Ku(r)varica

Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.

Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.

On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.

Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...

Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.

Dragi gospodine Mas,

Povodom najnovijih događaja, izjavili ste da "Srbija ne treba da se ljuti na Nemačku". Zašto mislite da se neko ljuti na Vašu državu? Ako ćemo pravo, mislim da je većina ljudi u Srbiji i zadovoljna što ste bili iskreni i otvoreno se usprotivili potpisivanju Srbije za status kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Možda se i varam da je većina zadovoljna stavom Nemačke, ali čitajući novine, slušajući vesti, razgovarajući s ljudima iz bliže i dalje okoline, iako psuju, svi završavaju sa "ako, tako nam i treba". Ne zaboravite da je psovanje u zemlji u koju ste došli nešto kao nacionalno obeležje jer mi smo jedan necivilizovan narod koji ne ume da se ponaša, pa nam često misli i reakcije nisu u skladu. Ovde kad vidimo nekog koga odavno nismo i mnogo mu se obradujemo, obično kažemo: "Gde si ti, pička ti materina!" Neki put to propratimo i udarcem u glavu, tuđu, naravno. To je od najveće ljubavi, verujte. Trebalo bi da ste bar za toliko upoznali zemlju u kojoj službujete.

Neki su zadovoljni zbog vašeg (slovo je malo zato što mislim na Vašu državu, nikako na Vas - s najvećim uvažavanjem uvek ću Vam staviti veliko slovo) oštrog protivljenja statusu kandidata jer "nismo zaslužili i stalno nešto odlažemo izvršavanje obaveza koje smo preuzeli", drugi zato što najzad imaju priliku da postanu Murta umesto Kurte (znate za tu našu izreku: Sjaši Kurta da uzjaše Murta?) i zamene trenutnu vladajuću garnituru, treći zato što su "bili u pravu", četvrti zato što će opet nadvladati nacionalizam... Povodom ovog poslednjeg moram da vama i Vama odam veliko priznanje - ni u čemu niste tako dosledno uspeli kao u tome da se građanima Srbije EU ogadi. Inače, da će nadvladati pronacionalističke snage, što je izjavio naš umorni i poružneli predsednik (više ne podseća na Klunija, uopšte), to je jedino u njegovom govoru povodom "neuspeha" u čemu se on i ja slažemo. Briga njega za mene, Vas još manje briga, ali imam neodoljivu potrebu da Vam se obratim, bez obzira na to što ovo moje pisanije nećete pročitati, ma nećete ni znati da Vam se neko obraća. A i da ste upoznati, samo ćete se nasmejati onako kako to Vi znate, civilizovano i "blagonaklono".

Zemlja u koju ste došli nije raj, ali nije ni nedođija. Ovde ljudi poslom dolaze ili po kazni ili da se proslave. Što se diplomatije tiče, u Srbiji se diplomate proslavljaju jer smo bure baruta, pa ko uspe ovde nešto da uradi u smislu smirivanja situacije i učenja buntovnih i neartikulisanih građana Srbije pameti, onda je stvarno sposoban. Još ako na neki dokument od regionalnog značaja stavi i potpis, obezbeđeno mu je mesto i u istoriji. Gospodine Mas, vi ste to mesto obezbedili! Pamtiće se svi ugovori, sporazumi, dogovori, protokoli... koji su se desili dok ste bili u Srbiji. Što se mene tiče, bez obzira na to što Vas ne zanima, najdraža mi je Vaša izjava da ne treba da se ljutimo.

Zaboravili ste jednu vrlo važnu stvar - narod i vlast nisu isto, bar ne na Balkanu, pogotovo u Srbiji. Setite se Rumunije, pogledajte Grčku, a o Srbiji i da ne govorimo. Ako ste u pogledima naših glavešina videli razočarenje pa njima uputili da ne treba da se ljute jer, iako su vam se duboko uvukli, ipak nisu uspeli da vam dođu do srca, narod u zemlji Srbiji ništa nije ni očekivao. Slogan "Evropa nema alternativu" u međuvremenu se toliko otrcao da je postao posprdna poštapalica i u svakodnevnom govoru. Odavno je jasno da nas nećete, a ako ćemo i da uđemo u tu vašu obećanu zemlju gde teku med i mleko, jasno nam je da će to biti preko ulaza za poslugu, krijući se, samo zahvaljujući vašoj dobroj volji, velikoj empatiji za "naše dobro" i ogromnom trudu. Moraćete da se i te kako pomučite da objasnite svom elitnom društvu kako ne idemo ulicom s noževima u zubima, kako znamo da koristimo viljušku i nož kad jedemo, kako tu i tamo imamo po neko kupatilo i kako se određeni broj stanovnika koristi računarom, doduše uglavnom igrajući igrice u kojima se poeni skupljaju tako što ubijamo do mile volje.

Vaša kancelarka je jedina bila iskrena i otvoreno rekla šta se očekuje od nas, takođe je izjavila i da "Beograd dobro reaguje na pritisak", a o događajima na barikadama je izjavila da se "ne može trpeti nasilje nad nemačkim vojnicima". Jasno mi je da vi smete da koristite bojevu municiju i pucate čak i na vozilo Hitne pomoći, kao i da upotrebljavate nervne gasove i slična demokratska sredstva, ali je zaista neoprostivo da srpski divljaci prave barikade od balvana (to su oni koje je rođena vlast nazvala "ljudima s balvanima u glavi") i kamenicama gađaju vojnike pod punom vojnom opremom koji nadiru u tenkovima. I jasno mi je zašto vas i Vas uopšte ne zanima što se usred Evrope (samo geografski) živi po geto sistemu - to je tako daleko (ne samo geografski) od vaše i Vaše kuće, da i ne osećate kakva je muka izaći van četiri zida u pratnji vojnika. Bitno je da je vaš projekat "nezavisno Kosovo" uspeo (bez obzira na pravo i pravdu). Da biste nam pokazali kako se to civilizovano radi, opet se vaša blagonaklonost dokazala na delu - pregovaraćemo s Prištinom radi "normalizacije odnosa". Mi glupi mislili da ćemo stvarno da pregovaramo, uopšte nismo shvatili da samo treba da potpišemo te 'artije koje stavite ispred nas. Nismo postigli "nikakav napredak" u pregovorima. Bojim se da bi "napredak u pregovorima" inicirao novi 27. mart. Ako ne znate o čemu se radi, tad je vlada potpisala ulazak u Trojni pakt, a narod izašao na ulice i usprotivio se (bar ovaj u Srbiji). Tako su i grčki političari potpisali sve one mere štednje koje ste im predložili, usput ste Grke nazvali neradnicima i vaša kancelarka je dobronamerno preporučila da počnu da prodaju ostrva, kad ono... narod počeo da protestuje.

Ne bojte se, ovde se to neće desiti jer ste nas dobro pripremili da znamo kako je svaki bunt uzaludan. I pametni ste pa ste shvatili da nam nije potreban podsticaj sa strane da se samoubijemo - dovoljno je da pogledamo u ogledalo. Ali stvarno preterujete kad očekujete da vas i Vas još i volimo. Ne obazirite se na izreku "mrzim te ko Nemca", to je samo onako, zbog Drugog svetskog rata i masovnih streljanja, ali to ste vi ostavili iza sebe. Sad ste stegonoša Nove Evrope. Uostalom, ja prva to nikad ne bih rekla jer sam jednom šesnaestinom od vašeg roda i vaše krvi. Imamo mi i ono "prolazim kao pored turskog groblja", pa baš volimo Turke i Tursku. Najzanimljivija je "buni se ko Grk u apsu". Iako mu ništa ne vredi, ipak se buni. Tako i mi.

Pre petnaestak godina EU je bila vrlo popularna u ovoj zemlji. Pre desetak nešto manje, ali još uvek vrlo popularna. Pre pet godina popularnost je znatno opala, ali je i dalje važilo da "nema alternativu". U svetlu najnovijih događaja uopšte nije popularna, mada će Vama izgledati da nije tako jer srećete i slušate samo one koji Vam klimaju glavom na sve što kažete. I kad biste prdnuli, oni bi to proglasili za osvežavajući povetarac. Preporučujem Vam da odete na pijac u bilo kom gradu Srbije, na neki splav ili u kafanu uveče, da se prošetate Kalemegdanom, posetite neko selo, ako ste dovoljno hrabri i dovoljno ste učinili za Hašima Tačija i njegovu ekipu, posetite i getoe, pardon, srpske enklave na Kosovu... i videćete da tim ljudima Vaš prdež smrdi.

Ali zaista, bez trunke ironije, zahvaljujem vama i Vama na iskrenosti. Jedini stvari nazivate pravim imenima. Ne želim, od juče, da uđemo u EU. Molim vas i Vas da ostanete dosledni i opet nam nemetnete neke uslove za nemoguću misiju, kako bi i iz aviona postalo jasno o čemu se radi. Ako na vlast sutra dođu radikali, naprednjaci, Dveri... to će biti vaša i lično Vaša zasluga. Još jedan od razloga da ostanete upamćeni i potvrdite svoje ime u istoriji.

Postoji poslovica u srpskom jeziku koja savršeno odgovara ovoj prilici: Sačuvaj me, Bože, od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati. I vi i Vi ste za svako poštovanje!

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.