субота, 31. јул 2010.

Transkripcija - prosta kao pasulj

Mada u svojoj neposrednoj okolini, u krugu porodice i prijatelja, važim za notorno zakeralo kad je jezik u pitanju, u društvu svojih kolega, jezičara, ubedljivo sam najliberalnija. Ovo treba shvatiti u smislu da sam svesna da se jezik menja i poštujem te promene jer one obogaćuju jezik. Međutim, postoje pravila o koja niko ne sme da se ogluši, a to su ona koja zadiru u prirodu jezika. Svako može da bude otiginalan koliko god hoće i da smišlja nove reči, čak je i poželjno, ali da od babe pravi dedu... to je već misija u kojoj na kraju neće dobiti ni babu ni dedu.
Poslednjih dve i tri decenije vrlo je popularno govoriti pola engleski pola srpski, čak se i potencira da lančujete umesto da ručate, da radite u advertajzingu umesto u oglasnom odeljenju ili pak u hjuman risrč službi umesto u kadrovskoj, da spikate umesto da govorite, da imate dobar luk umesto izgled, da ste lejauter umesto prelamač, a pre neki dan čuh u autobusu dve klinke koje govore o nekoj trećoj kako je "bjuti lepotica". Ovo bi sve bilo simpatično kad bi se pojavljivalo samo sporadično i kao pošalica, ali toliko je uzelo maha, da stvarno postaje tužno. Nije uopšte smešno. I mada deluje da informatičari i svi koji se bave računarima na bilo koji način, govore najrogobatnije, mislim da im ne treba zameriti jer zaista govore internacionalnim jezikom. Meni najviše smeta jezik u novinama, na TV-u, nastupi javnih ličnosti... Oni su stvarno dizaster (eto primera koji ide u prilog da usvajamo i ono što ne treba).
Kad se analitičnije pročitaju dva prethodna pasusa, uočava se da i sama koristim strane reči, ali upravo hoću da naglasim razliku između tuđica (stranih reči koje smo usvojili i ušle su u naš govorni fond), a u okviru njih posebno se izdvajaju internacionalizmi (reči koje je usvojio ceo svet, poput radija i TV-a). Tu ništa nije sporno, one se slobodno koriste. I ne samo kod nas. Mađarski vrvi od turcizama, na primer, iako su iz istorije izbrisali da su 150 godina bili pod Otomanskom imperijom. Ali, ako koza laže rog ne laže.
Kad smo već kod stranih reči, nisu sve tuđIce ili pozajmljenice. Neke nisu ušle u jezički fond - luk, bjuti, dizaster... ali zato jesu štampa, šupa, mašina, sokak, varoš, robot, dentlmen... One koje nisu ušle još uvek su strane reči pa se tako i treba odnositi prema njima - koristiti ih što ređe, a ako imaju zamenu u maternjem jeziku - nikako. Kako se jezik menja, onog trenutka kad bude postojala makar i najmanja razlika u značenju između reči luk i izgled, onda treba koristiti obe. I onda se naravno, luk transkribuje (piše se onako kako se izgovara, menja po padežima, rodovima, brojevima...). Cenim da će se to desiti u vreme mojih unuka ili praunuka, a dotle srpski možda više neće ni postojati - svi će govoriti engleski.
To doba na svu sreću još nije došlo, pa za sada treba da govorimo ili srpski ili engleski. U suprotnom, svi smo Feme iz Pokondirene tikve, samo što se tada verovalo da će ceo svet govoriti francuski. Ko zna, možda sledeći moderan jezik postane kineski? Ili arapski?
Sva vlastita lična imena se transkribuju: i Rasel Krou, i Monika Beluči, i Klif Ričard... i ko god vam padne na pamet. Ako niste sigurni kako se neko ime izgovara, za svaki slučaj u zagradu stavite kako piše u originalu (ne obrnuto).
Sasvim je drugi slučaj sa vlastitim imenima muzičkih grupa, pozorišta, institucija... - ona se pišu u originalu, a ako baš hoćete, stavite transkribovan naziv u zagradu. Zašto? Zato što je ime grupe brend, a brendovi se uvek pišu u originalu! To rade i Kinezi i Arapi, hajde da pomenem samo neke koji imaju različito pismo. To je opšte pravilo za ceo svet i za sve jezike!
Uopšte mi nije jasno zašto se ljudi oko toga prepiru, sve je vrlo jednostavno i lako primenljivo. Samo treba znati pravilo, pa nek ovo bude podsetnik za one kojima drugi pune glavu budalaštinama ili vodič za one koji nisu imali gde da nauče.
Jedino što je komplikovano, to su nazivi proizvoda. E, tu se već treba malo zamisliti. Primera radi, nekada se i kalodont pisao velikim slovom i u originalu, kao i žilet, margarin, koka-kola... Međutim, to su vlastita imena koja su u međuvremenu postala zajedničke imenice, pa se samim tim pišu malim slovom i transkribovano. Svi ostali proizvodi, dok ne dobiju taj status, moraju da se pišu u originalu i transkribovano. Mala digresija: Volim da pijem koka-kolu, a mnogo mi se svidela i nova Coca-Colina reklama. Jedno je piće, a drugo je firma. Ovo što Rusi rade, može im se - najveći su potrošači na svetu.
Lekovi, svi, bez izuzetka, pišu se malim slovom, transkribovano (u zagradu se stavlja original ako ima potrebe, odnosno ako je lek manje poznat).
Modni kreatori obično modnim kućama daju svoja imena, pa se i one pišu u originalu, iako se, kad se misli na kreatore, sve transkribuje. To bi u najprostijem primeru izgledalo ovako: Donatela Vesaće nasledila je kuću Versace od svog brata Đanija Versaćea. Jeste mi glup primer, ali sigurno će se zapamtiti.
Kad hoćemo neki naziv da menjamo po padežima, crtica se stavlja u slučaju da imamo skraćenicu pisanu velikim početnim slovima, na primer: U OPEC-u su rešili da zamrznu trenutnu cenu nafte; a kad imamo celu reč, onda samo dodamo nastavak za padež: Ne volim da kupujem u Delta Cityju.
Prosto kao pasulj!

понедељак, 26. јул 2010.

Terazije Terazije, za sve si u pravu!

Poodavno sam obećala sebi da politika više uopšte neće moći da me uzbudi i da neću ni da razmišljam o njoj. Moja pokojna majka stalno je govorila: "Radite šta god hoćete, samo nemojte niko da se bavi politikom i vračanjem." Šta da kažem na ovo kad mi je najstariji sin završio politikologiju, a ja sam jedno vreme izdržavala porodicu tumačeći natalne karte? Ako nam je neko opravdanje, unuk nije ni u jednoj stranci i nikad neće ni biti, i verujem mu da će to obećanje održati, a ja sam stalno sebi ponavljala da je ono što radim privremeno - kao kad gladan ukrade hleb da nahrani decu. Mora se, a nije dobro. I stvarno, prođe i to.
Ali, ostade etiketa. I dan-danas me zovu silni ljudi, po preporuci... Naježim se od same pomisli da moram da vrdam i nekome uvijeno pričam kakav je, a on očekuje hvalospeve, dok "planete kažu" da pred sobom imam prosečnog čoveka prosečnih sposobnosti koji sam mora da sredi svoj život. Ali ne, on očekuje da mu kažem u dan i sat kad će biti direktor i tačnu cifru koja će da mu padne s neba na račun. E, moj brajko, da je tako, svi bismo samo sedeli i čekali da nam se ispune "prognoze". Tu i tamo pogledam nekome u kartu ko je svestan da horoskop govori samo o mogućnostima a ne i o ostvarenjima (koja zavise od nas), i o povoljnim, manje povoljnim i nepovoljnim periodima za sve i svašta u životu.
Jednom, ako dovoljno jako popizdim (jer sam za sada samo konstantno u stanju popizditisa srednje jačine), ima da rastumačim horoskop Srbije. Još uvek se dostojanstveno držim.
Pitanje je dokle će da bude tako. Svi me nerviraju, a ponajviše foliranti. Snobovi, ulizice, dupeuvlakači, primitivci, provincijalci... Ovi poslednji su stvar svesti, kako je to lepo rekao Đorđe Kalijadis (njegov blog je Jorgoslovlje, jedan od meni najdražih) u komentaru na jedan od postova bloga Nasdvoje (najdraži). Poznanica jedne moje poznanice je žena s Terazija, tu se i rodila, tu živi, i ne znam većeg provincijalca od nje. Ako ćemo pravo, da vam rečem da se dvoumim između svesti geta i provincijalizma - Terazije su njeno ime i prezime, posao, život, slobodno vreme, preokupacija... kompletna je kokoška. U duši je rob. Diže joj se kosa na glavi od svega što izmiče krugu dvojke, a meni se diže kosa na glavi od nje. Šta ću, sretnem je na nekim mestima, neizbežna je, a kad bi znala koliko se trudim da procedim to "zdravo", možda bi pala i u nesvest. Da situacija bude još gora, ona me - voli. Stalno me pozdravlja preko nekih zajedničkih poznanika i prijatelja i svi mi kažu kako je oduševljena mnome. Nije lezbejka, tek da se zna.
Ne bi mi toliko teško padalo ni to "zdravo" da na poslednjem viđenju nije održala predavanje o demokratiji. Naravno, neizbežni Čeda joj je idol. Kakvo, bre, Kosovo? To je pitanje ekonomije. Evropa! Samo Evropa, sine! Ali šta mi jadni da radimo kad sa ovim silnim polusvetom treba da odemo u tu Evropu? I tako dalje, i tako dalje... sve u tom stilu.
Ne volim da iznosim svoje mišljenje jer me posle toga ljudi ili zamrze ili nastane velika svađa dve, ponekad i nekoliko sukobljenih strana, a moja dobra drugarica Duda jednom mi je rekla: "Miljo, molim te nemoj ništa da pričaš, niko te ne razume. Ljudi su ili za Čedu ili za Šešelja, a ti samoj sebi protivrečiš. Ni ja te ne razumem uvek." Setih se ja Dude, a bogami i Bube koja mi spočitava da ni sama ne znam šta hoću, pa posle tirade gospodže Terazije Terazije, upitah: "Hoće li neko da mi objasni razliku, suštinsku razliku između Čede i Šešelja? Meni oni liče na jednojajčane blizance kojima je uspelo ono što ni prirodi nije pošlo za rukom - da fizički ne liče." Terazije Terazije se malo trgla, ali je odmah potom usledio smeh: "Jao, divno. Baš si duhovita." I svi počeše da se osmehuju, pa da se smeju. Htela sam da dodam da nisam duhovita već očajna, ali vidim da me niko ne shvata ozbiljno. Posle toga je usledilo divljenje, ovaj put najiskrenije iskreno, mojoj novoj haljini s potpisom poznatog kreatora. Lepo aljinče, neću da se žalim, ali kupio mi ga je muž za pare koje smo lepo mogli da potrošimo na nešto drugo. Ima on s vremena na vreme napade ludila, ali samo ludak i može da bude sa mnom.
Mislim se nešto: "Bože blagi, šta ću ja među ovim snobovima? Nije mi tu mesto. Verovatno im pripadam zbog aljinčeta." Ali za Kosovo me je baš uvredila - ako se protiviš "davanju Kosova koje je ionako izgubljeno", onda si seljak. Ako to gledaš kao ekonomsko pitanje, onda si Evropljanin. E, pa ja sam onda divljak, Neandertalac. Neću da se uvlačim Amerima u dupe u nadi da će to biti tako duboko da možda dospem i do srca. Radije ću da prdim kad god čujem američku himnu i da čačkam nos dok mi najveći svetski teroristi (čitaj: američka politika) pričaju o demokratiji. Kosovo jeste naše po svemu: po pravu (ali ne jačega), po pravdi (ali ne američkoj), po logici (ali ne ovoj koja jedno državotvorno i humanističko pitanje stavlja pod kapu "situacije na terenu" koja je kriminalna), gospodže i gospodo. Ako vam se više sviđa da ližete dupe evropskoj "eliti", da slušate retardiranog Bajdena i esenciju zla (za ceo svet), gospodžu Klinton, da u paničnom strahu da vam ne proviri praz iz dupeta obožavate političko nedonošče poput Čede ili ste željni krvi pa držite Šešeljevu sliku u novčaniku... nisam u vašem društvu. Izbacite me sa žurke, ionako vam je muzika iz ere zlog Zagorca i zlotvora Miloševića, a ne znate ni da igrate. Vi samo imitirate onog ko drži batinu u ruci. A on vitla li, vitla... Pazite da vas ne potkači i opauči po glavi, preblizu ste.
Ja imam svoju muziku i znam da igram. Stvarno znam da igram, jer uživam u tome. Ne zanima me da li se to dopada glavnom frajeru i najboljoj cici sa žurke. Stavite mi etiketu, jedino to i znate da radite. Svrstajte me u kolonu - ko nije s nama, protiv nas je. I ogovarajte me do mile volje. Ljude treba pustiti da se sami otkriju kakvi su: lepeći drugima etikete sami je sebi stavljaju posred čela.
I da ne zaboravim: unapred se izvinjavam ako su nekome od "civilizovanih" mama i tata kupili Kosovo ili ga otkupili od Olbrajtove ili Haradinaja. Onda sam stvarno živela u zabludi. Ali, ne ljutite se - nisam znala za tu činjenicu. Mi divljaci uvek se nešto bunimo, kao Grk u apsu (opravdaše Grci tu izreku, svaka im čast), čak i kad je sve izgubljeno, zbog "situacije na terenu".

субота, 24. јул 2010.

Para i dece nikad dosta

Skoro da sam zaboravila kako se piše o lepim stvarima, ma šta kako se piše - kako se misli o lepim stvarima. Stalno nešto kritikujem, a vala ima štofa na kilometre za tu rabotu. Čini mi se da smo počeli kolektivno da kritikujemo i da nikako drugačije i ne funkcionišemo.
Međutim...
Jedna moja dobra drugarica javila mi je u sredu da je trudna! Mnogo lepa vest! Ne znam da li bih se više obradovala da su mi javili da sam dobila glavnu premiju na lotou. Funkcionišem po onoj narodnoj: Para i dece nikad dosta. Jeste da smo prdnuli u čabar što se para tiče, opet kolektivno, ali za decu još možda ima nade. Jeleni, novopečenoj trudnici, 38 je godina, prvi put je u blagoslovenom stanju i to je baš za jedno veeeeliko radovanje. Drago mi je sa sto strana: i zato što obožavam decu, i zato što je ona trudna, i zato što je Srba sve manje pa će ona makar malo da doprinese rešavanju tog problema... Kako god da se okrene, osmeh mi ne silazi s lica.
Tu radost nije mi pomutila ni sramna odluka 10:4, koja nije ni po pravu, ni po pravdi, ni po čemu smislenom i valjanom, već po američkom idealu doneta. Iako sam očekivala da će baš tako da se desi, bila sam besna dobrih dvadesetak minuta, mada mi se na pola sata povratio bes kad sam na TV-u videla onu podgojenu gospodžu koja bombama donosi mir, a preziva se Klinton. Pun mi je kurac onih kojima je pun kurac Kosova, a dva kurca su mi puna "američke borbe za demokratiju". Da se mi ne zavaravamo - isto ovo bi se desilo ko god da je bio na vlasti, i mada je ova garnitura problematična do bola i stvarno joj je poodavno istekao rok trajanja, nije ona glavni krivac već činjenica što postojimo i što gospodža Klinton nije ušla u spavaću sobu svog gospodina koji preferira oralni seks dok nije videla potpis na papirčetu za bombardovanje. Mašala! Ovako je i Neron dobijao inspiraciju za svoja remek-dela gledajući Rim u plamenu. Ma, nosite se u tri lepe pizde materine i jedite govna!
Eto, čak ni lepi povodi ne mogu da prođu bez pljuvanja, ali šta ću kad su se te dve stvari desile maltene istog dana.
Pre neke dve godine, otprilike, vrteći kanale, naletim na emisiju "Vreme je za bebe", i po običaju negde od polovine nastavim da je gledam. Bio je to neki mladi par sa Zlatibora, iz neke nedođije koja je nasuprot turističkom delu, pa nemaju ni put kako valja. Naravno, u selu uopšte nema mladih ljudi, izuzev ovog para koji ima i jedno starije dete. Dečkić se igra sa kozama, ovcama, druži se sa babom i dedom i svi u selu ga gledaju kao da ga miluju pogledom: "Naše dete!" Tu sam već bila na ivici suza, mada sam na suze teška. Plačem samo kad sam trudna ili u ekstremnim slučajevima. E, sad sam počela da plačem kad je jedna starica gledajući njihovo starije dete rekla: "Naše dete", a novu trudnoću prokomentarisala: "Daće bog, eto, još jedno dete!" Međutim, trudnica je imala neke zdravstvene probleme i seljani je savetuju da ostane u bolnici, manji broj da ostane kod kuće... Svi su zdušno, zajedno sa njom bili trudni! Svi! A onda dolazi trenutak da ona krene u bolnicu, počeli su trudovi. Taman sam se malo smirila sa suzama, a onda je počelo novo plakanje, ovaj put je to bila reka suza, nisam mogla da se zaustavim: seljaci jedni drugima javljaju telefonom da "ona kreće", svi izlaze napolje, u rukama im bokali s vodom, pljuskaju za njima "da sve teče kao voda", krste se, neke žene pustile su i suzu... I odoše oni, a selo ostade u strepnji. Verovatno je vreme stalo, niko ništa nije radio, svi su disali duboko i čekali, čekali...
Porođaj je bio malo teži, ali sasvim regularan, a beba - dečkić preko 4 kg, 55 cm dugačak. Kad je zaplakao, sve se orilo od njegovog prodornog glasa. Jako, krupno dete. Nek je živo i zdravo! Da li da napomenem da sam opet dobila napad plača?
Sad se vraćaju kući, sa bebom. Čeka ih celo selo. Porodilji ljube ruke, potresne su mi one starice koje je gledaju s takvom ljubavlju da se srce cepa. Beba urla, a starci se svakom zvuku raduju, nazdravljaju rakijom... Ta gruba planinska lica, često i sa manjkom zuba, ogrubele velike šake kao šmirgl-papir, džemperi od debele vune odrtaveli od silnog nošenja, gumeni opanci u stanju raspadanja od neprestane upotrebe, šarene marame na ženskim glavama koje se uopšte ne slažu sa još šarenijim haljinama na kopčanje... Sve se to sjatilo u kuću sa bebom da je daruje. I prilaze ta gorštačka lica, ljube krevetac, dete se dernja na sav glas, stavljaju pare ispod jastuka... A od para sve same stotke, onako zgužvane. Stotke dinara, ne evra.
Pocepaše košulju tati, izljubiše u glavu starijeg brata, nudiše majci da jede...
Bože, koliko sam plakala! Gde su ta deca? Zašto će ova dvojica dečaka biti sama usred planine, sa starcima, kozama i ovcama? Zaboravila sam da napomenem da je stariji dečkić lep kao lutka, mogao bi da posluži za reklamu. I mlađi će biti isti takav, ubeđena sam. Sad je toj bebi možda malo manje od dve godine. Nadam se da jurca po Zlatiboru i raste li, raste... u velikog i lepog momka. Sigurno će biti i dobar čovek - okružen tolikom ljubavlju ne može da bude loš. Osim ako ga takvim ne proglasi gospodža Klinton jer joj je potrebno uzbuđenje za ulazak u bračnu ložnicu, pa mu baci neku bombu ne bi li postao demokratičan.
Dečaci, i jedan i drugi, želim vam svu sreću ovog sveta! Da budete na ponos porodici, selu, Zlatiboru, Srbiji. Ja se već ponosim vama, samim tim što ste se rodili. I volim vas, kao rod najrođeniji, iako me ne znate.

недеља, 18. јул 2010.

Užareni kotao

Na vrućini ne funkcionišem - telo me ne sluša, mozak kao da nije moj... Medvedi imaju zimski san, a kod mene je to izgleda obrnuto - tokom leta sam u stanju hibernacije. Ne bi pomoglo ni da imam ugrađenu klimu negde iznad glave da mi non-stop duva. Sam pogled na užareni asfalt i sunce koje nemilosrdno peče pa sve izgleda kao da je iznad ringle na trojci, užasava me.
Trudim se da ne izlazim iz kuće. Naravno, moram da odem na posao i moram da se vratim s posla, i kad bi bilo moguće da mi je to jedino kretanje, bilo bi nekako i podnošljivo. Ali, treba da odem do pošte, u nabavku, da posedim s društvom u nekoj bašti... Moram da se krećem, a kad stanem... bože blagi, počinjem da se topim. Ljudi se znoje manje-više svuda po telu, međutim ja se znojim samo po glavi i vratu. Ispod pazuha sam suva, ali kad počne da mi se znoji glava, kosa mi postane mokra, s vrata se sve sliva po leđima, užas jedan! Nažalost, ovo znojenje glave nasledili su i moji sinovi, srednji i najmlađi, pa kad sednemo, onako kolutajući očima od vrućine, samo gledamo kako se ono drugo dvoje presijava. U mraku bismo nas troje mogli da poslužimo kao osvetljenje.
Pretpostavljam da ovako izgleda pakao: peče na sve strane, nigde 'lada, leluja vazduh kao užareni zejtin, svud unaokolo sve žuto kao i plamteća kugla sunca koja zaslepljuje, nemaš gde da se skloniš, i znojiš se, znojiš... A ako je čovek mnogo grešan, pride ga više sile postave na stolicu i neko odozgo počne da ga ispituje fiziku. Ne znam koja je slika gora od ove. Da te bace u vatru, izgoriš, bar znaš da je skoro mukama kraj; da te seku, možda i preživiš... ali od letnje vreline nema spasa.
Ko je rekao more? Jeste, spas donekle, dok si u vodi. Planina? E, to je već smisleno rešenje. Bašta i šuma... to tek deluje primamljivo. Ali, gde u Beogradu da se skloniš? Ada je prepuna ljudi, kad se onako namestimo blizu jezera podsećamo na sardine. Na nudističkoj je malo opuštenije, ali su je ukinuli. Uostalom, do Ade treba otići i posle se vratiti kući. Autobus deluje kao užareni kotao u kome ljude ispeku do pola i onako izmrcvarene ih istovare da izdahnu van mesta zločina.
Preostaje jedino disanje na škrge i strpljenje. Strpljenje kao u zatvoru, kad se broje dani, sati, minuti... kad će sve da prođe. Ostalo je još 65 dana, 23 sata i, u ovom trenutku, 27 minuta. Preživeću, dočekaću... Večeras brišem još jednu recku.

среда, 14. јул 2010.

Die Arbeit und das Händewaschen sind... svakodnevica

Nedavno smo u firmi popunjavali neki upitnik, potpuno anoniman, koji će neka agencija da koristi za potrebe firme, a pitanja sve jedna do drugog - kakva je firma prema svojim zaposlenima. To je prvi deo. A drugi - kakav je odnos u timu, sa sve onima koji su neposredno nadređeni. To oni rade u cilju poboljšanja procesa rada i zadovoljstva svojih zaposlenih.
Imam pravo da lajem koliko god hoću i o čemu god hoću. To pravo daju mi moji stručnost, iskustvo i rezultati rada. Ali, izgleda da nije sve u tome. Ne lajem jer me i ne zanima šta će biti. Prava lajanja odrekla sam se posle mesec dana rada u novoj firmi, pre nekih osam godina, kad sam videla da gazde iz Nemačke šalju ovamo ljude kao po kazni, pa smo imali čitavu plejadu likova, kao u crtanom filmu - od Paje Patka do Mikija Mausa i Šilje. Jedan je izjavio kako se mnogo obradovao kad je čuo da dolazi u Beograd, ali se mnogo razočarao kad je video da Beograd nije na moru. Divota! Ako je neka zemlja stalno bila u vestima, sa sve kartom i raznoraznim prilozima iz Beograda, onda je to svakako bila Srbija. Ovde je sve vrvelo od dopisnika koji su se prosto utrkivali ko će više da nas naruži. Taj naš šef očigledno nije gledao vesti, a bogami sigurno nije čitao ni novine. Ima još bisera, ne zna se koji je od koga grđi. Poslednji šef za sada nije napravio nikakav gaf. Videćemo, odnedavno je tu.
Dolaze te glavešine iz Deutschlanda, šefovi nad našim šefovima, s vremena na vreme da nas obiđu, svi su nasmejani, imaju po četrdesetak zuba, rukuju se sa svima, isplaćuju nam plate na vreme... Sve to stoji, ali nekako ne mogu da se otmem utisku da to isto radi i Amerikanac  kad ode na Tajvan pa sve onu dečicu što mu pune džepove parama tapše po leđima i mnoooogo je ljubazan, ali kad zamakne za ugao počne da pere ruke kao sumanut. Uostalom, ko bi im u Americi ili Nemačkoj radio u proseku po deset sati dnevno! Poštuju oni sve naše propise, i bolovanja, i porodiljska, i s vremena na vreme isplaćuju bonuse, ali... sigurno peru ruke kad zamaknu iza ćoška.
A naši zaposleni svi presrećni - rade za stranu firmu, pa još ako im pođe za rukom da se i privatno "druže" s menadžmentom, odnosno rukovodstvom... koji carevi! Priznajem da me je teško fascinirati, ali ovi naši nadređeni nisu ni u najširoj konkurenciji. Uključim klovn-sistem, neprestano se smeškam, doduše imam samo dvedeset osam zuba, i vrlo sam kooperativna. Na prvom mestu posao, pa onda sve ostalo. E, tu je nastao mali problem - kad vide da dobro i mnogo radiš, onda te zatrpaju poslom, pa sad tako pokrivam tri radna mesta. Ne žalim se, to mi predstavlja izazov. Što više radim, više me tera da radim i za svoju dušu. Ali, ove ankete me ubiše. Lažem, čoveče, pa na oči ne vidim! Sve je divno i krasno, kako se uklapam... pa, odlično, ali bolje da pitate kolege... kako sam zadovoljna... pa, zadovoljna sam, da nisam, radila bih nešto drugo...
Sve do sada popunjavali smo ankete na kojima se lepo potpišeš, pa svi vide ko je za koga šta rekao, a najveća glupost je anketa koja ide jednom godišnje u kojoj te onaj iznad tebe pita šta misliš o njemu, pa ti to njemu kažeš, on zapiše, a onda on piše o tebi, a ti pojma nemaš šta je zapisao. Usavršila sam klovn-sistem, pa se sve vreme samo smeškam, i ako ćemo pravo, zaista me ne interesuje šta je taj tamo neko zapisao o meni. A ja - ni o kome ništa ružno, pretvorila sam se u srednji rod, i sad tek vidim sve prednosti tog sistema. Interesuje me plata, da je dobijam redovno, a ja sa svoje strane radim najbolje, zaista se trudim i stvarno radim mnogo. Da se mi ne lažemo, znam da vredim. I te kako vredim.
Iako je u ovoj poslednjoj anketi sve bilo anonimno, opet sam nastavila da lažeeeem - divno je, krasno je, presrećna sam.. i tako u krug. Međutim, bilo je jedno interesantno pitanje: Da li se na poslu ponašate isto kao i van posla? Tu stvarno nisam imala srca da napišem kako je sve fantaaastiiiičnooo (opet onaj osmeh sa dvadeset osam zuba, šta ću, nemam više, nisu mi izrasli umnjaci), pa je moj odgovor bio broj 1: ne, ne slažem se uopšte sa tom tvrdnjom. Kad stupim na teritoriju Novog Beograda polagano počinje transformacija i kad provučem karticu da uđem na posao, ulazim kao Mister Hajd. Ja više uopšte nisam ista osoba. Deca me kod kuće zovu Miljer ili Mikana (zavisno od toga šta im je potrebno), muž me zove... ne smem da budem bezobrazna, ipak ovo čitaju i moji bivši učenici, za sestru sam Mika, za sestriće Tetka, za ujake Miljanica, za prijatelje Milja ili Mile, za komšiluk Miljče... Ali, nijedna od tih osoba ne ulazi na posao. Tamo se stvori mašina koja melje sve pred sobom, sa sve onim osmehom od 28 zuba. Ne dao bog da počnu da čitaju misli, mene bi verovatno stavili na tri doživotne robije, sa sve bukagijama na nogama. 'Ajd se sad buni! Sram te bilo! Mi ti dali posao, a ti tako!
Stvarno sam skot. I ne kajem se uopšte zbog toga.

субота, 10. јул 2010.

Vokative moj zeleeeni

Poznato je da slovenski jezici imaju razvijen padežni sistem, a germanski, nasuprot njima, glagolski. I dok u slovenskim jezicima pojedina glagolska vremena nestaju u govoru, mogli bismo da ih izučavamo kao arhaizme, dotle se u germanskim vrlo precizno mogu izraziti vremenske relacije.
Ako je nekome ovo komplikovano, nudim i pojednostavljeno objašnjenje. Na primer, koliko vas koristi imperfekat u svakodnevnom govoru? To je ono takozvano pređašnje nesvršeno vreme: Oni IMAĐAHU tada mnogo bogova. Ako ovu rečenicu prevedete sa: Oni SU tada IMALI mnogo bogova, iako mislite da ste je korektno preveli, niste baš sasvim u pravu. U prvom slučaju, radi se o ljudima koji su veoma stari ili su Metuzalemi i vrlo, vrlo davno imali su mnogo bogova i to je duuugo trajalo, a u drugom slučaju radi se o relativno mladim ljudima ili ljudima za koje ne znate koliko im je godina. Kod Nemaca ili Engleza ovo je vrlo velika razlika, a nama, kao i ostalim slovenskim narodima, sasvim je svejedno da li je nešto bilo juče, prekjuče ili pre sto godina. Bitno nam je da je to prošlo.
Iz ovakvih lingvističkih primera može se mnogo saznati i o mentalitetu naroda, ako se čovek samo malo udubi. U srpskom su neki glagoli potpuno istih oblika za prezent ili aorist, a to nisu ista glagolska vremena. Kod Rusa je buduće vreme podeljeno na prosto i složeno, pa to prosto buduće vreme u stvari ima isti oblik kao i prezent. Možda je kod njih još gore nego kod nas - mi se ne brinemo za prošlost, a oni za budućnost. Ako bismo išli još dublje u analizu, ništa nismo naučili iz starih grešaka jer sve odmah zaboravimo, prošlost ne postoji, pa je pitanje da li smo onda zainteresovani i za budućnost - mi smo oni koji stalno kreću ispočetka. Rusima je svejedno šta će biti sutra, oni žive danas. I tako redom, slično je i kod Čeha, Poljaka...
Ali, na stranu glagolski sistem, nad njim bi moglo da se lamentira do prekosutra, što je ujedno i najdalja budućnost do koje srpski jezik dopire.

MUŠKA IMENA
Fascinantan je u stvari vokativ. Njega nemaju čak ni svi slovenski jezici, jednak je nominativu, pa onog ko se zove Boris, i u Rusiji i u Bugarskoj jednostavno dozivaju: Boris! Ali, kod nas je: Borise! I Vuče, i Dragane, i Milosave, Miloše, Igore, Petre... sva muška imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ koji se ne poklapa sa nominativom.
Ona koja se završavaju na O ili E imaju vokativ isti kao i nominativ, pa tako neko ko se zove Milo, ostaje Milo i u dozivanju, kao što i Rade ostaje Rade.
Naravno, ima muških imena koja se završavaju na A, kao što su Ilija, Milija... i takođe im se vokativ i nominativ poklapaju. Često čujem Sašo, Radojico i slično, pa se uvek pitam da nije to neka pošalica za koju ne znam.
U najkraćem, muška imena imaju vokativ drugačiji od nominativa samo ako se završavaju na suglasnik, svejedno da li je mek ili tvrd, da li su imena sa dugim ili kratkim akcentom... Sa nadimcima je malo drugačiji slučaj, pa Malac ostaje Malac, Kenjac Kenjac, Kerovođa Kerovođa...
Po tom pravilu, čak i ako je nekome nadimak Budala, on ostaje Budala, a ako mu samo povremeno tako tepate, onda je: Vidi, budalo, da ti kažem... Šta tek reći za nadimak Pacov - E, moj Pacov, stvarno si pacov!
U brzini se prave greške, pa sam tako i ja napravila veeeliku grešku u vezi s muškim imenima koja se završavaju na A. Iako u komentarima već postoji ispravka u vezi s imenima Milojica, Radojica... a kako očigledno komentare retko ko čita, moram da dopišem ovaj tekst i zato je obojen u crvenu boju. Na greške mi je skrenuta pažnja i ovde, i preostaje mi samo da zahvalim onima koji su to primetili i da propušteno nadoknadim i ispravim.
Naime, za muška imena koja se završavaju na A princip je sličan kao i kod ženskih s istim nastavkom - vrsta promene bazirana je na kvanititetu akcenta (dužini), ali su nastavci za oblik vokativa drugačiji. Ako je akcenat u dvosložnom imenu dug, na primer u imenu Miša, onda je vokativ - Mišo, u imenu Raša Rašo, Tasa Taso... Dug akcenat i dvosložna imena imaju nastavak O u vokativu. Za razliku od njih, u dvosložnom imenu Musa (Kesedžija), Saša... s obzirom na to da je akcenat kratak, nominativ i vokativ imaju isti oblik.
Kod višesložnih muških imena koja se završavaju na A, slučaj je malo drugačiji: kod imena Ilija, Milija, Nemanja, Strahinja... nominativ i vokativ se poklapaju, a imena s nastavkom -ica u vokativu dobijaju nastavak E: Radojice, Milojice, Vujice... 

ŽENSKA IMENA
Kod ženskih imena sve je komplikovanije. Ko se nasmejao?
Ovde završeci nemaju neku posebnu ulogu, jer se skoro sva imena završavaju na A, pa je red da se obradi akcenat. Ako se žensko ime ne završava na A, na primer ime Kleo, ili Džejn (imala sam učenicu sa tim imenom, iako se prezivala na -ić), sve ostaje isto, vokativ je isti kao i nominativ.
Međutim, kod uobičajenih imena koja se završavaju na A, vokativ nije isti kao nominativ ako je akcenat dug. Moje ime Milja u vokativu glasi Miljo, Rada će biti Rado, Nada Nado, Mira Miro...
A ako je akcenat kratak, kao u imenima Mila, Anastazija, Radojka, Nađa... onda ćete im se obraćati ili ih dozivati isto onako kako se zovu.
Pogrešno se misli da imena stranog porekla, poput Sare, Hane... ne potpadaju pod ova pravila, ali nije tako. Sara u vokativu glasi Saro, a Hana - Hana. Prvo ime ima dug akcenat, a drugo kratak.

Vokativ je definitivno najmlađi padež. Po genealogiji, odnosno rodoslovu, on je čukun-čukununuk genitiva, najstarijeg. Nominativ je Adam, prvi čovek. I dok genitiv, makar u tragovima, imaju i oni jezici koji uopšte nemaju padeže, dotle vokativ nema - skoro niko. A kod nas, ne samo da postoji, nego treba da se prouče i nauče pravila kako se gradi. Baš mi je nešto žao stranaca koji uče srpski. I ja, kao neki vajni stručnjak, uvek naučim nešto novo. Kako pravilno stranci da ga nauče kad ga ni Srbi ne znaju dobro!

петак, 09. јул 2010.

Zakasniću i na svoju sopstvenu sahranu: Blogerčine protiv ministarčića

Nedavno je na blogovima Charolija, Shaputalica i Mahlat pokrenuta akcija za davanje ostavke ministarčića Tomice Milosavljevića, ovdašnjeg. Mislim da je sve počelo od Shaputalice, ali sam do nje došla preko Charolije, pa na kraju pročitala i post na blogu Mahlat (ova dva redovno pratim, a priključujem im od sada i Šaptavu), pa ih zato navodim ovim, možda i nepravilnim redosledom.
Uh, bože, kako sam trapavo počela, ali neću da brišem, jer je to samo još jedan dokaz da čovek mnogo brlja kad se oseća krivim. A moja krivica sastoji se u tome, ajd' da udarim direktno u glavu, što nisam napisala post o ministarčiću na vreme, u ono vreme koje je bilo dogovoreno kako bi akcija imala bolji efekat. Neki ljudi su verovatno na odmoru pa možda nisu stigli, a neki zaista ne vole da se eksponiraju, što iz ovih ili onih razloga, ali je Čarolija osula paljbu po onima koji to nisu uradili iz onih razloga. Možda ne treba, ali osećam se krivom - uvek su me nervirali oni koji seruckaju, a kad je gusto izgube se u vidu lastinog repa, samo prhnu i nema ih. Ako bude da se nešto postiglo, bili su tu, a ako ne bude ništa, pametno su se povukli. Takve ljude organski ne podnosim, jer zaista nemaju muda. Slabići su katastrofa, a sad ispade da i ja mogu da se svrstam u tu grupu. E, pa neće biti. Jeste da kasnim, ali sam tu. Kad se neki povlače, ja se vraćam. Uostalom, mislim da je ova akcija tek počela.
Jednom sam već gubila čitaoce, posle teksta o gluposti sa bosanskim jezikom i jednom posle pisanja o utakmicama i navijačima, kad sam javno priznala da sam huliganka, ako već navijače svrstavaju u tu kategoriju, pa i vrlo jasno prozvala miliciju da slobodno dođe da me hapsi jer je običan skup baraba i prava bagra koja svoje građane tuče umesto da ih brani (najsvežiji je primer od pre neki dan u kladionici - ljudi ih pozvali na piće a ovi ih izubijali i još zvali pojačanje; možda nisu bili zadovoljni što jednim potezom nisu mogli nekom da prospu creva), i kad se tad nisam zabrinula, zašto bih sad. Mada, moram da priznam da sam bila malo iznervirana gubitkom čitalaca pa sam sebi vrlo energično isekla nokte. Na nogama.
A možda nisu došli da me hapse jer ne čitaju blogove, tako da i ne znaju da postoje ljudi koji o njima misle sve najgore (Ej, vidi, pa ova nas ne voli!).
A možda i zato što misle da sam luda, pa da se ne petljaju (Ej, vidi ludaču!).
I makar koliko da ne mogu da ih smislim, i nad njima postoji neko koga još više ne mogu da smislim - lekare. Moje tetke, inače lekari, verovatno kolutaju očima, ali šta da im radim. Luda sam.
Lekare generalno smatram za još veću bagru od milicije, ako to ikako može da se zamisli. Možda negde na svetu postoje lekari koji zaista poštuju ljudski život i u pacijentu vide osobu kojoj treba da pomognu, ali ne verujem da ih na jednom mestu ima u tolikom broju da može da se govori o plemenitom lekarskom pozivu. Da se razumemo, oni su lekari a ne doktori, kako sebe vole da nazivaju. Najviše mi se dopada kad na mantilu piše dr. pa onda mirne duše mogu da ih nazivam "drugi". Oni među njima koji napišu dr ipak su pročitali više od dve knjige. Šteta, ipak makar nešto znaju, ne mogu da im se smejem u sebi. Završe oni fakultet, to nije sporno, i još se računa u težak fakultet, ali nešto ne mogu da se divim onima koji dobijaju desetku za dvadeset sati učenja dnevno, a šest za tek četiri-pet sati na dan. Gde je tu kreacija, inteligencija, originalnost... Neću da kažem, u poslu kasnije imaju šanse da je pokažu, ali dok dođu do toga da počnu da rade potpuno se promene, pa ako su nekada zaista i verovali u Hipokratovu zakletvu, u trenutku kad je izgovaraju, te reči ne znače više ništa, iste su kao i bilo koje druge, recituju ih kao ćiribu-ćiriba.
Uopšte, ne verujem ni u jednu profesiju u kojoj dobijaš moć nad drugim ljudima. Nekad prođe manje a nekad više vremena dok se ne dođe do pozicije da se potpuno izgubi kompas. Oni zaista počinju da veruju da su mali bogovi. Isto kao i milicija, isto kao i psiholozi... oni ocenjuju druge ljude i odlučuju šta će biti s njima... Preveliki je to zalogaj za običnog smrtnika koji neminovno počinje da veruje kako je neko više biće. U tom smislu, i političari su od iste fele, a sad treba zamisliti jednog lekara koji se ugurao u politiku. Bože me sačuvaj!
Zašto on ne oseća odgovornost? Pa, lekar je, još i političar! Kombinacija da se čovek baci pod voz. Kakav je to bezobrazluk da njega neko za nešto proziva? U stvari, svi mi i postojimo samo da bi on imao šta da radi. To što ljudi umiru i što se korupcija toliko rasprostranila i odomaćila da je svi prihvataju kao nešto što se podrazumeva... pa kakve to veze ima sa ministarčićem? On stvarno veze nema sa našim zdravstvom, nije se ovde ni operisao. A ova deca što stradaju od neukih anesteziologa i što su i operacija krajnika, kao i najobičnija biopsija smrtonosni zahvati, to njega ne zanima. Ima i previše posla, zauzet je presecanjem vrpci na novim domovima zdravlja, sedenjem u Skupštini...
Kad sam održala roditeljski sastanak sestrama u bolnici na Banjici, povodom odvratnog ponašanja koje su imale prema mojoj majci koja je tamo ležala sa slomljenim kukom, glavna sestra mi je vrlo uviđavno, očekujući sažaljenje, rekla: "A znate li vi kako su naše plate male?" Do te rečenice sam se držala vrlo dostojanstveno, ali posle te žalopojke shvatila sam da bacam biserje pred svinje aludirajući na humanost njihovog poziva. Rekla sam im da me baš briga koliko one zarađuju, jer - ako su želele veću platu trebalo je da biraju drugi posao, da ni ja nisam zadovoljna svojom platom pa ga obavljam najbolje što mogu, a još manje to treba da zanima pacijente... I dodala sam da verovatno očekuju da im dam neku paricu, što sam do tada i radila, ali da od tog trenutka ne dam ni žutu banku... Usledilo je: "Pa, možete da nas prijavite", na šta sam odgovorila da imam preča posla - kadija te tuži kadija ti sudi. Ako bih nešto preduzela, onda bih ih tužila regularnim putem, a ako nastave ovako, to će se na kraju i desiti. Sutradan je mami prvi put bila presvučena posteljina, na njoj nije bilo ni rezanaca niti bilo kakvih ostataka hrane, očišćena soba... Nisam to više morala ja da radim. A i lekar me je pozvao na razgovor saopštavajući mi kako oni preduzimaju sve, ali "moram da shvatim, mojoj mami je 77 godina", na šta sam mu odgovorila: "Dragi moj drugi, može da joj bude i 177 godina, ali ona je moja majka, a Vaš pacijent. Koliko znam, ljudski život trebalo bi da Vam je svetinja, zato valjda lekari leče i neprijateljsku vojsku." Najveći utisak na njega je ostavilo ovo "drugi", pa me je uz arogantan smešak upitao zašto ga tako zovem. "Sami ste se tako predstavili kad ste napisali dr. na svom mantilu", rekoh mu takođe uz osmeh, najprijatniji koji sam mogla da proizvedem.
I rastadosmo se - on ostade u ubeđenju da sam ja luda, a ja da je on nepismeni skot. U stvari, on je nepismena skotina.
Na ruskom se lekar kaže vrač, i mislim da je to najbolji naziv.
Da se ja zahvalim višim silama što su mi dale dobro zdravlje, pa vračeve ne posećujem, izuzev po kućama - za rođendane, slave i slične prigodne proslave na kojima me ne pipkaju.

недеља, 04. јул 2010.

Optina Pustinj - povodom stogodišnjice

Na nešto više od stotinak kilometara od Moskve i na mnogo manjoj razdaljini od Tule nalazi se manastir Optina Pustinj, koji je, verovali ili ne, u mnogo čemu bio značajan za trojicu ruskih pisaca velikana - Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja, ali i za Solovjova. Mali istorijat manastira kazuje da ga je u 15. veku  podigao razbojnik Opta. U Rusiji su se u to doba mnogi otpadnici od zakona iskupljivali tako što su se borili protiv Tatara, onako gerilski, partizanski, hajdučki; mada, kad se malo bolje razmisli, ništa drugo im nije ni preostajalo. Međutim, Opta je jednom zanoćio na obali reke Oke i navodno mu se u snu javio arhanđel Gavrilo i rekao mu da podigne isposnicu na brežuljku, usred šume ali blizu Oke, i da tamo okaje svoje grehe. Kako god da je bilo, do ove tačke u njegovom životu prepliću se legenda i istorijska istina, a od trenutka kad je napravio keliju u kojoj se svakodnevno molio, postao je sasvim drugi čovek, i to je istorijski fakt. Vremenom su mu se pridružili i drugi ljudi, raznih položaja, godina, ubeđenja... ali svi do jednog preobraćenici u veri. Raskrčili su malo šumu, ali tek toliko da smeste kelije (skitove), kasnije se proširili crkvom, pa trapeznom... i tako je nastala Optina Pustinj. Ovo Pustinj u imenu sugeriše da je kraj nenaseljen.
U priči ne bi bilo ničeg neobičnog, mnogi manastiri po Rusiji tako su nastali, ali Optina Pustinj stekla je veliku slavu prvo samo u pravoslavnom, zatim u svekolikom hrišćanskom svetu, a zahvaljujući književnosti - i svetsku slavu. Manastir je pre svega poznat po svojim starcima, relativno novoj kategoriji u pravoslavlju, i, povezano s tom pojavom, po filokalijskom pokretu (u najkraćem - do prave vere stiže se individualno, uz pomoć i smernice duhovnog učitelja). Optina je nadaleko poznata po svojim starcima koji su uglavnom kanonizovani, a najpoznatiji među njima su Lav (poznat po čudesnim isceljenjima, preobraćenjima nevernika i strogom asketskom životu, mada je u mladosti bio raspustan i govorio je da samo onaj ko "sve prođe može sve i da razume"; njegovo žitije je Dostojevski, pored Biblije, uvek držao kraj uzglavlja) i drugi, još poznatiji starac - Amvrosij, ili po srpski - Ambrozije. Nisam došla do podatka da li su se Amvrozij i Gogolj upoznali jer je bilo perioda da u isto vreme borave u manastiru, ali je zato ovaj starac Dostojevskom bio prototip za čuvenog starca Zosimu iz "Braće Karamazovih", a Tolstoj je između ostalog i u svojim opservacijama prema njemu izgradio svoj pogled na veru koji je Crkva proglasila za hrišćanski anarhizam i još kasnije ga izopštila iz svojih redova. Njegovo izopštenje nije ni danas poništeno, dok je za Dostojevskog bilo predloga da se kanonizuje.
Bila sam u tom manastiru i, mada sam se kao i svaka štreberka iz knjiga dobro upoznala sa onim što ću tamo da sretnem, moram da priznam kako sve to može da padne u vodu kad se u manastir uđe. Optina Pustinj je zaista jedno neverovatno mesto!
Ne znam na koliko stotina metara je zabranjen prilaz vozilima, ali se sećam da smo morali kroz šumicu da pešačimo, a onda smo najednom ispred sebe videli čistinu koju je zatvarala manastirska kapija. Nema ni u kapiji ni u građevinama unutar manastira nikakve pompeznosti, sve je vrlo jednostavno i odiše asketizmom. Mada je na fotografiji koju sam postavila kapija zatvorena, rekli su nam da je non-stop otvorena. Ni ikone u crkvi nisu reprezentativne kao ni freskama oslikani zidovi, a trapezna više liči na vojničku menzu pred odlazak u bitku, tu je samo najosnovnije, nego na bilo šta drugo. I svuda unaokolo - tišina. Jedna velika tišina iako ima ljudi, od koje počinjete da se osećate neprijatno. Međutim, čudesno dvorište ima neku posebnu energiju i kao da se uložio poseban trud da svaka travka, svaki listić ostane sačuvan. Prepuno je hlada i zelenila, sa prostim drvenim klupama i razasutim kelijama ovde-onde. Sveštenici vam pokažu keliju u kojoj je često boravio Gogolj kad se zaneo verskim fanatizmom, mada je za svog duhovnog učitelja izabrao čoveka koji nije ni bio starac i verovatno je bio najgori izbor u tom trenutku - Matvej Konstatinovski toliko je uticao na njega da je ovaj na kraju i umro izmoren prevelikim postom i slabošću organizma. O ne-zna-se-kojoj-fazi ludila nije ni potrebno napominjati. Međutim, u pismima prijateljima pisao je kako se u Optini uvek vrati veri i kad god je poljuljana, samo pomisao na ovaj manastir ulije mu snagu.
Dostojevski je više puta bio u manastiru, često i u društvu Solovjova, koji nam je ostavio dokumenta kako su izgledali njegovi razgovori sa starcem Amvrosijem, i, kad se to pročita, uopšte se ne stiče utisak da je tamo došao po neki duhovni savet ili da sluša blagoglagoljive reči starca, već je "više pričao, i to vatreno, nego što je slušao". Kako god, njegovo divljenje prema starcu pretočeno je u starca Zosimu.
A Tolstoj...  Mučna je to i gorka priča. U njegovim dnevnicima lepo se prati istorijat odnosa prema veri i Crkvi, i ako je toliko puta bio pokoleban da li je u pravu, bilo je to često i zbog starca Amvrosija. Negde ga naziva "živućim svecem", negde "nemogućim" a negde "nepokolebljivim čovekom". Iako je 1901. izopšten iz Crkve, pa čak nije bilo hrišćanskog pomena ni posle njegove smrti, kao što ni na grobu nema krsta, ipak je Tolstoj, kad je odlazio od kuće, prvo došao u Optinu, u želji da porazgovara sa starcima, koji ga nažalost nisu primili jer nisu imali dozvolu crkvenih vlasti da s njim razgovaraju. Ovaj poslednji beg u okrilje manastira koji je nesumnjivo vrlo važan ne samo u religioznom smislu, daje povoda za razmišljanje o Tolstojevoj veri i o njemu kao čoveku i književniku.
Ove godine 20. novembra navršava se sto godina od smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, velikana u svakom smislu i za sva vremena. Umro je u Astapovu, sad se mesto zove Lav Tolstoj, u sobičku upravnika male železničke stanice, bežeći od kuće, što više liči na postupak nekog školarca nego na čoveka koji je već dva meseca bio u 84. godini. Ali, kod Tolstoja se mnogo toga u životu odvijalo mimo nekog ustaljenog reda i poretka. Poznato je koliki je pacifista bio, ali mi je u tom smislu interesantnija njegova misao: "Razum me ničemu nije naučio; sve što znam dalo mi je, otkrilo mi je srce". Već oz ovoga može se naslutiti koliko je ideja filokalijskog pokreta sama srž Tolstojevih shvatanja o životu i svetu.
Mnogi poznavaoci njegove biografije neće mi dati za pravo da je išao "božjim putem" i reći će da je imao i te kako buran ljubavni život, čak i sina sa jednom seljankom, da je imao periode neverovatnih poroka kad je istovremeno i pio, i kockao se, i odavao se bludu sa Cigankama i Tatarkama dok je vojevao po Kavkazu, da mu je Ljubov Isljenjeva bila ljubav iz detinjstva a kasnije tašta... ali, ni to nije sporno u njegovom slučaju. On je, poput svojih optinskih staraca smatrao da čovek treba da poznaje život, mada ne mora da iskusi sve ako za tim nema potrebu, ali se neprestano nadgrađuje i bitno je da stremi dobru.
Da li ste znali da je Gandi bio u Jasnoj Poljani? Poznato je da je Tolstoja smatrao za jednog od uzora (teorija o nenasilnom otporu), ali je, mene bar, zapanjilo kad sam pretprošle godine čitala knjižicu jednog od brojnih potomaka porodice Tolstoj gde je pomenut i taj podatak.
Lav Nikolajevič bio je čovek koji u svemu ide do kraja, a kao mala ilustracija može da posluži podatak kako je naručivao žurnale iz Pariza i pomno ih proučavao, ne bi li obukao Anu Karenjinu za bal. I na kraju je obukao u jednostavnu crnu haljinu. Zapisivao je cele rečenice Tatjane Andrejevne Bernsove, mlađe sestre Sofje Andrejevne, svoje žene, ne bi li stvorio Natašu Rostovu. Sve što je pisao prerađivao je nebrojeno puta.  Posle smrti Maše, jedne od svojih ćerki, zatvorio je njenu sobu i čistio joj cipele svakodnevno, kao da su u upotrebi. Celoj porodici je kao pravi obućar popravljao obuću, nekad je čak i pravio. Oblačio se kao i njegovi kmetovi, zajedno sa njima učestvovao u poljskim radovima (Ljevin u kosidbi u stvari je sam Tolstoj), bio je vegetarijanac, što je za ono vreme bilo neobično, skoro da se graničilo sa čudaštvom, nije shvatao kako ljudi mogu da podržavaju rat, lično je nadgledao školu koju je otvorio za decu svojih mužika i predavao u njoj (sve što je pisao za decu, bilo je za potrebe te škole)...
Povodom stogodišnjice smrti repriziraće se filmovi pravljeni po njegovim delima (američke verzije bolno ne prate atmosferu romana, a ruske bolno i preterano prate pa su dosadne...), štampaće se nova izdanja (kad je Opra Vinfri 2006. izjavila da je najlepša ljubavna priča o Ani Karenjinoj, naredne godine istoimeni roman bio je prvi po čitanosti u Americi; "Hadži Murat" poslednjih pet godina izuzetno je popularan, a prošle godine bio je najčitanije prevedeno delo u zemljama arapskog govornog područja; isto delo je prošle godine u Velikoj Britaniji imalo tri izdanja koja su odmah rasprodata...), organizovaće se brojne tribine na kojima će se govoriti o Tolstoju ne samo kao o književniku već i humanisti i filosofu... U Rusiji, nažalost, te euforije nema, što još jednom dokazuje kako niko nije prorok u svom selu.
Moj skromni doprinos je sećanje na manastir koji je simbol svega što je Lavu Nikolajeviču Tolstoju razdiralo dušu, u isto vreme je i oplemenjivalo i punilo gorčinom.

Legende za fotke:
1. Dom starca Amvrozija u manastiru (to mu je bilo namenjeno, ali je vreme uglavnom provodio u skitu)
2. Glavna kapija manastira Optina Pustinj
3. Lav Nikolajevič Tolstoj i Sofija (Sofja, Sonja) Andrejevna Tolstoj
4. Lav Nikolajevič Tolstoj
5. Jasna Poljana - dom Tolstojevih, sada muzej
6. Tolstoj sa unucima
7. Poslednji ispraćaj u Astapovu