недеља, 31. октобар 2010.

Knjige i Sajam knjiga

Godinama već rešavam da sledeći put ne idem na Sajam knjiga, pa onda, kad ipak odem, rešim da sledeće godine (ipak) ne idem. Nek sad bude javno (za šačicu onih koji ovo čitaju) - sledeće godine neću posetiti Sajam knjiga!
Od novih izdanja malo šta vidim, teško nađem knjige koje nameravam da kupim, bankrotiram i pored silnih popusta (mada ove godine prvi put nisam kupila baš ništa), ulazim iz toplog u hladno, iz hladnog u toplo, skidam jaknu, ponovo je oblačim, srećem poznate ljude na svakom koraku, malo pričam, potom pričam mnogo, guram se po gužvi, probijam se za mesto do štanda na kome su izložene knjige za prodaju... A sve vreme mislim na sarmu koju sam ostavila na pola da se kuva, na krš i lom u kuhinji kao i pred svaku slavu. Večeras dolaze gosti, Milja kucka dok čeka da rerna završi pečenje. Prođe Sajam, rezultat - kao da sam propuštena kroz mašinu za mlevenje mesa. Spremanje slave je moj lični razlog zašto mi termin Sajma ne odgovara, ali se pitam, i da nema slave, da li treba da idem i dalje na Sajam.
Razlog da idem su popusti, a sve ostalo su razlozi protiv odlaska. Čitam i kupujem knjige neprestano. Na kraju krajeva, završila sam svetsku književnost, pa mu to dođe kao nešto što se podrazumeva. Nemam običaj da čekam neku manifestaciju da bih nakupovala đuture ono što kupujem kontinuirano tokom cele godine. Sasvim je druga stvar što sam prošle godine kupila Čehovljeve pripovetke koje su imale prazne strane (nekih pedesetak, sitnica), pretprošle rečnik koji se raspao (loše lepljen), natprošle dve knjige na "popustu" koje su koštale isto kao i u redovnoj prodaji... Očigledno je da izdavači jedva čekaju Sajam ne bi li prodali brzopotezno ono što u normalnim okolnostima ne bi nikako.
Imam novinarsku legitimaciju i uz nju ide i beneficija da u muzeje i na sajmove svuda u svetu ulaziš besplatno ili uz minimalnu nadoknadu. To jedino ne važi u Beogradu, za Sajam knjiga i Sajam nameštaja. Na Sajam nameštaja poodavno sam prestala da idem, a ni sama ne znam zašto kao zaljubljeni pubertetlija i dalje plaćam kartu za Sajam knjiga.
Ono što se na Sajmu reklamira uopšte nije ono što me interesuje - razlog više da ne idem. Nikad ne sudim o onome što nisam pročitala ili proučila, pa je tako i sad nepravedno da unapred odbacim nove knjige naših voditeljki, modnih poslenica, nabeđenih književnica (u stvari običnih spisateljica - pravim razliku u vezi s tim, tako su me učili)... ali nije ni da mi je sve nepoznato. Pokušala sam to da čitam i razmišljam o pročitanom, međutim - volim lepu književnost, beletristiku, a ne dnevnu politiku i tračeve. Kad uzmem u ruke podebelu knjigu, unapred uživam. Ove koje se reklamiraju nisu od te fele, pa još da mi se autorka i potpiše - uopšte me ne zanima. Izgubila sam volju više uopšte i da ih uzimam u ruke, ali zarad pravde, ako već hoću da ocenim da li vrede ili ne vrede, moram da ih pročitam, zar ne? Tako mi je za Marijanu Mateus bilo potrebno skoro dva meseca da joj sklopim korice, a Hiljadu čudesnih sunaca pročitala sam za nepuna tri dana. I dok sam na Marijanu zaboravila odmah, odnosno razmišljam o njoj u smislu "na šta ja trošim vreme!", o Hiljadu razmišljam i sada s vremena na vreme. Neću da grešim dušu i u startu odbacim Alimpićku, Radusinovićevu, Dedićevu... ali mi se nekako ne uzimaju u ruke, strah me. Možda su te knjige zaista dobre, moraću kad-tad da se prihvatim i toga ako nameravam makar reč da kažem o njima. Međutim, odlažem, odlažem...
Sećam se kad sam u ruke uzela Blistavo i strašno Bekima Fehmiua. Nisam ga kupila na Sajmu, premišljala sam se pa odustala, ali sam je nedugo zatim dobila za rođendan od drugarice. Šta reći? Bila sam oduševljena! Sad jedva čekam nastavak, kažu da će uskoro izaći, da je završio knjigu neposredno pred smrt.
I još jedan, ne manje važan razlog zašto više neću ići na Sajam - kartice. Gotov novac skoro i da ne vidim, platu dobijam na račun, sve plaćam karticama, petljam nešto kao i svaki građanin domovine Srbije, a na Sajmu retko ko ne prima samo gotov novac. Izdavači koji su uveli ovu "novinu" isticali su to velikim slovima iznad štandova, tek da se zna kako oni, eto, primaju kartice. Prate trendove, baš im hvala. A kad hoćeš da kupiš jednu knjigu od 400 dinara, gledaju te belo sa izrazom lica "samo to, a ja da ti ovde provlačim plastiku i da mi praviš gužvu". Pa dobro, onda neću ni da kupim. Moje pare, moja stvar.
Uostalom, mnogo više volim knjižare, u njima se zaboravim.

уторак, 26. октобар 2010.

Milja platno beleše

Da se mi ne lažemo: džaba točak, vatra, sijalica, atomska energija... sve to pada u vodu pred najvećim izumom čovečanstva - mašinom za pranje veša. Ko je na ovom blogu pročitao više od jednog posta, mogao je da shvati kako obožavam da kuvam, pa se može pretpostaviti da mi je kuhinja centralno mesto u stanu. Za razliku od kuvanja, pranje veša, kao i peglanje i sve što bilo kakve veze ima sa vešom - ne mogu da smislim. I vrlo sam neuspešna u tome.
Đavo nikad ne spava, pa baš zato što ne volim da perem, život mi je uređen tako da najmanje jednom dnevno pustim mašinu u rad. Dobro de, to radi ona, a ne ja. Onda sledi sušenje koje ume da potraje, a peglanje, koje neke moje drugarice uspešno izbegavaju, mene je potkačilo "samo tako". Pored alergije na alkohol, alergična sam i na enzime iz praška (slična su im jedinjenja), a vrlo loše na njih reaguju i moji srednji i najmlađi sin. Jedini lek je da se sve ispegla, dooobro ispegla, ako bi moglo onim starim teškim peglama koje se greju, bilo bi najbolje, Tako mi je zapalo da peglam sve - i gaće, pa i one sa sintetičkim elementima, čipkama... To mrzim, i to svakodnevno radim, kao da sam na robiji. 
A pranje... Spisak mojih grešaka je poduži, mada je najgore što je s katastrofalnim posledicama. Kad mi je najstariji sin bio mali, pelene se nisu kupovale nego su se koristile ove pamučne koje mi se i danas vuku po kući, ovaj put kao krpe. E, te takve pelenice uspela sam da ofarbam u plavo u jednoj turi, i to skoro pa indigoplavo - zavukle se neke teget čarapice u žlebove bubnja. Toliko su bile tamnoplave, da me je jedna majka, kad smo zajedno prepovijale decu na uobičajenoj mesečnoj kontroli, pitala: "Kupili ste pelene u inostranstvu?"
Imala sam i roze fazu, ovaj put su krivci bile crvene čarapice, te moj muž dobi kao i svaki pristojan muškarac - roze gaće. Stoji on, onako u gaćama, i ozbiljno me pita: "Ženo, šta je ovo? Pa ja ni u švaleraciju ne mogu da odem. Zamisli da se skinem, pomislila bi ljubavnica da sam peder!" Ofarbala sam, ovaj put u više boja, i majice koje je najmlađi sin dobio od kluba posle takmičenja, sa sve oznakama kluba, obaveštenjem na kom je takmičenju bio... Njegovi drugovi ponosno nose te majice na treninzima, pogotovo ako ih gleda neko od zvaničnika, a jedino moje dete (jadno, nije krivo što ima ludu majku) nosi majice od davalaca krvi (moje). Upropastila sam i muževljev Navigare džemper koji nijednom (niti jedan jedini put) nije obukao, a plaćen je kao da ima zlato u sebi. Koknula sam ga u vrelu vodu i on se skupio do nano razmera. Mislila sam da će mi čoveka strefiti infarkt, a on se smejao, dok sam ja bila više mrtva nego živa od sramote. Ima još mojih bisera, ne zna im se broj.
Mašine mi se stalno kvare, to je dodatni element naše neuspešne veze. Moja majka je imala jednu mašinu preko 20 godina, i do kraja je radila kao da je nova, ali je kupila drugu zbog više programa. Moje crkavaju od preopterećenosti, puca im crevo, zapušava im se filter, ne izbacuju vodu, a jednom mi je mašina čak i eksplodirala, imala sam požar! Kupatilo u plamenu, to je trebalo videti!
Stvarno, što mi se ne kvari šporet, a isto je preopterećen?
E, sad mi je opet crkla mašina, bez ikakve nade da se popravi. Vukljam veš do svekrvinog stana, kao oni "valjam robu" trgovci, pa posle mokar veš vraćam (teško u vražju mater), kao krimosi što žele da se otarase leša u torbi. Perem i na ruke više nego pre - pa ispiram, opet ispiram, pa opet ispiram, i na kraju cedim. Puna sam žuljeva, iako imam pomoć za ceđenje. Leđa mi otpadaju, u rukama sam ojačala - mišići su mi skroz definisani (moja teretana), kolena mi sevaju (od naginjanja nad kadom, uprem se kolenima da ne klizim)... O ogorčenosti ne treba ni govoriti. Sušenje.... Pa peglanje... Uh, bože! A nas... ko vojske, nikad kraja.
Posle prvog kupujem mašinu! Koju da kupim? Da l' da ovu sledeću mazim i pazim i zovem je Đorđe?

субота, 23. октобар 2010.

Crno-belo, tamnosivo ili svetlosivo

Kad ti stalno govore "svinjo, svinjo", jednog dana počneš da rokćeš - kaže ruska izreka. Zapadna varijanta autosugestije, ujedno i sofisticiranija (kao i sve što dolazi iz mile nam civilizovane Evrope), glasi: Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Obrni-okreni, sve je to isto, samo što se u prvoj varijanti akcenat baca na pesimizam, a u drugoj na optimizam. Miodrag Ristić. čije postove rado čitam, u poslednjem je promovisao upravo optimizam. Ima čovek pravo, bitno je kakve su ti misli, i moguće je da sebe baždariš na određeno raspoloženje. Potrebno je samo imati dobru volju i verovati u sebe.
Lako je biti nezadovoljan i stalno nešto kritikovati (a imamo materijala, hvala bogu, za tri života), hajde da malo budemo pozitivni i počnemo da hvalimo. U principu delim Miodragovo mišljenje, jer je činjenica da gde god čovek da se osvrne - svuda neko nezadovoljstvo. Okruženi sve nekim minus raspoloženjima, hteli-ne hteli, zarazićemo se. Ali, neki se ne daju.
Najbolji primer mi je kuma Slađa koju sam htela da odvedem u pozorište, pa "reklamirajući" predstavu, sve vreme joj govorila kako je to jedna drama u pravom smislu te reči, i kako će srce da joj se popne u grlo, i kako je potresna... a ona meni na to odgovara: "Vodi me u bioskop na neki ljubavni film, zašećeren i glup, dosta mi je ovog mog jada." I ne znajući, dala mi je lekciju za ceo život: Dobar čovek, pozitivac, nije srećniji ako vidi da je nekome gore nego njemu. Naprotiv, on želi oko sebe srećne ljude, i što mu je gore, ima sve veće zahteve, želi bajku. Tek tad mi je postalo jasno kako žene kojima se oko nogu mota buljuk dece, a one peglaju i kuvaju za vojsku, iskrivljene kičme i prstiju, jedva sastavljajući kraj s krajem... kako su one tako osetljive na informacije šta su obukle filmske zvezde i u kakvim kućama žive i šta su dobile kao poklon od verenika i kakva im je svadba... A ako se zvezda razočarala u život, spremne su i da zaplaču. Peglaju one tako kuhinjske krpe koje su prethodno kuvale u loncu, pa ispirale, pa ručno prale... i suze im liju što su se razveli Bred Pit i Dženifer Aniston. Već sledeće nedelje su ozarene što je Bred ipak srećan sa Anđom, ona je trudna, a ni Dženi nije prošla loše... eto, ima novog momka... samo kad će, jadna, jednom da rodi to dete...
To je pravi optimizam!
Kad sam toj istoj kumi posle boravka u Italiji (pre sto godina) ispričala kako mi se udvarao jedan Italijan, što mi je godilo ali nije imalo ni trunku ozbiljnosti u sebi, posle šest meseci, kad sam se udavala za prvog muža, izjavila je: "Šteta, trebalo je da se udaš za Marka!" "Kog Marka, Slađo?" "Italijana." "Ali on i ja smo se dotakli samo kad smo se rukovali." "Svejedno, trebalo je da se udaš za njega!" I to je pravi, nepopravljivi optimizam!
A moja pokojna majka bila je majstor da u svemu vidi nešto lepo, po sistemu: I na trnju rastu ruže. Jedan od stanova u kome smo stanovali bio je toliko veliki da je delovalo kao da uopšte nemamo stvari, sve pusto, a ona će na to: "Bože, koliko prostora, uživajte!" Kad smo posle toga prešli u mali, toliko mali da sam se plašila da li će ona, onako velika žena, uspeti uopšte da uđe koliko je sve zakrčeno, primetila je samo ovo: "Kako ste se lepo skućili!" Pravi, nepopravljivi, dobrodušni optimizam!
Do te mere je verovala u mene da mi je rekla, kad sam upisala treći fakultet ne bih li nastavila da dobijam očevu penziju: "Nema veze, završi i to!" Sad ću odmah. E, ovo se već graniči sa naučnom fantastikom, ne znam da li je reč o optimizmu.
Mnogi koji mene poznaju reći će da sam nepopravljivi optimista, ali pored kume i majke, najcrnji sam pesimista. Njih dve su od onih optimista koji jednostavno - ne vide ružne stvari jer su tako odlučile. A ja ih vidim, čak i crnje nego što jesu, ali nepokolebljivo verujem da mogu da se poprave. Moj najstariji sin bi rekao da znam samo za imperativ od svih glagolskih oblika, srednji da sam pravi Miljer, najmlađi još uvek misli da je sve moguće (do skoro je verovao i u Deda Mraza), a muž mi je otvoreno sasuo u lice da sam sivonja i da ne znam da živim.
Kad sam ga posle pune tri godine nagovaranja najzad privolela da renoviramo svekrvin stan, umalo se nismo razveli kad su ušli majstori. Psovao je od ranog jutra kako mu ništa nije falilo ni onako kako je bilo, da sam kuću digla na glavu, kako sam luda, kako će sve da otera u pizdu lepu materinu, kako je budala pa sluša još veću budalu... Kad izađem iz sobe u kojoj on grmi, majstori me gledaju i šapuću: "Gospođo, da idemo mi kući?" "Samo vi radite, sve je u redu." Posle nedelju dana razvlačenja peska po kući, kupovanja brze hrane i spavanja u nemogućim uslovima, on je i dalje psovao, vikao, pretio... a ja s majstorima razgovarala kao da se ništa ne dešava. Posle dve nedelje pijemo mi kaficu, dodajemo jedni drugima šećer i mleko na dasci koja glumi sto, a iz sobe tutnji verbalno drvlje i kamenje. Navikli se ljudi, skapirali da voli mnogo da galami, a da je super čovek (iako psuje kao kočijaš). Sa zidarom, stolarom i vodoinstalaterom sam radila maltene barabar, a moj nežni muž je crtao krevet koji treba da se napravi, birao zavese i određivao raspored nameštaja. Oprošteno mu je samo zato što je slikar, pa nek mu bude da crtka, a ja da držim cevi i dodajem malter. Ko je ovde optimista? Pa ja, naravno, iako sam stalno žvanjkala kako su nam instalacije iz perioda rimskog kastruma, prostor neiskorišćen, kuhinja samo za pravljenje sendviča i eventualno za prženje jaja... Kritikovala sam toliko da je na kraju morao da popusti, mada se posle kajao i spremao da se razvede. Jedino što je opravdavalo moj nadimak "sivonja" bilo je što sam sve rokove skratila i što sam mislila da može da se radi i po 20 sati dnevno. Samo električar bio je pošteđen mog optimizma, o tim stvarima nemam pojma.
Pored kuma-Slađe koja je pravi Dobri Dobrica Dobrivoje (pa je nekad i dosadna i otužna zbog toga), imam i jednu drugu kumu koja sve vidi crno: kad mi je muž poslednji put bio bolestan, odmah me je pitala da li on ima neku želju u vezi sa sahranom, a na moj razrogačeni pogled je odgovorila: "Pa, brinem se šta ćeš da radiš!"; kad su nas pokrali savetovala mi je da se ne kljukam lekovima (a ja nikad, baš nikad ne pijem nikakve lekove!); kad sam se razvodila od prvog muža plakala je toliko da sam na kraju ja nju tešila (razmišljala sam i da zovem Hitnu); kad sam abortirala blizance vrlo netaktično mi je saopštila: "Jao, sigurno su sad bile devojčice!", a dobro zna koliko patim što nemam žensku decu; a dok smo još išle u gimnaziju kad sam imala frku oko (skoro pa) izbacivanja iz škole, došla je nepozvana kod mene da spava uz obrazloženje: "Da ti nešto glupo ne padne na pamet!"... Nisam odmah skontala o čemu se radi, ali su mi posle pričali kako je "zlatna" - čuvala me od samoubistva! Da li ja bilo kome na ovom svetu ličim na osobu koja bi da se ubije? Ako već treba da se desi neko ubistvo, onda bi to verovatno bio mrtav Pera Pacov, profesor. Pravi je energetski vampir ta kuma, ali eto, družimo se, znamo se od prvog osnovne.
Nisam baš od onih što sebi kažu kad se probude: "Dobro jutro, lepotice", ali znam da ako nešto rešim, to mogu i da sprovedem u delo. Bitno je samo da rešim. Ljutim se na sebe povremeno, ali uvek dodam: "Svakoga dana u svakom pogledu..." Tako ja shvatam optimizam - ako je neko svinja, onda je svinja, međutim ne treba dozvoliti da počne da rokće, treba mu pomoći da postane rasni konj. Ko u to ne veruje?

петак, 22. октобар 2010.

Mantija, bre!

Osamdesetih je gospodin Amfilohije držao predavanja koja su bila vrlo posećena, sale dupke pune, a svi se nešto zainteresovali za duhovnost. Ko se seća tog vremena, setiće se i da su svi najednom počeli da slave slave, otkopavaju stare porodične običaje i zakopavaju nove, koje im je podarilo Tito-partija mišljenje. Svi su imali neke priče kako su trpeli od komunističkog režima i kako im je bilo uskraćeno te ovo te ono, a komotno su živeli u stanovima koji su im dati na poklon, nekad i ukradeni od "izdajničkih elemenata", radili u firmama u kojima su imali i te kakva prava (pre svega pravo na nerad i držanje sastanaka o moralno-političkoj podobnosti), odlazili na bolovanja kad im se ne ide na posao...
Jedna moja poznanica uzimala je bolovanje kad god bi joj dunulo da bi trebalo da ode na skijanje i zaključivala ga kad se vrati iz Aspena, onako dobro preplanula od zimskog planinskog sunca, u naponu snage, srećna i zadovoljna, a na doznakama je pisalo kako ima tešku upalu pluća. Ali, svi oni, skoro bez izuzetka, mnogo su "propatili" u starom režimu i kao što su se brzo uklopili u onaj za koji sada kažu da je bio "grozan", okreću se kao stado ovaca pravoslavlju. Sve što rade, rade čoporativno, svi koji ispadaju iz tog konteksta "izdajnički" su elementi. Primera radi, sad su uglavnom svi okrenuti Čedi - ko se s njim ne slaže, glup je i zaostao. Toliko tek da znate i da slučajno ne budete van svih tokova,
Ali, počeh ja sa Amfilohijem - kad je počinjala ta njegova ekstra popularnost, bila sam majka male dece (mnogo rano sam počela sa rađanjem), i stvarno sam zavidela drugaricama s fakulteta koje su išle da ga slušaju jer su mi stalno dolazile s nekim novim "životnim istinama", fascinirane onim kako govori, šta govori... Nažalost, nisam imala prilike da ga u to vreme slušam, ali krajem devedesetih, kad sam ga prvi put čula uživo, nisam mogla čudom da se načudim kako je iko mogao njim da bude oduševljen. Sve na njemu i u njemu odisalo je licemerjem, počev od pogleda, tona kojim govori, a pogotovo zbog onoga što govori. Jedna drugarica mi je rekla kako ni njoj sad nije jasno čime su one to bile zaluđene, ali se usuđujem da mislim kako nikad ništa nije ni vredeo. Jedina eventualna razlika između nekad i sad može da bude u tome što je nekad pazio šta govori i u prvom redu se starao da zavede slušaoce, a sad, kad je stekao i položaj, oseća se daleko sigurnije pa misli da sve gluposti može da istrese iz sebe i da oni koji ga slušaju u startu to moraju da prihvate. On ima mantiju! Po mnogima, već samo to je dovoljno da nekoga saslušaš s poštovanjem. Koja budaletina! I on i sveukupno sveštenstvo!
Imam drugaricu kojoj su muž, brat i otac prote. Muž joj je kompletan kreten (balkanska ćuskija), otac hedonista koji skoro da ničeg u sebi nema duhovnog, ali je vrlo obrazovan i zabavan čovek, a jedino brat stvarno odgovara predstavi sveštenika kakvu većina ima na umu. Pravi hrišćanin tipa "ljubim svako božje stvorenje". On se ne poziva na Sodomu i Gomoru već veruje u iskupljenje.
U vezi sa trućanjem gospodina Amfilohija (sa sve pozom, dramatičnim glasom, prizivanjem božje kazne...) postavlja se jedno sasvim drugo pitanje - šta je autoritet? Ne znam kako ko shvata taj pojam, ali autoritet nije ona njegova mantija. Kako parče jedne crne krpe, doduše poveće krpe, uopšte to i može da bude?
Nikad nisam mogla da svarim "autoritete", i često sam zbog toga imala i velike probleme. Na primer, bez obzira na dobre ocene, u trećem gimnazije umalo da me izbace iz škole jer sam profesoru uvrnula ruku! I dan-danas kažem da je to bila refleksna reakcija na njegov pokušaj da me šljepne po glavi jer nisam dozvoljavala da me kinji pa mu odgovarala žestoko na svaku pošalicu, a on je tvrdio kako je hteo da me pomiluje. Majka mi je bila u predinfarktnom stanju i stalno je ponavljala: "Sreća da ti otac nije živ, u zemlju bi propao od stida. Ti, dete iz profesorske kuće..." Svi su bili u čudu, i svi, kao da su se dogovarali, vrteli bi u neverici glavom: "Na profesora?" Zahvaljujući uspehu ne izbaciše me iz škole, mada me niko nije branio, rođena majka ponajmanje, međutim ostade mi kec iz vladanja. U redu, zaslužila sam tog keca, ali i Pera Pacov, profesor logike i filosofije, zaslužio je makar mali prekor, a njega su svi žalili. Nikome ni na kraj pameti nije padalo da stavi pod lupu njegovo ponašanje i da analizira kako je uopšte do toga došlo. Čoveče, pa on je profesor!
Tako je i Amfilohije, čoveče, sveštenik! A kad bi prestala da se gleda ta mantija na njemu, videlo bi se biće puno mržnje, nerazumno, da je upravo on podstrekač na gnusno ponašanje... i morao bi da bude kažnjen. Kad bi se stavilo na vagu ko je više kriv: on ili momak od šesnaest ili sedamnaest godina koji je napravio rusvaj po gradu možda baš slušajući njega (sveštenik, bre!), to ne bi moglo da se izmeri. Amfilohije je krivlji od desetoro obesnih momaka na gomili. Ali, on je i posle "božjeg slova" spavao mirno, a momci su dobijali batine i davali priznanja i bez prisustva advokata u miliciji. Nek mi niko ne priča da je milicija nežna i pravedna, pogotovo ne ova naša koja je sopstvene građane nebrojeno puta tukla umesto da ih brani. Sad to više ne mogu da rade javno, pa treniraju nežnost, sve do zatvaranja vrata. Kad ostanu van domašaja pogleda, i dalje su ona ista stoka kao što su uvek i bili.
Za momke koji su pravili haos i rušili sve pred sobom, onako besni i divlji, potpuno neartikulisani u svom gnevu, možda i ima nade, ko zna možda će se i popraviti, mladi su; ali sam sigurna da neće, da će biti još gori ponajviše zbog toga što onaj bradati u mantiji, u koga skoro po definiciji treba da imaju poverenja i koji treba da im bude duhovni otac i samim tim merilo vrline (da ih uči kako su pred bogom svi isti, kako za svakog treba imati razumevanja...), i dalje ostaje tu gde jeste. Njemu niko ništa ne zamera, još se od nas, ovaca, očekuje i da ga poštujemo. Ima mantiju, bre, mantiju! Sveštenik!
Jedna moja drugarica, kad je otvarala firmu, dodala je nazivu i reč: institut. Pitala me je za mišljenje, i ja joj kažem da je glupo, bez obzira što će stručnjaci iz raznoraznih oblasti sarađivati s njom, a ona će meni: "Znaš, nekako te više poštuju kad u naziv staviš institut, atelje, društvo... ima neku težinu." Ono jes' stvarno, ima. A što se posle samo dve godine sve svelo na presipanje iz šupljeg u prazno, nije ni bitno. Ona vodi taj i taj institut, i još joj veruju i pozivaju se na taj njen odrtaveli institut (bre!). Kod nje bar rade ljudi koji se potpišu punim imenom i prezimenom, a ima još instituta, ateljea, društava... gde vrvi od anonimnih (sve neka izmišljena imena) i u kojima polažu pravo da te "nauče pameti" samo zato što se zovu: institut, atelje, društvo... iako pojma nemaju. Kriju se iza tih izmišljenih imena i zvučnih imena institucija u kojima rade. Pazi, molim te - institut, pazi - atelje, pazi - društvo, pazi - mantija, pazi - beli mantil... Zabole me za sve te vaše delove garderobe i imena koja ste sebi prikačili da imaju težinu, ja slušam šta pričate i vidim šta radite, i ako lupetate - onda lupetate. Kako god da se zovete i šta god da obučete. Stavite i krunu na glavu ako hoćete, ali i dalje ostajete budale, makar kojom titulom da ste se zakitili.
Na ovome bi moglo i da se završi, ali te budale umeju da budu i te kako opasne, i da proizvedu ogromnu štetu, a da ostanu zaštićene kao beli medvedi. E, tu je problem!

субота, 16. октобар 2010.

Bilans slomljenih kola na nizbrdici

Pisala sam ovde o tome kako sam mislila da ćemo da potonemo skupa, cela porodica. Nemamo pare, pokrali nas uz to, muž operisan, a ja poslodavcima uputila pismo koje je bilo prečica do otkaza.
Stvari su se pokrenule s dna.
I dalje nemamo pare, ali izuzev predstojeće slave nema više velikih troškova, pa sad razmišljam samo o vraćanju dugova, a ne o novom zaduživanju. Lakše mi je, mada se to na računu u banci ne vidi.
Oko krađe nema nikakvih vesti, mada sam se nadala da će biti nečeg u vezi sa nedavno pohvatanim kradljivcima zlatara. Ispostavilo se da ovi "naši" nisu ništa prodavali na tim mestima, ali ko zna... Možda se makar nekom komadu nakita uđe u trag, nekom antikvitetu... Kao manijak pratim sve vesti o krađama.
Srednji sin i dalje prima smejuriju od plate, ali stičem utisak da bi na tom mestu i taj posao radio i za džabe, pogotovo sa ekipom s kojom je. Na prvi pogled, to nije nikakav podatak za opuštanje, ali meni jeste. Čak mislim da je takvo stanje stvari bolje od posla koji je fantastično plaćen a koji je kao robija. I ne samo za mentalno zdravlje, već i za budućnost. Možda sam ja sebe ubedila u to, tek da mi bude lakše.
Muž mi se toliko oporavio da je počeo da me nervira. Ne mogu da ga pratim.
Pismo u kojem tražim da mi se promeni status, daju još četiri dana odmora i eventualno poveća plata... rešeno je polovično. Miodrag Ristić je u komentarima izrazio zabrinutost da li sam ga lepo sročila i da li poslodavci imaju sluha da shvate o čemu se radi. To i jeste vrlo važno, ali sam ga sastavila možda i malo bezobrazno, ali snaga činjenica bila je na mojoj strani. Pri tom su mi advokati (ako nekog znam, onda znam advokate) rekli na šta treba da obratim pažnju. Tako naoružana, nisam mogla da ostanem neprimećena, u najgorem slučaju su mogli da mi daju otkaz, ali bi morali da ga obrazlože. Obrazloženje bi moglo da postane predmet sudskog spora, a tu... hmmm... možda ni taj scenario ne bi bio loš, rekoh već da znam(!) advokate. Imali su sluha (ili možda straha?), pa sam odmah dobila promenu statusa (još su se i čudili što to ranije nisam tražila, na šta sam odgovorila da to ne treba da tražim jer mi svakako pripada, pa je trebalo samo da priznaju faktičko stanje) i umesto četiri dobila sam dva dana viška za godišnji odmor (samo jedan manje od onog što je maksimalno u firmi, ali ću i taj jedan dan da tražim na primer na proleće, možda i na leto, videću). Jedino su za platu bili preneraženi (neki su se kiselo smejali), tako da sam stekla utisak da možda na nivou firme razmišljaju o smanjenju ličnog dohotka zaposlenih. Nasmejala sam se i ja, ali ne kiselo - svakako ću da tražim povećanje plate prvom zgodnom prilikom, samo da se posavetujem s advokatima kako to da uradim.
U svakom slučaju, sanjam o penziji, ako je uopšte i dočekam. Imam silne planove šta ću tad da radim. Moje drugarice mi kažu da sam luda što jedva čekam 60 godina. Nije mi jasno šta je tako strašno u tim brojkama - dok me mozak služi, sve godine su lepe. Imam drugarice od po tridesetak i od 62 godine, pa iz prve ruke mogu da kažem kako "mladost" nije uvek mlada, a ni "starost" nije uvek tužna i dosadna.
Za sad čekam samo izveštaje o krađama. Ko bi rekao da ću se ikad radovati pozivu milicije?

Srpski jezički atelje

Kad god napišem neki post o jeziku ili pravopisu, po pravilu na samom blogu nemam komentare o onome što sam napisala, ali mi se telefon usija od poziva. Zovu me kolege da mi skrenu pažnju šta sam zaboravila, šta je sporno... a niko ne želi javno da se oglasi. Kad sam uopšte i započinjala ovu avanturu sa blogovanjem, zamišljala sam je kao mesto za polemiku o nedoumicama, dijalektima, istoriji jezika i sličnim temama. Pored toga što sam u duši profesor, imam želju i da učim. Zato obožavam jezik - nikad ne možeš sve da znaš, to je kao neka komlikovana ljubavna veza u kojoj ne samo da ne može da se komanduje osećanjima, već je sve neizvesno.
Radovala se ja, ali džaba. S retkim izuzecima, doživljavala sam uglavnom neprijatnosti. Kao nepopravljivi idealista i sivonja koji veruje da uvek sve može (može, bre, nikad ne odustaj!), uvek se kao dete u poslastičarnici obradujem svakom novom sajtu, novoj grupi na fejsbuku, ma svakom i svemu što se bavi jezikom. Sad ćemo da opismenimo celu Srbiju!
Tako se pojavio sajt kome sam se radovala sve u šesnaest, i naravno, odmah se registrujem, kad tamo... moj link.

Ovako je sve počelo:

Занимљив сајт...
http://miljalukic.blogspot.com/2010/09/sastavljeno-i-rastavljeno-pisanje-reci.html

Odgovorim ja odmah:
Hvala!
Na tom blogu ima još nekoliko postova koji se bave jezikom i pravopisom.

Onda usledi:
Миљо, јеси ли проверавала у неком приручнику савете пре објављивања? Има доста грешака.

Opet ja, sve očekujući odgovor kao ozebao sunce:
Napišite koje su greške, ovakvi forumi tome i služe.
Uvek sve proveravam, svakako koristim literaturu, ali je raznorodna. Praksa i RMS su mi glavna inspiracija i uzor.

I onda dobijem ovo:
Хтео сам то одмах да урадим, али сам се бојао да ћеш се наљутити. Али шта сад. Трудићу се да не ширим.
Настрану се никад не пише спојено (П93). Тако ни притом.
Стоји да се прилози за место, кад се састоје од предлога и друге речи, пишу одвојено, за разлику од прилога другог значења. Неће бити. Сетимо се: одавде, довде…, улево, надесно, здесна, издалека. Неки од њих се помињу и у тексту. Груба недоследност.
Прочитао сам да се придев добродошао пише спојено само када је у им. делу предиката. Наравно, он може стајати бар још у атрибутивној функцији. Овај случај се ближе објашњава: када стоји уз глаголе јесам, бити, хтети. Сетимо се да хтети није копулативни глагол и не стоји у им. предикату (ако ћемо прецизно, не стоје ни јесам и бити одвојено, већ је то један глагол јесам/бити).
Не пристају квалификације „Која глупост!” или „Смејала сам се кад сам чула” у вези с глаголом произилазити. Ту се, наиме, не ради ни о каквом додавању сувишних слова, већ о старом, наслеђеном гласу, који имамо код ваљда свих других секундарних деривата глагола -ићи, тј. његовог учесталог парњака: силазити, обилазити, надилазити, превазилазити и сл. Грешка је вероватно настала отуд што произилазити (које је дозвољено једнако као произлазити, што је новији облик) није префигирано од изилазити (ни тај глагол није незамислив, верујем да га речници бележе), већ је изведено суфиксацијом — итеративизацијом: изићи/изаћи → изилазити (као прићи → прилазити).
Аргумент о неправилности (трп.) придева сконцентрисан смешан је. Далеко од тога да према сваком глаголу интернационализму с домаћим префиксом мора постојати именица на -ција (имамо формирати : формација, али немамо расформација, али имамо расформирати, расформиран). Глагол с префиксом с- у овом случају потребан је и да означи другачији глаголски вид: концентрисати се јесте и свршено и несвршено, док је сконцентрисати се само свршено.
Стоји тамо да од испоштовати — нема грђе. Има. Говорити тако о сасвим регуларном глаголу. У тексту се тражи да се он замени глаголом поштовати — нонсенс првог реда. Па како ће се свршени, телични глагол са завршним значењем заменити дуративним својим парњаком! То би било као да се тражи замена отићи са ићи. И још уз „аргумент” — немамо испоштовање. Па наравно да немамо кад свршени глаголи граде сто пута мање глаголских именица на -ње/-ће него несвршени.
Одељак о плеоназмима, као што то увек бива с том језичком појавом, није до краја схваћен. Не познају се основни појмови језичке редунданције (сувишка информација), па се мисли да је добро само што краће. Најчешће није тако. На сваком језичком нивоу можемо уочити превише компликоване системе, чији елементи немају увек дистинктивну функцију. Али они постоје да би језичко разумевање ишло брже. Тако функционише и плеоназам и он — то морају да знају сви који против њега тако борбено говоре — није никаква груба граматичка грешка, како се чини из речи вишкобораца, већ је најнормалнија стилска варијанта једног исказа.
Ако сам ја на месту које у једној комуникативној ситуацији може да се назове „горе”, онда и Пењи се горе значи исто што и Пењи се овде. Није фокус те реченице да се дуплира информација о кретању навише, него се наглашава где ће се кретање завршити, иако се двапут изриче смер кретања. Исто важи и за Силази доле.
Од стране у пасиву није добро зато што је бирократски, а не зато што је плеоназам. То пише у свакој граматици.
У септембру месецу такође је ОК. Ту се може препоручити стилска варијанта без речи чије је значење имплицирано у главној речи синтагме, као што се препоручује изостављање речи „година” иза датума, али то није никакво чврсто правило већ стилска препорука. Неизостављање ових речи ништа не смета.
Љуска од јајета. Погледати у речнику значење предлога од.
Предлаже се у тексту да се Контактирајте нас на телефон замени са Контактирајте с нама на телефон! Но, можда ауторка тако изговара. Ствар је у томе што овде немамо исти аспекат или можда чак исто значење глагола контактирати, па се зато намеће рекција глагола који би се иначе најнормалније употребио у овом значењу: позовите нас. Пише да је ово „једини пример” скраћивања у језичком процесу. Ноторна бесмислица. Сви језички нивои теже да се упросте (насумични примери: дошо̂, множински синкретизам ДИЛ, кондензација реченице……).
Пише да се имена „muzičkih grupa, pozorišta, institucija” не транскрибују. То није чврсто правило, о томе се нико није званично и експлицитно изјашњавао. Постоји тек савет И. Клајна за ову прву групу речи. Остале се најнормалније транскрибују, почев од Правописа (потражити). Помало се чини недоследним што у хајци на англицизме најнормалније стоји реч бренд, употребљена без шале. У испаде спада и предлог да се називи фирми не пишу транскрибовано (кока-кола као производ, а Coca-Cola као марка) — то треба доучити из Правописа. Исто важи и за Версаче (име дизајнера и модне куће), који је — туго! — прекрштен, као у најгорој жутој штампи, у Версаћеа. Транскрипцијо, еве ме.
Цртица не пише само код скраћеница, већ и када се страни називи пишу у оригиналу у ћириличком тексту (од Wyts-а). То је испуштено.
Написан је мини-памфлет против Србијанаца, зато што је неко из Босне тако назвао своје сународнике који живе у Србији. Вероватно lapsus ad ignorantiam. О томе има више написаних лингвистичких чланака, има чак и тема на Вокабулару.
Занемарено је да мушка имена на сугласник имају и другачији вокатив осима на (Шешељу), а неадекватно су објашњена и мушка на (необухваћено Ми̑јо,  ̑Иво, Радојице)! Код женских имена изнесено правило важи о дугом/кратком акценту важи само код двосложних именица, иначе не. Испуштена су и имена на -ица: Данице, Милице.
Нетачно је да није исправно хвала пуно. Погледати у речнику — пуно има и значење ’много’. Савет о захваљујем (се) такође није до краја регуларан, јер речници бележе и мешана значења (неповратни за одбијање и повратни за прихватање).
Неке недоумице су безразложне: ко се на свету двоуми око утврдо или преблаго. Ако ништа друго, акценат ће их повести да речи напишу спојено када се ради о посебним речима, а не о cлучајној синтагматској вези.
Жао ми је што сам ово написао грубим тоном. Није ми то била намера, али се спонтано јавила жеља да узвратим ономе ко се иживљава над недужнима а не зна. Чланци на блогу написани су свисока, надмено и без потребе осуђивачки. Норма је променљива ствар у језику — није богом дана. Данас се нешто пише спојено, сутра можда већ неће, није ред вређати људе због тога. Може им се предочити каква су правила савремене норме, али онакво подсмевање и ниподаштавање не негује добру слику о језику и језичарима.

Hladan tuš! Ton mi ne smeta, navikla sam na sve i svašta, ali sam sad već u nedoumici da li su mi postovi uopšte pročitani. Odgovorim ja, ali neće da mi prihvati odgovor. Uzgred, na tom sajtu se vrlo teško snalazim. Posle drugog pokušaja, izbriše se odgovor, sa sve objašnjenjem koje služi informatičarima za raspoznavanje, po sistemu "mi smo drugi svet, ne razumeš ti to".
Ali, nisam kopirala svoj odgovor pa napišem drugi, sve vreme u strahu da nisam nešto propustila iz onog prvog koji je bio sigurno bolji. U jednom trenutku sam pomislila da su me blokirali, ali to je već poznata srpska paranoja o zaverama. Iz nekoliko puta, sve klikćući "save", najzad pošaljem odgovor:

Bez obzira na sve što si napisao, zahvaljujem ti na odgovoru. Potrudiću se da se držim samo onih stvari koje se tiču konkretnih odgovora, i nadam se da to neće biti protumačeno kao obraćanje svisoka, da se iživljavam i slično (možda je moj način tebi malo grub, mada mi to nije bila namera).
Oboje smo jezičari i oboje imamo poriv da učimo druge, samo što smo očigledno imali drugačije profesore, metode, možda i škole, no svejedno. Na početku moram da napomenem, mada sam mislila da je to očigledno, da ja pišem na blogu i da se ne obraćam samo stručnjacima, stoga je i stil takav kakav je. Volela bih da pitanja jezika postanu popularna, a lično mislim da se i najkomplikovanije stvari mogu objasniti najjednostavnijim rečima. Iz toga proizlazi da nemam ambicije da pišem gramatiku, pa naravno da ne navodim ni sve primere koji nešto potkrepljuju, već uzimam samo one koji se najčešće koriste i za koje pretpostavljam da će nekome koristiti.

Ima stvari oko kojih se u potpunosti slažemo, i stvarno ne znam šta je tu sporno:
- primeri kao utvrdo ili preblago zaista mogu biti višak, ko se još oko njih dvoumi, ali sam baš tog dana kad sam pisala post prisustvovala takvoj nedoumici;
- u vezi s vokativom, crticom u rečima napisanim u originalu a u okviru ćiriličnog teksta, kao i dobrodošao koje može biti i u atributivnoj funkciji... ništa nije netačno, a što nisam spomenula, razlog je što ne pišem gramatiku, već blog; ono što sam navela je tačno, a ostalo nisu propusti već nisam navela sve (postovi bi bili kilometarski);
- molim te, pročitaj ponovo u postu o složenicama s predlogom (u komentarima sam i navela da se usred, posred, nasred... piše zajedno).

Postoje i "greške" koje se tiču stila:
- od strane je birokratski izraz, vrlo ružan, i to stvarno piše u svakoj gramatici;
- pleonazmi su nekad i namerni, zaista;
- septembar mesec - učili su me drugačije nego tebe, očigledno, a takođe su bili univerzitetski profesori; mada ne smeta da se stavi pečat na mur pa da se zna da je septembar - mesec;
- ljuska od jajeta - čitala ja šta sve znači od, ali... opet se vraćamo na pitanje stila;
- brend sam koristila podsmešljivo, ali mi ironija očigledno nije uspela kad nisi shvatio.

A sad greške koje to nisu:
- nastranu može da se piše i spojeno, kao i pritom (primeri su kod mene u postu);
- za proizilaziti "ne pije vodu" ovakvo objašnjenje; porodica glagola ići vrlo je interesantna, i dok su glagoli poput ovih koje si naveo (obilaziti, nadilaziti...) dobili samoglasnik kako bi se lakše izgovarali, sa glagolom izlaziti nema tih problema;
- skoncentrisan jednostavno - ne postoji (ne bih da se ponavljam, objasnila sam u postu);
- glagol ispoštovati postoji, validan je, ali se ne koristi kako treba, u skladu sa svojim značenjem; uopšte se ne zalažem da se zameni sa poštovati, već je odveć česta upotreba upravo u tom značenju koje mu nije svojstveno (nema grđe, i dalje to mislim, ali ako uspeš valjanim argumentima da me ubediš, počeću  da ga koristim - jezik se menja, obogaćuje...);
- primer Penji se gore jedno je od pitanja u zbirkama za kvalifikacioni ispit za upis u srednju školu (izgubio bi bod), a i pitanje je stila;
- glagol kontaktirati uvek ide s predlogom s(a) (objasnila sam i kako je do ove greške došlo):
- znam i da došo, pošo i slično mogu da se koriste, ali o njima nisam ništa pisala u postu (uostalom, ne umem da stavim cirkumfleks, pa slobodno dodaj onim kvalifikacijama o meni i da sam glupa);
- profesori Milija Nikolić, Miodrag Popović, Vladeta Janković, Zoran Gavrilović, Vladeta Košutić i posebno Nikola Milošević naučili su me da ne koristim hvala puno; profesor Milošević bio je "alergičan" na tu sintagmu.

Ostala nam je transkripcija, i - dajem ti za pravo! Međutim, praksa me je demantovala i položila sam oružje, pa poslušala savete lektora koji su izabrali srednju varijantu. Volela bih da pravila koja navodiš prevladaju, ali... Isti je slučaj i sa rečima kapučino, Pačino, Versače... nisu uspele da se "zapate". Po mom mišljenju (ako ono uopšte sme da se iznese), "kvaka" je u slovu ć, tako svojstvenom našem jeziku.

O Srbima i Srbijancima ne bih širila temu, ono što mislim (je l' smem?) napisala sam u postu. Naravno, ne moraju svi da se slože sa mnom.

Nisam ljuta, zašto bih? Međutim, neizmerno će mi biti žao ako ovaj sajt (SJA) ne bude imao široku publiku. Ne bih volela da bude tako, naprotiv.

Slobodno stavljaj komentare kod mene na blog, samo te molim da nađeš pravu meru između stručnog i svakodnevnog jezika, jer - kao što sam već napisala - nije namenjen samo stručnjacima.

Volela bih da nastavimo i da "bijemo još bitaka", ali se bojim da si me unapred otpisao. Da li je potrebno da raspravljamo o autoritetima? Unapred se sklanjam od te polemike i drage volje ti prepuštam prvenstvo, što ne znači da u tebi, kao i u svim autoritetima ovog sveta vidim boga.

Svako dobro,
Milja Lukić

Pitam se, posle svega: "Da li je ovo uzaludan posao?" Može biti da sam pogrešno skapirala pa pozvala samu sebe na žurku koja je zatvorenog karaktera. Kako god, nadam se da će mi odgovoriti, ali dok se ja snađem u onom njihovom lavirintu... Ako se snađem, pročitaću šta su napisali ne bih li saznala koliko sam (ne)vaspitana, ali unapred odustajem od odgovaranja. Stvarno ne mogu više da objašnjavam ono što sam već objasnila. I ne samo da neću odgovarati na ono što je meni upućeno već uopšte neću da dajem znake života. Kako se javim, tako se "iživljavam", pa da poštedim ostale svog sadizma. Mislila sam da mi je obezbeđeno uživanje na neodređeno vreme, i da će to biti jedna romantična ljubavna veza, a ne sado-mazo varijanta.

недеља, 10. октобар 2010.

Homoseksualci i pederi

Od juče se stidim!!! Toliku bruku i sramotu zaista ne mogu da podnesem. Volim svoju zemlju, ali me to ne sprečava da kažem kako živim u jednoj usranoj državi. Još 2001. godine, kad je bio prvi pokušaj šetnje Parade ponosa, celu noć nisam mogla da spavam od scene kad mladić sa izrazom lica od kojeg vam se u trenutku sledi krv u venama, šutira devojku u glavu, a onda je hvata za kosu i udara njenom obamrlom glavom o ivičnjak. Krvi na sve strane. Te scene ni danas ne mogu da se oslobodim, kao da je noćna mora i usred bela dana. Možda je još potresnija slika iz 2006, kad mladić koga su dotle šutirali, ustaje i lepo se vidi kako je sa krvlju ispljunuo i nekoliko zuba.

Pred najavljenu Paradu pročitala sam odličan tekst, a potom je na istom Mahlat blogu sledio i drugi, kao reakcija na komentare za prvi. Poslednji iz serijala takođe je verna slika stanja stvari, s tim što su meni najviše smetala deca koja se sramotno koriste u propagandne svrhe. Ako su porodične vrednosti da odmalena naučiš da mrziš - mene su stvarno pogrešno vaspitali. O raznoraznim grupama na fejsu koje žale što se pare troše na 5.000 policajaca a ne na 5.000 gladne dece, neću ni da polemišem. Toliko licemerja s tako malim povodom, prava na različitost, to se teško vari.
Moja iskustva sa homoseksualcima nisu baš prijatna, ali - kako ću da se borim za svoja prava ako ih ne omogućavam drugima? U tome je kvaka. Davne 1989. dobila sam lepe batine od jedne lezbijke. Nažalost, bile smo same u stanu u Rijeci, a ona od mene i veća i jača. Kad sam dobila prvi udarac pomislila sam da će možda sve biti lakše ako budem pomirljiva, ali... ni to nije pomoglo, probudio se u meni onaj srpski inat pa sam je žvajznula. Tukla sam se nebrojeno puta u životu, ali nisam imala goru tuču od ove. Vratila sam se u Beograd u potpunom šoku i sa ranama na nogama što od udaraca što od kaiša koji je pljuskao po meni. Imala sam i slučajeve pokušaja poljupca i milovanja od raznih žena i devojaka, a jednom sam u gradskom autobusu više od četiri stanice trpela torturu pipkanja po debelom mesu. Nikakav mi problem nije da se posvađam, pa ni da se pobijem, ali bila sam s detetom, još mi je sveže bilo iskustvo iz Rijeke... Izašla sam sa srednjim sinom dve stanice ranije i stresla se. Imam i drugaricu koja je lezbijka, stvarno dobru drugaricu. Mislim da je jedno srce od čoveka, a njene sklonosti su njena stvar. Nikoga od nas njima ne opterećuje, ako se ne računa što se drži za ruku s devojkom u svom stanu a pred društvom.
Nevezano s ličnim neprijatnim iskustvima, branim njihovo pravo da budu drugačiji. Memedović je imao odličnu emisiju na RTS-u o čoveku koji se bori za dostojanstveniji život medveda, a sam je preživeo napad medveda koji je ostavio trajne posledice!
Imam i posredna iskustva. Drug sa fakulteta, doduše ne sa moje grupe, svetske književnosti, ali je bila vrlo srodna grupa pa smo se družili, takođe je homoseksualac. Stanovao je blizu fakulteta, u samom centru, u ogromnom stanu u kome je bio sam. Imali su kuću na moru u kojoj su njegovi roditelji bili skoro cele godine. Dođu u Beograd samo u julu i avgustu, eventualno za slavu, Svetog Nikolu, pa ostanu da provedu i novogodišnje i božićne praznike. On je u taj svoj stan primao raznorazne momke koji su ga iskorišćavali, neretko je dolazio sa nadutim okom, znači da je bio i tučen... i tako. Bio je lep momak, ali nekako ženski lep. Ne znam da li je bio ćosav, ali je tako delovao, na tenu i trepavicama pozavidela bi mu svaka devojka. Sredinom devedesetih prodao je sve što ima kad su mu poumirali roditelji, i otišao je u London. Nadam se da tamo lepo živi. I zavidim mu, iako znam da je zaslužio da mu bude mnogo bolje - obrazovan je, lepo vaspitan, vredan, dobar, pametan... zašto da se ovde zlopati ako mu je priroda nametnula nešto drugo od onog što je "normalno".
Pederastije i lezbijstva oduvek je bilo, i biće. Postoje čak i kod životinja, što je inače glavni argument onih koji zagovaraju "život je na našoj strani". Egzistiraju dve teorije o tome kakve je prirode sklonost ka istom polu. Po jednoj, to je stvar vaspitanja i okolnosti, a po drugoj - rodiš se takav. Ja zagovaram ovu drugu teoriju, jer bi, ako bi prva bila tačna, onda stvarno ovi nasilnici koji danas divljaju po Beogradu imali pravo. A nemaju.
Još dve stvari užasno mi smetaju u vezi sa Paradom ponosa i izveštavanjem medija - Crkva i "navijači". Ako Crkva stvarno voli svakog bližnjeg svog, zar ne može da prihvati i božja stvorenja koja su drugačija? Podseća me na Amerikance koji uvode "demokratiju" bombama. Ko je Crkvi dao za pravo da uvek budu u pravu? Na jednoj strani ima Pahomija, kojeg brani, i te kako brani, a em je pedofil em je homoseksualac, a na drugoj "tumači božje slovo i hoće da privede poznanju božje promisli ljude koji su grešni". Mi im dajemo to pravo svojom glupošću i ravnodušnošću, i fortaju nas kao mlade majmune, kud god hoće. Sram vas bilo, gospodo sveštenici! Ono što vi zagovarate nije hrišćanstvo. Ako neko pljuje na boga, ako on uopšte i postoji, onda ste to vi!
A što se navijača tiče, lično sam uvređena. Sebe smatram za navijačicu, a stalno mi na TV-u poturaju neku bagru nazivajući ih isto kao i mene. Njih treba pohapsiti što se uopšte usuđuju da nose obeležja bilo kog sportskog kluba, veze sa sportom nemaju. Otkad je navijač onaj koji ruši sve pred sobom? Valjda treba da bude na utakmici i navija? Huligani su jedno, a navijači drugo, molim lepo. I Tadić je navijao za Srbiju, pa ga niko ne naziva huliganom.
Dođosmo do toga da u Srbiji (kao i svuda) postoje homoseksualci, ali ovde je valjda najviše pedera. Ovi koji paradiraju su homoseksualci, a ovi što ih sprečavaju u tome - pravi su pederi! Kažu da manjina (homoseksualci) maltretira većinu. Šta je logičan zaključak? Da je Srbija zemlja pedera!
Devedesetih je vrlo popularan bio vic o momku koji želi da bude moderan. Kaže on svom drugu:
- Znaš li ti da sam ja homoseksualac?
- A šta ti je to?
- Ih, ništa ne znaš. Volim muškarce.
- A, to. Pa je l' voliš lepe i skupe stvari?
- Baš me briga za njih.
- A je l' slušaš Šer?
- Više volim narodnu muziku.
- A je l' imaš Versace odelo?
- Jok.
- Slušaj, brate, nisi ti nikakav homoseksualac, ti si jedan običan peder.


Legende za fotke:
1. Đani Versaće (modni čarobnjak)
2. Oskar Vajld (ko ne voli "Sliku Dorijana Greja"?)
3. Eleonora Ruzvelt (nevezano s tim što je bila udata i imala decu, ostala su pisma koja je razmenjivala s dugogodišnjom ljubavnicom)
4. Greta Garbo (imala je iskustva i s muškarcima i sa ženama, ali je intimnim prijateljima rekla kako ipak više voli - žene)
5. Marsel Prust (književni genije)

Oni su samo neki od HOMOSEKSUALACA bez kojih bi svet bio mnogo siromašniji!

петак, 08. октобар 2010.

Istorija na Bojn način ("Zimski dvorac", Džon Bojn, Alnari)

Sasvim slučajno mi je ova knjiga dospela u ruke, i sklona sam da pomislim kako je ona pronašla mene a ne ja nju. Moram da priznam da volim romane sa istorijskom tematikom, kao što volim i kad ništa ne znam o autoru, pa onda nekako objektivnije sudim, bar se nadam.
Ako treba da dam ocenu od 1 do 10, ovaj roman zaslužuje jednu jaku šesticu ili slabu sedmicu, ali bi sigurno imao i bolju ocenu da se izdavačka kuća Alnari malo više potrudila oko priređivanja knjige.
Opšti utisak mnogo kvari očajna lektura, pri tom nikakve zamerke ne upućujem lektoru koji je potpisan. Kako i sama vrlo često radim taj posao, znam kako to kod nas ide - kad lektor završi, vrlo često mu uopšte ne daju da sravni tekst (da proveri da li su unesene sve ispravke), još češće i neko nešto doda ("ma, samo reč, šta to može da pokvari"), a ponekad su rokovi toliko kratki da nema šanse da se nešto uradi kako treba, kao što nema šanse ni za drugo čitanje. Ko ne zna o čemu se radi: prvo čitanje je najmerodavnije, a da bi uopšte mogao isti tekst drugi put da se pročita ili mora da prođe podosta vremena ili se daje nekom drugom, a ako taj neko drugi ne postoji, tekst ide na korekturu - proces pred samo štampanje). Šta god da je razlog, pa čak i da je lektor za sve kriv (a svi sebi daju za pravo da sve svale na njega), opet je izdavačka kuća ona koja daje završnu reč. Gospodo iz Alnarija, ovo je druga knjiga iz vaše kuće nad kojom se zgražavam, i ako i sa trećom bude isto, ne kupujem ništa više od vas. Možda vi zbog toga nećete da propadnete, ali gubite revnosnog čitaoca i reklamera. Kad biste samo znali koliko ljudi kupuje knjige po mom savetu, shvatili biste me ozbiljno. Onda oni dalje reklamiraju, i tako ide u krug. Počnite da radite svoj posao kako valja jer jednom nekog možete da prevarite, možda i dvaput, ali ako želite da trajete... nećete potrajati jer varate i fušerite. Ljudi nisu budale, pogotovo oni koji vole dobru literaturu. 
Da ne ispadne kako cepidlačim, ko god bude uzeo roman u ruke, na svakoj stranici će imati neku primedbu. I nije reč samo o slovnim greškama, već i o pravopisnim, pa i gramatičkim. Posle desete greške u vezi s padežima (!), prestala sam da brojim.
I još nešto je bitno u vezi sa ovim romanom, a nije književno pitanje - Zimski dvorac u celosti sam pročitala u prevozu. I Hiljadu čudesnih sunaca sam čitala uglavnom u prevozu, i Nacionalnost: vanzemaljac, i Lutajućeg Bokelja... ali sam ih završavala kod kuće. Zimskom sam sklopila korice u BG:vozu, negde između Vukovog spomenika i Pančevačkog mosta.
Šta je to što me je držalo da čitam dalje ovaj roman iako sam pomišljala da odustanem iz razloga koji se tiču jezika? Pre svega, interesantno vreme koje se opisuje, tema, lepo vođenje radnje i vrlo umešno kompoziciono sređena fabula. Naslovi poglavlja su godine, a ovde se počinje s 1981, s kojom se i završava. Kao pun krug koji opasuje epohu - od 1915. godine u Rusiji, preko kratke epizode u Parizu, pa do 1981. u Londonu. Notacija za knjigu bavi se samo 1915. godinom, kao prelomnom, jer je tad zaista početak  - šesnaestogodišnji Georgij Danilovič Jehmenjev, običan mužik iz običnog ruskog sela Kašina članu carske porodice spasava slučajno život i postaje heroj. Heroj je bio kratko, tek do Revolucije, ali to su godine u kojima stasava u čoveka i sve što se zgusnulo u te dve do tri godine određuje njegov kasniji život. Nažalost, ne mogu da otkrivam kraj, ali on u stvari zaokružuje celu priču i daje joj elemente trilera koji ipak nije dominantan, i ne treba da bude u štivu ove klase.
Pojam vremena nije toliko komplikovan (samo za objašnjavanje, ne za čitanje) u prustovskom smislu, ali mora da se postavi. Za razliku od Prusta, ovde imamo ujednačen ritam, kao na klackalici: prvo je moderno doba - 1981, pa onda ide poglavlje Princ Kašina (povratak u 1915. godinu), zatim sledi 1979, pa Zimski dvorac (1915/16), potom 1970... Nije čista retrospekcija, ali jeste naizmenična promena kraja radnje romana i njegovih početaka, s tim što moderno vreme ide unatraške, retrospektivno, a počeci hronološki. Sva poglavlja iz "ruskog perioda" imaju ime, a sve što se odnosi na vreme posle odlaska iz Rusije naslovljeno je samo godinama. Posle dva, možda i tri poglavlja slutite da će se ta vremena u jednom trenutku susresti, i normalno očekujete da to bude neka sredina, na primer četrdesete ili pedesete godine prošlog veka, ali kako roman odmiče tako se radnja ubrzava u sižejnom smislu, ne i po aktivnostima junaka. Po aktivnostima je upravo suprotno. Bogat unutrašnji život zamenjuje sirotinjsko ruho dnevnih događaja. I na kraju, u poslednjem poglavlju, susreću se oba vremena, i ono staro, ali sam odlazak iz Rusije, i ovo novo, koje u stvari znači kraj u svakom smislu, mada to poglavlje ima naziv kao i prvo - 1981. Pretpostavljam da je autor u startu imao nameru da uradi baš ovako, jer se "bode oči" nameće pitanje da li je svaki kraj u isto vreme i početak i da li je na samom početku ove storije, pa i svake druge, mogao da se nazre kraj? Iako je pitanje malo isforsirano, Džon Bojn ga je ipak neusiljeno izneo na sto - kao pregorelu šniclu koju pojedete jer se domaćin lepo osmehnuo, pa da mu ne kvarite raspoloženje i nipodaštavate trud. Činjenica je da u ovom romanu taj lep osmeh postoji, i da je sve uvijeno u fino pripovedačko ruho, pa se lako guta.
Još jedna vrlo bitna pohvala ide direktno autoru - osećaj za prostor i duh starih vremena, kao i za ruski mentalitet. Koliko mi je poznato, Džon Bojn je Irac. Opisi Petrogradskog dvorca i dvora, kao i običaji koji prate život Petrograđana, pa i kuća Ipatijevih, savršeno su verni. Ako je bio na tim mestima, pohvala što se potrudio, a ako nije, još veća pohvala što ima jaku imaginaciju i ume da se unese u duh i istorijsko vreme. Začudio me je opis okoline kuće Ipatijevih - tamo stvarno postoji šumarak preko puta, i maleno uzvišenje, iako je to kuća u jednoj gradskoj ulici; i zaista su prozori s leve strane više okrenuti ka dvorištu, a to se na osnovu fotografije ne može odmah uočiti.
Istorijske činjenice je verno preneo, ali je, bar po mom mišljenju, Raspućin mnogo mlak, a Jusupov previše raspustan. Porodica Romanovih, iako romansirana, odgovara u svakom pogledu ulozi koju je imala i u istoriji i u predstavama koje su kasnije o njima kružile, ali je autor uspešno izbegavao stereotipe. Naravno, ništa ne bi bilo tako zanimljivo da nema i nemoguće ljubavi! U startu je osuđena na propast, a kasnije se ispostavlja kao jedini mogući spas.
Poput Dime starijeg ispreda svoju priču Džon Bojn. Dok su jednom smena dinastija Valoa-Burbon bili glavna scena, a ljudi povezani s njima lep ukras koji svemu daje boju, ovde su Romanovi tek neizbežni ukras koji kasnije postaje glavni lik. Da biste ovo mogli da rastumačite, morate da pročitate Zimski dvorac. Ne očekujte Rat i mir, ali svakako ćete lepo provesti vreme uz ovo štivo.
I zaista, šta bi bilo da je stvarno ovako bilo? A možda i jeste?

недеља, 03. октобар 2010.

Oralna Srbija, sa sve decom

Radost Evrope - jedna lepa manifestacija usred Beograda; jedna poznata beogradska škola - u centru grada; i deca s Kosova prošle godine, i deca iz Nemačke ove godine kao gosti. To su glavni junaci.
Radost Evrope održava se svake godine, u čast dece, a povodom Svetskog dana deteta koji je, gle koincidencije, baš na isti dan kad i naše čuvene Petooktobarske promene.
Radost Evrope zamišljena je tako da deca gosti iz raznih zemalja ili regija budu gosti svojih beogradskih vršnjaka. Oni ih prime u kuću, prate ih na probe i prisustvuju im, vodaju ih po gradu, a ovi kod njih spavaju, jedu... I tako, pored zvaničnog programa koji ima uključene vodiče, i na onaj "iznutra" način upoznaju zemlju domaćina, odnosno Srbiju. Naravno da će mali Rusi uglavnom ići u kuće dece koja uče ruski, a mali Francuzi kod onih koji uče francuski, i tako dalje. Ostale zemlje idu kako kome zapadne. Imam neke drugarice s fakulteta koje su imale goste iz Švedske, sa Kipra, iz Engleske... sa kojima i danas održavaju neki kontakt. Jedna od njih je čak kumovala detetu svoje gošće iz Grčke.
Neki kriterijumi moraju da budu zadovoljeni što se tiče onih koji žele da budu domaćini. To moraju da budu prostrani stanovi ili kuće, poželjno je da dete gost ima odvojenu sobu, jedan roditelj mora da bude na raspolaganju sve vreme... Roditelji koji rade u to vreme uzimaju godišnji odmor, spremaju najlepšu hranu, potrude se da to bude nešto iz nacionalne kuhinje, dodatno izvedu gosta u neki restoran ili ga vode na izlet... Nemaju svi petosobne stanove i kuće, ali ih ima.
Sad u priču ulazi jedna cenjena beogradska škola koja važi za elitnu i u kojoj se nemački jezik uči po posebnom programu. U samom je centru, ništa nije "centričnije" od nje. Prošle godine ta škola je bila domaćin deci sa Kosova. Strahovito malo domaćina se prijavilo, i bilo je "opravdanje" da u centru ne žive samo bogataši, da je puno onih koji stanuju po suterenima i mansardama, ili imaju pola kvadrata po glavi ukućanina... To je samo donekle tačno, jer ova škola, to pouzdano znam, ima mnogo dece koju dovoze iz Batajnice, sa Zvezdare... iz svih delova grada, baš iz razloga što je pojačano učenje nemačkog, a i škola ima dobru reputaciju. Ima tamo dece bizMismena, pevaljki, političara, umetnika, javnih ličnosti... I mnogo ih je više nego ovih što žive po mansardama, u suterenima, u skučenim prostorima sa manje od pola kvadrata po glavi ukućanina. Čudo jedno, ne javi se skoro niko od tih "viđenijih" da gosti decu s Kosova. Kako i moje najmlađe dete ide u tu školu, iako sam za to saznala dva dana pred početak Radosti Evrope, poželela sam da po hitnom postupku zatražim odmor jer je to jedini uslov koji ne ispunjavamo - da roditelj bude s decom. Jedna majka je primila dvoje dece, progledali su joj kroz prste iako s porodicom živi u dvosobnom stanu, pa je četvoro dece bilo u jednoj sobi, dvoje njene i dvoje iz Zubinog Potoka, a ona i muž su spavali u dnevnom boravku.
Elem, ove godine ta poznata, viđena, reprezentativna... sve naj-naj-naj škola određena je za domaćina deci iz Nemačke. Ovaj put je bilo toliko prijava za domaćine, da su roditelje morali da odbijaju, i to čak i one sa petosobnim stanovima. Reći će neko: "Pa, lepo, žele da im deca razgovaraju na nemačkom sa vršnjacima", što bi bilo u redu kao opravdanje da nije bilo slučaja od prošle godine. A nekoliko godina pre toga bili su domaćini deci iz Republike Srpske, pa su se opet žalili kako deca maltene nisu ni bila s njima - svi otišli kod rodbine. Bilo je puj-pike-ne-važi, jer se i tad prijavio sramno mali broj roditelja koji bi da budu domaćini.
Sama informacija da su se za male Nemce skoro pa potukli, a od malih Kosovaca maltene bežali, dovoljna je da me razbesni, ali mi je raspoloženje popravila vest koja sledi: mali Nemci odbili su gostoprimstvo, u poslednjem trenutku, tako da su morali da ih smeste u hotel! Ne znam ko to plaća, ali mi je nepojmljivo da je takvo ponašanje dopušteno. Dopušteno, nego šta, oni su iz Jevrope! Navodno, njihovi roditelji plaše se za bezbednost, prva teorija; po drugoj - uslovi stanovanja kod domaćina nisu na njihovom nivou; a treća je najsmešnija - hrana i higijena mogu da budu problem, pa da oni preventivno deluju... Super!!! Ne znam uopšte zašto su dolazili, možda je za neke od njih to nekakva kazna.
"Nisi dobar! Sad ćeš u Srbiju!"

Moguće je da paralela koju ću sad da izvučem nikakve veze nema sa prethodnim tekstom, ali... meni ima.
Pre nekih desetak godina, u Americi (a gde bi drugde moglo), mlada žena je posle saobraćajne nesreće u komi već neko vreme. Postoje izgledi da se oporavi, ali je još veća šansa da doživotno ostane na aparatima. Bolničar koji je zadužen za njenu higijenu saopštava lekaru da mu se čini da ona pravi neke milimetarske pokrete kad joj pere intimni deo. Lekar to uzme da proveri, i - tačno! Reaguje kad joj se ti delovi dodiruju. Zove on muža i kaže mu kako bi u njenom ozdravljenju možda igrao ulogu i oralni seks, pa ga moli da pokuša da uradi nešto po tom pitanju. Ostave ih tako same u sobi, očekujući da muž izađe posle nekih pola sata do sat. Međutim, on izlazi posle nepunih deset minuta, sav pometen, i kaže: "Mislim da sam je ugušio!"
I nama je potreban oralni seks, očajnički. Dok mi mislimo da će nas neko ljubiti po intimnim delovima, oni nam uvaljuju jedan veliki kurac. Na kraju krajeva, sve je to oralni seks.
Domaćini iz fine beogradske škole, svaka vam čast! Dobili ste šta ste zaslužili, idemo dalje.