субота, 27. новембар 2010.

Brojevi, a nije matematika

Često se u receptima pitate da li su vam potrebna dva jaja ili dva jajeta. Naravno, potrebna su vam dva jajeta. Zabuna nastaje kad, rukovođeni istom logikom, naletite na pet jaja i nasmejete se kako je autor recepta nepismen, pa ga u sebi ispravite: "Svašta, valjda je za ovaj krem potrebno pet jajeta!" Međutim, grešite. Potrebno vam je dva jajeta i pet jaja. Sad ste već iznervirani i žalite što se niste rodili kao Englez pa da normalno pričate engleski u kome nema takvih sitnih začkoljica. Ako biste malo bolje razmislili, shvatili biste da nije reč ni o kakvom bezveznom komplikovanju tek komplikovanja radi, već objašnjenje ima i lingvističko i istorijsko opravdanje koje leži u prirodi jezika. I ne samo našeg, već i svih ostalih slovenskih jezika. Naime, za broj jedan važe jedna pravila, za brojeve dva, tri i četiri druga, a od broja pet pa nadalje - treća.

U gimnaziji smo učili o nekom plemenu sa Papua Nove Gvineje koje ovako broji: jedan, dva, mnogo. Po tome je tri isto što i 103, sve je to veće od dva, naime - mnogo je. Kod Starih Slovena taj "granični broj" bio je 40. Pokojniku se daje pomen posle 40 dana jer se smatralo da tek tada konačno napušta ovaj svet i duhom a ne samo telom; deci do 40 dana ne ide se u goste; do 40. dana su u stara vremena krštavali decu... Da li iz tog razloga ili je nešto drugo posredi, tek - stara mera kod svih Slovena, oka - sadrži 40 nečega. Na primer, oka meda bila je 40 drvenih čašica sa dugom drškom, oka soli je 40 rjumočki (veličine rakijske čašice)...
Rusi i dan danas imaju broj 40 kao granični, poput naših, u stvari latinskih, 100. Dok mi govorimo: stoput sam ti rekao, pre sto godina, sto puta sam išao i sto puta se vraćao... dotle Rusi koriste iste izraze, samo sa - 40. Oni nešto kažu 40 puta, po 40 puta nekud idu i vraćaju se, jedino za vreme ponekad izbegnu broj 40. Kako 40 godina baš i nije neka davna prošlost, onda koriste: pre 40 puta 40 godina... Na ruskom se 40 kaže: sorak, dok su nam svi ostali brojevi manje-više isti.
Obzirom da smo u srpskom jeziku izgubili magiju broja 40 i pretvorili ga u dvocifren broj kao i svaki drugi, zadržaćemo se na prvoj desetici, a tu je izgleda nekadašnju ulogu broja 40 preuzeo broj četiri. Na neki način, i on je granični broj.
Jedan (1) se uvek odnosi na jedninu i za njega važe pravila kao i za svaku drugu imensku reč - menja se po rodu i padežu (po broju se ne menja jer nikako ne može da bude množina). Na primer: jedno jaje, jedan mesec, jedan limun, jedna pomorandža, jedna soba, jedna žena... jednog jajeta, jednom jajetu...
Na dva (2), tri (3) i četiri (4) odnose se druga pravila, to je već množina:
dva, tri, četiri jajeta,
dva, tri, četiri meseca,
dva, tri, četiri limuna,
dve, tri, četiri pomorandže,
dve, tri, četiri sobe,
dve, tri, četiri žene...
Od broja pet (5) pa nadalje važe treća pravila:
pet, šest, sedam... jaja,
pet, šest, sedam... meseci,
pet, šest, sedam... limunova,
pet, šest, sedam... pomorandži,
pet, šest, sedam...  soba,
pet, šest, sedam... žena...

Brojevi od jedan do deset (u stvari do 11), pišu se slovima po pravopisu, a iznad deset mogu da se koriste i cifre. Izuzetak su merne jedinice. Na primer: jedan čovek, ali 1 kg hleba.

Kad se pišu redni brojevi, jedino ispravno je da se posle cifre stavi tačka, nikako neke crtice i padežni nastavci. Na primer: Koncert je održan 30. decembra (a ne 30-og decembra).

Kako u pravopisu srpskog jezika nije dozvoljena upotreba tačke u kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znakom ili grafičkom oznakom, iako imate redni broj a posle njega na primer ide zarez, onda tačku izostavljate: Kocert je održan 30, pred samu Novu godinu (podrazumeva se da ćete pročitati: tridesetog). Isto ćete učiniti i sa godinama u zagradi: Autor Rata i mira je Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910), jedan od najvećih svetskih književnika.

Kad hoćete ciframa da naglasite neki vremenski period, onda to činite na dva načina:
23. novembra - 21. decembra (čita se: od 21. novembra do 21. decembra);
23. novembar - 21. decembar (čita se: 23. novembar na 21. decembar).

Kod višečlanih rednih brojeva samo poslednji broj menjate po padežu: 1856. se čita - hiljadu osamsto pedeset šesti, a nekada se svaki broj menjao, pa je to izgledalo ovako: hiljaditi osamstoti pedeseti šesti. Bolje su ove redukovane varijante, zar ne?

Što se rodova u sprezi s brojevima tiče, samo na prvi pogled deluje komplikovano:
za ženski rod koriste se osnovni, odnosno glavni brojevi - jedna žena; dve, tri četiri žene; pet, šest, sedam... žena;
za srednji rod takođe se koriste osnovni brojevi - jedno sunce; dva, tri, četiri sunca; pet, šest, sedam... sunaca;
za muški rod koristi se osnovni broj za jedan - jedan muškarac; a za sve ostale varijante tu su brojne imenice - dvojica, trojica, četvorica, ali i petorica, šestorica, sedmorica... muškaraca;
kad je društvo mešovitih polova (broj jedan otpada, radi se o množini), koristimo zbirne brojeve - dvoje, troje, četvoro, ali i petoro, šestoro, sedmoro... ljudi.

Uvek gledate samo poslednji broj, pa je tako 21 mesec; 22, 23, 24 meseca; 25, 26, 27... meseci.

Danas sam se susrela u lekturi sa primerom koji bi mogao da bude nedoumica. Tekst je o seoskom turizmu, i na toj planini na raznim stranama gostima se nudi smeštaj u vajatima. Prva "nedoumna" rečenica: Gostima su na raspolaganju dva vajata; a malo dalje sledi: Gostima je na raspolaganju šest vajata. U drugoj rečenici, s obzirom na to da se radi o broju šest, očekivali bismo množinu koju bi pratilo su, međutim imamo jedninu - je. Akcenat u ovoj rečenici je na broju šest, pa ga prati jednina; dok je u prvoj na vajatima, pa ih prati množina.

Vrlo kratko i o brojevima u okviru stilskih figura koje se specifično odnose na narodnu poeziju, takozvanim "stalnim brojevima":
tri (3): sveto trojstvo ("pak da pišem tri godine dana...", imao otac tri sina (trebalo bi trojicu sinova, ali da ne cepidlačimo), sve se desi iz trećeg pokušaja, kaže se: treća sreća, suva drenovina od tri godine); 
sedam (7): Snežana i sedam patuljaka, "preko sedam mora i sedam gora", čizme od sedam milja, kad je neko srećan - na sedmom je nebu; 
devet (9): devet Jugovića, devet godina ropstva mnogih uskoka, Zlatna jabuka i devet paunica...

Kako je Čarolija pomenula ovde šta je sve dovodi do ludila, silno sam se obradovala kad sam saznala da još nekog nerviraju nepismeni plakati, bilbordi... Čak i kad ubodu sva slova sloganosastavljači, pogreše u pisanju brojeva. Trudim se da ne gledam najave sajmova jer je u njima obavezno obaveštenje od kog do kog datuma traje sajam. Stvarno se ne sećam kad su napisali kako treba.
Ni nagradne igre nisu ništa bolje: umesto osvoj piše osvoji (prvo je imperativ, a drugo oblik i za prezent i za aorist), pa sam u dilemi da li je tu reč o nekom koji tek što je osvojio nagradu... zašto onda i dalje treba da igra... o čemu se tu u stvari radi?

понедељак, 22. новембар 2010.

Prvi dan prvog razreda

Stefan Janjić me je svojim novim postom podsetio na prvi razred, početak školovanja. Sećam se tih prvih nekoliko dana kao da su bili juče. Na neki način, oni su moje ogledalo i u mnogim stvarima i tad je bilo jasno kako će mi život dalje teći.
Moji roditelji su prosvetni radnici, oboje profesori istorije, i za njih je svaki 1. septembar radni dan, čak "radniji" nego ostali - nema šanse da se tad razbole ili im se nešto drugo desi pa da ih nema u školi. Uvek su imali odeljenja kojima su bili razredne starešine, što je razlog više da obavezno budu na svom radnom mestu. Tog 1. septembra i ja sam obavezno morala da budem u školi, polazila sam u prvi razred!
Moja osnovna škola u Kragujevcu, nekad "Milutin Todorović" a sad "Milutin i Draginja Todorović", tada je imala staru i novu zgradu i ogromno dvorište između njih. Danas tako veliko dvorište nema, nova zgrada postala je stara. a najnovija nova je baš velika. Ogromno dvorište bilo je prepuno đaka, njihovih roditelja i rodbine... Jednom se primaju prvaci! Bila sam jedino dete koje je potpuno samo došlo u školu, bez ikog svog! Kad sam kretala od kuće, usput sam videla Gruju, tadašnjeg druga a sadašnjeg kuma, sa svitom koja ga prati. Bili su tu njegovi roditelji, stric i strina, ujak i ujna, obe bake, jedan deda... možda i neko iz komšiluka jer ih je stvarno bilo mnooogo, premnogo. Kad sam ih videla, sklonila sam se u stranu, čekala da prilično odmaknu, da ne mogu da ih stignem. Do škole sam sretala i druge đake sa svitom koja ih prati, a ja - sama. Onaj poletni korak kojim sam krenula, postajao je sve teži, na kraju su mi noge bile kao od olova. Najednom me je bilo strah šta ću da radim. Kao da me po ulasku u dvorište čeka nešto strašno.
Posle programa na kome prvacima požele dobrodošlicu, počinje prozivka. Decu su prozivali po imenu i prezimenu, i ona su se pela na improvizovanu pozornicu ispred ulaza u novu zgradu. Skupi tako učiteljica svoju decu i onda ih aplauzom isprate do učionice. Na pozornicu se penje jedna plava krupna žena sa natapiranom kosom, ogromnim grudima sa grudnjakom u špic - to je moja učiteljica, Berislava, koju su svi zvali Berka. Od svih ljudi koji su mi ikada predavali, tokom celog dugog školovanja, ovo je bila najgora osoba i najgori prosvetni radnik. U tom trenutku to nisam znala, ali sam se vrlo brzo uverila da joj neću biti omiljeni đak, koliko god da sam dobra u učenju i kakve god nagrade da osvajam.
Čita ona po azbučnom redu, glasno. Deca se penju, opšti žamor... Videla sam i Gruju kako staje pored učiteljice, i njegovu mamu, tetka-Ljilju kako počinje da plače, baka je već uveliko plakala, stric ponosno digao glavu... Podosta dece stajalo je uz Berku, zbunjeno, pogledima tražeći roditelje u gomili. Onda učiteljica pročita: "Milja Trifunović!" Ja viknem: "Tu sam!", ali ništa se ne čuje. Glasić deteta od 21 kilograma nije mogao ni da se probije kroz onoliku graju. Ona drekne jače: "Milja Trifunović!", opet se javim, ali ništa. Sad već i galama postaje tiša, neki se okreću tražeći dete pogledom. Čika-Momir, Grujin tata, spazi me u gužvi i vikne onim čvrstim muškim glasom koji upozorava da mora da se sluša: "Tu je dete! Tiše malo!" Probije se kroz gužvu, uhvati me za ruku i otprati do pozornice. Usput je samo promrmljao: "Pa gde su Mira i Dule?" "Morali su u školu." "Pa i ja sam morao... Ništa, pile, nisi sama. Mi smo tu."
Popnem se i ja na pozornicu. Posle mene je bilo još samo dvoje dece - prezime mi je na T, to je skoro sam kraj azbuke. Uhvatimo se po dvoje za ruku. Gruja i ja pođemo jedno prema drugom, ali... udari me po ruci ta dobra učiteljica Berka, i kaže: "Gde ćeš ti? Stani pozadi." Ja stanem pozadi, i čekam. Deca već polaze, raspareni ostanemo samo jedan dečak i ja. On unezveren, ja na ivici plača. Učiteljica se vrati: "Šta čekate, uhvatite se za ruke!"
Dečak je bio Ciganče, Vlada, srela sam ga kad sam poslednji put bila u Kragujevcu. Pohvalio mi se kako mu je jedna ćerka medicinska sestra, a druga studira ekonomiju. "E, Vlado, svaka čast! Nek su ti žive i zdrave!"
U učionici smo proveli nepunih pola sata, razmestila nas je Berka, mene je naravno stavila sa Vladom, u poslednju klupu. Nemam ništa protiv poslednje klupe, u to vreme su me zvali Milja Šilja, bila sam među najvišom decom, ali Vlada je bio kao neki maleni čvorak, sitan i mršav, nije se video iza dečaka koji sedi ispred njega. Odlično se sećam tog osećaja poniženja, kad te neko u startu gurne na mesto "koje ti pripada". Začudo, ipak je tih pola sata bilo najbolje u celom tom smutnom danu. Sad me je uhvatila panika kako ćemo da izađemo - da li će ljudi da me gledaju i upiru prstom u mene. Izlazili smo opet dvoje po dvoje, držeći se za ruke. Svako je prihvatao svoje dete na izlazu, i Vladu je čekala krezuba baba koja mu je tutnula čokoladicu i poljubila ga u glavu. I mene su čekali - Grujići! Tetka-Ljilja me je čak podigla i nosila do kapije.
Hvala im mnogo! Stvarno mnogo!
Grujići su imali tužnu ali karakterističnu kragujevačku istoriju - nije bilo kuće u kojoj makar jedan član nije bio streljan 21. oktobra 1941. godine. Tako je iz njihove kuće čak petorica muškaraca stradala! Grujina baba u jednom danu je izgubila oca, brata, muža, sina i devera. Ceo rat provela je sa dvoje dece, Grujinom mamom i ujakom koji je bio beba kad je ostao bez oca. Do kraja života nije mogla da čuje nemački jezik, počinjala bi da se trese. Družila se sa mojom prababom, Nemicom, koja od tog događaja više nikad nije prozborila ni reč na maternjem jeziku, i sa mojom nanom, s kojom se zajedno snalazila kako je znala i umela, uglavnom prodajući stvari iz kuće da bi preživele rat. Hvala bogu, ove dve udovice imale su šta da prodaju, bile su to stare gradske kuće. Grujina baba i moja baba bile su najbolje drugarice, onda su se družili moj tata i Grujina mama, pa je nekako bilo sasvim normalno da se družimo Gruja i ja. U šali kažemo da smo se družili i pre rođenja.
S druge strane, preko Grujinog oca, nije bilo dece, tako da je Grujino rođenje bilo slavlje za obe porodice. I ostao je jedino dete zadugo. Zar onda čudi što je njegov polazak u školu bio ispraćen prasetom, pucanjem iz puške i sveopštim veseljem!
U mojoj kući, to je bilo nešto normalno, mogu ja i sama. Grujići su takođe profesori, otac srpskog jezika a majka hemije, ali su po cenu da im daju otkaz bili s detetom. Zamerali su mojima, čak se i posvađali s tatom, a majka mi se do kraja života izvinjavala: "Navikli smo da ti sve to sama..."

Od svih događaja iz detinjstva, ovaj spada u one koji se ne zaboravljaju. Polazak u školu i pogibija mog oca uvek mi ostave knedlu u grlu. Ali, imala sam i lepe, najlepše trenutke detinjstva - ujake! Ko nema ujake, ne zna koliko je to lepo!

недеља, 21. новембар 2010.

Kao i svaki štreber, uredno se javljam na prozivku

Kod Savete sam prozvana, pored još četiri blogerke postavljena su mi pitanja, pa da odgovorim. Saveta je narogušeno odgovarala na ista ta pitanja, čak je post nazvala "Poziv na megdan" (savršeno je razumem), a nju je prizvala Nedođija. I tako u krug!

1. Zašto si stvorila blog?
S namerom da pišem o književnosti, pravopisu, gramatici... a ne kraju me je radoznalost razvukla na sve strane.

2. Koju vrstu bloga čitaš?
Najviše volim one s dubokim individualnim pečatom, a teme su raznolike.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?
Ne, sva moja kozmetika je iz apoteke. Nažalost, alergična sam na mnoge stvari.

4. A odeće?
Volim Ninu Riči i Donu Karan, kao i Karla Lagerfelda, pogotovo kreacije koje je radio za kuću Šanel. Ima mnogo kreatora koji mi se dopadaju, ali od ovo troje nosila bih sve što smisle. Što se tiče krojeva, najbolji su Kenzo i Armani, a u neverovatnoj smelosti i bogatoj uobrazilji prvenstvo dajem Vivijen Vestvud, pa iza nje Žanu Polu Gotjeu.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?
Koristim samo karmin, a kompletno se našminkam jednom u sto godina.

6. Koju boju najviše voliš?
Zelenu, definitivno. U svim nijansama.

7. Tvoj parfem?
Zen Shiseido, ali nemam ništa ni protiv Guccija, Dolce&Gabbane...

8. Koji film najviše voliš?
Amarkord, Kum 1. i 2. deo, Titanik...

9. Koje države želiš da posetiš i zašto?
Indiju zbog egzotike, i Boliviju, Peru i Čile zbog Anda i latinoameričkih starih civilizacija.


Eto, od mene - toliko.

Prozivam, a nisu obavezne da odgovore - Amarilis, Fragmentarije, Jungle Queen, Filoblogiju i Retku Zverku.

субота, 20. новембар 2010.

Odnos dva ljudska bića suprotnog pola ("Meki trbuh jednoroga", Đurđa Knežević)

Na nekoliko polja Đurđa Knežević me je iznenadila ovom knjigom. Ne znam njene ranije radove, za mene je ovo bio prvi beletristički iskorak, pa je možda i smešno što me "iznenađuje", ali eto - pročitala sam nešto što nisam očekivala. Zadovoljna bih bila i da su mi očekivanja ispunjena, a zadovoljna sam i što nisu.
Sasvim slučajno sam "otkrila" Đurđu Knežević, i to preko ovog teksta koji me je ostavio bez daha. Kod Đorđa Kalijadisa sam, povodom prikaza Mandićeve knjige, ostavila komentare iz kojih je očigledno da Đurđu rado čitam, ali i da mi je poznata samo kroz publicistiku. Baš sam bila zapela da dođem i do beletristike iz njenog pera. Kako sam već imala izgrađeno mišljenje na osnovu Zamirzina, a čitajući notaciju za roman, očekivala sam ljuto feminističko štivo obojeno duhovitošću i vrlo zabavno. Malo šta, u stvari skoro ništa od toga nisam pronašla u "Mekom trbuhu".
Za početak, možda će me neko demantovati (i ja samu sebe kasnije), ali od feminizma - ništa. Bar ne od feminizma kako ga ovde zamišljamo: prikaži muškarca kao svinju a ženu kao uzvišenu biće. Iako feministkinje neprestano govore da se bore samo za ravnopravnost, u praksi se susrećem tek sa onim militantnim feministkinjama koje bi sve muškarce podavile. Zato nikad nisam bila toliko zagrejana za tu ideju, mada, ako ćemo istini za volju, o muškarcima generalno mislim sve najgore - niža su bića, imaju jednu fiziološku funkciju manje (ne mogu da rađaju)... ali ipak ih volim, ne mogu bez njih, i kad bi se skinule naslage milenijumskog pogrešnog vaspitanja, otkrilo bi se da i oni imaju dušu. Čak mi ih je u poslednjih dvadesetak godina i žao. Ne mogu da se iskobeljaju iz uloge koja im je nametnuta, a oni koji imaju mozga znaju da je realno stanje sasvim drugačije. Oni jednostavno ne mogu da odgovore zahtevima modernog društva i u pravom su raskoraku. I dalje se gleda podsmešljivo na tatu koji pegla pelene, koliko god mi pričali (samo pričali) da je to normalna stvar.
Kod Đurđe su zaista jin i jang pomireni, odnosno ravnopravni. U tom smislu, kao izvorni feminizam, ova knjiga jeste feministička, ali nije zadrto feministička. Ovde je muškarac obrazovan, fin, meka dušica, iskren... ali inertan, duhovan, intuitivan... ima sve osobine koje se obično podare ženama u podeli uloga. Njega čitalac u pojedinim momentima toliko žali da zaista nikako ne mogu da se otmem utisku kako mu je dodeljena ženska strana u uobičajenom smislu. Zapada u depresiju, unutrašnji svet mnogo mu je bogatiji od spoljašnjeg, ispoljava se kroz sebe i u sebi, češće beži od problema nego što se hvata s njima u koštac... Žena je bezobzirna, seksualno aktivna do te mere da "razmišlja polnim organom" umesto uvreženog kako muškarac "razmišlja kurcem". (Mala digresija povodom ovoga: uradila sam upravo suprotno od Đurđe u pominjanju muških i ženskih polnih organa - kod nje je ženski nazvan narodski, a muški je - polni organ ili međunožje.)
Moglo bi se pomisliti da u "Mekom trbuhu" sve vrvi od seksa. Ni to nije tačno. Seks je sastavni deo odnosa muškarca i žene koji su u vezi, i taman toliko ga i ima. Međutim, seks je ono što ih je privuklo jedno drugom, a kad su počeli da se udaljavaju, upravo na seksualnom planu ogledalo se dokle su stigli. U tom smislu, seks je početni impuls i nadalje samo lakmus papir.
Žena je kučka, bezobzirna i neurotična, jedini danak "ustaljenom stanju stvari" jeste kad je on udara. I u tim delovima romana njegov postupak se opravdava, sjajno je Đurđa razradila motivaciju junaka i njihovi postupci neizbežan su sled njihovih karaktera i u skladu su sa događajima koji im prethode. To je velika pohvala ovom delu.
Što se tiče duhovitosti, od koje vrcaju publicistički tekstovi Đurđe Knežević, ovde je nema. Ipak, ima ironije ispod prvog, pojavnog sloja, ponekad se primeti tek nadnadno. Na primer, junak koji nema ime, za razliku od junakinje koja ga ima, zamera svojoj polovini kako je obučena za odlazak u operu, čak mu je i neprijatno što je obula cipele koje uopšte ne odgovaraju haljini, a on sam sve vreme sedi u kući u jednoj te istoj garderobi, i kao očigledan primer depresije, retko se i kupa. S druge strane, Ela je likovni umetnik, ona bi trebalo da zna pravila slaganja boja, ali... slikari su obično obučeni sačuvaj-me-bože. Kad sklopite stranice knjige pomislite na debelog i zarozanog komšiju koji zamera svojoj ženi na svakom gramu viška kilaže.
Odnos Bezimenog i Ele pratimo od samog početka, od susreta na aerodromu koji je neizbežno seksualan zbog fatalne privlačnosti, kako junak kaže - "neki se odmah prepoznaju", do tragičnog kraja, ubistva. Junake pratimo kroz monologe, što me je podsetilo na epistolarni roman, samo što ovde junaci pišu sami sebi; ili pak liči na komparativne dnevničke zapise. Bezimenog junaka mnogo više ima i na prvi pogled je prikazan u pozitivnom svetlu jer trpi, mada i Ela trpi, ali bez opravdanja. On je bezvoljan, ona jurca kao muva bez glave. Okrenemo li uloge i počnemo da ih posmatramo iz drugog ugla, shvatimo da utisak na prvu loptu i ne mora da bude ispravan.
Radnja je vođena unutrašnjim previranjima i puštena kroz prizmu preživljavanja junaka, s tim što je Bezimeni mnogo zastupljeniji, uostalom on je u ovoj vezi misaonije biće. Rečenice su sređene cakum-pakum, čak i one najglomaznije imaju puno opravdanje i ni u jednom trenutku ne predstavljaju kost u grlu. Ako očekujete čist psihološki roman, nećete ga dobiti, ako očekujete dosadnu knjigu kamerne atmosfere, nema ni nje, nema ni spektakla, ni suvoparnosti, ni podilaženja "što širem krugu čitalaca"... a opet - imate roman koji se lako čita i nudi teme za razmišljanje. Sasvim lične teme.

P.S. Zahvaljujem Srđanu Dvorniku koji mi je ovu knjigu doneo iz Zagreba. Verovali ili ne, nije išlo tako glatko; izgleda da se udaljenost među gradovima ne meri kilometrima.

субота, 13. новембар 2010.

Lazina starija sestra Veca Veštica

Posle prve igre, na Filoblogiji je započeta i druga, mnogo ambicioznija. Ovo je moj prilog - Lazina starija sestra, koja će, nadam se, još pisati o svom odnosu s Lazom. Ovo je upoznavanje.

Oduvek sam želela mlađeg brata, svi su imali nekog, samo sam ja bila sama. I dobila sam ga kad sam pošla u školu. A onda je u trećem razredu došao još jedan. Najednom nas više nije bilo petoro u stanu: mama, tata, baba, deda i ja, proširili smo se za dva člana za nepunih godinu i po dana. Radovala sam se što imam još nekog kod kuće, mada je baba govorila tati da nam je za stan od opštine bilo dovoljno još jedno dete, nije morala moja luda majka da rodi dvoje. A tata joj je odgovarao: "Ćuti, mama, od viška glava ne boli. Sad ćemo sigurno brzo da dobijemo stan." I tako, odosmo mi od babe i dede iz centra grada i jednosobnog stana na Karaburmu u dvosoban. Nastavila sam da idem u svoju staru školu, govorili su mi da ću u petom da pređem u novu koja je blizu zgrade, ali do petog već sam požalila što imam braću, a ni školu nisam htela da menjam. Vladan je stvarno bio sasvim dovoljan za dvosoban stan, ali Laza... On je čist višak.
Zamišljala sam da ću se igrati s braćom, da će me oni slušati, a ispalo je da sam poslednja rupa na svirali. Od princeze sam se pretvorila u Pepeljugu, tako da sam odmah znala da bajke nikada ne mogu da budu priče iz života. Plakali su i danju i noću kad su bili mali, opet nisam imala svoju sobu, morala sam da je delim s njima, tukli su se, morala sam povremeno i da ih čuvam, nikad ništa nisu vraćali na mesto, nisam mogla da zovem drugarice u posetu jer bi uvek smetali, u sobi su igrali fudbal... Jedna drugarica uganula je članak kad su stavili kanap na vrata. Drugi put su podmetnuli žabu u ranac mog druga koja je izletela na času matematike. I neprestano su me tužakali. Sakrivali mi stvari, pljuvali po sveskama, jednom se Laza i ispovraćao po garderobi koju sam lepo složila za izlazak.
Čim su naučili da čitaju, odmah su se dokopali mojih dnevnika. Svuda sam ih skrivala, ali ne vredi. Pronalazili su ih kao da imaju detektore za tuđu intimu. A onda bi ih čitali i kreveljili se. Obećala sam i jednom i drugom da ih samo čekam kad budu u mojim godinama.
A kad je i njima bilo po 16 i 18 najednom mi ih je bilo žao. Izgledali su kao žalosni slučajevi, Vladan doduše lepo popunjen a Laza kao da je progutao motku. Ipak, braća su mi, mada su dosadni i nesnosni. Vladan se bolje snalazio, on je ipak sportista, ali Laza... Njegove umetničke sklonosti ubijale su me u pojam. Iz tih čuvenih dnevnika oko kojih smo se često otimali pa ih neretko i cepali vukući svako na svoju stranu, prepisivao je čitave stranice i predstavljao ih kao svoje. Jednom je moju patnju lepo iskoristio za pismeni zadatak u osmom razredu, dobio peticu i još se to čitalo svuda po školi kao najbolji rad. A nastavnica, onako oduševljena, napisala mu je ispod sastava: Zrelo razmišljanje i neuobičajeno za jednog dečaka - odlično poznavanje ženske psihologije. Bože blagi, htela sam da ga ubijem! Ali, prava je kurva, pogleda me onim svojim okicama, zavrti glavom kao loptom na šipci od vrata i prozbori najtiše što može: "Veco, ti si moja sestra, seeestraaa..." I, šta da mu radim?
Nikad me ni za šta nije poslušao, imam utisak iz čistog inata, čak i kad se slagao sa mnom. Valjda je hteo da pokaže kako je "svoj". Neka mu, zato je toliko puta i ispadao glup. On misli da je to zato što je najmlađi u kući. Stvarno je glup! Vladanu ne sme ništa da kaže, meni neće, tate se plašio dok je bio živ a pojma nemam zašto, a mama... gde on s njom da razgovara! Nije mamina maza nego muškarac. Zato je ćućorio sa društvom iz kraja.
Nerviralo je i mene kad mi drugi određuju s kim ću da se družim, ali Laza... on stvarno pojma nema. Polovina društva su mu kriminalci pripravnici, četvrtina blente kao i on, a ostatak bi mogao da se opiše kao blago retardiran. Uvek skoči kad mu to kažem, ali stvarno mi nije jasno šta sa svima njima nalazi zajedničko. Prošle godine napravili su kao neki bend, a niko pojma nema da peva. Ne znaju ni da sviraju, pa su sve radili preko nekih matrica. Ali, jedan jedini put kad sam se ponosila Lazom bilo je upravo tad - pokazao mi je svoje pesme. Iako neuko sročene u nekom civilizovanom mačo fazonu (oni kao neki žestoki momci koji beže od prozaičnosti života, sve i svja su prošli i sve iskusili...), i sve se rimuje, međutim bilo je materijala za razmišljanje. Bila sam ponosna što piše, i od one gomile tekstova koju mi je doneo da lektorišem, pesme koje sam ocenila kao najbolje - sve su bile njegove! Bravo Lazo, možda će stvarno biti nešto od tebe! Nekad, možda. Imaš neku specifičnu težinu, nisi više onaj mali usranko koji mi je kvario svaku žurku i uspevao da mi rasturi svaku vezu u nagoveštaju, i pre nego što počne.

субота, 06. новембар 2010.

Recept za bračnu (ne)sreću

Kako se ljudi spoje i ko sa kim ostaje u vezi a koji ne mogu da opstanu kao par - prava je nepoznanica. Izgleda da ona čuvena "hemija" stvarno odrađuje posao bolje nego bilo kakva logika. Letos je moja drugarica starija punih devet godina od muža, slavila 20 godina bračne sreće. Sada ta njihova razlika i ne izgleda bogzna kako strašno, ali kad su se venčavali njoj je bilo okruglo 30, a on je lagao da mu je 25 - tek na venčanju se saznalo da za neki dan treba da navrši dvadeset prvu. Ona je smirena, devojka koja je sve u životu obavljala po redu - prvo škola, pa posao, pa udaja, i zato je bio šok da je njen izabranik toliko mlađi. A on - pravi vetropir, ne može da se skrasi na jednom mestu. Iako je bilo očigledno da se vole, u startu sam im davala maksimum dve godine, a eto, dočekaše i 20! I dalje se vole, i dalje su različiti, ali i dalje su zajedno.
Dobar primer je i moj drug "od noše" koji je oženio ženu sa dva braka iza sebe i troje dece iz tih prethodnih brakova. Njegovi roditelji bili su neutešni, posle besni, a sad nemaju nikakav kontakt sa sinom. Hteli bi oni, ali on neće. Dozvoljava svom detetu da ih viđa povremeno, i to je sve. Inače, jedinac je. Venčali su se 31. decembra pre tačno 15 godina. Od svih ljudi koje znam, mislim da se oni najviše vole. A na početku je to delovalo kao neki loš scenario - ona sa sela, nema ni srednju školu, razvedena po drugi put, podstanar sa decom, najčešće su je opisivali kao "jadnu"; on sin iz dobrostojeće kuće, pride naslednik neudatih tetaka, lep kao lutka (san svake devojke, bio je vrlo popularan, sve su ga jurile), duhovit, pomalo razmažen i trunčicu arogantan, prošao pola sveta... O tome kako su oni uopšte započeli vezu kruže glasine koje mahom nisu tačne, ali svi znaju da je on nju zaprosio dva puta i da ga je oba puta odbila iako su već živeli zajedno. Tek kad je ostala trudna, pristala je da se venčaju. Ko je tu koga hvatao na dete? On nju, naravno.
Moj najstariji ujak do kraja života bio je ozaren svaki put kad bi ujna ušla u sobu. Jednom sam ga zadirkivala u vezi s tim, pocrveneo je i rekao: "Kad ona uđe, toplo mi je oko srca." I zaista, uvek bi je zaljubljenim pogledom pratio kako se kreće, oči su mu caklile dok razgovara s njom, njegova ruka uvek je bila zaštitnički položena na njena ramena ili mišicu. I tako je bilo i kad im je bilo po trideset, i kasnije, sa po sedamdeset!
S druge strane, kumovi su mi se razveli posle skoro 30 godina braka; razveo se i jedan par poznanika koji su na prvi pogled delovali da imaju život iz sladunjavih američkih filmova, a ispostavilo se da je bio zasnovan na lažima i obostranim prevarama; razveli su se mnogi koji su izgledali kao par sa reklame za brak.
U čemu je poenta? U tome da nema pravila i da se planiranje ne isplati. I oni koji dočekaju zlatnu svadbu nemaju garanciju da se sutra neće rastaviti. Uvek se setim svojih nane i dede s mamine strane kojima su deca htela da prave proslavu 50 godina braka. Svi se angažovali, pa će oni da urade ovo i ono, ovaj je dobio ova zaduženja a onaj ona... petoro dece koji su zapeli da to bude nešto svečano, lepo, veliko, nezaboravno... A nana se sve vreme meškolji i ne učestvuje baš u pripremama niti se raduje planovima. Kad je moja mama pitala šta joj je, odgovorila je: "Šta da slavim? Što sam ga trpela pola veka? Što požive' ovol'ko i pored svu muku?"
Postoji silna literatura autora psihologa koja se bavi održavanjem brakova, i skoro u svakoj knjizi, a morala sam da pročitam tonu tih knjižurina zbog posla, strpljenje je na jednom od prva tri mesta. Najčešće zauzima sva tri prva mesta, to je glavni sastojak. Reči poput: tolerancija, kompromis, kontrola... takođe su obavezni sastojci, ali toliko su korišćene da su postale pohabane i sasvim isprazne. Svi ostali sastojci dodaju se po ukusu: smeh, deca, zajednički planovi, aktivnosti i interesovanja... Može biti da imam pogrešnu predstavu o životu, ali sve mi je to tandara-broć. Ako mi se taj moj ne sviđa, mogu da budem tolerantna koliko hoću i da se smejem kao luda (to kao podstiče dobru atmosferu među supružnicima) i da svašta drugo radim, ali ako mi se ne dopada... neću moći s njim da budem. I on može da se smeje kao lud na brašno i da mi pravi kolut napred i nazad na moje oči sto puta dnevno ne bi li me fascinirao... ništa od tog posla! Jok! Ako ne ide, ne ide!
Kad sam se razvodila od prvog muža, u Centru za socijalni rad bili smo toliko civilizovani i fini da nas je službenica pitala: "U poverenju - da se ne razvodite zbog stana, onako - samo formalno?" Oboje smo prasnuli u smeh, folirant od mog prvog muža i dalje je ostao kulturan, a ja sam odgovorila: "Nemate vi pojma koliko ja njega ne mogu da smislim. Možda bih zbog dece i ostala u ovom usranom braku, ali ne cenim ga više ni kao čoveka." Naravno, osmeh saosećanja službenica je uputila njemu. Neka mu, nek se bavi formom, mene zanima suština. A i ne volim da me sažaljevaju.
Šta li bi te naučne knjige (u stvari priručnici tipa "šta da se radi") rekli o mom slučaju? Verovatno bi usledio savet koliko odsto da budem nasmejana a koliko odsto da ga shvatam ozbiljno - i to bi spaslo brak. Aha, važi.

уторак, 02. новембар 2010.

Honorarni klovn

Juče je na Filoblogiji Valentina dala jedan zanimljiv (pisani) zadatak - odabrala sam prvi početak. 

Honorarni klovn

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Ne mogu se braniti što sedim i što stojim na ovoj platformi, ne mogu se opravdati ni što sam baš u ovom tramvaju, ne razumem po kom sistemu funkcioniše ono što se dešava. I zašto se dešava tako kako se dešava? Zar nisam mogao biti na drugom mestu? I zar sam morao da budem sin svog oca? I da se rodim ovde, u ovom gradu? Da mi oči budu plave? Zašto ne crne?
Često se pitam zašto je sve tako određeno. Probudim se, prvo otvorim oči, imam neopisivu potrebu za kafom, u nozdrvama mi treperi od želje za njenim mirisom, pridignem se malo... i poželim opet da se vratim u ušuškano okrilje tople posteljine. Glava mi puca od misli. Pritiskaju me, lome, gone, sateruju u ćošak u kome se osećam kao ranjena zver, neodlučna da li da se prepusti sudbini ili da uzvrati. U tom trenutku postoji izbor - da li da uradim ovo ili ono - ali samo u tom kratkom deliću sekunde, a onda prevlada nagon koji je uvek unapred određen. 
Ja reagujem tako, a moj otac bi drugačije. Rodio sam se da volim planine i zelena polja, a on more i vrele dane, sparinu čak. Kad ustane, odmah štucka svoje brižljivo negovane brkove, prodere se grlenim glasom da ga čuju i preko ulice: "Ustajte, nema valjanja po krevetu, treba da se radi. Lep je dan!" Neko će reći, oficirska navika. Nije, znam da nije, moj otac rodio se kao oficir. Možda je salutirao babici, a da je mogao da priča, pitao bi gde mu je uniforma. Na samom početku on i ja smo na suprotnim stranama. Učestvujemo u trci koja je unapred osuđena na propast. Cilj nam nije isti. Ja bih da me on prihvati, a on bi da se ja promenim. 
U stvari, i u ovom trenutku imam pravo na izbor. Mogu da ustanem umesto što sedim, mogu da izađem iz tramvaja sad, odmah, ovog trena, mogu da odem do poslednje stanice i vratim se peške do mesta koje sam odabrao (da li sam odabrao?) kao konačno odredište, mogu da se bacim pod autobus koji nas sustiže... Mogu da se vratim kući, tresnem rukom o sto i kažem ocu kako je moj život moja stvar. A mogu i ništa od toga da ne uradim.
Želim da budem iskren i kažem mu šta me čini srećnim a šta rastužuje. Međutim, on nema sluha za mene, ja sam njegovo najveće razočarenje. Sad je posegao za ucenom - ili ću ostati u kući kao svaki poslušan sin ili će me se odreći i izbrisati me iz testamenta. On zna da me novac ne zanima, samo bih voleo da prihvati moju odluku i pusti me da odem. Da odem s njegovim blagoslovom. I da me gleda kad sa svojom trupom dođem u naš grad, da se divi, smeje i aplaudira mojim skečevima i gegovima u pauzama između trapeza i krotitelja lavova. On sam se obradovao kad sam mu rekao da sam "honorarni klovn", potapšao me po ramenu kad sam dobio prvi honorar za jedan dečji rođendan: "Bravo, sine, zaradio si. Najgore je ne raditi ništa i čekati." 
A sad sve to više nije važno, bolje da sedim kod kuće, držim u rukama diplomu inženjera i čekam posao. "To je časnije nego da se glupiraš po belom svetu, da te svi vide i smeju ti se" - kaže mi. Izašao sam na kraj sa tim prvim napadom, izašao sam i s drugim kad je zamahnuo da me udari, ali onda je imao infarkt i sva moja odlučnost pala je u vodu. I majka me gleda kao zlotvora. Jedini moj saveznik iz potaje prešao je javno i glasno u protivnički tabor. 
Čime da opravdam što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima, a ja za nekoliko stanica treba da izađem i potpišem ugovor na dve godine sa cirkusom?

Izaći ću gde treba, neću izaći, izaći ću, neću izaći, izaći ću, neću...