четвртак, 24. март 2011.

Kolači i muškarci

Nažalost, ne mogu da koristim fotke iz predstave "Bolje jesti kolače umesto muškaraca" jer su "vlasništvo kluba ljubitelja pozorišta i ne mogu se upotrebiti bez prethodne dozvole kluba". Nemam dozvolu, nema fotki, nema ni veze. Mada je šteta.
Da su marketinškije osvešćeni ljudi iz kulture, ne bi ni tražili dozvolu. A i sve što je povezano s umetnošću i kulturom uopšte, bilo bi popularnije.
Da pređem na stvar.
Bila sam sinoć u pozorištu Dadov, a za njega me vezuju posebne uspomene. Ne odlazim tako često, ali kad god odem, samo mi se odmota film i pomislim kako je jedno ovakvo mesto u stvari rasadnik glumaca, režisera, dramaturga... Ovo je onaj izvor na kome se pije voda, i mada je nema mnogo, čista je i posebno prija. Upravo je tako bilo i sinoć na predstavi "Bolje jesti kolače umesto muškaraca".
Ovo je diplomska predstava Aleksandra Volića, tek kasnije sam saznala, mada je stariji od mene i sećam ga se još iz osamdesetih godina i amaterske predstave "Oslobođenje Skoplja" koju je režirao i o kojoj sam pisala za neke novine, više se i ne sećam koje. Kako je postigao uspeh maltene profesionalne trupe, mada se igrala u Šumicama, napravila sam i intervju s njim. Dobro se sećam klinaca karatista koji su u istoj sali vežbali, a mladi glumci ih čekali da im oslobode prostor za probu. Kad je predstava igrana, prethodila joj je neka revija frizura. U prvi mah sam pomislila da sam pogrešila mesto, čudna mi bila publika - sve neke devojke ulaze i izlaze a na glavi im svi stilovi, boje i oblici frizura. Kako god, mislila sam da je Volić diplomirao još pre četvrt veka, ali eto - nije. Možda je u međuvremenu čekao da se završi neka podugačka manifestacija, mnogo duža i od makljanja karatista i od takmičenja frizera zajedno.
Da ga pohvalim, mislim da to zaslužuje jer je režiser najbolji kad se i ne oseća da je išta radio. Ovde sve teče, kao voda, prati se u jednom dahu.

Dramaturg je Tamara Jovanović, i u programu piše da joj je ovo prva predstava koja se izvodi na sceni. Nju posebno moram da pohvalim, jer je tekst zaista sjajan. Likovi su motivisani, minimalističkim sredstvima okarakterisani i, mada je velika opasnost da se ovako zamišljeni, kao "nosioci osobina" u tačno određenim korelacijama sa idejom vodiljom celog teksta i u odnosu na glavni lik, ipak nisu skliznuli u stereotipe. Ako ni zbog čega drugog, gospođicu Jovanović samo zbog ovoga treba pohvaliti jer vešto barata tekstom na granici stereotipa izbegavajući opšta mesta i klišee (iako uvek na ivici da u to živo blato sklizne). I jezik predstave u službi je karaktera, kako i treba da bude. Ako ćemo pravo, ovo je "Seks i grad" na životniji način, promišljeniji i realniji, mnogo bliži stvarnom stanju stvari i samim tim prepoznatljiviji. Mislim da se autorki ovo poređenje sa "Seksom i gradom" ne bi svidelo, ali - neminovno je, pre svega zbog teme.

Ideja vodilja u "Bolje jesti..." prastara je muka traženja "druge polovine". Na sceni su jedna devojka i pet muškaraca. Ako očekujete zbrku, imaćete je, međutim ta zbrka je uređena, poput misli koje se roje u glavi ali imaju zajedničku nit - smisao. Tako bi Julijana, glavni lik, od svakog od pojedinih kandidata za mesto u svom srcu, uzela po nešto, ali joj se nijedan ne dopada u celosti. Da li je onaj Pravi baš onaj koji je pored nje, pa ga ne vidi upravo zato što je tako blizu? Od drveća se ne vidi šuma.
Lik oko kojeg se sve vrti odlično je dočarala mlada glumica Tamara Belošević. Nepretenciozno, svedenim sredstvima, odličnim izražavanjem (glumica koja glumi glumicu), predstavila nam je mladu uspešnu devojku koja se još uvek traži. Rekla bih da je čeka sjajna budućnost jer me je podsetila na to koliko svi zaboravljaju da je i mimika važan deo glume, a ona je u pojedinim scenama glumila licem, bez reči, onako kako su to radili u crno-belim filmovima, ali bez preterivanja, taman onoliko koliko je potrebno da nam se dočaraju emocija i trenutno duševno stanje.
Petorica momaka takođe su dobro odigrali svoje uloge, tako da je na sceni sve bilo skladno. Za nijansu bih izdvojila Mihaila Laptoševića, koji ima epizodnu ulogu (majstor koji dolazi da popravi mašinu), ali je upravo time što nije u redu kandidata za Julijanino srce, na neki način ogledalo svih ostalih. Odlično je odigrao Bosanca, bez preteranog kreveljenja koje je tako karakteristično za naše pozorište, film, viceve...
Muški deo komada odiše svežinom i razigranošću, ne samo zato što su mladi već i zato što su se dobro uneli u svoje uloge. Imam utisak, isto ovako igrali bi i starce, jer to je radost glume.


Na osnovu svega ovog zaključili ste da se radi o nekom teškom filosofiranju? Niste u pravu, ovo je komedija, punokrvna. Smejete se od početka do kraja.

уторак, 22. март 2011.

Lepak za manijake

Nije prošlo ni dva sata od prijavljivanja, a na jednoj od takozvanih društvenih mreža prijavilo mi se 18 manijaka!

Svaki dan pregledam privatnu poštu pred odlazak s posla. Ulogujem se na kućni mejl da vidim da li se nešto desilo u međuvremenu. Tako sam i danas, negde oko pola osam, primila mejl od dobrog druga s fakulteta u kome me poziva na tu mrežu za koju neću napisati koja je. Piše on meni kako je to samo neko druženje, a ja blesava, uzmem pa prihvatim, Ipak je reč o sredovečnom čoveku koji nije ni neozbiljan ni glup ni lud. Možda mu je moje prijavljivanje potrebno za nešto? Što da mu ne učinim? Uostalom, poodavno sam svim rođacima, prijateljima, poznanicima, kolegama... svima koje znam obznanila da mi više ne šalju mejlove tipa: pošalji ovo na 1.856 adresa i desiće ti se nešto lepo. A ako ne pošaljem, onda će da mi se osuši noga, da me uhvate grčevi, da me prevari muž, da mi dete kaže kako sam najgora majka na svetu, ili ću jednostavno da umrem od raka u najgorim mukama. I stvarno, niko mi više ništa od takvih budalaština ne šalje. Uzevši to u obzir, ni na kraj pameti mi nije padalo da može da postoji nešto gore i od umiranja od raka u najgorim mukama.
Ta mreža ne prihvata registraciju bez slike, pa ja postavih onu koja mi je bila pri ruci - neko fotkanje u firmi, kako se ko zatekao. Na fotki ja u poslovnom izdanju, sredovečna gospođa u... u najboljem slučaju simpatična. Sigurno nisam neka riba od koje se ludi i koju bi neko zakačio na zid automehaničarske radionice ili u kamion da je gleda i smeši mu se brk dok prevaljuje hiljade kilometara.
Uostalom, ako je druženje ne moram da se družim - biću ona osoba koja na svakoj žurci sedi u ćošku, tu je iako ne učestvuje, fikus varijanta.
Pogotovo ništa nisam posumnjala što svi znaju da na fejsu imam devojačku varijantu jedne od svojih baba i da sam stavila ljubimca kao fotku koju povremeno zamenim Popajem. Kolege s posla misle i da nemam profil. Neki me i sažaljivo gledaju (matora, i ne zna šta je fejs), a ja upravo zbog njih i krijem identitet. Svi znaju sve o svima, a to ne želim. Jedino mesto, osim u dokumentima, na kojem mi je pravo ime i prezime, upravo je ovaj blog. Ali tu sam ja - ja. Na poslu sam urednik i lektor, kako god da se zovem. I to je dovoljno.
Popunjavam ja dalje registraciju, a žurim. Pitanja koja mi se postavljaju počinju da me zbunjuju: da li sam zainteresovana za muškarce ili žene - šta te briga, preskočim, ali moram da odgovorim da bih išla dalje; pa da li sam udata - i to šta te briga, ali to može da se preskoči(?); pa gde živim; pa šta radim; pa kakva su mi interesovanja... Popunim ja to polovično, otpošaljem drugu koji me je pozvao porukom da sam se registrovala i otrčim na autobus. Stignem kući, preobučem se, pojedem nešto i sednem za komp, prvo proveravam poštu, kad tamo - 18 poruka! Sve sa te društvene mreže, društvenog lanca, u stvari dušmanske varijante.
Prva poruka od nekog baje koji je od mene mlađi 15 godina, sportista - on bi da se upoznamo!
Drugi radi u ministarstvu, nije važno kojem, i on bi da se upoznamo. Kaže - fina sam.
Treći je iz Francuske, pita da li sam se nekad bavila manekenstvom.
ŠOK!!!
Dalje nisam ni čitala. Posle šoka sledi želja da drugu razbijem glavu, totalno mu je razbijem kad ga vidim.
A onda, sa sve lupanjem srca i knedlom u grlu pokušavam da se isključim. Neće, pa opet neće. Ili sam ja previše iznervirana? Počinjem da hukćem i razmišljam kako ću drugu pored glave da polomim i ruku.
Zapomažem i zovem u pomoć najmlađeg sina da me isključi: "Odmah! Odmah me isključi!" Dete pokušava, ali ne ide, i najzad nađe neku opciju za isključenje (sva sreća te su mi deca pametna).
"Mama, pitaju zašto izlaziš s mreže. Da im ja odgovorim?"
"A šta bi im napisao?"
"Ne želim da me smaraju idioti, imam i decu i muža kojeg volim."
Tad shvatim da je sve pročitao.
Dostojanstveno, koliko je u tom trenutku bilo u mojoj moći, priđem kompu i napišem: Predomislila sam se.
Samo se za jednu stvar nisam predomislila - drugu ću pride glave i ruke da polomim i nogu, u međuvremenu je kamata besa narasla.

Očigledno je da nije stvar u fotografiji, već u neverovatnoj usamljenosti ljudi koji misle da i ovako mogu da se "druže". Identitet onih koji se meni jave samo je meni poznat, ali zato stoji moja fotka sa sve podacima. A uredno sam napisala da mi je 51 godina, da sam rođena 25. novembra 1959. godine! Ne mogu da verujem da je nekome palo na pamet da sredovečna gospođa poput mene na taj način traži "druženje". Ili se samo potvrdila teorija moje sestre da strahovito privlačim manijake.
U tome ima istine, bar po dosadašnjem iskustvu. Dok sam bila mlađa, meni su se uvek udvarali oni najjači, istetovirani, ljubomorni, na ivici zakona... a to su sve stvari koje izrazito ne volim. Jednom sam u Crnoj Gori, sa 16 godina, umalo postala belo roblje - Arapin je hteo da me kupi! Uopšte nije bilo zabavno. A sa 17 je drug koji me dopratio do sobe (školski drug, i iz osnovne i iz gimnazije) dobio batine od lokalnog galeba (Hrvatska) kad se vraćao do svoje sobe, ni kriv ni dužan. U diskoteci sam to veče igrala sa siledžijom i odbila da me prati. Sa 19 sam već bila udata i dobrano trudna, mada ni to nije stopostotna zaštita od manijaka.
Sve me vole oni koje ja ne volim. Najviše mrzim miliciju, pa lekare, pa vojsku, a oni mi se nabacuju i kao matoroj. Ne mogu da zaboravim lekara iz hitne pomoći koji mi se udvarao u skoro pa nemogućoj situaciji. Majka mi leži sva obeznanjena, ja izbezumljena od straha, a on mi priča kako imam lepe oči, a tek glas...

Da li sam stvarno lepak za manijake ili su ljudi toliko otuđeni da im je druženje uživo postalo potpuno strano, ne znam ni sama. Ili je možda i jedno i drugo. Sigurno se nisu zalepili za moju fotku, a tek za godište pogotovo nisu!

субота, 19. март 2011.

Japan - zemlja prema kojoj gajim duboko poštovanje

Od svih katastrofa koje su mogle da se dese, ne znam šta je još moglo da se desi Japanu - imali su razorni zemljotres, pa cunami, pa im je proradio vulkan, pa još preti i nuklearna katastrofa, a sa radijacijom već imaju probleme. Tragedija je zaista neopisiva i da se desila u bilo kom drugom delu sveta ne smem ni da pomislim kako bi se stanovništvo ponašalo. Još su mi u sećanju Katerina u SAD, pa Haiti... Ljudi koji gaze jedni preko drugih, kradu, guraju se, posebno u SAD strahoviti slučajevi silovanja i razbojništava, tuče na Haitiju...
A u Japanu... Gledam vesti, pa i one bez komentara, i nigde nema nikakve panike, nikakvog straha, unezverenosti... Čak ljudi i ne plaču. Ni mala deca. Da se to ovde dešava, ljudi bi se čupali za kosu, a isto bi bilo i na bilo kom drugom mestu na planeti Zemlji. Ali, ne i u Japanu.
Roditelji pored gomile ruševina dozivaju sina, nekoliko dana pošto se zgrada pretvorila u prah i pepeo. Na drugoj slici stariji čovek pomaže ekipi da pronađu eventualno preživele, pa ga novinar pita da li je tu neko od njegovih, a on odgovara: "Ne, meni su stradali sin, snaja i unuk, ostao sam sam." U nekoj sali gde spavaju maltene jedni preko drugih, svako sa svojom vrećom za spavanje i pride ćebencetom... niko se ne gura, svi strpljivo čekaju da se smeste. Red za hranu i vodu - svi stoje u vrsti, jedni iza drugih, kao na sletu. Ko god može da ode na posao, ode. I odradi koliko je potrebno, puno radno vreme.
Neverovatan narod! Divim im se, najiskrenije!
Saopštenje koje je izdala ambasada u Beogradu glasilo je otprilike ovako: "Zahvaljujemo vam na podršci i pomoći koju nudite. I ne brinite, naše donacije neće biti prekinute." I u takvom trenutku, ne zaboravljaju ono što su obećali, mada sad niko i ne misli o tome. To je taj mentalitet, u kome je pitanje časti da se upravnik stanice, mašinovođa, ili čak čovek iz vlade zadužen za saobraćaj ubije ako je neki voz kasnio. Ceo minut, ne daj bože da su bila dva minuta! Šta li o tome misle zaduženi za voz koji saobraća od Vrnjačke Banje do Beograda! Ne sećam se da je ijednom i pošao na vreme, a pre nekih dvadesetak godina na otvorenoj pruzi proveli smo sat, sat i po, ne sećam se više, ali se sećam da sam dovršila čitanje knjige, a neki klinci pored mene ubili su se od remija. Prošlo je nekoliko ruku sa sve sabiranjem. Sad već nije ni bitno da li je bilo sat ili sat i po čekanja, svejedno.
Imam prijatelje, mešani srpsko-japanski par, Draganu i Hirojasu Hondu. Nekoliko godina stanovala sam iznad njih, ali smo nastavili da se čujemo i viđamo s vremena na vreme. Deca su nam se igrala zajedno kao mala. I sećam se Draganinog pisma iz Japana u kome piše kako tamo ništa nije isto: ni ljudi, ni kuće, pa ni drvo nije isto.
Kako je jela jabuku onako po naški, sa sve dubokim zagrižajem dok je svekar čudno gleda. Kaže - preselo joj pa je zavrljačila u baštu do pola pojedenu. Sutradan je muž prekorio da mu ne maltretira oca - s baterijskom lampom je do pola noći tražio jabuku po bašti, da slučajno seme ne odradi ono za šta ga je priroda stvorila. I objasni joj kako oni jabuku oljušte, koru ostave da se suši (za čaj), podele je na dvanaest kriščica, podele među sobom, a sve ono što ostane takođe osuše i koriste za čaj.
I kako je objašnjavala japanskoj rodbini kako ljudi u Srbiji vole da počnu s poslom ranije da bi im ostalo slobodno popodne, a oni je pitali: "A šta radite popodne?" "Pa, družimo se."
I kako je na zgražanje svoje svekrve svaki dan kupovala nov hleb, a stari, možete da zamislite - još nije bio pojeden.
I još se velikodušno ponudila da napravi knedle sa šljivama, pa kad je otišla da kupi šljive umalo nije pala u nesvest od cene: to je za njih egzotično voće, svaka šljiva je marljivo očišćena i zavijena u papir, prodaju se na komad.
Ali su zato Japanci pali u nesvest kad je tražila 2 kg mesa - da zavije sarmu. Žena ispred nje kupila je 175 g teletine sečene u listiće.
Imala je i prosvetljenje u radnjama u kojima je sve u pola cene ili čak samo deset odsto, ako se bliži kraj roka trajanja. Majonez ima punu cenu u normalnoj radnji, onda nedelju dana pre isteka roka prelazi u onu s popustom i košta pola, sutradan trećinu cene, pa sve manje da bi se na dan isticanja roka bacio - to se više ne prodaje.
Kako je bila u čudu što usred Japana može da kupi kiseli kupus i sve što zamisli.
Kako ljudi stavljaju medicinske maske na lice ako sumnjaju da su bolesni da ne bi zarazili druge.
I kako je nepristojno da pričaju o svojim osećanjima (da ne opterećuju druge).
I kako se, kad hodaju, s vremena na vreme okreću iza sebe da možda nekom ne smetaju.
I kako je japanska rodbina pitala šta da radi sa socom koji je ostao u šolji kad im je skuvala kafu onako kako je mi pijemo. "Ništa!" "Ovoliko kafe bacate?"
Kako vaspitavaju decu da su na prvom mestu obaveze i dužnosti, pa tek onda prava. Govore im i da su vrlo siromašni i da moraju mnogo da rade. Uče ih i da je dobro vaspitanje ogledalo njihove pameti. Njihova deca ne trče bez cilja, ne urlaju da bi skrenuli pažnju na sebe, ne plaču kad se povrede...

Naučila sam od njih mnogo o pirinču, spremam neka japanska jela. Omiljeni nam je ćahan - ukusno jelo koje se lako pravi i vrlo je jeftino. Da, i zdravo. Sve karakteristike koje ga svrstavaju u japansku kulturu.

Da li znate da sam upoznala prethodnog japanskog ambasadora u Srbiji? Počasni je član udruženja "Sve je moguće", pomagao je svim sredstvima i svakom pozivu na druženje se odazivao. Kako sam o tom udruženju nešto pisala, i mene zovu, ali ne dođem svaki put - imam posla. Međutim, ambasador nijedan poziv nije odbio, uvek je bio tu, i sa svakim se rukuje. Jednom je i svirao na flauti. Nije mu bilo teško da dođe na polučasovnu konferenciju za štampu povodom najave takmičenja paraplegičara, a koja je bila organizovana u Opštini Novi Beograd. Svi drugi zvaničnici koje su pozvali nisu došli, poslali su telegrame izvinjenja.
A da li znate da sadašnji japanski ambasador u Srbiji stanuje u istom prostoru u kome su i prostorije ambasade, u Geneksovim zgradama? Zašto da troši pare svoje domovine na prostor koji mu je preveliki? Sasvim mu je udobno i ovako.

Sad je u Japanu Marijana, prijateljica moje prijateljice Marijane. Javlja se preko skajpa i kaže da nema nikakvog guranja u redu, čak ni za toalet niti za sapun. Čekaju i mala deca kao da su velika. Ma, još su bolja nego velika. Ljudi jedni drugima pomažu, koliko ko može i kako može. Nema nikakve panike, svi urade onako kako im se kaže, a slušaju s potpunim poverenjem. U tišini su se pomolili, svako za sebe, za pedesetoricu radnika nuklearke koji su svesno otišli u smrt, u pokušaju da spreče još jednu eksploziju.

Dostojanstven, častan, vredan i neverovatan narod ti Japanci! Divim im se, najiskrenije!

недеља, 06. март 2011.

Ono što ste videli - nije istina

Roditelji moje drugarice s fakulteta poodavno nisu u braku, i uglavnom im je jedina dodirna tačka bila ćerka Lidija. Kad je Lidija rodila ćerku, onda su baba i deda počeli da se lome i oko unuke. Svako od njih imao je svoje termine kad može da je viđa, a bili su nezajažljivi u svojoj želji da dete baš njih "voli najviše na svetu". I tako jednom uskoče oni jedno drugom u termin, a niko neće da popusti. Lidija je greškom oboma rekla isto vreme. Epilog je da su bili zajedno s detetom, šetkali se kejom, svako sa svoje strane uhvatio dete za ruku. A mala Ana čas trčkara ispred njih, čas pogreši svoje središnje mesto, pa ode levo, pa ode desno, malo ispred njih, malo zaostane... Baba i deda se brzinom munje premeštaju onako kako misle da je najbolje - dete u sredinu!
Dete k'o dete, svašta mu pada na pamet, pa u jednom trenutku, gledajući babu i dedu u akciji ko zna kojeg po redu premeštanja strateškog položaja, zamoli umilno: "Hajde sad vas dvoje da se uhvatite za ruku!" Šta će ljudi, nebo bi joj skinuli na zemlju da mogu, uz kiseli osmeh uhvate se za ruku, onako labavo, da se ne dodiruju baš mnogo. Idu oni tako držeći se za ruke a ne mogu očima da se vide, dete skakuće ispred, iza, pored... i onda zatraži da se - poljube! To je već bio udarac direktno u glavu, počnu da se bune: "Ana, šta ti pada na pamet!" Dete k'o dete, počne i ono da se buni, pa da se duri, pa se naljuti. Šta će baba i deda, nebo bi joj skinuli na zemlju da mogu - poljube se (mora da su mislili kako kasnije treba usta da isperu sapunom). Utom prolazi dedin poznanik i ne može da veruje - šatro razvedeni 20 godina, a ovamo se ljube na javnom mestu u po bela dana!
Dedin komentar je bio: "Mi smo najbolji dokaz kako svojim očima ne treba verovati!"

I zaista, da li treba verovati svojim očima?

Istini za volju, ja sam prestala. Naučilo me iskustvo. Iako slika govori više od reči, čulo vida podredila sam mozgu. Devedesetih su "pokretne slike" govorile jedno a u stvari se dešavalo drugo. Malo montaža, malo filtriranja, malo propaganda, tek - ono što je bilo na TV-u, nije bilo tačno.  I ne samo na RTS-u, nije bilo tačno ni na CNN-u. "Slike" su bile ubacivane da prate ideološki tekst, pa smo na jednoj strani imali "zapadne plaćenike" a na drugoj "monstruozne Srbe". Da ne živim gde živim i u vremenu u kojem živim, verovatno bih kao i ostali verovala u sve što mi se servira (ne može baš sve da se proveri, a i ljudi imaju pametnija posla).
Tako su dvojica američki debelih dečaka Amerikanaca, sinovi vlasnika pansiona u kojem je stanovao moj kum Ljuba tokom života u Americi po ceo dan sedela ispred TV-a i jela kokice, pice, sladoled. U tom istom, nepromenjenom položaju bili su i 1999. godine, kad je na nekom američkom kanalu uživo bio prikazivan let američkog borbenog aviona koji bira cilj, centrira i puca. Klinci oduševljeni, pljeskaju - pogođeno! Ti američki div-junaci pogodili su neki most u Srbiji! Voditelj programa im se divi, dive im se i debela američka deca, izdanci najslobodnije, najdemokratičnije, najbogatije, najbolje... zemlje na svetu koja je uvek u pravu. Pitam se da li su njihovom predstavom bili oduševljeni i oni koji su izgubili svoje najmilije da bi se uvela demokratija u zatucanu zemlju Srbiju. Verovatno i oni - Amerika je stub svetske demokratije! Eto, bili su počašćeni američkom pažnjom.
Sad se non-stop vrte slike iz Libije. Prvih sedam dana sve sam upijala i verovala, malo mi je zarđao onaj sistem odbrane da svojim očima i ušima ne verujem. A onda slike počinju da se nagomilavaju malo preterano (da se utvrdi gradivo) i reportaže da bivaju sve ujednačenije. Crno-bele slike i propratni tekstovi odavno mi smetaju, počinjem da sumnjam u ono što gledam. Onda se setim malih debelih Amerikanaca, male Ane... A kao potvrda počnu i naši da se vraćaju, a oni su i videli i čuli i osetili. U Libiji jeste pakao, jeste grozno, jeste rasulo i haos, ali Amerikance niko ni za šta ne šljivi i diže im se kosa na glavi od samog pomena njihovog imena. Bar sada, bar dok ne preplave ceo svet svojim "lepim željama za demokratijom", a onda stupaju na scenu da je i uvedu. Sjaši Kurta da uzjaše Murta. Postaviće novog diktatora koji će se u jednom trenutku pobuniti protiv onih koji su ga postavili. Ili su već obučili novog Osamu bin Ladena. Verovatno će se ponoviti Vijetnam, Panama, Argentina, Avganistan, Zalivski rat, Kosovo... A u pozadini svira američka himna, ah te lepote.
Ceo svet će gledati i - verovati svojim očima.