среда, 30. јун 2010.

Demokratija i tolerancija u ovom najboljem od svih dobrih svetova

Povodom članka u hrvatskom Novom listu (na http://www.novilist.hr/Vijesti/Novosti/djevojka-na-sajkaci-imala-grb-sr.aspx ) sve više sam ubeđena da je od svih gadnih osobina ipak najgadnija licemerje. Nisam osoba sklona povraćanju, ali da jesam... Mora biti da sam glupa, jer uopšte nisam ukapirala poentu - o čemu se zapravo radi u ovom tekstu? U naslovu, a to bi trebalo da je najudarnije, piše da devojka na šajkači nije imala četnička obeležja, već zvanični grb zemlje Srbije. I ipak je platila kaznu. Pa se još lamentira nad tim da li je trebalo drastičnije da se kazni, na primer zabranom ulaska u zemlju Hrvatsku. A obrazloženje da u tom odavanju počasti žrtvama po dogovoru nije bilo nikakvih nacionalnih obeležja još više me zbunjuje. A što onda tamo ima nacionalnih obeležja Hrvata? I to na najvišem nivou?
Koliko mi pamet (očigledno nedovoljna) dopušta, ja sam to shvatila ovako: Mi žalimo zbog žrtava, koje god da su, nazovimo ih nehrvatskim (što su bili Srbi, uopšte nije bitno), i sad ćete vi da vidite kako smo mi civilizovani i da nam se divite što smo toliko civilizovani, i to treba da se zabeleži da smo mi to uradili jer mi smo kulturan svet, mi.. mi... mi.... A drugi deo: Potrebno nam je pokriće, vi ste u ovoj situaciji samo pozorišni mizanscen, jer stvarno bi bilo mnogo nezgodno da smo na sceni samo mi... mi... mi... I treći, finalni deo: Potreban nam je alibi, bez mnogo talasanja, jer mi...
Da li oni iskreno žale zbog žrtava ili ne žale već sam u nedoumici šta da mislim, jer sam prvi put o ovome saznala iz Dnevnika na RTS-u i bila prijatno iznenađena što su to uopšte obeležili. Ali, na RTS-u nije bilo "pozadine". Za nju sam saznala tek iz hrvatsle štampe. I ne mogu da se ne setim kako sam u Skadarliji videla momke u majicama-šahovnicama kako se slobodno kreću, pričaju hrvatski s kajkavskim šmekom i - baš mi je bilo drago što ih vidim. Da sam znala da je u njihovoj zemlji zabranjeno imati bilo kakvo nacionalno obeležje na sebi, možda bih pretpostavila da je tako i kod nas, pa bih ih ovako necivilizovana možda i upozorila da se presvuku, za svaki slučaj. Drugarica iz Novog Sada mi je rekla da su za prošlogodišnji Exit iste takve majice viđene i po supermarketima kako kupuju namirnice, uredno plaćaju na kasi i bez ikakvih problema se sporazumevaju sa kasirkama iako govore dva različita jezika. Ubeđena sam da i ovde, u Srbiji, ima budala koje bi upirale prstom u njih i imale nesuvisle komentare ili bi radile nešto još gore, ali našao bi se valjda makar jedan pametan da pozove miliciju koja će sprovesti stoku koja ne zna da se ponaša. U Hrvatskoj je milicija sprovela devojku i, gle tog milosrđa, "blago" je kažnjena. Očigledno je da ono što bi u Srbiji uradili dripci kojih svuda ima, u Hrvatskoj rade na državnom nivou. 
Spremam se da makar na nekoliko dana skoknem u Hrvatsku i sad se mislim da li smem da ponesem tuniku na kojoj su srp i čekić i jednu košulju sa uzorkom engleske zastave, mada mi ona služi samo za odlazak na plažu. Šta ako me kazne? Ili mi zabrane da više nogom kročim u lijepu njihovu?
Nervira me što svi ćute povodom ovoga i još imaju ljigave komentare tipa: "Bolje je ne provocirati." Brajko moj, pa mnogo toga ih provocira, a ja baš i nemam vremena da se bavim njima kao belim medvedima. Za ovih svojih sto godina svašta sam preturila preko glave pa me zabole da se bavim još i njihovom osetljivošću. I ja sam osetljiva, nek počnu drugi da se bave time šta sve meni smeta. A ako se ne bave, ne moraju - niti mogu niti bih ih kaznila.
S druge strane, kampanja za letovanje na hrvatskoj obali lepo je osmišljena i očigledno je u nju stucano i-ha-ha para, s jednim malim detaljem koji prosto bode oči - oni imaju 1244 ostrva! Pod uslovom da je to tačno, jer se spekuliše i sa brojem 1246, zar nisu mogli da izbegnu taj podatak koji toliko asocira na čuvenu Rezoluciju? Odmah mi je to palo u oči i prvo mi je bilo žao bačenih para, ali sam pomislila: "Mora da su imali nekog savetnika ovde. Taj koji je ovde bio zadužen za rad na terenu trebalo je da ih upozori ako kojim slučajem nisu upućeni šta Srbima taj broj znači. I tog terenca treba kazniti!" Ako to nije provokacija, onda imam poremećene pojmove o značenjima reči. A pogotovo je to gadno ako je tačan podatak da imaju 1246 ostrva. Tabla na bus stanici sa sve reklamom o divotama Hrvatske kod mog posla je razbijena i dopisano je: Jebala vas ostrva da vas jebu. Pride je nacrtan jedan veliki... I ko se nije dotle dosetio, sad se sigurno dosetio: 1244 je baš nezgodan broj. Šteta, ogromna šteta za obe strane. 
I još samo jedan mali detalj iz današnjeg šetkanja po hrvatskim forumima: jedan od komentara na monstruozni zločin u Starim Ledincima bio je kako se takav zločin mogao očekivati od Srbina koji liči na Mladića! Potom sledi komentar kako je monstrum u stvari Hrvat, pa se onda prepiru jeste li ili nije, pa onda ide malo istorijata mesta u kome se kaže kako su 1943. ustaše tu pobile celokupno stanovništvo... Muka mi je bilo dalje da čitam! Šta sad to znači? Zločin je manje strašan ako ga je izvršio Hrvat, ili obratno? Ili je strašniji? Kud ide ovaj svet? Baš me briga da li je Srbin ili Hrvat, on je monstrum! Svuda ima divnih ljudi, i svuda ima budala, nećemo valjda kao u Domanovićevoj Dangi početi da se žigošemo, ovaj put sa H i S? Mada, ako bih na plažu pošla u košulji koja je stilizovana engleska zastava... možda bi trebalo da mi lupe žig E?

субота, 26. јун 2010.

Iz čega spremaš opštu kulturu?

Raspodela pameti je posao koji je bog najbolje uradio od svih poslova koje je radio - niko se ne žali da je nema dovoljno. Ovo je jedinstven primer da je i vuk sit i ovce na broju! E, sad, sasvim je drugo pitanje šta ko podrazumeva pod pameću. Psiholozi su mi objašnjavali da postoje razne vrste inteligencije i da mudar čovek na primer uopšte ne mora da bude inteligentan, jer je svu pamet skupio samo na osnovu iskustva, pa bi to bila neka vrsta pragmatične pameti. Znam mnoge ljude koji se u životu vrlo lako snalaze, hvataju u letu šta je ko hteo da kaže ili umeju da iskoriste okolnosti kao pravi stratezi, ali ako biste im dali jednačinu sa dve nepoznate, bili bi u velikom problemu da je reše. Apstraktni pojmovi ne dolaze u obzir, oni shvataju samo ono od čega imaju koristi. Male sive ćelije rade samo u tom smeru i samo na taj izazov; to im je kao šteker u koji se uključe i - zasvetle u punom sjaju. Sa onim iksićima, ipsilonićima i zetićima uopšte ne znaju šta da rade, to ne može da se unovči i to se ne jede.
Od svih poslova koje sam radila, profesorski mi nekako najviše pristaje, uostalom krv nije voda, i ubeđena sam da sam taj prosvetarski gen nasledila. Viđala sam i ovakve i onakve đake, ali ne mogu da grešim dušu i kažem da su oni kojima jezik nije bio svetla tačka glupi. Jednostavno, za taj nauk nemaju razvijenu vijugu i potrebno im je mnogo više nego onima sa razvijenom da postignu rezultate koji opet nikad neće biti tako dobri kao onima koji imaju razvijenu vijugu. I zato, koliko ko uči uglavnom nije nikakvo merilo. Svako od nas ima makar jednu oblast u kojoj mu sve ide lako, i bez nekog naročitog napora. To naravno ne znači da ne treba ništa raditi jer ste "prirodno pametni". Užasavali su me roditelji koji su za svoju decu govorili kako su pametna, jer sve ono što može da se ukapira, to sve lako savladaju, a oni predmeti koji moraju da se uče, e, tu se baš nisu iskazali. Obično kao primer uzmu istoriju ili geografiju, ređe biologiju. Sad se stidim toga, ali nekad sam bila i vrlo netaktična, pa im govorila: "Hajte, molim Vas, pa istorija se ne uči. Ni geografija. Biologiju sam ja morala da učim, ali neki drugi sve shvate na času. I fiziku sam morala da učim, a Vaše dete možda ne mora." Uglavnom sam nastupala sa velikom dozom nadrnditisa. Ali, na drugim stranama sam vadila fleke svog karaktera, pa je uvek sve dobro prolazilo.
Ne ide mi u glavu kako ljudi ne shvataju da ima stvari koje se podvode pod opštu kulturu i da jednostavno MORAJU da se znaju. Tako se jedna majka bunila što dete nema peticu iz istorije "kad ne pamti godine, mogla bih i potvrdu da donesem". A profesorka istorije je bila toliko blaga i dobronamerna da je to čudo jedno, čak i previše. Zato su se valjda toliko i brecali na nju. Na mene nisu smeli ni da se žale, jer bih odmah potezala pitanje pismenosti. U startu zavežu i ne smeju dalje ni da zucnu. Na kraju se sve završi tako što ih tešim kako ću da im opismenim dete, i to im garantujem. A mali koji "jednostavno ne pamti godine, mogla bi majka i potvrdu od lekara da donese" nije znao kad je bila Kosovska bitka niti je mogao da ubode vek kad se desila Francuska revolucija. Za Rusku je pogodio vek, i da je bila na početku veka, ali godinu... I? Naravno da ne može da ima peticu! Nije ga pitala za datum rođenja Sulejmana Veličanstvenog niti kad se oženio Džordž Vašington niti datum smrti Tadeuša Košćuškog niti kad je dopao tamnice Riga od Fere... pitala ga je za godine koje jednostavno moraju da se znaju, kao kućni broj telefona. Po meni, i četvorka mu je bila mnogo, ali... rekoh da je profesorka bila blaga i dobronamerna.
Provuku se tako deca kroz osnovnu školu, svi odlični, svi za sve talentovani, svima sve lako ide. Onda dođu u srednju školu, gde se ne zna ko je od koga gori u celom procesu obrazovanja, a najgori ispadnu profesori. Donekle je to i tačno. Istini za volju, nisu oni mnogo drugačiji od ovih iz osnovne škole, ali više dolaze do izražaja sve mane naše prosvete, jer sad imaju posla sa buntovnim tinejdžerima, a zadržali su onaj svoj kruti profesorski stav sveznajućeg boga i bogomdanog autoriteta (sic!). Jedino što je pozitivno, to je da deca shvate kako pojma nemaju, uglavnom, pa oni koji žele da se obrazuju, ali ne samo kroz sticanje diploma, već da stvarno nešto znaju, počnu da rade na svom obrazovanju. A oni drugi ostanu ukopani, ljuti na ceo svet, na sebe malo ili nimalo a najviše na profesore.
Sledeća stepenica je fakultet. Prva velika proba je prijemni ispit. Nema više svezaka za prijemni iz kojih mogu da se uče pitanja, sad se ne zna šta može da padne na testu. Vrhunac je pitanje jedne devojke koja se spremala za Filosofski fakultet: "Iz čega spremaš opštu kulturu?" Tu na videlo izbije "kako ne pamte brojeve, može i potvrda da se izvadi" i kako ne čitaju novine i kako su mnogo učili a bez ikakvog razumevanja. I nema opravdanja tipa "nisam tad bio u školi", "mi to nismo učili", "profesor me mrzi", "to je glupo"...
U renesansi je postojao pojam hommo universale koji je označavao čoveka eruditu, ali koji isto tako i - živi život. Po meni, najbolji primer je Fransoa Rable. Uostalom, "Garganuta i Pantagruel" slavi život, i te kako ga slavi! Rable je bio lekar (za ono vreme avangardni - proučavao je anatomiju na leševima), pravnik od struke, filosof, poliglota, religijski teoretičar... ali isto tako i ženskaroš, voleo da pojede (i da se prejede), da popije (i da se napije), fizički snažan (i da se pobije u krčmi)... gigant! Ali, nisu svi Rable.
Ili Stiven Hoking koji, iako paralizovan, ima i decu, i zaljubljuje se, i piše pesme, i priznaje da mu se i dalje zaustavi knedla u grlu kad čita Dostojevskog, i poželeo je da oseti bestežinsko stanje u pravom vasionskom brodu, pa su mu to omogućili... a samo nam je malo bolje pojasnio vasionu, tek onako uzgred. Ima još živućih hommo universalea na planeti Zemlji, i biće ih, međutim to svakako nisu oni koji se pitaju iz čega da spremaju opštu kulturu. Ali potencijalno jesu oni koji nemaju sve petice, na fakultetu profesore "hvataju" na šarm i rečitost i... "ništa" ne uče. Njima se sve lepi ne zato što su "prirodno pametni" nego zato što imaju dobru osnovu, postavili su temelj na kojem će sagraditi kuću. A taj temelj je razmišljanje o usvojenom znanju kako bi moglo da se nadgradi. Petica nije garancija, pogotovo ako je dobijete uz opravdanje "da ne pamtite brojeve, možete i potvrdu da donesete".

четвртак, 24. јун 2010.

Negledanje fudbala za poraz!

Koliko sam mislila da ovaj blog niko s posla ne čita, toliko sam se zaprepastila što su me skoro svi u pušionici pitali da li sam gledala utakmicu s Australijom. Kad sam rekla da nisam, samo bi odmahivali glavom u neverici.
Očigledno je da su čitali prethodno pisanije, pa se ja sad izvinjavam što, eto, nisam gledala utakmicu, a mi smo ipak izgubili. Dok sam menjala kanale, tu i tamo bi se pojavili fudbaleri, ali sam odmah brže-bolje išla na druge programe. Ipak, da sam gledala - stvarno nisam.
Posle pobede nad Nemačkom svi su lamentirali nad rezultatom u finalu između nas i Nemaca, mada su neki prognozirali i da ćemo se sresti s Argentincima, jedino mi nismo bili sporni, a već danas... Neki su priznali i da su plakali.
Važno je da se mi nismo obrukali igrom, iako smo to uradili rezultatom i još grđe plasmanom.
I još važnije - razbila sam mantru, i odsad gledam šta mi se gleda, nisam više odgovorna za rezultate.
Toliko od mene.

субота, 19. јун 2010.

Negledanje fudbala za pobedu!

Ko god je makar malo pratio ovaj blog, zna da volim i pratim sport, ali selektivno. Košarku, odbojku, vaterpolo... obožavam, ali fudbal mi je dosadan i nikad ga ne gledam. Naravno, izuzetak je reperezentacija. Kad igraju "naši", onda pratim i skakanje u vodu na noge sa zapušenim nosem.
Dok su još deca gledala utakmice kod kuće a ne kao sada sa društvom, zajednički smo došli do zaključka da sam baksuz za fudbal, jer - kad god sam ga gledala mi smo gubili! Neminovno je bilo da me odstrane, pa tako nisam ulazila u sobu, a ako baš moram, ne daj bože da pogledam u ekran. Koliko puta pogledam, ma samo bacim pogled, toliko golova nam napucaju. Sasvim je druga stvar sa košarkom, odbojkom i vaterpolom. Kad ja gledam, obavezno dobijamo. U skladu sa tim se i ponašamo, pa sedim i ne pomeram se s mesta. Kad je Partizan igrao u Zagrebu, a mi posle dužeg vremena u proširenom porodičnom sastavu gledali takmu, pred sam kraj, kad su protivnici vodili, a delili nas delići sekunde od kraja, ustala sam, na šta me je zabezeknuti najmlađi sin pitao: "Gde ćeš?" "U toalet, ionako je gotovo" - odgovorila sam u stojećem stavu, ali me je uhvatio za ruku i brzopotezno spustio na pređašnje mesto: "Ne možeš toliko da izdržiš, a?" Samo što sam sela, dade Kecman koš i - pobedismo!
Deluje blesavo, ali stvarno deluje. Kad smo igrali sa Ganom, bila sam sama u kući i stvarno nisam imala nameru da gledam utakmicu, ali sam, menjajući kanale, slučajno naletela na fudbal i malo se zadržala na tom programu. Posle nepunih desetak minuta Ganjani su poveli sa 1:0, a ja brže-bolje počeh opet da drndam po onom daljinskom i da psujem gde mi je pamet - kao da sam zaboravila da je to za mene zabranjeno. Posle tekme usledio je poziv od srednjeg sina: "Miljo, nisi valjda ti gledala?" Šta ću, morala sam da obećam da do kraja kupa neću gledati ni najavu za utakmice u kojima mi igramo.
I zato sam juče uredno sedela na poslu, svi su gledali fudbal, naravno, raspoređeni strateški po redakcijama koje imaju televizore, u sali za sastanke i u kuhinji. Ja - za svojim stolom, sedim za kompom, pišuckam nešto i ispravljam tuđa remek-dela. Vrpoljim se, osluškujem, ali ne gledam. Iz redakcije koja mi je najbliže čujem glasove, uzvike oduševljenja i jauke koji se smenjuju, ali se ne poklapaju sa galamom koja se čuje iz Green Cityja, restorana preko puta naše zgrade. Delovali su tako neusaglašeno, kao da gledaju različite stvari. Kasnije se ispostavilo da ljudi iz restorana bolje poznaju fudbal i da su imali reakcije primerene situaciji, za razliku od mojih kolega i koleginica. Pih!
Pred utakmicu smo u pušionici svi pravili prognoze i šta god da se desilo, bili bismo u pravu, jer su svi pomenuli sve opcije, mada je najsimpatičnija bila ona koju je pratio i interni mejl sa naslovom: Jedini način da pobedimo Nemce, sa fotkom terena nagnutog oko 45 stepeni. Jednostavno - sve mora da upadne u gol, pored lopte i nekoliko igrača koji nisu usavršili držanje za travu u slobodnom padu, ali šta mari - ako je naš gol na donjoj strani, sigurno pobeđujemo. Prošetao se i Kurir po pušionici, Kurir sa svojim grozomornim stranama, ali je sad imao pravi pogodak: Povratak otpisanih!, pa ispod toga: Ljudi, danas u 13.30 NAPADAMO NEMCE!, a iznad svega slika motora sa pomoćnim sedištem, sa Pajom Vujisićem, Prletom i Tihim koje igraju Antić, Stanković i Vidić u neobaveznom razgovoru po sistemu "op crvrc gevezn zajn". Još je Kurir napisao i - fotomontaža (toliko o tome šta misle o svojim čitaocima).
Odsedeh ja čitavu utakmicu trudeći se da savladam želju da malo gvirnem, i - stvarno pobedismo Nemce!
Nek misli ko šta hoće, ali moj doprinos pobedi nije beznačajan.
Budući da su mi gazde Nemci, odmah je usledio mejl sa vrha, sa najvišeg vrha, od glavnog glavešine, u kome nam čestita na pobedi, nada se da će se u finalu sresti naše dve reprezentacije, ali na samom kraju piše i: A sad počnite da radite, znate za koga radite. Ma, dobro ja znam za koga radim, ali da l' ti, brajko, znaš ko je pobedio u fudbalu? Naravno - mi, kao i u svakom dobrom vicu u kojem se pojavljuju Srbin, Amerikanac i Rus, ali će ovaj put da im se pridruži i Nemac. On mora da bude najgori.

четвртак, 17. јун 2010.

U moje vreme

Jesam starija generacija i jeste dosadno ono "u moje vreme", ali stvarno ima stvari koje se ne menjaju. Na primer, žensko dostojanstvo. Sada se devojkama preporučuje da otvoreni priđu onima koji im se sviđaju, ali to se radilo i ranije. I te kako se radilo.
Nema ama baš nikakve razlike.
Danas niko ne obraća pažnju na nevinost, ali i ranije je bilo tako, s izuzetkom roditelja koji su živeli u ubeđenju da ne znate ništa. Ni o čemu, a kamoli o seksu.
Razlika je neznatna.
Ranije se izlazilo mnogo više nego danas i mnogo je bilo slobodnije. Ne sećam se da je moja majka pravila paniku ako kasnim pola sata, pa i ceo sat, i sama je pretpostavljala da pričam sa društvom ili nisam uhvatila prevoz ili mi je toliko lepo tamo gde sam da sam se zadržala. Ja sva premrem kad moja deca kasne, odmah mi pada na pamet da je izbila neka tuča, da neko nekog nasred ulice upucava a oni su u unakrsnoj vatri, da im je pozlilo a nikog nema da im pomogne... Svašta mi pada na pamet. Jednom sam pomislila da mi je srednjeg sina ubio medved iz zoološkog vrta - otišao je na Beer fest na Kalemegdanu, rekao je da će doći ujutro, a na prvim jutarnjim vestima javljaju kako je neidentifikovanog mladića ubio medved jer je pijan pao sa tvrđave direktno u njegov kavez! Mobilni isključen, njega nema... Tek oko podneva smo se čuli, a do tada sam bila ni živa ni mrtva. Nisam mogla da se oslobodim slike njega u kavezu sa medvedom koji ga njuška i pita se da li je reč o nekoj zajebanciji.
Razlika je ogromna.
Ranije smo putovali auto-stopom po celoj Evropi bez neke posebne brige da će nam se desiti nešto, i mada nije bilo uz blagoslov roditelja, ipak se dešavalo i - nikom ništa.
Imali smo žurke na kojima se pušila trava, ali samo ko hoće jednom da dune. Niko se nije grabio.
Odlazili smo u diskoteku i vraćali se kući u ranim jutarnjim satima mrtvi od umora i potpuno mokri od igranja. Ali, "u moje vreme" diskoteke su imale muziku koja se i danas sluša. Ne mogu da shvatim kakva je to diskoteka u kojoj nastupaju Karleuša, Ceca, Seka, Mica, Cica, Pica... Zar to nije narodnjačka zabava?
"U moje vreme" oblačenje je bilo odraz stila i ličnosti, a ne kao danas odraz platežne moći. Doduše, gledam neke koleginice koje troše čitava bogatstva na garderobu, a i dalje izgledaju jeftino. Ne znam, možda im je to i namera. Priznajem da me je možda pregazilo vreme u tom smislu, ali neke od njih sigurno je pregazila pamet kad mi zameraju što nosim kratku suknju. Razlog - koliko je meni godina! Šta, bre, tebe zanima koliko je meni godina, kratka suknja mi i dalje bolje stoji nego tebi. Mislim da to više ima veze sa veličinom dupeta i stanjem nogu nego bilo šta drugo. Uostalom, modi ću da posvetim jedan post jer imam svoj stav, izgrađen stav, i briga me šta ko o tome misli. U svakom slučaju, ne izgledam kao da sam na izvol'te.
S druge strane, žao mi je ove dece danas, nemaju onu bezbrižnost koju smo mi imali i nikad je neće ni osetiti. Ali zato su mnogo praktičniji, realniji, spremniji za život, bez obzira što su uskraćeni za vedrinu koju sobom nosi mladost. Ali, imali su sankcije, bombardovanje, štrajkove prosvetnih radnika, nezaposlene roditelje, neodlaske na letovanja i zimovanja, uzor su im bili baje sa lancima debelim kao dečji prst... pa su još super i ispali. Ko je imao sreće da živi u koliko-toliko normalnoj porodici, možda ništa od svih tih strahota nije osetio u punom obimu.
Međutim, ono što me stvarno poražava, to je žensko nedostojanstvo. Pita mene jedna koleginica koja mi se stalno nešto poverava i na glavu mi se popela sa svojim ljubavnim dogodovštinama (dnevno čujem najmanje jednu glupost koju bih mogla da stavim u knjigu bisera) kako da se obuče za taj vrlo važan prvi sastanak. Možda će ugrabiti dečka! Ja po sećanju prebiram po njenoj garderobi i savetujem je da obuče te ovo i ono, ali ne, nema tašnu koja bi išla uz to, ili ono i ovo, ali avaj, sa cipelama je tanka... kad ona meni najednom: "A šta misliš, da odem bez gaća?"
Tad sam bila najbliže tome da joj kažem kako treba da prestane da me davi jer je dosadna, glupa, blesava... i opet je prevladalo ono žensko saosećanje - bilo mi je žao. Stvarno je jadna kad ide na prvi susret i ne zna ni kakve su mu namere, ali ona za svaki slučaj treba "na sve da bude spremna". Ispostavilo se da je dečko zvao na pićence i da malo porazgovaraju. Ona ga je ocenila kao mlakonju, a ja sam pomislila da je pobegao od nje. Bilo je seksa, naravno, ali posle njega - ništa.
Ne mogu da shvatim da je steći momka toliki problem. Ako nema onog ko ti odgovara, bolje da budeš sama. Sad su momci mnogo sofisticiraniji, mada, naravno, i dalje ima džukela, ali sad ih bar prepoznaš na kilometar. Ni oni više ne jure za svakom suknjom, traže kvalitet. Tako i treba.
Neke moje bivše učenice izrasle su u divne devojke, dobre, pametne, lepe... nadam se da im na pamet ne pada da na golo dupe traže dečka.

уторак, 15. јун 2010.

Ko zna da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi

"Više volim maminu sestru nego svoju. Mamina sestra mi je tetka, a moja mi nije ništa" - rekao je Duško Radović, najsimpatičniji namćor na svetu, i u njegovom opusu ta mi je mudrost najdraža - slatka, ozbiljna i dečja, teška kao život, laka a bolna kao inat. Međutim, ima on jednu još bolju: Ko zna da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. Ova divna misao zvuči skoro neverovatno kao i sve očigledne stvari.
Svi misle da znaju da vole, jer se "daju bez ostatka", "vole svim srcem", "više nego sebe", "više nego ceo svet"... a u stvari - mnogo je teško voleti. Treba to znati. Treba nositi to breme ljubavi s lakoćom. Ljubav je kao umetnost, za nju je potreban talenat.

Ako sam nešto shvatila za ovih sto godina što postojim, to je da ništa ne znam i da ne znam da volim. Čak i svoju decu, za koju sam do skoro mislila da obožavam, u stvari ne znam da volim - više je to onaj životinjski nagon da vam neko ne dira mladunce nego bilo šta drugo. Kad ne mogu da spavam, po pravilu sutradan njima bude nešto loše ili se desi nešto što je trebalo da se izbegne - imam ja antene za njih, ali imaju ih i drugi roditelji, bar imaju oni koje poznajem.
Naravno, volela sam i neke muškarce, voleli su i oni mene. Volela sam i svoje roditelje, ujake najviše od svih, svoje društvo, svoju školu, profesore, neke ljude čije me osobine oduševljavaju, ali... sve to nije ništa. Nije to ona ljubav koja se lako nosi i ljubav zbog koje ne bi trebalo ništa drugo da se radi.
Volim čovečanstvo, ali čoveka, hmm, ne volim. To sitno biće komplikovano za održavanje i još komplikovanije za podnošenje. Zato mi se valjda i dešavaju uglavnom sve same pozitivne stvari - kako ništa ne očekujem, uvek se iznenadim kako ljudi i nisu toliko loši (koliko sam mislila da jesu).
Hrist je umeo da voli, ali ne toliko da ništa drugo ne bi trebalo da radi. I Buda je umeo da voli, ali i on je imao druga, preča posla. Vole se i mladi ljubavnici svuda na svetu, onako nesebično, kao da su prigrlili vasionu, ali to traje kao zanesenost, posle nastupaju Rakić i Iskrena pesma. Dis je voleo "sa očima izvan svakog zla", ali u omeđenoj zoni, u zoni "to je onaj život u koji sam pao i ja".
Nema više Bekima Fehmiua, a on je možda znao da voli, svim srcem, bez patetike, dostojanstveno. Kako bi on rekao: "Blistavo i strašno."

субота, 12. јун 2010.

Nek preskoče oni koji ne vole da žive

Sedimo u italijanskom restoranu, a za stolom iza nas sede momak i devojka, on sav u mišićima, ima firmiranu majicu, super cipele... a ona "napucana" od glave do pete, sa sve ustima koja su očigledno pretrpela korekciju. Možda i još nešto, ali nisam zagledala. S vremena na vreme se okrećem u njihovom pravcu, jer ne mogu da shvatim da je neko toliko prost da prospe na sebe tonu parfema i smeta drugima. Taj neko nije čitao bonton, a možda i ne zna šta je to. Tamo lepo piše da je nepristojno kupati se u parfemu, da treba da se oseti tek ako taj neko prođe pored vas. Uostalom, ne prijaju svi mirisi svakome, drugo - ako se mnogo mirisa pomeša počinje da smrdi, treće - ima i ljudi koji su alergični na neke supstance... Ima stotinu razloga zašto se to ne radi, ali ovaj par se ponaša kao oni seljaci koji cepaju pare na svadbi da pokažu kako to njima nije ništa. A jedino pokažu da su primitivni. Elem, alergična sam na alkohol, i ako parfemi nisu dobro izrađeni, u njima je i preko 50 odsto alkohola, a ja na to reagujem tako što mi zasuze oči, zatim počne da me svrbi lice... Pri tom muški parfemi u sebi imaju više akohola nego ženski. Do 20 odsto mogu da izdržim, ali turske kopije sigurno imaju mnogo više. I tako, maltene počeh da plačem što su mi tako blizu, uguših se a ne mogu da promenim mesto... a ispostavi se da to nije najgore. Kad su im doneli ono što su naručili, čujem devojku: "Vidi, vidi koji su seljaci, doneli mi kašiku uz špagete!"
Ako nešto ne mogu da smislim, to je nadmen stav, pogotovo od ljudi koji veze nemaju sa životom. Da li ste primetili da najčešće primedbe svisoka imaju upravo oni koji su izuzetno "nisko" u svemu - po obrazovanju, ponašanju, kulturi, društveno... Kritikuju po sistemu: napad je najbolja odbrana. A kad neko koga oni proglase za autoritet kaže nešto, to je ravno božjoj reči. Interesantno, to se najčešće sreće kod najnižeg sloja i "akademaca". Neuki ljudi manje smetaju, oni bar iskreno nastupaju, ponašaju se kao učenici pred učiteljima. Ali "akademci"! To je takav strah da će se videti da im praziluk viri iz dupeta, pa se uvek prvo dobro raspitaju šta je rekao taj i taj (najčešće Čeda), pa onda i oni "misle" isto. Po pravilu gledaju Farmu krišom, kad ih niko ne vidi, a sutradan na poslu pljuju kako je to "dno dna" i kod drugih se raspituju šta je juče bilo, ko je kome psovao mater ili ko je koga polivao vodom, a znaju mnogo bolje od onog kog ispituju šta se desilo. I sve vreme vrte glavom i ne mogu da se načude ko to gleda.
Ali ponašanje prema hrani... mislim da je ono najbolji parametar gde ste rasli i kako ste rasli, i da li uopšte imate manire. Da krenemo prvo od reči gurman koju kod nas izjednačavaju sa nekim ko mnogo jede, kao svinja, bez ikakvog izbora. Gurman najčešće i jede mnogo, ali mu je glavna odlika da zna šta jede i šta voli a šta manje voli, a bogami postoje stvari i koje ne voli. Gurman nikad ne bi jeo hleb sa picom ili stavljao sirće u paradajz. Gurman voli i poznaje hranu i ima istančan ukus u vezi s njom. Ja sam gurman, veliki. Od svih ljudi koje poznajem, ne znam nikoga ko bi mogao da mi primiriše. Toliko volim hranu i sve što je s njom povezano, da sam vremenom zavolela i pranje sudova, koje mi je inače u tom lancu bilo najslabija karika.
Obožavam da kupujem hranu. I u najgora vremena, kad sam se razmišljala da li da kupim 200 ili 300 grama mesa, u najcrnjoj štednji, uvek bi mi se u cegeru našla makar jedna luksuzna stvar. Pršut umesto slanine, parčence rikote, ako može i teglica ruskog kavijara, dva listića dimljeng lososa ili jesetre, ženski-prst-debela kriška plavog sira...
Obožavam da kuvam, obožavam da aranžiram to što sam skuvala. Mesim hleb toliko dobro da bih pekaru mogla da otvorim, pite razbijam (i kore pravim), oprobala sam se u svim egzotičnim kuhinjama vrlo uspešno... Nije mi teško da spremam pitu i u dva noću kad mi se muž nakresan vrati iz kafane. Ali ga zato gađam cipelom ako vidim da ne može da ih otpertla. To mi je teško. Pa kad sve to pripremim, onda lepo poslažem na oval. U kućama u kojima ti sve samo nabacaju na tanjir, ne jedem. Ne jedem nigde ni jela koja su smuljana: rusku salatu, ništa gde su pomešani pavlaka i majonez, neke bućkuriše u kojima ne vidim šta je šta... Sve mora da bude lepo i na oko i na ukus i da se vidi šta je šta. Ne jedem ni po kućama u kojima mi na sto stave mokru pepeljaru.
Obožavam i da jedem. Bože, kako ja volim da jedem! Da me majka nije vaspitala kako me je vaspitala u vezi sa hranom i da nema ove dobre genetike, sigurno bih dogurala do 200 kilograma i morali bi dizalicom da me izvlače iz kuće, kao što su nameravali majku u filmu "Šta izjeda Gilberta Grejpa?". Linija me nikada nije izdala, izuzev u trudnoći, a uglavnom jedem, i jedem... Kad bi moglo, to bi trajalo ceo dan, uvek po malo, i uvek nešto lepo. I polako.
Na poslu uglavnom naručuju hranu, a ja nosim. I sve tamo aranžiram. I običan sir i paradajz poređam u krug, pospem bosiljkom i pokapam maslinovim uljem. Supu nosim u tegli, pa je zagrejem. Sarmice lepo poslažem. Šniclu odvojim od garnirunga. Od kolača ili voća napravim formaciju u obliku cveta... Sve može, samo da ne bude smuljano i nabacano. Ne bih mogla da jedem.
Izbegavam da sedim pored ljudi koji tutnu pavlaku na jelo, pa sve pomešaju da liči na kašu. Muka mi je. Oni koji ne umeju da koriste nož u desnoj i viljušku u levoj, ili ih koriste, pa kad im nož više nije potreban, prebace viljušku u desnu... jednostavno izbegavam. Nek su oni živi i zdravi svojoj majci, samo nek su dalje od mene. I oni koji halapljivo jedu, kao da se takmiče, izbegavam. I one koje mrljave. I one koji sa strane sklanjaju neke gluposti... Hrana je lepa, ne treba je mučiti. Hrana je dobra, ne treba je ponižavati. Ali, može da se jede prstima, i mogu da se oliži kasnije ti isti prstići... to je već uživanje. Hedonistički pristup.
Znam da me ponekad s mržnjom gledaju oni koji moraju (da li?) da gladuju, ali šta da im radim. I dalje mislim da dobra hrana nikako ne može da ugoji. Pri tom dobra hrana nije roštilj svaki dan ili pljeska sa svim prilozima koji se nađu na kiosku ili pica s koka-kolom... Bljak. Ako makar jednom dnevno, a svaki dan jedeš one gluposti iz pekare na bazi lisnatog testa i sa mnogo zagrejane mesnoće... naravno da ćeš da se nagojiš. Jeftinije je da ponesu teglicu masti, dve kriške gnjecavog hleba i sir od ko zna kad i sve to zagreju, da bude vruuuće... ješće u principu istu stvar.
Dobro se zna šta s čim ide, kao što debela žena u tangama deluje degutantno, tako ni ren i sarma jednostavno ne idu zajedno. Prstohvat timijana uz salatu od celera deluje kao božanski začin, pola kašičice cimeta u gulašu pravi od njega neverovatno jelo, kocka šećera u paradajz sosu daje mu pravi šmek, beli luk se koristi tek da zamiriše, majoran se stavlja u brokoli i boraniju, mirođija u grašak... sve se to slaže. Kad na švedskom stolu idem iza nekog ko stavi pirinač sa povrćem i uz to sve drugo povrće unaokolo jer se "zdravo hrani", vratim tanjir - pokvari mi zadovoljstvo. Čekam da me muka prođe pa krenem opet. Možda ni ovaj put nemam sreće - sad sam iza baje koji je stavio sve suhomesnato što je video na stolu, a onda stavio i lovačke šnicle pored. Da povraćaš! Od malena se treba učiti kulturi hrane, naravno i kulturi ishrane, što nije isto. Pravilnu ishranu moraju svi da izuče ako žele da budu kulturni ljudi, a hranu ne moraju - to je za umetnike i gurmane, hedoniste. Amerikanci jadni već skoro trideset godina imaju Nacionalni institut za ishranu koji se na najvišem nivou, vrlo ozbiljno i ne žaleći sredstva bavi ishranom nacije, jer su šokirani koliko njihovi građani nezdravo jedu i na šta su se napravili. Međutim, dokle god stavljaju sir na šta god stignu, od ta posla nema ništa. I dalje će im zadnjice biti toliko velike da bi na njima mogli da nose korpe koje se ljuljaju dok hodaju, ali ne spadaju. Malo su se preračunali - misle da je tajna u niskokaloričnim stvarima, kao i da se kvalitetna hrana odlikuje pre svega cenom. I tako kupuju trule jabuke, a sve niskokalorično toliko je hemijski obrađivano i prerađivano da više nema nikakav ukus. I onda sve to pomešaju, u velikim količinama. Bljak!
Moja pokojna svekrva znala je samo meso da ispeče fantastično, i tu su se njene kulinarske majstorije završavale. Nikad nije probala kelerabu dok ja nisam ušla u tu kuću i mislila je da će joj torta biti najbolja ako u nju natrpa kilogram šećera, kilogram oraha, pola kile čokolade... Njena pita od mesa po pravilu je bila otužna jer je preterivala s mesom sve misleći da će ona sad to da napravi... ma, ima svi da vidimo. A draži su nam bili uštipci s kozjim sirom i biberom. Ukusnije, zdravije, lepše za oko, a sit si.. i ha ha kako si sit i nije ti teško u stomaku. Ali, bila je pravedna pa mi je priznala prvenstvo i kad sam postala gospodarica kuhinje počeli smo da jedemo bolje, više, a za manje para, i - niko se nije ugojio. Moj muž je čak i smršao.
Pre nekih desetak godina, kad sam spremala neki svečani ručak za goste koji su mi bili dragi i koje sam baš htela da počastim, pa se sva bacila na đakonije, stvarno je svega bilo, pita mene moj srednji sin: "Kad ćeš da napraviš svečani ručak?" Ja sva u čudu, nervozno na pitanje odgovaram pitanjem: "Kakav svečani ručak?", a on krajnje ozbiljno odgovara: "Pa, pečeno pile i krompiriće." Toliko o ukusima, mada je sve ostalo tačno i važi za sve ljude i sve prilike. Hrana je božansko delo!

недеља, 06. јун 2010.

Muška deca

Postoji narodno verovanje, a sve što je narodno nekako je u startu mudrost koja se iznedrila na osnovu iskustva, da su majke vezanije za mušku, a očevi za žensku decu. Možda, nemam ćerku da bih to mogla da potvrdim. Ali... žarko želim da je imam. Rodila sam trojicu sinova i glupo je da se u tom pogledu na bilo šta žalim, ali... žarko želim ćerku. Na osnovu svog bogatog roditeljskog iskustva, pa i profesorskog, skoro da mogu da tvrdim - sa devojčicama se uvek lakše uspostavlja kontakt, pa i kad su problematične, čak i sa velikim problemima, nekako je lakše prići im, makar koliko da vas nerviraju i šta god da su napravile. Mi smo krivi zbog toga jer svi, tu spadam i ja, učimo svoju mušku decu i posredno i neposredno da budu "jaki", da se ne otvaraju... i na kraju dobijemo tu malu barijeru koja ponekad liči na Himalaje koje je (skoro) nemoguće preći. Kako ni jedan od mojih sinova ne želi da se eksponira u paketu sa mnom, što poštujem, neću moći da ih nazovem po imenu, nego će biti: najstariji, sredinac i mali, mada ne znam da li to odgovara stvarnom stanju stvari - ovaj mali, iako je mali, nosi patike broj 47!
Dok su moje drugarice i koleginice, majke ženske dece, kupovale haljinice, birale neke nežne boje i motive poput cvetića i leptirića, ja sam morala mnogo da pazim da boje nikako ne budu raznežene i da motivi budu nekako muški, pa je tako najstarijem prvi ranac bio sa mrtvačkom glavom (mnogo je bio ponosan na njega), po kući su vrveli automobilići, oružje (od gume i plastike, ali svejedno - bilo je to oružje), vojnici, neki svemirski ratnici... Lopte, kockice, društvene igre su valjda zajedničke i dečacima i devojčicama. Prvo bitno upoznavanje sa tom malom a velikom muško-ženskom razlikom bio je oko piškenja koje je u određeno vreme postalo "muško". Mada, i pre toga sam naslućivala, dok je moje najstarije dete bilo beba - ostavila sam ga da spava potpuno golog, bila je velika vrućina, i pokrila ga samo pelenicom koju je stručno strgao sa sebe. Posle nekog vremena primetim da mu je iznad glave sve mokro i pitala sam se kakvo li je to znojenje, da bih se na licu mesta uverila da je u stvari piškio: kad se piša digne on poprska sve iznad glave!
Sledeći šok su bile pubertetske godine. Iako do tog doba najstariji nije voleo da se kupa, sad je najednom počeo da se kupa kao pomahnitao, pa i kad ode do toaleta. Sve opere, ne samo ruke, već se sasvim okupa, i kosu dobro našamponira pa je ispere. U proseku se kupao nekoliko puta dnevno. Sad tu istu praksu nastavlja i ovaj najmanji. Sredinac je oduvek voleo da se kupa, nismo imali te smrdljive i mirišljave periode. Pa onda zadržavanje u kupatilu. Pitala sam se šta li tamo radi toliko dugo, a ne čuje se ni voda niti išta slično, dok se nisam dosetila - pubertet. Ispravka - muški pubertet.
Prvo pijanstvo jedva sam preživela, iako sam do njega mislila da je najgore prvo ostajanje napolju duže od planiranog. Opet moram da se setim narodnog izraza, odnosno mudrosti: Ne daj bože da ti se desi ono što ti majka misli. Ja sam žena bujne mašte, pa mi je padalo na pamet čak i da ih nema zato što su ih oteli vanzemaljci. Prva zaljubljivanja, pa zabavljanja, poneka tuča, situacije u kojima su se nalazili a koje ponekad nisu nimalo bile naivne... od svega toga i danas mi se diže kosa na glavi. Tek sad znam da možda stvarno neke stvari i ne treba znati. Na primer, oko učenja vožnje. Bila sam ubeđena da sredinac veze nema dok nije počeo da me vešto manevrišući isparkirava iz skoro nemoguće situacije, potpuno zagrađene drugim kolima, taman kad sam pomislila da pozovem komšiju koji bi mi pomogao da odguramo ove što su nas opkolili. Gledam ga zapanjeno i pitam: "Otkad ti znaš da voziš?" Sledi odgovor kao iz grčke tragedije: "E, Miljo, ima već nekoliko godina. Nas četvorica smo zajedno naučili da vozimo tako što smo roditeljima krali kola." Radi se o drugovima koji su noću najčešće krali kola jednoj mami koja je radila kao lekar u bolnici, i da bi poboljšala platu, uglavnom je birala noćnu smenu. Ima žena veliko dete, noćni rad se bolje plaća, a kola je ostavljala kad je bilo strah da vozi. Na primer, velika je poledica i slično, ali su zato oni tad nastupali. Jedan isparkira kola, a ostala trojica na to mesto stave kontejner da bi kasnije mogli da ih vrate na isto mesto. Možda je i bolje što to nisam znala, mislim da bi me strefili srčka, moždani udar i kolaps, sve u isto vreme. Samo sam pitala da li sam ja poslednja koja je to saznala, a on mi odgovara da jedan otac, koji je inače inspektor u policiji, još uvek ništa ne zna. Divota. Inače, sredinac vozi fantastično, mada i dalje nema vozačku dozvolu.
Nisam znala njihove tajne, a kad reše da mi se povere, sva premrem. Znam da sledi nešto baš gadno. Nisam znala ni šta se dešava u ljubavnom životu, mada je najstariji maltene uvek bio u braku, a srednjem je najduža veza trajala osam meseci, mada je pred kraj bio u svom uobičajenom fazonu - nije završio jednu a već je počinjao drugu vezu. Mali je još mali za takve stvari, mada nije imun od zaljubljivanja. To samo slutim, ništa ne znam. Ne smem ni da pitam.To su intimne stvari. A kad se ponudim da nešto ja rešim, dobijem odgovor: "Ja sam dečko koji sam sređuje svoje stvari." Tako je bilo i kad su trpeli raznorazne nepravde i kad su sami sebi nalazili poslove... S jedne strane mi to prija, a s druge - znam da su neke stvari mogle i mnogo lakše da prođu. Ali... to su muška deca.
I nikad, baš nikad me nisu poslušali oko bitnih stvari, uvek su radili po svom. Tako je najstariji upisao fakultet koji je on želeo, nije vredelo da ga ubeđujem. Na kraju krajeva, i nema veze, sad je na doktorskim studijama, očigledno je znao šta hoće. Srednjem sam predlagala da ide u Filološku gimnaziju, super mu idu jezici a sve ostalo je katastrofa, ali nije hteo - i on je uradio po svom. Najmlađem neću ni da se mešam, nek upiše šta god hoće, unapred odustajem poučena ranijim iskustvima. Mada će oni reći da nikad nisam poštovala njihovo mišljenje, to jednostavno nije tačno. Ako uporede sebe sa svojim drugovima odmah vide kvalitativnu razliku. Tako se i desilo da se ispoljavaju onako kako hoće. Najstariji se bacio na obrazovanje, mada puno i piše, uglavnom o muzici. Sredinac ima svoju grupu, peva i piše tekstove (ne pada iver daleko od klade). Najmlađi mi stalno priča o nekakvom generatoru koji će sam da napravi, i mada ga ništa ne razumem, uredno ga saslušam. I klimam glavom.
Nekad sam bila i neopravdano stroga, ima situacija u kojima se nikako nisam snalazila, ali kad sam sa dvojicom starijih ostala sama, radila sam kako sam najbolje znala i umela, a očigledno je da nisam uvek to najbolje radila. Jedino što nikada nije dolazilo u pitanje, to je ljubav koju gajim prema njima. I mada zaista strahovito želim neko žensko dete pored sebe, svoje sinove obožavam. Čak i kad su grubi. Ovog najmanjeg ubiše od zajebancije, po meni malo preterano, ali... niko se ne buni, izgleda da je to odraz (muške) ljubavi. Pre mesec dana je bila veslačka regata u kojoj je njegov dvojac završio kao poslednji, a braća su mu i posle nedelju dana pominjala kako je na Adi primećen čamac koji samo što nije stigao do cilja. Pre dve nedelje je bio četvrti, nije se kvalifikovao za finalnu trku, pa su mu i tu spočitavali, sve uz osmeh, kako mlati veslom kao da je lepeza. A juče, iako je trku u Čurugu završio kao drugi, prvo su pitali: "Takmičila su se dva čamca?" Ma jok, takmičio se samo jedan, ali su on i drug iz dvojca ipak uspeli da budu drugi. Sveta, drug iz dvojca, vrlo je ćutljiv dečko, a tek juče sam ukapirala i zašto - mutira, isto kao i moj sin. Nose njih dvojica onaj čamac, a ja ih gledam pa mi ih baš nešto žao - obojica veliki kao kuće a prava deca, drma ih pubertet, mutiraju... Usta ne otvaraju izuzev ako ne moraju. Sveta je morao da mi kaže: "Hvala!", ali je tako vrisnuo u pola reči da je posle toga bio crven kao bulka. Baš me zanima o čemu li njih dvojica pričaju kad su sami, koje li su njihove muke. Verovatno su njima najveće na svetu.
I tako, nastaviću da gledam utakmice, skupljaću sa poda čarape koje prvo moraju da se odmotaju (opravdanje: "Žurim, strašno žurim!"), kupovaću brijače i pene za brijanje, i dalje ću bolje da se razumem u muške parfeme nego u ženske, i u muške brojeve farmerki nego u ženske, i dalje ću da se udvaram potencijalnim snajkama (tu sam prava ljiga, ali šta ću kad se oduševim ako samo pomislim da bi mogle da mi budu rod), i dalje ću da kuvam kao za neki pansion (dva kila mesa su uobičajena kupovina), i dalje ću da se usavršavam u veštini da sklopim celu priču na osnovu samo nekoliko podataka, da dobijem samo jedan poljubac i snažan zagrljaj umesto maženja... i da se nadam da ću dočekati unučice s kojima ću da laprdam po ceo dan, i da ih razmazim koliko god budem mogla. I moja sestra ima dva sina, i moje najbolje drugarice imaju po sina... red bi bio da se zapati makar jedno žensko. A ako me opet, i u narednoj generaciji spopadnu samo muškarci, i ako se desi da poludim i zaglavim Lazu, donosite mi cigarete. Ako ništa drugo, sigurno neću zaboraviti da sam zavisna od nikotina.

субота, 05. јун 2010.

Druženje s bilbordom

Mislim da je to bilo 2007. godine - gledala sam Oprinu emisiju u kojoj se predstavila Elizabet Gilbert sa svojom knjigom "Jedi, moli, voli" i stvarno je ostavila utisak na mene. Žena u ozbiljnim godinama (to su one "ženske godine" između 40. i 60. kad ne možete da odredite koliko joj je tačno - da li je negovana pa izgleda mlađe ili je stvarno mlađa), visoka, vitka, medenoplave kose, proputovala svet, imala neka duhovna iskustva, ali u knjizi je opisala period neposredno posle razvoda kad je obišla Italiju, Indiju, Indoneziju, u nameri da jede, moli se i voli... koliko joj okolnosti budu dozvoljavale.
Opisivala je kako je u Italiji počela da jede, najzad, ali da joj u toj predivnoj zemlji nije bilo dobro jer je Rim, poput svake metropole, za sebe imao vezan jedan pojam, u slučaju italijanske prestonice to je bio seks, a Elizabet je tada bila apstinent; i naravno da grad i ona nisu mogli da se združe. U Indiji je bilo kao neko pročišćenje, a u Indoneziji su se sva ta iskustva, i putena i duhovna, stopila u jedno, i ona je najzad shvatila kako je život divan, kakav god da je i gde god da se odvija, i kako je pun kao nabrekla voćka, i kako je to ona shvatila ne prekasno već baš kad treba... Pri tom, sve vreme je osmehnuta, deluje sasvim pozitivno, prijateljski, prisna je kao da se sa njom znate iz školske klupe, i ja pomislih - bože, kako kod ovih civilizovanih ljudi sve deluje nekako lepršavo i kako je sa njima u stvari sve lako. Zaista, gospođa Gilbert je na mene ostavila snažan utisak, vrlo prijatan, i jedva sam čekala da njena knjiga izađe i u srpskom prevodu. Malo sam zaboravila na nju u narednih sedam-osam meseci, ali onda sam konačno saznala da je u knjižarama. Nisam mogla da je kupim, svuda je bila prodata, pa sam se odlučila na oprobani metod - da čekam da je neko pročita i dobaci je u moje ruke. Bila sam treća na redu za čitanje i prilično sam se nervirala što ljudi polako čitaju. U svakom slučaju, dočekala sam "Jedi, moli, voli" tek krajem avgusta, kad sam kretala za Egipat. Ponela sam vagon knjiga, po običaju, ali "Jedi" je bila prva na spisku da uživam u njoj.
Međutim... posle manje od sto stranica, što je bilo gotovo već prvog dana, imala sam želju da je bacim, da je zavrljačim tako daleko, ako može do glavudže gospođe Gilbert, pa da je pitam: "Ej, bre, sestro, šta ti zamišljaš? Rasvesti se malo, nisi nikakvo više biće." Ako ćemo pravo, jedna je obična američka folirantkinja, iz one grupe civilizovanih koji se licemerno okreću budizmu, upisuju se na jogu koju suštinski ne razumeju, postaju vegetarijanci zato što im je to "ekstra...", plaču zbog gladi u svetu a ne sete se da odu do prvog svratišta i makar deci kupe bombone i glasaju da se bombarduju deca diljem sveta... Koliko ne volim folirante, to je čudo jedno. Ni snobove ni sve što je veštačko. Ti ljudski hibridi zaista liče na punjeno pile koje pametuje sa sve očekivanjem razumevanja, i, podrazumeva se, divljenja. Kako su oni saosećajni, spustili se sa svojih nebeskih visina i pomešali se sa nama, bednim smrtnicima koji jedemo pljeske sa lukom; kad plačemo, plačemo zato što nas je neko dobro opaučio po glavi; a kad razmišljamo, to je isključivo zato da se izvučemo iz minusa, prehranimo decu ili imamo neki drugi prizeman razlog.
Ne znam da li je već snimljen ili se tek sprema, ali u izgledu je i film po toj njenoj knjizi, bestseleru, u kome će njenu malenkost glumiti Džulija Roberts. Naravno, odgledaću film, ali samo ako mogu da idem besplatno, sigurno neću da kupim ni DVD, niti ću na bilo koji način da učestvujem u profitu koji bi mogao da se ostvari od njenog remek-dela. Neće ona zbog toga da propadne, ali ja neću da doprinosim njenom uspehu, ni jednim jedinim dinarom. Mnogo mi je drago što nisam kupila knjigu. 
Naš narod kaže: Na sirotinju i zec kurac diže, pa sam tako protumačila i njeno pisanije: "... A što se flaminga tiče, tamo u svetu i nisam toliko beznadežan slučaj. Imam i ja svoje tehnike preživljavanja. Strpljiva sam. Znam kako da se brzo i lako spakujem. Neustrašivo se hranim. Ipak, moj najveći putnički talenat je da mogu da se sprijateljim sa svakim. Mogu da se sprijateljim i sa mrtvacem. Jednom sam se sprijateljila sa ratnim zločincem u Srbiji i pozvao me je na planinski odmor sa svojom porodicom. Nisam toliko ponosna na spisak srpskih masovnih ubica među mojim bliskim i dragim osobama (sprijateljila sam se zbog priče, a i da me nekim slučajem ne bi povredio), ali samo kažem - umem ja to. Kada u blizini ne bi bilo nikog s kim bi ćaskala, verovatno bi se sprijateljila sa bilbordom." Izuzev dve greške: ovo "bi" treba da se zameni sa bih, a "mojim bliskim i dragim osobama" sa svojim... sve ostalo je gramatički i pravopisno korektno. To je primedba prevodiocu i lektoru, ali ih ne krivim - možda su se na ovom delu ispovraćali pa im bilo muka pa su malo zgrešili. Ali, zato su primedbe na svim drugim stranama. Još je italik stavljeno ovo "svakim", u smislu - čak i sa tim srpskim zločincem s kojim se sprijateljila, pa joj još postao i drag, a plašila se da bi mogao glavu da joj preparira i drži je kao trofej iznad radnog stola (mi Srbi to radimo, vrlo uspešno)... Može ona to. I sa bilbordom bi pričala. I družila se. I sprijateljila bi se odmah. Ja joj savetujem da se drži bilborda, tu je najuspešnija.
Posle žarke želje da zavitlam knjigu put Amerike, preko okeana, nisam mogla da čitam nekoliko dana, na jedvite jade sam je završila i - odmoru je bio kraj. Ljuta sam na nju i stoga što sam vukljala torbu u kojoj su bile knjige čija težina može da se meri samo sa kamenjem, od Beograda do Šarma i opet do Beograda. Ta torba bila mi je još teža kad se pomislim da je igrala ulogu modnog detalja, da sam za nju plaćala put i da sam je nosila, nosila, nosila...
A u četvrtak sam odgledala treći deo trilogije Milenijum, pa se i tamo nalaze neka braća Nikolić, jedan je Miro, tipično srpsko ime (?), u pozadini te neke ultratajne organizacije lepo se vide Novosti, štampane ćirilicom... Naravno, braća su tek onako uzgred u priči, u onom delu kad ima veze sa drogom (samo pomenuto), sa naručenim ubistvima... uopšte, Srbi će se pojavljivati u kinematografiji, književnosti, u svim vidovima umetnosti kad god se bude radilo o ljudskom šljamu... ali tek onako, uzgred pomenuto. Nismo mi važni, mi smo ona sirotinja na koju i zec diže, i ulazimo u velike kuće samo na zadnja vrata, za služinčad. Uostalom, to ceo svet zna - Srbi su krivi za sve!

четвртак, 03. јун 2010.

Tuga a la Čehov - ekspresivni pristup

Pre neki dan, sasvim slučajno, premeštajući knjige, u upornom i potpuno uzaludnom poslu da napravim više prostora, kroz ruke mi je prošla nevelika knjižica sa Čehovljevim kratkim pričama, na ruskom. I dok sam je držala u rukama, u kratkom vremenskom periodu od nekoliko minuta, da je s jednog prebacim na drugo mesto, znala sam da ne treba da je otvaram, međutim... borba je bila kratkotrajna ali žestoka, ipak je otvorih, tek da zvirnem... Ma šta tu, sve je kratko, šta fali da pročitam samo jednu pričicu, tek onako, da me želja mine, gladna sam onog izvornog ruskog jezika... I sve tako unapred tražeći opravdanja za nesreću koju ću, sasvim je izvesno, da napravim, otvorih ja nju kao dete koje zna da ne sme da dira tortu, pa ipak primakne prst i skine deo fila, sve nadajući se da niko neće primetiti. A ostala povelika rupa.
Da baš ne budem do kraja grešna, da to ne bude zločin s predumišljajem, nego onako, kao sticaj nesrećnih okolnosti, reših u trenutku da to bude samo jedna priča, i to priča koju ću slučajno otvoriti. Kao za đavola, bila je to Tuga, na jednoj i po stranici, nevelika ali veeelika, grandiozna. Pročitah je ja, u dahu, i... skenjah se skroz, do daske. Pored onog prelepog ruskog, nazvala bih ga čehovljevskim jezikom, u kojem svaka reč ima svoju ulogu, britka i jasna poput sečiva a istovremeno i lelujava, paperjasta; tu je i osećaj koji svako Čehovljevo delo budi u čoveku, ali u tim kratkim pričama nekako ipak najsnažnije - osećaj tuge koja preti da te preplavi, i pre nego što je iskažeš eksplodira u tebi kao vatromet. Drago ti, a nije ti drago. Lepo ti što si pročitao nešto tako lepo napisano, a teško ti na duši da ne može teže da ti bude.
Kad bih mogla da uronim u stranice i da se pretvorim u neko od štamparskih slova, zagrlila bih Jonu i tešila ga. Ili ne, ne bih ni dozvolila da mu sin umre. Ili... ošinula bih bičem obesne putnike koje vozi kočijom. Ili... ne znam šta bih uradila, ali Čehov je uradio ovako kako je uradio. I neka je. Zaslužio je karakteristiku koju mu pripisuju, da "sabija život u orahovu ljusku".
Dok nisam dovoljno dobro naučila ruski, omiljeni pisci bili su mi Dostojevski i Tolstoj. Kad sam počela da čitam dela u originalu, situacija se malo izmenila. Dok sam bila mlađa, Dostojevski je bio na pijedestalu, da bi ga u poslednjih desetak godina smenio Tolstoj. U jednom od ranijih postova napisala sam kako je na ovu dvojicu velikana gledao Tomas Man - u Dnevnicima je pisao kako je dugo Dostojevski bio glavni, da bi mu vremenom i postepeno krunu preotimao Tolstoj. Putujući za Ameriku brodom, pisao je kako sve više razmišlja o Tolstoju i da shvata kako on ima nekih "dubina" koje nekada nije mogao ni da primeti, a sada po njima roni i sve mu je mnogo bliskije. U prevodu, za pojedine stvari u životu zaista je neophodno iskustvo, mada vas ništa neće boleti i ako ga nemate, ali to ipak neće biti TO. Man kao da mi je oteo reči iz usta, a slutim da je tako i sa drugima, bar sa onima kojima je književnost struka. Međutim, ne lezi vraže, ako se nečije delo meri po tome koje emocije izaziva u vama i pogotovo koliko dugo traju, onda je Čehov - bog. Do tog saznanja došla sam tek čitanjem priča, ali - na ruskom. Profesionalni prevodioci žale se kako je njega nemoguće prevesti, on jednostavno mora da se prepeva. Kao što Englezi imaju Kitsa ili Nemci Hajnea, tako Rusi imaju Čehova. Za ostale ne znam, ali za Čehova znam - on stvarno mora da se čita u originalu, sve ostalo krade mu od lepote.
Da pomenem još jedne Dnevnike, ovaj put Maksima Gorkog, u kojima opisuje susret koji je imao sa Tolstojem u Jasnoj Poljani, u njegovoj bašti. Šetaju se njih dvojica i razgovaraju, a Čehov, po običaju, sedi na nekoj udaljenoj klupi sa Tolstojevim ćerkama, i očigledno su veselo društvo. Gorki, prilično začuđen, pita da li Čehov dolazi u posetu Lavu Tolstoju ili njegovoj deci, na šta mu grof Tolstoj odgovara: "On posećuje našu porodicu." Šetaju oni dalje, ćutke, a Tolstoj dopunjuje: "On je, znate, iskonski fin. On je - prava gospođica." Ovo je moj prevod, bukvalan, ali samo da bih pokazala kako najtananije stvari ne mogu da se prevedu bukvalno. U ruskom je reč gospođica sinonim za nešto fino, uzvišeno, čisto, otmeno... dok kod nas više ima prizvuk nekog izmotavanja. Eto psiholozima i sociolozima teme za razmišljanje - zašto je kulturološko značenje te reči toliko različito?
Kad se na primer Dostojevski čita u prevodu, ne gubi se skoro ništa, i sa Tolstojem je isto, Turgenjev možda u nekim delima gubi malo, Puškin gubi mnogo u bajkama, pričama i pesmama, ali na primer Kapetanova kći ne gubi ništa, Gogolj gubi duhovitost (verovali ili ne, on ima u delima, čak i onima što nisu komedije, humoristički vetrić koji s vremena na vreme zapahne i najozbiljniju situaciju; slično je kod Dikensa; ali se to u prevodu potpuno izgubi), a Čehov - on u prevodu gubi ono esencijalno rusko. Šteta.
I tako, pročitah ja Tugu po 3.856. put, i ne mogu da pestanem da mislim na Čehova, a raspoloženje mi je takvo da imam utisak da ću se rastočiti od tuge, i ramena me bole od osećaja da mi je na njih neko spustio okruglo podebelo džakče. Raspoloženje mi je evo već treći dan za nijansu jače od povremenih raspoloženja u trudnoći, kad sam onako puna hormona odbolovavala svaku svetsku nepravdu. Bez plakanja, ali na ivici suza. Non-stop.