Kao i svaki pošten neurotičar

Dođe tako neko smutno vreme kad je loše ako ti je dobro. Najbolje je to sročio Bulat Okudžava koji je vreme Staljinovih čistki okarakterisao: "Samo nepošteni ljudi tada nisu bili u logoru ili ludnici."

Sećam se jednog starijeg bračnog para koji su prema meni kao detetu bili vrlo dragi, ali moja nana nije mogla da ih smisli i uvek se ljutila što uzimam kolače od te gospođe. Nisam znala kako da je odbijem, uvek sam bila u čudu što im se nana smeška i porazgovara s njima kad ih sretnemo, a zvala ih je šljamom kad bi pričala sama sa sobom. Jedino obrazloženje je bilo: "Obogatili se tokom rata, a kad je došlo oslobođenje, odmah postali komunisti." S ove vremenske distance ne bih da ih osuđujem što su se učlanili u KP (borba za opstanak), ali za ovo što su se obogatili tokom rata stvarno nikad neću razumeti. Verovatno i jesu bili šljam. Znam neke koji su se dobro obogatili tokom devedesetih kad je bilo skoro pa nečasno da se dobro hraniš, imaš sebi da kupiš šta hoćeš i još - putuješ. Moj bivši muž je izjavio da je to bilo najbolje vreme za posao(???!!!).

Sad, na početku druge decenije 21. veka, svi nešto pametuju i jedni druge svrstavaju u kolone po kriterijumima "nisi naš, a-ha, njihov si". Pri tom je podela vrlo prosta: Jevropljani i nacionalisti. Ne dao bog da dirneš Čedu, odmah te svrstaju kod Dveri. Ako kažeš za crkvu da je čir na dupetu ovog društva, u opasnosti si da te proglase za izdajnika zemlje. A ako ćemo pravo, kad bismo samo pažljivije slušali šta ti ljudi govore, pogotovo šta rade, kao i kad bismo počeli da mislimo svojom glavom, shvatili bismo da je Čeda budaletina samo takva, Dveri najobičnije anarhističke bitange, a Crkva zločinačka organizacija koja ni porez ne plaća (po čemu se oni razlikuju od novopečenih tajkuna?) i govori jezikom mržnje (podstrekavala na divljanje protiv Parade ponosa prošle godine). I tako redom.

Čeda je na primer izjavio da nas Kosovci samo "sukobljavaju s onima s kojima ne smemo da budemo u svađi", što me neodoljivo podseća na vic: On me jebe, a meni neprijatnooo... Bitno je da nismo u sukobu, neprijatnost može da se izdrži. Imao je i biser kako su se Kosovci mnogo osilili, za šta je kriva vlast u Beogradu jer ih u tome podstiče, a to nas usporava na putu ka Jevropi. To što ti ljudi brane svoje kuće, na kraju krajeva i njegovo dupe, to uopšte nije uzeo u obzir, već jedino: To nas usporava da postanemo civilizovana zemlja. Pa, dobro, Čedo, tebe nek jebu, možda ti neće biti ni neprijatno, ali ja bih da se branim i da im ne dozvolim da me jebu - sad je to aktuelno, o Evropi ću da razmišljam kad vidim da sam pretekla u jednom komadu.

A Dveri? Ista priča, samo druga strana. Da idemo pa da se bijemo, pa da rascopamo glave jedni drugima... Hvala, braćo (tako se oslovljavaju), ali mislim da nismo iz istog filma. I, molim vas, nemojte da govorite u moje ime nikad više. Nisam vam dala dozvolu.

Kad god se desi nešto loše u belom svetu uglavnom se svi solidarišu, skupljaju priloge, pišu peticije, mnogo se brinu... a kad u svom dvorištu imaju pravu ljudsku dramu, odbijaju da je primete - to im nije u interesu. Otkad je postalo seljački i prostački da reaguješ na ljudsku patnju? I još pride sve to što se dešava njima već sutra može da se desi i tebi. Da li je moguće da su Jevropejci toliko prodali duše?   

Ako budem imala unuke i ako budu čitali ovo, neka znaju da im je baba uvek mislila svojom glavom, koristila oči i uši i sive ćelije, i nije se nikad i ni za šta prodala, pa neće imati zbog čega da se stide. Što sam postala neurotična, to je bila moralna cena života sada i ovde. Kad porastu, shvatiće da je poštenije biti lud, ukoliko ih roditelji budu vaspitali kako treba. I nek čitaju Okudžavu, još bolje da ga slušaju.

P.S. Nije greška - Kosovci. Ko zna razliku između Kosovara i Kosovaca? Pitanje je lingvističko.

Sećanja na osećanja ("Osećanja. O. Sećanja." - Чекић, 2011)

Toliko misli koje mi se roje po glavi neverovatnom brzinom, sećanja koja izviru čudnim zakonima slučajnosti povezana i neke celine koje samo u mojoj glavi imaju nekakav logički sled... čitam, listam, prevrćem, vraćam se na prethodne stranice, zagledam fotke, tražim detalje za koje se bojim da će mi promaći na ilustracijama... i tako do pet sati ujutro. Kod Lidije sam bila u četvrtak skoro do pola 11 uveče, dala mi je knjigu koju sam počela da listam još u autobusu, promašila sam dve stanice, peške se vraćala do kuće i onda zaglavila do jutarnjih sati s čitanjem. Kad se vidi knjiga od 488 stranica, po širini formata A4 a po visini za centimetrić manje, teško može da se poveruje da sam je progutala za tu jednu noć. Ali jesam!!! I otišla na posao s izgledom narkomanke veteranke, ali sam funkcionisala kao stari zanatlija koji posao ume da obavi i napamet, žmureći. Šta mi je bilo u glavi, to je moja stvar. A bio je haos od vraćanja filma unazad i od odjeka starih osećanja koja su se vratila svom silinom i preplavila me do te mere da sam bila na ivici plača. Nisam prizivala sećanja na svoje dvadesete i tridesete godine, ja sam bila tamo, u tom vremeplovu, glavom i bradom, čak je i mirisalo na to vreme.

Znam da predstavim knjigu kako 'oćeš: zanatski, kao notaciju, crticu, koliko ti je karaktera potrebno, za književni časopis, za svoje podsećanje, za seminarski rad, za... svašta razno. I tačno znam koji su mi elementi za šta potrebni, na šta da obratim pažnja, u kojoj meri da dam lični pečat... Sve to znam, ali za ovu knjigu ne znam. I ne znam i ne mogu. Nije stvar samo u tome što mi je autorka izuzetno dobra prijateljica, mada me i to koči. Kvaka je u tome što sam knjigu doživela lično, iako Margitu nisam dobro poznavala i njen život dijametralno je suprotan mom.

Ako od ove podebele knjige očekujete roman koji nalikuje proširenom scenariju za film, ništa od toga. Senzacija? Nema ni toga. Patetike? Ni u kom slučaju. Lidija je pisala o Margiti u odnosu na svoj život i kakvo je to druženje bilo. Podeljena je na sedam poglavlja, po godinama. Zateći ćete u njoj mnogo dokumenata, na primer stranicu iz Margitine sveske iz prvog osnovne na kojoj su lepo i uredno ispisana slova A, i mala i velika. Tu su intervjui, dnevnički zapisi koje možete da pratite u odnosu na vreme na koje se odnose. Tu su kratki razgovori s Lidijom (poznatom i kao Ika, Tip...), susreti, život koji ih razdvaja i spaja, punih pet godina kao praznina u kojima se nisu ni videle ni čule, reakcije na događaje koji su im se dešavali, pesme koje je pisala Margita svojim lepim rukopisom, na pojedinim mestima pomešana ćirilica i latinica ("NAZVAH IKU IQ; Ика ствара живот, Мaга импровизује и даље"), intervjui, pismo koje joj je napisao tata Slava... Tu su i fotografije (bože, kako je Margita bila lepa!), ilustracije (sve do jedne nacrtane su Margitinom rukom)...

Ima i poruka na forumima sajtova, jedna od njih bila je direktna inspiracija da se napiše ova knjiga ("Najbolji je odgovor drugim knjigama kojim niste zadovoljni, upravo - vaša knjiga. A i da nije odgovor, ne mislite li da ste, na neki način, svojoj prijateljici Margiti to upravo dužni? To je najmanje što možete učiniti za nju, i doprineti da ostane zapamćena onako kako je vi pamtite i kako zaslužuje. Ako ne uradite to, jednog će dana, s vama, nestati i sva ta sećanja"), reakcije na Margitinu smrt iz svih krajeva bivše nam domovine ("Tamo di si otišla nije Amerika, tamo te bar neće ništa bolit. Pozdravi Milana i Bojana i fala Vam lipa što ste mi ostavili nešto s čime mogu dicu odgajat"; "Htjeo sam da me pogleda barem jednom 'očima deteta' i da joj kažem koliko je značila i meni i mnogima koji su se našli u muzici EKV-a u Sarajevu. Rest in peace, dear Magi") i mnogo sitnica koje su bile ispisane na papirićima (poput naslova knjige: "Osećanja. O. Sećanja"), a zatekle su se u podrumu.

Podrum - to je uvod u ovu knjigu. To je i kraj Margitine odiseje. Lidija se plaši podruma, ali su u njenom podrumu bile stvari koje je Margita ostavila kad je sve rasprodala. Čitav jedan život u kutijama iz kojih je vađen materijal za ovu knjigu kao fakta, a lepak su bila sećanja na zajedničko detinjstvo, školovanje, druženje... Među papirima je bila i lekarska dijagnoza iz 1996, iz iste godine u kojoj joj je umro i otac Slava, i najednom su sve možda nejasne stvari postale kristalno jasne - Margita je tom dijagnozom dobila smrtnu presudu i najednom je sve imalo drugačiji smisao, odnosno postalo je besmisleno. Prodaja stanova, odlazak u Indiju na dve meseca, povratak, život u Borči, i na kraju, u tom Domu. U poglavlju koje se zove Žalovanje Lidija se pita sa hiljadu ZAŠTO, zašto nije uradila ovo ili ono. Ljuti se na sebe, ali je dala odgovor: "Bez odgovora. Osim jednog, iz 'Biblije', kojim se tešim, ma šta on značio... jer je ljubav jaka kao smrt... Ljubav. To sam dala. Kako sam znala i umela. Sve drugo nije bilo važno. Ni meni, ni njoj. Inače ne bi rekla kad me je poslednji put držala u zagrljaju: 'To je sve što mi je potrebno.'"

Ovo je knjiga koju možete da čitate od početka pa do kraja, kao i svako štivo, ali ništa ne smeta ako krenete od sredine, pa čak i od samog kraja. Svejedno je. Vodiće vas lični osećaj za ono što vam je važno ili manje važno. A kad sklopite stranice, shvatite da je sve važno. I što je kao mala imala glavobolje; i što joj je još tad često curila krv iz nosa; i što je imala epilepsiju za koju je malo ljudi znalo; i što je uvek bila u farmerkama, a kad se na jednoj žurci pojavila u suknji i pokazala svoje predivne noge, o tome se brujalo još mesecima (kasnije je krila noge iz sasvim drugog razloga); shvatićete kako je mnogo volela kad je volela; kako je uvek i u svemu bila najbolja; kako je završila arhitekturu dobijajući i nagrade, a uopšte je nije volela; kako je njenu lepu spoljašnjost pratila i lepa unutrašnjost; kako je bila talentovana za sve; i predobra; i prepametna... i kako je taj veliki talenat od boga dat na kraju verovatno bio i njen usud, lično prokletstvo. Izdržala je ona da za 16 dana ima 16 koncerata i da se vuče po hladnom smeštaju i bez vode, s vrlo malo loše hrane; i da joj plate honorar 50 maraka, a naplate joj 100 maraka večeru na istom mestu; i da joj kasnije, kad je bila ona strašna inflacija, plate posle toliko vremena da za te pare ništa ne može da kupi; i da zajedno s ocem proda svoj klavir (najpotresnije stranice dnevnika kad sluša komšinicu koja svira, a ona ne može da odsvira nijednu notu, izuzev da zamišlja kako svira)... sve je pregurala preko leđa, međutim, nije to vučje vreme za osobu poput nje, satkanu od paperjaste lepote.

Sve u vezi s Margitom je izuzetno, čak i izdavačka kuća - Čekić. Neki drugi put o Čekiću, zaslužio je poseban post. Bilo bi mi krivo da je neko drugi izdavač jer neke izdavačke kuće smatrala bih i za uvredu. Uvredu prema Margiti.

Knjiga je kod mene. I posvetu autora sam dobila. Iako sam je iščitala brzinskom brzinom, vraćaću joj se još. Sigurno. Ovo je i moj dnevnik. I svakoga ko je rođen 1959. godine, malo pre i malo posle.

Margita, na sve načine si bila lepa!!!