Nažalost, ne mogu da koristim fotke iz predstave "Bolje jesti kolače umesto muškaraca" jer su "vlasništvo kluba ljubitelja pozorišta i ne mogu se upotrebiti bez prethodne dozvole kluba". Nemam dozvolu, nema fotki, nema ni veze. Mada je šteta.
Da su marketinškije osvešćeni ljudi iz kulture, ne bi ni tražili dozvolu. A i sve što je povezano s umetnošću i kulturom uopšte, bilo bi popularnije.
Da pređem na stvar.
Bila sam sinoć u pozorištu Dadov, a za njega me vezuju posebne uspomene. Ne odlazim tako često, ali kad god odem, samo mi se odmota film i pomislim kako je jedno ovakvo mesto u stvari rasadnik glumaca, režisera, dramaturga... Ovo je onaj izvor na kome se pije voda, i mada je nema mnogo, čista je i posebno prija. Upravo je tako bilo i sinoć na predstavi "Bolje jesti kolače umesto muškaraca".
Ovo je diplomska predstava Aleksandra Volića, tek kasnije sam saznala, mada je stariji od mene i sećam ga se još iz osamdesetih godina i amaterske predstave "Oslobođenje Skoplja" koju je režirao i o kojoj sam pisala za neke novine, više se i ne sećam koje. Kako je postigao uspeh maltene profesionalne trupe, mada se igrala u Šumicama, napravila sam i intervju s njim. Dobro se sećam klinaca karatista koji su u istoj sali vežbali, a mladi glumci ih čekali da im oslobode prostor za probu. Kad je predstava igrana, prethodila joj je neka revija frizura. U prvi mah sam pomislila da sam pogrešila mesto, čudna mi bila publika - sve neke devojke ulaze i izlaze a na glavi im svi stilovi, boje i oblici frizura. Kako god, mislila sam da je Volić diplomirao još pre četvrt veka, ali eto - nije. Možda je u međuvremenu čekao da se završi neka podugačka manifestacija, mnogo duža i od makljanja karatista i od takmičenja frizera zajedno.
Da ga pohvalim, mislim da to zaslužuje jer je režiser najbolji kad se i ne oseća da je išta radio. Ovde sve teče, kao voda, prati se u jednom dahu.
Dramaturg je Tamara Jovanović, i u programu piše da joj je ovo prva predstava koja se izvodi na sceni. Nju posebno moram da pohvalim, jer je tekst zaista sjajan. Likovi su motivisani, minimalističkim sredstvima okarakterisani i, mada je velika opasnost da se ovako zamišljeni, kao "nosioci osobina" u tačno određenim korelacijama sa idejom vodiljom celog teksta i u odnosu na glavni lik, ipak nisu skliznuli u stereotipe. Ako ni zbog čega drugog, gospođicu Jovanović samo zbog ovoga treba pohvaliti jer vešto barata tekstom na granici stereotipa izbegavajući opšta mesta i klišee (iako uvek na ivici da u to živo blato sklizne). I jezik predstave u službi je karaktera, kako i treba da bude. Ako ćemo pravo, ovo je "Seks i grad" na životniji način, promišljeniji i realniji, mnogo bliži stvarnom stanju stvari i samim tim prepoznatljiviji. Mislim da se autorki ovo poređenje sa "Seksom i gradom" ne bi svidelo, ali - neminovno je, pre svega zbog teme.
Ideja vodilja u "Bolje jesti..." prastara je muka traženja "druge polovine". Na sceni su jedna devojka i pet muškaraca. Ako očekujete zbrku, imaćete je, međutim ta zbrka je uređena, poput misli koje se roje u glavi ali imaju zajedničku nit - smisao. Tako bi Julijana, glavni lik, od svakog od pojedinih kandidata za mesto u svom srcu, uzela po nešto, ali joj se nijedan ne dopada u celosti. Da li je onaj Pravi baš onaj koji je pored nje, pa ga ne vidi upravo zato što je tako blizu? Od drveća se ne vidi šuma.
Lik oko kojeg se sve vrti odlično je dočarala mlada glumica Tamara Belošević. Nepretenciozno, svedenim sredstvima, odličnim izražavanjem (glumica koja glumi glumicu), predstavila nam je mladu uspešnu devojku koja se još uvek traži. Rekla bih da je čeka sjajna budućnost jer me je podsetila na to koliko svi zaboravljaju da je i mimika važan deo glume, a ona je u pojedinim scenama glumila licem, bez reči, onako kako su to radili u crno-belim filmovima, ali bez preterivanja, taman onoliko koliko je potrebno da nam se dočaraju emocija i trenutno duševno stanje.
Petorica momaka takođe su dobro odigrali svoje uloge, tako da je na sceni sve bilo skladno. Za nijansu bih izdvojila Mihaila Laptoševića, koji ima epizodnu ulogu (majstor koji dolazi da popravi mašinu), ali je upravo time što nije u redu kandidata za Julijanino srce, na neki način ogledalo svih ostalih. Odlično je odigrao Bosanca, bez preteranog kreveljenja koje je tako karakteristično za naše pozorište, film, viceve...
Muški deo komada odiše svežinom i razigranošću, ne samo zato što su mladi već i zato što su se dobro uneli u svoje uloge. Imam utisak, isto ovako igrali bi i starce, jer to je radost glume.
Na osnovu svega ovog zaključili ste da se radi o nekom teškom filosofiranju? Niste u pravu, ovo je komedija, punokrvna. Smejete se od početka do kraja.
Da su marketinškije osvešćeni ljudi iz kulture, ne bi ni tražili dozvolu. A i sve što je povezano s umetnošću i kulturom uopšte, bilo bi popularnije.
Da pređem na stvar.
Bila sam sinoć u pozorištu Dadov, a za njega me vezuju posebne uspomene. Ne odlazim tako često, ali kad god odem, samo mi se odmota film i pomislim kako je jedno ovakvo mesto u stvari rasadnik glumaca, režisera, dramaturga... Ovo je onaj izvor na kome se pije voda, i mada je nema mnogo, čista je i posebno prija. Upravo je tako bilo i sinoć na predstavi "Bolje jesti kolače umesto muškaraca".
Ovo je diplomska predstava Aleksandra Volića, tek kasnije sam saznala, mada je stariji od mene i sećam ga se još iz osamdesetih godina i amaterske predstave "Oslobođenje Skoplja" koju je režirao i o kojoj sam pisala za neke novine, više se i ne sećam koje. Kako je postigao uspeh maltene profesionalne trupe, mada se igrala u Šumicama, napravila sam i intervju s njim. Dobro se sećam klinaca karatista koji su u istoj sali vežbali, a mladi glumci ih čekali da im oslobode prostor za probu. Kad je predstava igrana, prethodila joj je neka revija frizura. U prvi mah sam pomislila da sam pogrešila mesto, čudna mi bila publika - sve neke devojke ulaze i izlaze a na glavi im svi stilovi, boje i oblici frizura. Kako god, mislila sam da je Volić diplomirao još pre četvrt veka, ali eto - nije. Možda je u međuvremenu čekao da se završi neka podugačka manifestacija, mnogo duža i od makljanja karatista i od takmičenja frizera zajedno.
Da ga pohvalim, mislim da to zaslužuje jer je režiser najbolji kad se i ne oseća da je išta radio. Ovde sve teče, kao voda, prati se u jednom dahu.
Dramaturg je Tamara Jovanović, i u programu piše da joj je ovo prva predstava koja se izvodi na sceni. Nju posebno moram da pohvalim, jer je tekst zaista sjajan. Likovi su motivisani, minimalističkim sredstvima okarakterisani i, mada je velika opasnost da se ovako zamišljeni, kao "nosioci osobina" u tačno određenim korelacijama sa idejom vodiljom celog teksta i u odnosu na glavni lik, ipak nisu skliznuli u stereotipe. Ako ni zbog čega drugog, gospođicu Jovanović samo zbog ovoga treba pohvaliti jer vešto barata tekstom na granici stereotipa izbegavajući opšta mesta i klišee (iako uvek na ivici da u to živo blato sklizne). I jezik predstave u službi je karaktera, kako i treba da bude. Ako ćemo pravo, ovo je "Seks i grad" na životniji način, promišljeniji i realniji, mnogo bliži stvarnom stanju stvari i samim tim prepoznatljiviji. Mislim da se autorki ovo poređenje sa "Seksom i gradom" ne bi svidelo, ali - neminovno je, pre svega zbog teme.
Ideja vodilja u "Bolje jesti..." prastara je muka traženja "druge polovine". Na sceni su jedna devojka i pet muškaraca. Ako očekujete zbrku, imaćete je, međutim ta zbrka je uređena, poput misli koje se roje u glavi ali imaju zajedničku nit - smisao. Tako bi Julijana, glavni lik, od svakog od pojedinih kandidata za mesto u svom srcu, uzela po nešto, ali joj se nijedan ne dopada u celosti. Da li je onaj Pravi baš onaj koji je pored nje, pa ga ne vidi upravo zato što je tako blizu? Od drveća se ne vidi šuma.
Lik oko kojeg se sve vrti odlično je dočarala mlada glumica Tamara Belošević. Nepretenciozno, svedenim sredstvima, odličnim izražavanjem (glumica koja glumi glumicu), predstavila nam je mladu uspešnu devojku koja se još uvek traži. Rekla bih da je čeka sjajna budućnost jer me je podsetila na to koliko svi zaboravljaju da je i mimika važan deo glume, a ona je u pojedinim scenama glumila licem, bez reči, onako kako su to radili u crno-belim filmovima, ali bez preterivanja, taman onoliko koliko je potrebno da nam se dočaraju emocija i trenutno duševno stanje.
Petorica momaka takođe su dobro odigrali svoje uloge, tako da je na sceni sve bilo skladno. Za nijansu bih izdvojila Mihaila Laptoševića, koji ima epizodnu ulogu (majstor koji dolazi da popravi mašinu), ali je upravo time što nije u redu kandidata za Julijanino srce, na neki način ogledalo svih ostalih. Odlično je odigrao Bosanca, bez preteranog kreveljenja koje je tako karakteristično za naše pozorište, film, viceve...
Muški deo komada odiše svežinom i razigranošću, ne samo zato što su mladi već i zato što su se dobro uneli u svoje uloge. Imam utisak, isto ovako igrali bi i starce, jer to je radost glume.
Na osnovu svega ovog zaključili ste da se radi o nekom teškom filosofiranju? Niste u pravu, ovo je komedija, punokrvna. Smejete se od početka do kraja.