazumevanje, ali nije - oni žele što više da se razlikuju, pa i kad nema potrebe za tim, nešto mora da se menja (da li ste čuli da je predlog da se "neću" piše: ne ću?). Sam naziv srpskohrvatski, bez obzira na činjenice, uopšte ne sme ni da se spominje. Naravno, prećutkuje se da su i hrvatski jezikoslovci učestvovali u Novosadskom književnom dogovoru (neki od njih danas su vodeći kroatisti), ali ga potpuno drugačije prikazuju s ove vremenske distance. Niko se i ne seća tih davnih godina, pa i ne zna šta se sve dogovaralo i koliko se ko s kim i čim slagao, tako da mogu da pričaju šta im je volja - ko će da ih proveri! Ionako je falsifikovanje činjenica postalo manir. Na primer, za "tačku" se zalagao upravo Jonke, iz Zagreba. "Točka" je rusizam, tek da se zna. Ko čita samo savremene kroatiste stvarno stekne utisak da ih je Beograd proganjao i nešto im nametao, što uopšte nije tačno. Više je "korekcija" bilo za srpskohrvatski nego za hrvatskosrpski. A predloge zagrebačkih kolega svi su usvajali. Tako Novosadski dogovor, ni kriv ni dužan, postade Baba Jaga za jadne, napaćene Hrvate. "... čitatelj se danas uistinu može zapitati kako je moguće da su usprkos tim činjenicama autori poput Stjepana Babića uspjeli izgraditi legendu da su Novosadski dogovor iz 1954, Pravopis dviju matica iz 1960. i Rječnik dviju matica iz 1967. znak neravnopravnosti i unitaristički čin?"*5 "Autorima Rječnika Babić prigovara što su naveli potvrdu riječi vlak kod Stevana Sremca, kafa kod Matije Mažuranića, i iz hrvatskih narodnih pjesama, kino iz Letopisa Matice srpske, kratkotalasni kod Miroslava Krleže, ćutnja kod Ivana Kozarca, jeftin kod Mihajla Lalića, hartija kod Tina Ujevića itd. Babić bi, očito, htio da se prešuti postojanje tih potvrda. Međutim, citirani autori nisu mogli predvidjeti da će se roditi jedan Stjepan Babić, koji će si uzeti za cilj da riječi uobičajene u Hrvatskoj počne proganjati po sistemu 'da vidimo, koju riječ bismo ovoga tjedna mogli proglasiti srpskom'. Pa ni sam Stjepan Babić prije nekoliko desetljeća nije znao koje će sve riječi proglasiti nehrvatskima: dovoljno je pogledati njegove tekstove u 'Jeziku' iz 60-ih godina (i Brozovićeve i Katičićeve) pa će se vidjeti da je upotrebljavao riječi koje su danas na glasu da nisu hrvatske. Babić bi naknadno falsificirao prošlost i napravio da citirani pisci nisu koristili riječi koje su koristili."*6

Posle pročitanog "Jezika" stiče se utisak, bar sam ja stekla takav, da je glavni problem što u tom starom a njima "novom" jeziku stoji i naziv "srpski" - to je izgleda kao krst za đavola ili beli luk za vampira. Međutim, "... Budući da naziv srpskohrvatski ima 'dugu tradiciju u slavistici - kreirao ga je Jakob Grimm, proširio Slovenac Jernej Kopitar u prvoj polovici 19. stoljeća, davno prije nastanka Jugoslavije - on dakle nije dužan nužno nestati činom raspada te države' (Thomas 2003: 319)."*7
I "... Kroatisti znatno sudjeluju u izgrađivanju slike o postojanju neprijatelja. Pomoću mita o srpskom jezičnom unitarizmu pobrinuli su se da svatko u Hrvatskoj zna tko ima ulogu dežurnog neprijatelja, a njemu zadnjih godina pridružuju i nove. Kako Evropska unija dobiva na aktualnosti, tako se iste metode uzgajanja neprijatelja koje su ranije bile usmjerene prema Beogradu sada pojačano usmjeravaju prema Bruxellesu. Najutjecajniji hrvatski akademici tvrde da će EU nametnuti Hrvatskoj ujednačavanje varijanata (HAZU 2007a; Babić 2008: 193), i da 'što se Hrvatske tiče, čini se da su i za jezik kobna imena koja počinju s B (Beč, Budimpešta, Beograd, staro hrvatsko ime za Veneciju bilo je Bneci, Bruxelles, a Vashington, London i Moskva trebali bi se na hrvatskom zvati Bašington, Bondon i Boskva)' (Kovačec 2006: 334)."*8
Tolika ostrašćenost govori samo o jednom - kompleksu. A koliko je sve blisko Nemačkoj iz tridesetih godina prošlog veka, čovek da se isprepada. U Hrvatskoj je raspisivanje konkursa za nove reči uobičajena stvar, pa je simptomatično zahvaljivanje nagrađenog - u kolikoj je to suprotnosti sa stvarnošću i koliko nijanse u početku na kraju postaju krupne stvari, kao ona malena grudva snega na vrhu brda koja do podnožju naraste u monstruma koji nosi sve pred sobom. Povodom preuzimanja reči iz drugih jezika, mislim da je u uvodu za „Rječnik“ iz 1818. godine Vuk Karadžić lepo sročio: „Opet je bolje uzeti tuđu riječ, nego li novu naopako graditi.“ U dogledno vreme možda će i "okolotrbušni pantalodržač" zaista preuzeti mesto kaišu, odnosno remenu, odnosno... koja je naša reč?

U postovima o jeziku (pod tom oznakom su objavljeni na ovom blogu), vidljivo je da mi je "favorit" profesor Senahidin Halilović, ali će mu posle komentara na "Jezik i nacionalizam" Snježane Kordić, opasna konkurencija postati gospodin Midhat Riđanović - u oštrom odgovoru autorki "Jezika" između ostalog pominje i kako se u nekim nemačkim novinama pojavila razodevena (nije napisao gola), mada je, kako napisa - "zgođušna",  i kako joj je slava udarila u glavu, na jednom mestu osporava autoritete (koje ona s uvažavanjem citira), a na drugom ih veliča (koje ona pobija)... Kao i kod Halilovića, slabo sam razumela šta je tu i da li je uopšte nešto kompliment ili nije, pogotovo ovo "zgođušna" (njegovi komentari su kod gdina Despota, navela sam link na početku posta).
U Srbiji je proces uglavnom obrnut (ima i zadrtih jezikoslovaca koji teže komunikacionom autizmu, ali ih je mnogo manje od ovih drugih) - pa sve dolazi u obzir, često i bez ikakvog kriterijuma. Uostalom, ako je neka reč ušla u svakodnevni govor i nema adekvatnu zamenu u maternjem jeziku, niko od nas ne bi trebalo da se protivi tome, ali je problem što za mnoge reči u pravopisu postoje dubleti (premnogo ih je), a i tripleta ima nedopustivo mnogo... pa opet dolazimo do "pravila babe Smiljane".
Težak ovaj srpskohrvatski, pogotovo ako ste Srbin, Hrvat, Bosanac ili Crnogorac! I - da li ste sigurni šta ste po nacionalnosti? "Analizu gena brojnih evropskih nacija sprovela je nedavno iGENEA, evropski ogranak vodećeg poduzetnika za testiranje gena, koji vrši 90 % u svijetu svih DNK-ispitivanja porijekla. Izvršena analiza pokazuje ne samo da 'ne postoji pranarod Hrvati' (Pazos 2008a), nego i da nije moguće na osnovi gena utvrditi tko je Hrvat a tko Srbin. Također pokazuje da je po očevoj liniji genetski najzastupljenija kod Hrvata i Srba Y-haplogrupa I koja reprezentira prastanovnike Balkana Ilire (Pazos 2008), a unatoč tome neosporno je da govorimo jezikom kasnijih doseljenika, Slavena. Za razliku od naše situacije, samo '20 % albanskog stanovništva ima ilirske korijene', tj. 'udio Ilira je u Albaniji manji nego u Bosni ili Hrvatskoj' (Pazos 2008b)."*9

Pojava ovakve knjige u Hrvatskoj izazvala je reakcije kakve je izazvala, dok su slične (poslednja je iz pera Jovana Ćirilova) u Srbiji imale mlak odziv. Razlika je i u kvalitetu, naravno na strani Snježane Kordić, ali i u hrabrom stavu - argumentovanom. Iako će je skupo koštati sva ova polemika, nije izneverila svoju stručnost i moralni kodeks naučnog radnika. Knjiga me nije snažno dojmila samo zbog hrabrosti (obožavam hrabre ljude) već i zbog pristupa temi i objektivnosti, a pogotovo što je i jedan moj lični stav u potpunosti revidirala.

Iz knjige "Jezik i nacionalizam":
*1 - 172 str.
*2 - 173 str.
*3 -   90 str.
*4 -   91 str.
*5 - 304 str.
*6 - 313 str.
*7 - 136 str.
*8 - 352 str.
*9 - 190 str.