субота, 29. мај 2010.

Lepote prirode i strahote ljudskog faktora

Možda zvuči neskromno, ali - ja stvarno dobro poznajem bivšu mi državu, obišla sam je maltene celu peške. Malo sa izviđačima, malo sa mamom i tatom, malo sama, malo kasnije poslom... Sa izviđačima sam se pela po svim planinama, izuzev po Mavrovu, to sam nadoknadila kasnije; sa mamom i tatom obišla sam skoro sva istorijska mesta, počev od hrasta ispod kojeg je sedeo Karađorđe, raznoraznih utvrđenja i tvrđava, sve do manastira (istoričari su, edukativni program...); sama sam obilazila morsku obalu i svaku drugu gde smo letovali, a radila sam i kao turistički vodič. Zaista impresivno u odnosu na nekog ko poznaje svetska letovališta i skijališta, a od svoje zemlje samo krajeve u kojima ima rodbinu. Kad smo bili pod sankcijama i izolovani na sve načine od ostalog sveta kao kužni koji se drže zatvoreni u karantinu, ako je postojala makar jedna dobra stvar, onda je to bilo upoznavanje građana sa rodnom grudom. U to vreme radila sam kao profesor i ekskurzije su bile po Srbiji - deca su prvi, možda i jedini put bila na Borskom jezeru, obišla srednjovekovne manastire, popela se na Rtanj, videla Palić, Đavolju varoš, Ćele kulu, Smederevsku tvrđavu, Golubački grad...
Pitanje je ličnog ukusa, ali meni su u onim starim okvirima najlepše Crna Gora i Slovenija. Iz ovog je očigledno da preferiram planine. Najbliži prijatelji mi kažu da sam druga, mnogo bolja osoba kad pređem nadmorsku visinu od 1.500 metara - nema nervoze, pričam tek koliko moram i ne silazi mi blagi osmejak sa lica. Volim ceo svet. Ta ljubav prema visinama, vrletima i zelenoj divljini imam utisak da nije urođena već se razvija vaspitanjem. Moj prvi susret nije bio prijatan, sa sedam godina, kad sam kao mlada izviđačica krenula na pešačenje do sela udaljenog tek nekoliko kilometara od Kragujevca. Sad mi je to smešno, jer - đaci pešaci svakodnevno pređu mnogo dužu razdaljinu i nemaju nikakve pripreme za to, pri tom se taj njihov ritual uopšte ne posmatra kao podvig. Ali, majka me je upisala u izviđače zato što je htela da me aktivira, a bogme i da mi pokaže šta je napor. Tad sam bila ljuta jer sam se vratila kući sa žuljevima, umorna i bez ikakvih prijatnih utisaka, ali je rečenica "Znala sam da ti to ne možeš" učinila svoje - ja da ne mogu, e, ima da vidiš kako mogu! Svake godine mlatila sam se po planinama, isprva samo leti, jednom, kasnije i zimi i leti, i po nekoliko puta. Brzo sam zavolela sve to. I dok je većini dece izazov bilo upoznavanje sa prirodom, meni se to samo podrazumevalo, kao kulise u pozorištu. Mnogo mi je veće zadovoljstvo pričinjavalo što sam u divljini, sama, što moram da se snalazim i što je sve kao prvog dana stvaranja sveta. Nek se smeje ko koliko hoće, ali u tom saznanju ima toliko adrenalina da je bolje od bilo kakvog drugog uživanja. Ako ćemo da merimo, najviše volim da čitam, onda sve aktivnosti u vezi sa hranom, i posle toga - razređeni vazduh na nekoj visini. Da li mi je privlačniji Bali od Perua, Čilea ili Bolivije? Naravno, Andi su 3.856 puta bolji! Bar meni.
Žao mi je što tu ljubav nisam uspela da prenesem na decu. Najstariji s podsmehom prati moje oduševljenje, uz komentar da je "gradski dečko", drugom je vrhunac roštiljanje u bašti, a treći se opredelio za vodu - vesla. To može da radi i u ravnici, a meni je ravnica... Imam utisak da me ne voli pa me guši, a ne volim ni ja nju. Ona mene davi, a ja pretrčim preko nje, jedva čekam da se dočepam nekog naseljenog mesta, i onda se osećam kao da sam utekla nekom. Moje drugarice sanjaju o kući na moru, a čini mi se da bih ja na takvom mestu umrla od dosade. Moj san je da imam neku brvnaru u planini koja je dovoljno daleko i dovoljno blizu civilizacije, u smislu da ne moraš na nalećeš na ljude izuzev ako ne moraš. Sa sestrom sam gledala film o Tarzanu za koga se ispostavlja da je izgubljeni sin nekog lorda, vraćaju ga u civilizaciju, ima sjajnu budućnost, a on se na sve to - vraća u divljinu. Moja sestra je prokomentarisala: "Kakav glup kraj!", a meni se baš kraj svideo. Ili istinita priča o onoj urođenici iz bolivijske divljine koja se udala za naučnika koji ih je proučavao, rodila decu, živela u Americi pravi američlki san i sa skoro pedeset se opet vratila u svoje pleme koje je vrlo malo odmaklo od kamenog doba. Nije baš da mi se dopao ovakav razvoj događaja, ali ženu razumem. U Crnoj Gori, poodavno, upoznala sam arhitektu koji je radio na premeštanju Pivskog manastira kad su pravili hidroelektranu - čovek se kao penzioner vratio na "mesto zločina", napravio sebi vikendicu i poprilično je daleko i geografski i suštinski od života kojim je dotad živeo.
Da se ne pomisli kako ne volim ljude, naprotiv.Nisam nikakav osobenjak, ali divljinu volim više od ljudi. Uostalom, sva ona mesta koja sam nekad obožavala, ljudi su, kad ih je mnogo došlo, pretvorili u nešto sasvim drugo. Na primer, moja priča o Kopaoniku potpuno je drugačija od priče koju bi ispričao neko ko tamo odlazi samo na skijanje. Takav neko uopšte ne zna kakve su Prokletije, i mada stvarno imaju proklete vremenske prilike, hvala bogu za to što ih ne poznaje dobro. Žao mi je što su odlični skijaši "otkrili" Brezovicu, a još mi je žalije što sad čak ni oni ne mogu da je koriste zbog političkih prilika. Od svega lošeg ima i gore, nažalost. Zlatar i Tara izgubili su svoje čari, a Zlatibor je kao hommo duplex, uvek pored pitomog ponudi i divlje lice. U jedine planine koje su po svom "karakteru" pitome, pa se i ne primećuju korekcije, svrstavam Jahorinu i Rtanj. Na Rtnju doduše skoro da ništa nije ni rađeno.
Ali, ima i planina koje se ne daju. Pohorju i Durmitoru mogu da rade šta god hoće, ostaće Pohorje i Durmitor. Po meni, Durmitor je najlepša planina od svih u bivšoj državi. Kraljica. Piva i Tara samo dodaju njenom sjaju. Durmitor ima samo jednu manu - Crnogorce. Oni autentični, iz ovih krajeva, dostojanstveni su od rođenja, zaista svi imaju neko aristokratsko držanje iako su najčešće u džemperima iz kojih samo što ne iskoči ovca. Problem su đetići koji i najlepšu prirodu mogu da upropaste, da vam sve presedne. Klonim se hotela Jezera i silnih kafića usred Žabljaka, mnogo mi je prijatnije na Bobotovom ili na Savinom kuku, mada se do ovog poslednjeg uspinješ dvema žičarama, prvo jednom visoookooom, pa onda drugom koja kao da dodiruje oblake (vrhovi borova od preko dva metra jedno metar su ispod tvog sedišta), a onda šipčiš takvom uzbrdicom, da imaš utisak da nosem dodiruješ put. Ali, kad se popneš, pa kad baciš pogled na sve ispod... Divota. Ništa ne može da zameni taj veličanstven pogled i još veličanstveniji osećaj.

среда, 26. мај 2010.

Ne volim kad me lažu

Profesor Aleksić sa Pravnog fakulteta u Beogradu, pre nekih petnaestak godina u razgovoru koji se vodio u kućnim uslovima, krajnje neformalno, ispričao je šta mu se desilo prethodno veče, i svi smo se smejali. Hteo je da zabavi društvo, naravno uspeo je u tome, ali mi je priča malo degutantna i kad se ogoli u suštini je jeziva. O čemu se radi? U kafani u Skadarliji profesoru Aleksiću prilazi bivši student kog nije video poduže vreme. Student kaže da je u Latinskoj Americi, u diplomatskoj službi, pored pravničkog znanja naoružan je i znanjem jezika. U jednom trenutku taj svetski čovek kaže profesoru: "Kako se Beograd poseljačio, profesore! Dugo nisam dolazio, zapanjen sam." A profesor Aleksić ga gleda i ne može da odoli da mu ne kaže: "Ti ljudi koje sad viđaš po ulicama što ne znaju da se ponašaju i što čudno govore, takav je isti bio i tvoj otac kad je došao u Beograd. Kuću u kojoj si odrastao na Dedinju tvoj otac je dobio kao 'podoban' i prvih godinu dana spavao je sa mašinkom ispod jastuka. Posle je mašinku zamenio pištoljem, mnogo ga je žuljalo pređašnje oružje." Stvarno, zašto smo se svi smejali? Zar to nije tužno? Svaka čast bivšem studentu na njegovim diplomama, ali se pitam ko je pre njih bio u toj kući i šta se desilo sa tim ljudima. Oni sigurno nisu imali priliku da uče jezike i švrćkaju se po svetu. Ko zna, možda su zaglavili zatvor, a možda nisu ni doživeli da vide kako im se u kuću u kojoj je svaka stvar govorila o porodičnoj istoriji doseljava neki mamlaz koji spava sa mašinkom ispod jastuka. Ne sumnjam da se podobna seljačina posle profinila, uostalom poslali su ga u inostranstvo pa su njegova deca išla u škole svuda po svetu. Dedinje je, čast izuzecima, naseljeno potomcima takvih kabadahija.
Setila sam se toga povodom... Ovo je drugi put da me Miodrag Ristić inspiriše za post. Ako se to desi i treći put, vodim ga na piće, ukoliko pre toga ne doživim infarkt od silne inspiracije i ukoliko on poziv prihvati. Naime, na njegovom blogu saznajem da se pokreće blog Da je Tito živ i pišem komentar u kome sam krajnje negativna, ali se izvinjavam što moram tako, jer... drug Stari mi je sinonim za svu bedu u koju smo dospeli. Njega krivim za sve, a ako baš i nije uvek bio samo on kriv, bio je inicijator.
Moram da napravim malu digresiju sa jučerašnjim dolaskom na posao. Užasno sam kasnila jer sam propustila autobus koji je išao ispred kolone koja se peške kretala po Brankovom mostu, pa mi je zapao drugi koji je išao iza grupe koja je nosila zastave, petokrake, pionirske marame... a sve sami odrtaveli pioniri-penzioneri koji su u Titovo vreme živeli lepo pa mu sad odaju poštu. Koliko sam putovala, mogla sam do Novog Sada brže da stignem. Dolazim na posao i u pušionici saopštavam kolegi kako mi se Tito opet meša u život, i kao mrtav, i posle trideset godina. Njegov odgovor me je zapanjio: "U Titovo vreme živelo se super, putovalo se, dizali se krediti, gradile se kuće, svi su radili..." To je inače jedan fin kolega, apolitičan, miran, kooperativan i odgovoran, pa možda i nije trebalo da nastupim kako sam nastupila - rekla sam mu da sam zatečena što se divi vremenu u kome smo svi živeli u laži i sad nam se to sveti. Ti krediti koje su dizali naši roditelji sad treba da otplaćuju naša deca, ni kriva ni dužna. Bezočno falsifikovanje istorije obilo nam se o glavu, sa smrtnim ishodima. I, na kraju krajeva, i da je bilo toliko lepo, a nije, taj naš "raj" otplaćivaće naša deca i unuci - paklom.
U odgovoru Slavenki Drakulić na tekst Zašto se nisam vratila u Beograd?  na blogu http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/yumrlica.html koji je inače najbolji tekst koji sam do sada pročitala o tom vremenu i koji je svojevrsna rekapitulacija svega kroz šta smo prošli, upravo tako je i formulisano: "Nadam se da shvatate da je taj vaš Raj naš Pakao." Ne bi bilo ratova, ovakvih podela... ne bi bilo ružnih stvari kroz koje smo prošli samo da se znala istina. A ona ne samo da je prećutkivana, tendenciozno gurana pod tepih, ona je bila potpuno iskrivljena - belo je postalo crno, i obratno, jer tako Tito-partija kaže. Tito-partija su zamenili boga, podrazumeva se. Uostalom, nije imao ko ni da se buni. Kad krene lov na veštice i kad se preti spaljivanjem koje se očas posla izvrši, bolje je da se ne talasa.
Miodrag je na jednom mestu pomenuo kako "nije znao da mi je to vreme bila noćna mora". Nije! Meni je moja mladost bila lepa, ali svaka mladost je lepa. I detinjstvo mi je bilo lepo. Bilo bi lepo i da sam odrasla u Zambeziju ili na Borneu. Međutim, kad se malo poraste, čak i kad nemate nikakvih primedbi na vreme koje je prošlo, zar vas makar malo ne zaboli što ste živeli u laži do tog trenutka? Ne znam za druge, ali mene najviše nervira kad mi neko maže oči i pravi me budalom. A upravo to se desilo u tom "divnom Titovom vremenu" kad smo putovali i dizali kredite.
Samo još jedan primer: moji roditelji su istoričari i radili su kao profesori. Plan i program nastave na početku njihove karijere bio je takav da se Prvi svetski rat predavao četiri časa, to je ukupno dve nedelje, a za ispitivanje je bio predviđen jedan čas. Tako je bilo na početku karijere. Kad je mama odlazila u penziju plan i program predviđao je jedan čas (i predavanje i ispitivanje) za Prvi svetski rat sa sve Balkanskim ratovima, a famozno "Titovo pismo" trebalo je da se predaje jedan i ispituje drugi čas. Ko ne zna o čemu se radi, ništa nije propustio.
Neću da idem u detalje sa porodičnom istorijom i pišem koliko su nam pooduzimali imovine, kako smo bili prokaženi (bogati, deda-stričevi otišli u London, prababa Nemica... užas od kapitalista!), kako su me u školi učili jedno a kod kuće drugo, kao da vodim dva paralelna života a bila sam dete. Mnogi moji školski drugovi i drugarice zaista to vreme smatraju za najlepše doba od svih dobâ u svojim životima, nemaju nijednu zamerku. Kako bi i imali? Da nije bilo Tita, njihovi životi bili bi sasvim drugačiji. A ja? Odlazimo na rekreativnu nastavu u pansion na kome velikim slovima iznad ulaza piše: Miloš Trifunović svome gradu. Miloš Trifunović je moj pradeda. On je zaista poklonio taj pansion gradu Kragujevcu za grudobolne krajem dvadesetih godina prošlog veka, ali je zgrada bila na njegovoj zemlji.

петак, 21. мај 2010.

Idemo na more!

Često pomislim kako bih mogla na miru da umrem da još jednom vidim Mljet, ili Dubrovnik makar dvaput, za Rovinj bi bilo potrebno ipak nekoliko puta... I tako, sve mi se vrti oko hrvatske obale, jer - jedna je od najlepših. Ukusi jesu različiti, ali postoje neke stvari koje važe za sve. A što me tek vežu lepe uspomene za hrvatski deo Jadrana, posebna je priča.
Dok sam još išla u gimnaziju, odmah posle taborovanja sa izviđačima na nekoj planinskoj vrleti, spuštali smo se na more, vrlo često onako džumle, svi zajedno. Najčešće smo bili u kampovima, samo bismo šatore sa velike nadmorske visine spustili u neki šumarak na obali. Jedne godine je pored nas u Baškim Vodama bila grupa Hrvata iz Zagreba i Siska, neprestano smo nešto razmenjivali, a posle nekoliko dana shvatili smo da je najisplativije da jedemo s jednog kazana. Uredno smo se prozivali sa "ustaše" i "četnici", non-stop se smejali i uglavnom bili nerazdvojni. Od napetosti nije bilo ni N, čista mladost i čista radost. Zanima me gde su sad, da li je neko od njih učestvovao u ratovima koji su potom usledili... Od naših nije niko: Ljuba je pobegao u Ameriku, Laza je kao najspretniji (advokat, hehe) samom sebi namestio da bude pozivar, Gruja je imao kratku epizodu sa uniformom da bi se vrlo brzo oslobodio vojske zbog troje dece i četvrtim na putu... Volela bih da je i sa "drugovima zagrebačkim" bilo slično.
Najbolja drugarica na fakultetu bila mi je Elvira, Hrvatica. Sad živi u Lionu, ali ništa se ne menja, bar u našem druženju. Stalno se dogovaramo kako da se vidimo, fejs i majlovi nisu dovoljni, i ja je nagovaram da dođe u Beograd, studirala je ovde. A posle bismo mogle da odemo negde zajedno na more. Moj predlog je Egipat, ona bi mogla i preko neke naše agencije da ide. Njeni predlozi su neke druge zemlje, po komentarima koje je imala o Egiptu zaključujem da je uhvatio "zapadnjački sindrom", strah od terorista, pa i od Arapa. Moja iskustva su sasvim drugačija - more je prelepo, Egipćani su preljubazni... A nikako nijedna od nas dve da pomene Hrvatsku. Da ne grešim dušu, možda je njoj u Hrvatskoj dosadno, ali meni ne bi bilo. A da idem solo, ne pada mi ni na kraj pameti. Beogradske registracije su prvi problem, govor drugi, a kad bi me neko nazvao Srbijankom, znam da bi izbio međunarodni incident jer bih ja počela da ih zovem Hrvaćanima. Ali, ja ne smem da se uvredim, a oni će biti uvređeni. Šta se desilo tim ljudima?
Crna Gora svakako otpada - prelepa zemlja sa jednom velikom manom - ima Crnogorce. U opticaju su i Kuba, Sejšeli, Dominikana ili Bali, ali ne za ovu godinu, finansijski sam pretanka, samo što se ne prekinem. Grčku računam u naše more, za nju uvek ima i vremena i para, a i kad ne bi bilo, našlo bi se. Uostalom, jedino u Grčkoj sam doživela da osetim kako nas vole i to mi je mnogo godilo. Sa Vesnom koja sad živi u Italiji jedne godine bile smo na Krfu sa decom koja su se usred večere posvađala i ponašala se kao pravi mali kreteni, što sam htela i da im pokažem po dupetu ali kad izađemo; a Grk, vlasnik, na sve to nas je častio besplatnim pićem i kolačima - nema veze, iz Srbije smo. Deca su se smirila očas posla, a Vesna i ja smo se gledale, samo gledale... Međutim, od mojih u Grčku ove godine niko neće da ide. Brinu ih štrajkovi, svašta. Bilo bi kao kod kuće, izuzev mirisa mora i mirisa soli.
Turska je postala preskupa, mada je merkam.
I tako... od silnih planova izgleda da će na kraju da ostane Ada i stavljanje pločica na terasi, pored nekih drugih građevinskih radova manjeg obima.
Istini za volju, more baš i ne volim, preferiram planine, divljinu, egzotiku... ali mi se putuje, bilo kuda. Mnogo mi se putuje! Nekad sam radila kao turistički vodič i kancelarija su mi bila sva prevozna sredstva. Iz tog doba ostala mi je nezgodna navika - da mi plate kad putujem, i to da mi dobro plate. Sad se više niko ne nudi.
A baš bi bilo lepo da odem na Mljet. Spavala bih na plaži i pokrivala se nebom i - bila bih zadovoljna. Sigurno zadovoljnija nego u Šarm el Šejku, u apartmanu sa sopstvenim bazenom, all inclusive uslugom i svim pogodnostima koje mogu da se zamisle.

среда, 19. мај 2010.

Sajdžija i programer

Na prvi pogled deluje kao da bez kompa, digitalne televizije, mikrotalasne rerne, mobilnog telefona... uopšte ne može da se živi. I stvarno, izuzev teta-Dušanke, komšinice od 80 leta, ne znam nikog ko nema mobilni telefon. Digitalnu televiziju uvela je cela zgrada, od ovih mlađih ne znam ko nije ekspert za kompjuter... Svi se nešto lože na tehniku, skoro da je jad i čemer od života ako nisi okružen ovim stvarčicama i neprestano se nekom od njih služiš. Ako posumnjaš da možda malo i preteruješ, onda se bacaš na rekreaciju, budizam, jogu... radi balansa. Drevne veštine i savršenstva tehnike modernog doba tako su u savršenoj proporciji! Na jednoj strani sokoćalo, na drugoj nirvana.
Priznajem da sam za kompom po ceo bogovetni dan, što zarađujući platu što iz zadovoljstva, ali je prava istina da sam tehnički potpuno nepismena - pravi pravcijati analfabeta. Najmlađi sin mi je namestio blog, najstariji pokazao kako da "kačim" fotke, srednji mi je svojevremeno lepo ispisao kad šta uključujem na mobilnom kad hoću da saznam ovo ili ono i kako se koje opcije koriste... ukratko, to je bio papir za debila. Kako sam i posle nekoliko dana, što je premašilo i najgora predviđanja, i dalje vadila papirče kad hoću nešto da uradim, sin me je skoro očajnim glasom zamolio da to više ne radim. Valjda se tako ponašaju majke kad shvate da dete ne može da savlada matematiku, na primer, a one ne mogu da idu umesto deteta u školu, sve to mora samo da odradi. Naravno, kao i svi, sad sve radim mehanički, koristim čak i fotoaparat, i svašta razno. Posle početnih neuspeha sve mi se "samo kazalo".
Sa televizorom je slično - džaba što TV može maltene i supu da ti skuva (sve radnje radi), moje znanje ostalo je na menjanju programa, nameštanju slike i zvuka.
Na poslu imamo čitavu službu koja se bavi pravljenjem raznoraznih kompjuterskih programa, svega i svačega šta možeš i ne možeš da zamisliš. Spolja gledano, i ja sam pravi majstor, koristim sve programe, non-stop sam za monitorom, ponekad toliko dugo da odlazim s posla s očima četvrtastog oblika, poput ekrana. Kad god nešto zaškripi, ti momci su tu, sve nameste, samo treba da pročitaš šta ti se nudi i klikćeš na dugmad tastature ili pomeraš miša tamte-vamte koliko ti je potrebno. Ali, kad bih sela za tuđ komp i probala sve to isto da uradim, naišla bih na veliki problem. Kod kuće imam decu, na poslu imam i veb i IT službu, a tamo bih ostala sama sa sobom, ispred nekog tehničkog uređaja. Nije fer, bilo bi to kao u Alanu Fordu, kad Bob Rok kaže Alanu dok obojica čuče iza zidića i čekaju neke gangstere u odelima sa dvoredim zakopčavanjem, masivne kao starinski ormari od hrastovine, i dok im brade podrhtavaju od straha: "Alane, njih je dvojica, a mi smo samiiiii..." Tako ja jadna - jedna, a i komp - jedan. Neravnopravno.
Poznavaoci astrologije kažu da je to zbog kvadrature Marsa i Urana - koliko god taj aspekt nekog tera da se stalno usavršava i daje mu neverovatnu energiju, često i agresiju ako energija nije dobro usmerena, isto tako doprinosi da sa električnom energijom i svim spravama koje rade na taj pogon jednostavno - ništa ne ide od ruke. Meni se ovo objašnjenje svidelo, pa sam ga i ostavila kao dijagnozu. Jer, zaista, vrlo sam spretna u svemu čega mi se ruka dohvati, ali kad vidim sijalicu koju treba da uglavim u grlić, ili da ne daj bože promenim osigurač... obeznanim se od straha. U mojim rukama sijalice pregorevaju, štekeri se zapale, veš mašina samo što nije eksplodirala, rerna je i stvarno eksplodirala... Ali, zato sam pravi majstor da napravim policu, popravim sifon ispod sudopere, okrečim kuću, premestim sav nameštaj, pletem, heklam, šijem, vezem, pravim figurice od marcipana poput vajara... sve radim izuzev što mene ne vole tehnička čuda a ni ja njih. Ja ih se i plašim, da baš kažem otvoreno sve do kraja. Pohvaljujem mikser, blender, peglu i novi usisivač, s njima se dobro družim.
Baba-tetka Majkica, na ovom blogu pomenuta ko zna koliko puta, pričala mi je da je u njeno vreme pravo tehnološko čudo bio - ručni sat. Ko je imao sat, bio je glavni baja. A plus i genije ako je umeo da ga popravi. Tako valjda i sad ovi što na kompu mogu da izvode i tehničko-tehnološke akrobacije deluju kao nekada tipovi koji su obavezno imali malo zadignut rukav da im se vidi sat, a ukoliko neko ne primeti, onda počnu da ga navijaju na licu mesta.

недеља, 16. мај 2010.

Četiri jahača Apokalipse

Pre nekog vremena na ovom blogu postavljen je post Rahmetli, lepa moja filologijo, u kome sam komentarisala intervju prof. Senahidina Halilovića, a povodom tog povoda, i pitanja bosanskog, odnosno bošnjačkog jezika. Vraćam se na istu temu, ovaj put s osvrtom na tekst:  http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5527791,00.html a povodom radio emisije Ljiljane Pirolić na Dojče vele.
Dok je ranije prof. Halilović tvrdio kako bosanski jezik postoji kao sasvim autohton, sad je malo okrenuo ćurak, pa veli: „Ako kažeš 'tko' ideš na jedan ulaz škole, a ako kažeš 'ko', ideš na drugi. Mi nažalost, ne učimo mlade da je to jedan jezik. Ne insistiramo na sličnostima, nego na razlikama." Novinarka ga pita: „A onda ste vi napisali 'Pravopis bosanskog jezika' gdje ste upravo insistirali na razlikama, uvodeći fonem 'h' (lahko, mehko, kahva, op. aut.) Nije li to upravo nešto čime se želi istaći posebnost bosanskog jezika?“ Odgovora se ne bi postideo ni najpokvareniji političar koji danas kaže jedno a sutra drugo, i posle nas uverava kako ga nismo dobro razumeli: „Bosanski jezik nije, jest jednako srpski standardni jezik. Bosanski jezik i hrvatski jezik nije jest jednako, srpski standardni jezik. Dakle, standardiziranje bosanskog jezika, srpskog ili hrvatskog, samim tim što se ne dešava u jednom centru, samim time kao što je ranije bilo, nije monocentrična standardizacija, nego policentrična i samim tim što se dešava u nekoliko kulturnih centara, nužna su različita rješenja u jednom, drugom i trećem standardu.“ Novinarka je u tekstu posle ovog odgovora napisala: "Ovdje bih željela reći da mi ništa nije jasno, ali nažalost, bojim se da mi je sve jasno." Slažem se!
Ovaj čovek postaje sve interesantniji na prvi pogled, a kad malo bolje promislim, ipak će biti da je jedan šarlatan tipa "ako prođe, prođe". Srbi ionako na sve pristaju, pa zašto ne bi i na njegove igrarije. Setite se, to je onaj čovek koji je uspeo da bosanski (za bošnjački se vređa) uvede na elektronske programe, pa mnogi sajtovi vrve od translate bosanski a srpskog i nema u popisu jezika.
U tekstu ima i drugih sagovornika, a meni je najjezgrovitiji prof. Midhat Riđanović: "Prema tome, današnji bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski čine jedan jezik sa četiri naziva. Ko god tvrdi da su u pitanju četiri razna jezika, ili je gluh, ili ćaknut, ili – što je gore nego biti gluh i ćaknut – ekstremni nacionalista.“ Bravo!
Treći sagovornik, prof. Josip Baotić skoro da je eksplicitno rekao da nacionalna politika nije isto što i jezička, što se nažalost u ovom rasulu često izjednačava. Zašto li mi prvo na pamet padaju Crnogorci? Možda zato što su na samom kraju posla da na Univerzitetu u Bariju otvore katedru za crnogorski. Prvi korak bio im je najteži, da oteraju našeg lektora, ali kad su shvatili da naša vlada pojma nema koliko je to važno pitanje, skinuli su ga očas posla, rovareći po hodnicima srpskih ministrarstava i "ubacujući buvu" da je nepotreban trošak plaćati lektora u nekoj tamo zemlji. Štednja, brate, gde god može, a ovde očigledno može jer naši ministri nisu pismeni kako treba, a možda su bili zauzeti biranjem kola za vozni park ili ispijanjem kafe u skupštinskoj pauzi. Uostalom, šta Italijani ima da uče srpski jezik? Ako ćemo pravo, prvo treba da ga nauči ovdašnja "politička elita".
Pre dve godine Evropska Unija, u stvari Sud u Hagu, predložili su da svi naši jezici (srpski, hrvatski i bosanski, odnosno bošnjački) budu objedinjeni u jedan jezik koji su ostavili nama na volju da ga nazovemo kako god hoćemo. U Hrvatskoj je sprovedena i anketa o toj temi na reprezentativnom uzorku, u kojoj je ogromna većina, ne sećam se tačno procenta (mislim da je bilo čak preko 80 %) sa gnušanjem odbila bilo kakvu naznaku da u njihovom jeziku stoji bilo kakva odredba "srpski"! Meni kao osobi kojoj je jezik struka u principu je svejedno (lingvistički je zaista sve to isto), ali u svetlu svih događaja u poslednjih stotinak godina, ne pristajem čak ni na srpskohrvatski, daleko bilo hrvatskosrpski, a ne daj bože samo hrvatski! Stalno im nešto popuštamo u ime smirivanja situacije, a sad je dosta. Ne može! Doduše, ovoj trojci priključio se još jedan jahač Apokalipse, i crnogorski. To je tek smejurija!
Sa strane gledano, EU je ipak glupa što je kasno shvatila da se radi o jednom jeziku. Kad su osetili da za silne tumače i prevodioce daju pristojne pare, a nema potrebe za tim, mada bi nas rado razvrstali u još nekoliko grupa i podelili još više; kad im se udarilo po džepu, shvatili su da nisu spremni za operaciju na otvorenom novčaniku. Ja čak i znam jednu osobu, koleginicu, koja se fantastično uvalila u pare radeći kao "prevodilac" u Hagu. Baš je stručna, čak tri jezika je prijavila: srpski, hrvatski i bosanski. Od EU je dobijala dobru platu, mislim da je od naše vlade dobijala pare za stan (mnogo je prećutkivala kako to plaća, pa mi je bilo sumnjivo), a imala je i dodatak za odvojen život - ona u inostranstvu, njeni u Beogradu. Otkazali su joj usluge, kao i mnogima drugima, ali je po povratku kupila stan na Krstu. Sto kvadrata, za gotovinu! Interesuje me koliko je "prevodilaca" ostalo, mnogo me interesuje.
Ipak, Bosna je zaista bosanski lonac. Toliko poliglota na jednom mestu, to je za Riplija. Autorka emisije na Dojče vele ovako završava: "Dakle, naš jezik, kojim govorimo u BiH je nešto kao proizvod 3 u 1. Samo što nas niko ne kupuje." Potpisujem.

субота, 15. мај 2010.

Tri-četiri-pe'šes'naest najboljih filmova

Iako verovatno ne deluje tako, najteže je odrediti tek deset filmova koje voliš, a još je gore kad treba da ih rangiraš. I samo razmišljanje je bilo muka. Postoji jedno šest filmova koje sam gledala ni sama ne znam koliko puta i nema dileme da će oni biti na rang-listi, ali dilema je: kojim redom ih postaviti? Pobogu, kakve teške muke! Nezamislive. Zato moram da se ograničim, obezbedim, opravdam... šta god što zvuči primereno ovom slučaju i napišem da je ova lista stvar trenutne inspiracije i lična, sasvim lična. Nikad mi nije bilo ovoliko teško da merim reči, svaku cedim kao da je od suvoga zlata. I umesto deset, kao što svaka normalna rang-lista ima, kod mene je petnaest filmova. Lako je moglo da ih bude i pedeset.
Na primer, film koji sam gledala najmanje pet puta, a kome i dalje ne znam ime (uglavnom sam ga lovila ili je on mene nalazio na TV-u), o ocu Pakistancu, majci Engleskinji i buljuku dece; najstariji sin je homoseksualac otišao od kuće, dizajner; jednog otac želi da oženi Pakistankom iz Engleske; drugi bi trebalo da pođe njegovim stopama; ćerka pika fudbal; jedan sin je vernik; jedan ne skida kapuljaču s glave... Fantastičan film, a ja ne znam ni kako se zove. Međutim, ne osećam neku posebnu grižu savesti, jer - ovo je lična lista, imam samo jedan kriterijum: dopadljivost. Ko želi da dopuni spisak, samo nek izvoli. A naročito bi me radovalo ako se neko seti kako se zove ovaj engleski film, tužan i komičan istovremeno.
1. Amarkord
Felinijev film koji ostavlja bez daha - u isto vreme raskošan, sveden, psihološki, intrigantan i običan! Film o odrastanju, hronika grada, tipično atipični likovi i odnosi, moralne dileme, religija i crkva, seksualnost, erotika... ima sve. Felini mi ionako liči na renesansnu figuru, na nekog Hommo univezalea. Ovo je ujedno i film na koji odmah pomislim kad se govori o genijalnosti i sveobuhvatnosti, dubini života... Gledala sam ga... pa... jedno hiljadu puta.
2. Kum 1 i Kum 2
Kopolini filmovi iz sedamdesetih. Za Kum 1 dobio je tri Oskara, za drugi deo čak šest! Šta reći, osim da su mnoge scene postale antologijske (a mislim da nema većeg komplimenta za jedno ostvarenje) i da su mnogi izrazi iz Kuma ušli u internacionalni jezik svih generacija (na madrace, ponuda koja ne može da se odbije... da pomenem samo neke). I ove filmove gledala sam... pa... hiljadu i jedan put.
3. Let iznad kukavičjeg gnezda
Ovaj film nisam gledala... pa... hiljadu puta, ali jedno stotinak jesam sigurno. I svaki put je kao prvi - uzbudim se, srce mi se popne u grlo, danima posle razmišljam i vučem se kao prebijena mačka. Neverovatan film koji svakog prodrma iz temelja. Formanov najbolji film, kojim je dokazao da nije sve u specijalnim efektima. Mnogi će reći da je kruna njegove karijere Kosa, ali Let je neuporedivo bolji po svim kriterijumima. Kosa je veliki film, a Let je filmčina. Čitala sam negde da je prvi predlog za naslovnu ulogu bio Džin Hekman, koji je ponudu odbio uz obrazloženje da će mu karijeru sunovratiti uloga u filmu koji se dešava u ludnici. Bolje je što se glavnog lika prihvatio Džek Nikolson koji je upravo ovim filmom počeo da se penje visoko, visoko... što se na početku njegove karijere nije moglo ni pretpostaviti.
4. Tačno u podne
Da je kojim slučajem Aristotel mogao da poživi do pojave ovog filma, sigurno bi se radovao što tri jedinstva uopšte nisu sporna, pogotovo jedinstvo vremena, koje mu je najviše osporavano. Drugi problem je da li se dobro protumačilo (da se predstava odigra za 24 sata ili da se radnja dešava u toku 24 sata) ovo treće, najspornije jedinstvo. U ovom Cimermanovom remek-delu bila bi zadovoljena oba kriterijuma. Dramatičnost je posebno istaknuta stalnim pokazivanjem sata i njegovih kazaljki, napetost je dovedena do usijanja. Ima i romantične elemente, i psihološke dileme, a sve to spakovano u jedan lep, neveliki poklon sa sve velikom mašnom za gledaoce. Kad je film tek počeo da se prikazuje u Americi, iako je vestern, najbrojnija publika bila je ženskog roda. Naravno, sve one došle su da gledaju Garija Kupera, zaista veličanstvene pojave, ali i savršenog glumca. Pitam se da li je tim klinkicama posle odgledanog filma veći utisak bio od radnje i latentnog uzbuđujućeg i čežnjivog straha koji film tako uspešno proizvodi, ili od izgleda Garija Kupera. Btw, zašto po Holivudu više nisu glavne baje dvometraši poput Kupera, Stjuarta, Džona Vejna... nego su ih smenili ovi pikolini poput Kruza? I još nešto: na listi umalo da mi se nađu i Ratnici podzemlja, kojima bi se Aristotel takođe dičio, a po napetosti glat mogu da stanu uz Tačno u podne, jedino što su glumački za nijansu ispod.
5. Zlatna groznica 
Film za sva vremena, koji je tako lepo pokazao genije Čarlija Čaplina. Njegova poetika je uvek na rubu farse, smejete se i plačete istovremeno. Ono što je Čehov u književnosti, to je Čaplin u svetu filma. Topao, ali ne patetičan; surovo realan, ali ne i agresivan; i duhovit i smešan, ali nikada banalan... Scene poput one u kojoj jede skuvanu cokulu, u kojoj je đon parče sočne šnicle, a ekseri po koja kost koja se zadesi u mesu, dok su pertle rezanci skuvani al dente... kao i ona u kojoj se njegovom mnogo krupnijem cimeru od gladi učini da je Čarli kokoška... kao i ona u kojoj je oduvana kuća stigla na ivicu litice i ljulja se... pamte se celog života. Čarli Čaplin je od gega napravio umetnost. Svi koji koriste geg pre i posle njega jednostavno se krevelje, s izuzetkom Kerija Granta koji je imao potencijala za tu vrstu komike.
6. Titanik
Mnogi ga smatraju za najveći film svih vremena, i zaista, moram da priznam da mi je rangiranje teško palo. S izuzetkom Amarkorda, svi ostali filmovi mogu da se poređaju kako god, tako da ovo šesto mesto može da bude i drugo i deseto, sasvim je svejedno. Titanik je Holivud u najpozitivnijem smislu - veliki spektakl, lepa priča, savršena muzika, savršeni kostimi, scenografija... savršeno sve. Scenario bi mogao da se takmiči i za neku književnu nagradu bez ikakvih ograda. Kameronu su spočitavali da je sve to tako fantastično izvedeno zahvaljujući izdašnoj i perfektnoj produkciji, ali... pa šta. I produkcija je super, ali ima filmova u koje su stucani milioni dolara a sasvim su osrednji, neki nažalost i pravi umetnički promašaji. Mada oni koji ulažu pare film posmatraju samo po tome koliko je zaradio na blagajnama, što de facto jeste dobar kriterijum, ali ne bi trebalo da bude presudan. Leonardo di Kaprio i Kejt Vinslet zaista blistaju, ne zna se ko je bolji. 
7. Solaris
Naravno, mislim na rusku verziju, onaj film koji je režirao Tarkovski po delu Stanislava Lema. Iako se radi o naučno-fantastičnom filmu, inače žanru koji ne ljubim osobito, izuzetak su jedino Solaris i Osmi putnik, ovo je u stvari film o samoj suštini funkcionisanja ljudske psihe i otvara mnoga moralna pitanja i određenje čoveka prema drugim ljudima, prema sebi, vremenu u kome živi... Natalija Bondarčuk, koja igra jedan od nekoliko glavnih likova, toliko je lepa da se oči ne mogu skinuti s nje. Pri tom, nikad nije pokazivala ambiciju da je ocenjuju samo po izgledu. Pre dve ili tri godine, gledam na ruskoj TV (koju su mi ovi iz SBB-a ukinuli, i ovim putem, po ko zna koji put, molim da se ti programi vrate), jedan dokumentarac o divljinama širom prostrane Rusije, koji ona potpisuje i kao producent, i kao režiser, i kao snimatelj, i voditelj... Neverovatni dokumentarci, barem ona dva koja sam gledala - jedan je o šumi u Sibiru, drugi o nomadima usred zemljane pustoši na obodima granica sa Kazahstanom... Neverovatna žena; sad joj je možda i šezdeset godina, ne trudi se oko izgleda, ali i dalje je lepa, prelepa. I pametna i intrigantna. Još u Solarisu naslućivalo se da bi od nje moglo ko zna šta da se očekuje. Svi glumci u ovom filmu delovali su kao naturščici, kao da ih je usnimila skrivena kamera, i upravo taj detalj, koji se savršeno uklapa sa atmosferom u knjizi, doprinosi da ovaj film obavezno mora da bude među prvih deset. Svako je Solaris tumačio na svoj način (još jedan plusić za njega), ali ja bih se usudila da mislim kako je glavna tema (zaista ih ima nekoliko, a nije papazjanija), ujedno i ideja, u stvari - tajna. Koliko poznajemo sami sebe, šta sami od sebe skrivamo, i samim tim - koja je svrha našeg postojanja? Filosofsko pitanje. Ali, i filosofski odgovor - svako bira za sebe jer ovaj film svako je shvatio na svoj način, ali ono što je najbitnije jeste da nikoga nije ostavio ravnodušnim. Uostalom, ako su Amerikanci rešili da naprave isto to, samo američkije... Ni Džordž Kluni nije pomogao - izvođači radova na filmu nisu shvatili da ovoj tematici nisu potrebni pojačani efekti da bi se postigla veća misterioznost; takvim pristupom upravo su je ubili. Ljudska duša dovoljno je neistražena sama po sebi.
8. Petparačke priče
Poput Kuma, Zlatne groznice i Amarkorda, neke scene i dijalozi ostaće urezani u kolektivnu svest. Hajde da izdvojim makar jednu, mada ih je sijaset: Limunčiću, igračkice... i sve tako tepa Brus Vilis svojoj dragoj neprestano, čak i kad shvati da je zaboravila da ponese sat, a kad ostane sam udara u zid, psuje i ključa od besa: "Koza glupa, zaboravila očev sat..."; profesionalni ubica koji mašta o svešteničkom pozivu i obožava da drži propovedi onima koje ubija; momak koji po zadatku izvodi šefovu ženu, na koju se i sam pali, međutim... odlazi u toalet, gleda se u ogledalu i govori sebi: "Sve je u redu, izvodiš je, posle ideš kući, drkaš...", a s vremena na vreme se i pljesne po licu da ne zaboravi ko je on a ko je ona... Tarantino je majstor slagalice, uklapanja u jedan tok nekoliko raznorodnih tokova priča, stilova... a sve se makar u jednom deliću preklopi i dobija se utisak jedne celovite priče koja teče. Savršen film koji može da se gleda i od samog početka, s kraja, iz sredine... Tarantino bi bio odličan formalista da je kojim slučajem teoretičar književnosti. Nešto poput Tomaševskog ili strukturaliste Kloda Levija Strosa.
9. Gandi
Ričard Atenborou, iako Britanac, snima prave sage, poput onih holivudskih, ali se ipak vidi da je Evropljanin - ne gazi po plitkoj vodi jer se ne plaši dubine i poštuje istorijske činjenice. Naravno, to ni izdaleka nije dovoljno da se stvori veliki film, ali je dobro kao polazna osnova. Ta nadgradnja koju je maestralno izveo u dobroj meri počiva na sjajnoj glumi Bena Kingslija. Mada, možda gluma i nije dobra reč iako se radi o glumcu - Kingsli je u stvari postao Gandi, teleportovao se u to vreme i u to telo, očigledno i u taj mozak i u to srce Velike duše. Stanislavski bi skinuo kapu, zasigurno! Ko me poznaje, pomisliće da je ovaj film na listi samo zato što volim istorijske filmove, ali... ovo je stvarno veliki film, čak i onima koji ne vole istorijske teme. Nažalost, gledala sam ga samo dvaput. Zaslužuje mnogo više.
10. Striženo skraćeno
Film Jiržija Mencela, po scanariju koji je Mencel radio zajedno sa piscem po imenu Bohumil Hrabal (nažalost, kod nas poznatiji po nekim drugim angažovanjima, a definitivno je najbolji kao književnik), koji je najbolja komedija svih vremena. Čaplin je, kažu, najviše voleo Bergmanove filmove, ali mislim da bi mu ovaj bio na prvom mestu. Prvi put sam ga gledala na TV-u ko zna kad, i sećam se da sam se smejala maltene od početka do kraja. Bilo je neprijatno jer me je stomak boleo još jedan dan. Pri tom je taj smeh bio nekako zdrav, neusiljen, nisu bile smešne scene u kojima neko pada, krevelji se... to je bila komedija u svim vidovima koje može da pruži. Ovaj film bi trebalo da bude obavezna "literatura" na dramskim akademijama širom sveta, a onima koji imaju aspiracije prema komediji - uzor. Mladi bračni par živi u češkom gradiću, muž radi u pivari, žena je toliko lepa i pozitivna da su njom svi oduševljeni (pogotovo jedan doktor), svako iz svojih razloga, ali pravi zaplet nastupa kad dolazi brat, odnosno dever koji je urnebesno bučan, da se čitavo dvorište u kome je nekoliko porodica, ori od njegovog glasa... Film pri tom odiše specifičnom toplinom malih ljudskih sudbina koje su univerzalne, a ipak osobene po mnogo čemu.
11. Brak Marije Braun
Fazbinderov film iz osamdesetih kojem mnogi osporavaju da je njegov najveći domet, ali eto, meni se ovaj najviše dopada - najživotniji je i svakako nikome nije mrsko da ga pogleda još jednom. Odlično je dočarao vreme u kome se radnja dešava - pred sam kraj Drugog svetskog rata i prve posleratne godine u Nemačkoj, punoj američkih vojnika i strepnje žena i majki u vezi sa sudbinom vojnika koji se nisu vratili sa fronta, prve sindikalne organizacije, moralna i svake druge vrste - velika beda. Ne treba zaboraviti ni Hanu Šigulu, za koju mislim da je ovom rolom pokazala sav raskoš svog talenta. Ovaj film je, bar meni, mnogo bolji od Limenog doboša, a neminovno se nameće poređenje.
12. Sjaj u travi
Film Elije Kazana koji se, bar po meni, vrlo često pogrešno smešta u žanr ljubavnih filmova. Strogo katoličko vaspitanje, u stvari uopšteno gledano svako patrijarhalno u kome devojka mora da bude "čista" pre ulaska u brak i gušenje svega telesnog kao neprirodnog, nije ni danas potpuno prevaziđeno. Sa nekim manjim izmenama, suština je da li decu vaspitavamo u pravom slobodarskom duhu ili je sve licemerno, pa čak i opštepoznata floskula "za tvoje dobro". Tema je svakako univerzalna, a čista je slučajnost što je smeštena u Ameriku dvadesetih godina. Natali Vud je fantastična, pogotovo u scenama histerije, a Voren Biti je toliko bio dobar da dugo nije mogao da se otrese uloge Bada Stampera - za dugo vremena nuđene su mu samo uloge bogatih lepotana. Mali, ali ipak bitan detalj - naslov filma, uzet iz Vordsvortove pesme, savršeno je izabran. Nobično ponašanje heroine filma počinje čitanjem ovih stihova, a pesma je sama suština problema kojim se film bavi.
13. Visoke potpetice
Kao i u slučaju Braka Marije Braun, mnogi će osporavati da je ovo najbolji Almodovarov film, ali meni - jeste. Sjajni su i Veži me, Kika... sve do najnovijih sa Penelope Kruz, novom muzom, posle Viktorije Abril koja je u Visokim potpeticama bila senzacionalna. Kad se unese u ulogu, a ovde je bila inferiorni karakter (ipak), čak i deluje nekako niža, jadnija... crte lica su joj drugačije, a to nije zasluga šminkera. Da budem sasvim iskrena, razlog da od svih inače sjajnih Almodovarovih filmova izaberen baš ovaj jeste jedna skoro pa telepatska stvar - naime, Almodovar me je nekako podsećao ponajviše na Bergmana, na primer mogao bi da se nazove južnjačko temperamentni Bergman, jer je osećaj isti dok gledam filmove ove dvojice naizgled potpuno oprečnih autora; a i sklona sam tome da Almodovara nazovem Bergmanom u koloru (boje su kod njega najprepoznatljivije, njegovi filmovi su kao neka velika slikarska platna u vatrometu boja - autor koji nikako nije trebalo da se rodi u vreme crno-belog filma); a u Visokim potpeticama Viktorija Abril u razgovoru s majkom odaje počast upravo Bergmanu opisujući joj jednu scenu iz Jesenje sonate: o inferiornoj ćerki koja gorko-žalosno upoređuje svoje sviranje sa majkom, prvoklasnom pijanistkinjom. Pun pogodak! U Jesenjoj sonati su to bile Liv Ulman i Ingrid Bergman, a ni u Visokim potpeticama glumački par majka-ćerka nimalo ne zaostaje. Međutim, to je samo jedan aspekt ovog filma, možda psihološki najdublji, ali ništa manje nije zanimljiva ni krimi strana, oda tranvestitima, muzika... fantastična muzika koja se i dan-danas vrti kao klasika... Ovaj film bih mogla da gledam dan i noć, bez prestanka.
14. Poslednji kineski car
Iako je Bertoluči snimio takođe vrhunske filmove poput Poslednjeg tanga u Parizu, Dvadesetog veka i možda malo slabije Ukradene lepote, ipak je bez sumnje ovo njegov najveći film. Svojevremeno je dobio čak devet Oskara za njega, u stvari u svakoj kategoriji u kojoj je bio nominovan ujedno je bio i pobednik, a i to je prvi film kome su vrata Zabranjenog grada širom bila otvorena. Na stranu sve to, po svim parametrima ovo je genijalan film. Izuzev Pitera O'Tula kao internacionalne zvezde, sve ostalo bili su manje poznati glumci, a ako ćemo istini za volju - svi su nepoznati, ne samo zato što su mahom Kinezi. Ali, to ne treba da čudi, jer ne znam nijednog drugog režisera čiji se svaki film reklamirao tako da je njegovo ime ispred svih glumaca, i kad mu igraju glumačke veličine, a kamoli glumci koji su se prihvatili zadatka da dočaraju Poslednjeg kineskog cara. Pridev poslednji kao da mu je bio omiljen, ima ga u nazivu dva filma, s tom razlikom što je Poslednji tango dobio epitet pornografskog (koja glupost!), a Poslednji kineski car pobrao sve lovorike. S punim pravom!  
15. Dobri Vil Hanting
Ben Aflek i Met Dejmon dobili su Oskara za scenario za ovaj film, a Robin Vilijams za sporednu ulogu! Mada mi ponekad uopšte nije jasno kako se Oskari dodeljuju, a neretko sam u čudu ko je sve nagrađen, Akademiji za ovakvu odluku odajem počast. Kako sam znala da je taj film super i pre nego što se prikazivao kod nas? Vrlo jednostavno - to su bile devedesete kad je piraterija ovde cvetala, i sve filmove smo gledali maltene i pre svetskih premijera. Nikad više filmova nisam odgledala nego tih godina, i pored sve bede i užasa. Ovaj film je savršen primer kako scenario drži film. I ne samo da ga drži, on ga i nadgrađuje. Ideja je super, ali... malo li je ideja čija je realizacija bila čist promašaj? I Mini Drajver je u ovom filmu baš bila kako treba. Režisera se ne sećam, neću ni da kopam po netu da mu nađem ime, ali koji god da je - uklopio se u ekipu. 

Koji bedak! Sad se setih i Rašomona, on je svakako zaslužio da bude ne među 15, već među deset, ali... Stvarno je bila velika muka sastavljati ovu rang-listu. Nikad više! Osećala sam se kao dete u poslastičarnici koje ne zna šta bi pre uzelo, pa se vraća kući tužno što nije probalo još jedan kolač, iako mu je muka koliko je jelo.

четвртак, 13. мај 2010.

Novi stari Robin Hud (Longsdejl, od Lokslija)

Premijera Robina Huda Ridlija Skota održavala se u Beogradu u isto vreme kad i u Kanu, bio je to film koji je otvorio čuveni festival. Daleko od toga da se palim na ovakve stvari, ali... em sam dobila besplatnu kartu, em igra Rasel Krou... Ko bi odoleo! Sava Centar bio je dupke pun, očekivano, publika se ponašala kao da je bila na svetskoj premijeri (sa sve aplauzom na ključnim scenama), kao da će se posle filma predstaviti i filmska ekipa. Kako u pozorište idem mnogo češće nego u bioskop, odgovorno tvrdim da su oni koji dođu na premijeru uskraćeni za pravu predstavu - najbolja je tek posle 20. izvođenja, u međuvremenu su je glumci nadgradili. Film je uvek isti, i na prvom i na 101. prikazivanju, pa ipak imam otpor prema premijeri. Tako da je jučerašnji Robin Hud po mnogo čemu izuzetak. Izuzev premijernog prikazivanja, i sam film je izuzetak.
Oni koji su očekivali legendu o Robinu Hudu američki spakovanu sa sve muzikom koja pojačava dramske efekte, sa pričom koja malo veze ima sa istorijskim činjenicama ali mora da bude "filmična" pa je "dozvoljeno" i da se palac okreće nadole kad publika želi smrt pobeđenog gladijatora i kad je Herkul(es), u stvari Heraklo, prikazan toliko amerikanizovano da očekujem da će svaki čas da zasvira američka himna a on stavi ruku na srce, uperi pogled u daljinu i suznih očiju zapeva... Ovde nema ničega od tih ogavno sladunjavih elemenata, a posebno mi se dopalo što je kralj Ričard Lavlje Srce najzad poginuo u Francuskoj. Hvala bogu da se ne pojavljuje, kao u svim dosadašnjim verzijama, na samom kraju, da svojim kraljevskim dostojanstvom stavi pečat na mur herojskih podviga Robina Huda, zaštitnika siromašnih i straha i trepeta bogatih. Pa se Šervudska šuma ori od svečane atmosfere.
U prvoj verziji, iz 1938. godine, sa Erolom Flinom u naslovnoj ulozi, koji je pokazivao i zavidne atletičarske i akrobatske sposobnosti, naročito mi je bilo fascinantno kako su mu helanke uvek bile besprekorno čiste, i pored silnog ganjanja po šumi i nemaju nijednu izvučenu petlju, mada se on svako malo mota po nekom žbunju, skače s drveta, sprema zasede pa puzi po zemlji, bogami i blatu ako je nedavno padala kiša... Stilizovan je od glave do pete: lovačko šeširče, u istoj boji kao i helankice, sa perom, i plašt u potpunom tonskom skladu... Pravi holivudski spektakl iz starih vremena grandioznih projekata. Pih!
Gledala sam i verziju iz 1991, koja u naslovu ima dopunu Kralj lopova, sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi. To je ambicioznije zamišljeno, ali je još gore od prvog filma. Legenda je nadograđena do te mere da se pojavljuje i Morgan Frimen koji mu pomaže u pravednoj borbi. Morgan je super, pa, iako je scenaristički potpuni višak u ovom filmu, glumački akciono znatno mu doprinosi. Mada, naslov bi trebalo da glasi: Pravim svoju priču na osnovu legende. Činjenica je da je kralj Ričard za Britance isto što i Kraljević Marko za nas - glorifikovan do neprepoznavanja - ovaj njihov pravio je pokolj nad nedužnim stanovništvom Palestine (kakvo junaštvo) i za Englesku ič nije mario, a ovaj naš predstavljen je kao div-junak u borbi protiv Turaka, a on im u stvari služio. Stvarno su čudni ti putevi nacionalnih predanja i legendarnih likova. U tom smislu mi je najsimpatičnija parodija na legendu o Robinu Hudu koju je radio Mel Bruks 1993, Robin Hood: Men in Tights. Stvarno je parodija, i to dobra parodija.
Najnoviji Robin Hud, sa Raselom Krouom, po svemu odudara od zamerki koje imam na starije varijante na istu temu - izuzev samog kraja, ovo je istorijski film jer se bavi pravim, verodostojnim činjenicama. Mada, i ovde je kralj Ričard predstavljen kao patriota što zasigurno nije bio. Kad se malo bolje prouči istorija, više je bio nasilnik i razbojnik, ali odličan vojni strateg, a za Englesku ga je baš bilo briga. Doveo je do ruba propasti suludim poduhvatima, a negde sam pročitala da mu je želja bila da bude sahranjen u Francuskoj. U jednoj sceni Ričard pita Robina šta misli, kako će potomstvo suditi o krstaškim pohodima, na šta mu ovaj iskreno odgovara kako misli da će biti ocenjeni loše. Na čuđenje zašto tako misli, Robin  odgovara: „Zbog masakra žena i dece u Akri. Mlada Muslimanka koja je znala da će umreti gledala me je pogledom u kome nije bilo ni besa ni tuge, već ravnodušnosti." Odgovor zbog kog će u muslimanskim zemljama film sigurno biti popularan. Nije bila predmet filma, ali je činjenica da je Saladin, nedugo posle Ričardovog odlaska iz Palestine, kad je ušao u Jerusalim,  poštedeo celokupno stanovništvo, a među njima je bilo i vojske. Neverovatan podatak jeste i da je svojoj vojsci zabranio da pljačka, siluje i na bilo koji način maltretira pobeđene. To je hrišćanski odgovor, a dao ga je jedan Musliman. Da li će se neko i posle skoro hiljadu godina zastideti zbog ovoga? Ja se stidim.
U filmu ima i drugih detalja koji govore o autentičnom prikazu tadašnjeg vremena: za razliku od Erola Flina, Rasel Krou nije uvek sveže izbrijan, mnogo je prljaviji, ne svira nijedan instrument, nije neprestano nasmejan, grub je u skladu sa svojim zvanjem i vremenom i na isti način i viteški vaspitan. Loksli zamak nije velelepan, notingemski šerif više je ljigavko od karijere nego zlica, ledi Merion se bogami i te kako bavi poljoprivredom... Kostimografski besprekoran, scenografski takođe (interesantno je kako su dva pacova, a možda su to dva podgojena miša, navalila na još neraspremljenu trpezu ser Voltera Lokslija), scenario koji poštuje sva pravila dramaturgije, a opet, uvažava i istorijske činjenice, odlična gluma...  sve je to dovoljan razlog da se film oceni vrlo visokom ocenom. Pretpostavljam da će u početku, dok se ljudi oslobode klišea legende, imati otpor prema ovom ostvarenju (kod mene na poslu su ga proglasili za dosadan film u kome uopšte nema Robina Huda), ali da će vremenom biti jasno da je pomerio standard za filmove sa sličnom tematikom.
Kad se sve ovako poređa, neko može da pomisli kako je to neka sirotinjska varijanta filma o engleskom nacionalnom junaku, ali... iako je Ridli Skot Britanac, ipak je ovo američki film. Kad se uzme u obzir da je u Kanu najavljivan sa podnaslovom ,,Gladijator u Šervudskoj šumi'', i da su scene borbe fantastično urađene (verovatno kompjuterskom animacijom, ali se to uopšte niti vidi niti oseća), ima "akcije" na pretek, po američkom modelu: silne rascopane glave, udarci svim i svačim pa i pesnicama tamte i vamte, nepogrešivo gađanje lukom i strelom kao "na filmu". Ipak, to ne doprinosi adrenalinskom uzbuđenju, već je po evropskom modelu zaplet preuzeo tu ulogu. Kako ko voli, a ja sigurno više volim drugu varijantu - odrasla sam na književnosti a ne na igricama. 
Izbor Kejt Blanšet za ulogu ledi Merion je odličan. Stvarno ima fantastičnu moć transformacije, i ako će neko naslediti Meril Strip, tipujem na nju. U obzir dolaze i Mišel Fajfer, Penelope Kruz i Kira Najtli, ali imaju mnogo manje šanse.
Jutros se spremam na posao i gledam Jutarnji program, više i ne znam na kom kanalu jer stalno jurim vesti, a neprestano se šetam između sobe, kupatila i kuhinje, i naletim na nju. Verovatno je bila konferencija za štampu u Kanu, na kojoj Blanšetova kaže: „Oduvek sam želela da igram Robina Huda, međutim nekim čudnim spletom okolnosti nikad mi to nije pošlo za rukom." Sad je bila najbliže.

субота, 08. мај 2010.

Deda-Brana iliti borba protiv vetrenjača

Inspirisana komentarima Miodraga Ristića povodom poslednjeg posta, ne mogu da prestanem da mislim na deda-Branu, tatinog strica. Celog života išao je protiv opšte struje, iz čistog inata, onako kako to samo jedan Trifunović ume da radi. Pre Drugog svetskog rata bio je u SKOJ-u, a posle rata kad su svi složno pevali Tito-partija i učlanjivali se u komuniste i kad im život od toga zavisi i kad im ne zavisi (kud svi Turci, tu i mali Mujo), on je svoju partijsku knjižicu vratio nazad. Onda je pedesetih otišao u Nemačku, kad je u Nemačkoj vladala glad i kad su Nemci vrlo bedno živeli. Krajem  šezdesetih i početkom sedamdesetih, kad je ojačala i kad su svi hrlili u Detschland zbog posla, on se vratio u Srbiju. I sve tako... naopako.
Moj otac nije s njim govorio, ali smo mu se sestra i ja uredno javljale svako jutro kad ga vidimo; mi krenule u školu, on se vraća iz prodavnice. I tako svaki dan, godinama. Jednom me je zaustavio i rekao: "Prestani da mi se javljaš, ja tebe ne poznajem", na šta sam mu odgovorila: "Ali ja Vas poznajem." Od tada, moja sestra je prestala da mu se javlja otpisavši ga kao skota, a ja sam nastavila. I jednog dana javio se i on meni. Redovno smo se tako pozdravljali, vremenom počeli i da razgovaramo, a nedugo zatim počeo je da dolazi i kod nas u kuću. Otac mi je bio već pokojni, a moja majka, koja je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude, prihvatila ga je kao još jednog iz plejade čudaka koji dolaze kod nas da piju kafu, gledaju televiziju... Umro je kad sam završavala fakultet, zaboravljen od svih, ali eto, ja ga se vrlo često setim.
Priča počinje krajem 19. veka, kad se sa 16 godina staramajka, moja prababa, udala za mog pradedu Miloša, duplo starijeg od sebe. Staramajki je kršteno ime bilo Eleonore, Nemica je iz Kelna. Kad se udavala, prešla je u pravoslavlje i dobila novo ime - Milja. Rodila je desetoro dece, sedmoricu sinova i tri ćerke, ali je usvojila još dvoje dece, od pokojnog devera. I tako je ona sa dvanaestoro dece vodila domaćinstvo, preživela dve poplave, Prvi rat, čak i jedan pradedin bankrot. Bili su imućna porodica, pa su se deca školovala, na primer moj deda je završio prava i bio sudija. Deda-Brana je bio najmlađe dete i, kako to obično biva, najluđe.
U kući je kao služavka radila Petra, mlada žena iz Hrvatske koja je tu bila sa malim bratom, i imala je vrlo tužnu priću u vezi sa svojim životom. Staramajka je prema njoj posebno bila blagonaklona. Tu nastaje zaplet: deda-Brana je Petru zaveo i "posle štete" je obećao da će je oženiti, sa čim se saglasila cela porodica jer je "obeščastio". U to vreme se nije znalo da joj je brat u stvari sin, i da nikako nije obeščašćena. Ali, to se sve saznalo mnogo kasnije, kad su već bili u braku i kad im je poklonjena jedna kuća. Venčali su se čim je deda-Brana završio gimnaziju. Skrivao je da je bio u SKOJ-u, on, jedan sin iz bogataške kuće. Početkom Drugog svetskog rata njegov otac, jedan brat i moj deda već su bili pokojni, trojica starije braće otišla su sa kraljem u Englesku, sestre se poudavale... u Kragujevcu su ostali samo staramajka, on i deda-Mika. Nije bilo para i onog života na koji su navikli. Skoro svakodnevno se tukao sa deda-Mikom, što je jadnu staramajku oteralo u grob (obesila se posle jedne takve tuče). Posle rata su mu nudili položaj kao zaslužnom komunisti, a on je - vratio partijsku knjižicu, jer mu se "ništa ne sviđa šta se radi i koliko se laže".
Onda odlazi u Nemačku da potraži ujake, nalazi ih i počinje da radi. Platu uredno šalje Petri koja živi kao grofica i sina školuje u Francuskoj. Onda se vraća, a Petra je zbog toga ljuta i odlazi u Hrvatsku (sad najednom nije odbačena od rođaka). Niko s njim ne razgovara, moj otac zato što ga je krivio za staramajkinu smrt. Nalazi jedan posao, stalno nekog kritikuje, dobija otkaz, nalazi drugi, i tamo pametuje, dobija otkaz, nalazi treći... sve dok najzad nije počeo da dobija nemačku penziju koja je u ono vreme bila pravo bogatstvo. Naravno, Petra se vraća i traži da joj potpiše kako će posle njene smrti da oženi njenu sestričinu. Kvaka je u tome što je znala da je bolesna, ali se plašila da kuća i penzija ne padnu nekom drugom u ruke. Iako je deda-Brana toga bio svestan, oženio se dopisnim putem sa rođakom koju nikada nije ni video, ali "obećao sam" - kako je govorio.
I?
On mi je drastičan primer srpskog inata, nemačka krv kod njega se ogledala samo u pedantnosti i vrednoći. Te osobine uočljive su i kod drugih rođaka s Trifunovića strane, na primer kod jednog drugog deda-strica koga sam posetila kad je bio na samrti, u Engleskoj. Stalno je nešto zakerao, a kad sam mu se suprotstavila očekujući da ću prvim avionom biti ekspedovana nazad za Srbiju (bilo mi je 16 godina), nasmejao se, prvi put slatko i od srca a ne kiselo: "He, he, ti si Trifunović." Baš mu je bilo drago! A taman sam pomislila kako sam prava bitanga prema starcu. Dok je spavao, posmatrala sam ga onako žutog kao kalofonijum, i sa užasom konstatovala kako sam to ja - za sto godina! Iste crte lica, čelo, nos... Grozan osećaj. I one plave oči koje nekad deluju tako isprano i gadno, kao da kroz njih može da se gleda direktno u mozak. Ko je to plave oči proglasio za lepe?
I deda-Branine su oči bile plave, svetloplave, skoro providne, ponekad da se uplašiš od njih kad počne da zuri u tebe. Da, još jedna odlika Trifunovića - uvek te gledaju tako da ne skidaju pogled s tebe. I uvek imaju nešto protiv. I uvek idu do kraja. I uvek se drže reči, čak i kad to više nema nikakvog smisla i kad ih neko pravi budalama... Još jedan deda-stric stradao je nepotrebno, od lude glave: studirao je slikarstvo u Minhenu i kad je tražio da mu dodatno pošalju pare zbog lekara (prehladio se), a dobio odgovor kako trenutno nema para, rešio je da više i ne pita. Umro je od posledica teške upale pluća.
Trifun, od koga smo svi potekli, imao je nadimak Ajduk i prebegao je iz Hercegovine u Srbiju u vreme Prvog ustanka, sa 17 godina. Ostao je upamćen po tome što je bez ikakvog straha išao na Turke. Gde je bilo gusto, tu je bio on. Od tog ludaka koji kao da je čikao sudbinu da pogine, ostala nam je svima trifunovićevska crta, gen koji se izgleda preneo i na moju decu.

четвртак, 06. мај 2010.

Od plus do minus beskonačno

Utorak, 4. maj, bio je vrlo čudan dan - prvi radni dan posle praznika, prelepo veče na Kolarcu i užasno nerviranje zbog zlog Zagorca. Jake a oprečne emocije, stopljene sa postprazničnim umorom pre su ličile na dan proveden na psihijatriji nego na neki uobičajeno stresni, takozvanu svakodnevicu.
I dok sam u čudu gledala kako grob istorijskog falsifikatora obilaze i ljudi koji se nisu ni rodili kad je umro, i oni koji žive hiljadama kilometara daleko ali ne propuštaju priliku da se poklone senima "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" (posebnu pažnju treba obratiti na narodnosti), i kako su svi složni u oceni da se tada živelo "mnogo, mnogo bolje"... imala sam želju da počnem da razgovaram s televizorom kako je to nekada činila Majkica, moja baba-tetka. Vrlom maršalu, mašin-bravaru, od milošte prozvanom i Čeda (ko bi rekao da će imati tako providnog naslednika), usred Beograda odaje se pošta kao nekom junaku! Na ovom blogu, u nekoliko navrata, posvetila sam mu pažnju koju (ne) zaslužuje. Da nije bilo tog Druga Starog ne bi bilo ni poslednjih ratova koji se, nažalost, nisu završili, Hrvatska bi morala kao i Nemačka da plaća ratnu odštetu pa tek kad okaje sopstvenu prošlost mogli bismo da gradimo zajedničku budućnost (verujem, lepu), ne bi oni silni ljudi koji su nekada držali privredu stradali po kratkom postupku, četnici bi bili smešteni tamo gde im je i mesto (umesto što su bili prokaženi, da bi danas, valjda u ime pokajanja, bili glorifikovani - a ni jedna ni druga opcija nisu istinite), s Kosova ne bi bili oterani Srbi kojima je trajno oduzeta dedovina i ne bi se Albanci naseljavali u kamionima isporučivani, napredovali bi oni koji imaju znanje i veštinu a ne oni koji su podobni... Takvo jedno istorijsko đubre i posle 30 godina od smrti od nekih ljudi uživa poštovanje! I zauzima desetak minuta vremena u udarnoj informativnoj emisiji!
Tog istog dana bilo je i predstavljanje knjige Marine Rajević Savić, Dok anđeli spavaju, pravljene na osnovu njenih emisija pod istim nazivom prvo na Trećem kanalu a zatim na BK TV. Kolarac je bio dupke pun, i, što je najinteresantnije, bilo je raznolikog sveta, počev od crkvenih velikodostojnika pravoslavne i muhamedanske crkve, do nekih političara i javnih ličnosti. E, u tim javnim ličnostima je kvaka. Za razliku od javnih ličnosti koje su javne zato što svoju intimu svima nama istresaju u lice, pa se bavimo tričarijama poput onih s kim se zabavljaju, koju garderobu nose, na koja mesta izlaze... a u stvari uopšte niko ne zna čime se bave, ovaj put su to bile arhitekte koje su pravile zgrade koje ostaju i našoj deci što po lepoti što po upotrebnoj vrednosti što po istorijskom trenutku koji su obeležile; pa operski pevači; TV lica koja su imala svoje autorske emisije iz kojih je pored zabave ponešto moglo i da se nauči; književnici; slikari... Svi oni zaista su javne ličnosti, a ne neki lažnjaci.
Naravno, išla sam sa Bubom, drugaricom "za kulturno uzdizanje". Posle večeri na Kolarcu rekla je kako se "davno nije tako lepo provela". Ispred nas sedela je Olivera Katarina koja je ličila na dete u poslastičarnici, širom otvorenih očiju, iza nas bile su neke srednjoškolke, a sa strane jedan profesor sa Filosofskog fakulteta sa lepšom polovinom i neke dve drugarice, baš poput Bube i mene.
Emisiju Dok anđeli spavaju nisam gledala redovno, ali... ako slučajno naletim na nju menjajući kanale, po pravilu se zadržim i odgledam je do kraja. Nekad me privuče sagovornik, nekad tema, nekad Marinin pristup. Ona nikada nije postavljala pitanja kojima bi provocirala sagovornike niti ih je ikada dovodila u neprijatan položaj, ali je činjenica da su svi nekako bili izmešteni iz onog klišea koji o njima vlada. Tako smo imali priliku da vidimo kako vladika Grigorije igra fudbal, Ljuba Tadić se bori sam sa sobom i "priznaje" da je bipolarna ličnost, ali je, eto, glumac, pa to može da prođe, Mira Alečković nesvesno se predstavila kao strastvena žena, Peđa Ristić neumorno radi iako prezire rad... I, kako reče profesor Jerotić, jedan od gostiju, u njenim emisijama samo je naslov sladunjav, jer deca nisu anđeli, možda samo ona do tri godine. Moram da budem i pristrasna i kažem kako mene posebno oduševljava način na koji govori Marina Rajević, profesionalna deformacija. Njena rečenica je jasna, čista, jezgrovita, akcenat savršen, a boja glasa prelepa. Uz sve to, ona je i perfektno vaspitana i smirena. To ne znači da se sa njom nećete nasmejati, kao u prilogu o profesoru Bajčetiću ili možda još bolje u onom o Momi Kaporu. Smatram da je duhovitost ogledalo inteligencije, a ona je očigledno inteligentna, pa je još i odlično obrazovana. Iz njenih očiju miluje blagost, sluša ljude s kojima razgovara, ide u dubinu umesto da talasa po površini. Slažem se da je naslov sladunjav, ali su teme ponekad i bolne, a definitivno su "jake". Posle odgledanih emisija osećate se bolje i plemenitije, one imaju onu silinu koju je imao i patrijarh Pavle - njegove reči su bile blage ali nisu gubile ništa od ubojitosti jer su bile "svaka na svom mestu", bez ikakvog bežanja i dodvoravanja dopadljivosti.
Veče je počelo prikazom Marinine rodne kuće u Peći, sa predivnom Rajevića baštom, dok su joj deca bila mala i bila živa baka, Vera Rajević, čuvena profesorka francuskog iz pećke gimnazije. Sledio je snimak dvadesetak godina kasnije, sa potpuno uništenom baštom, jednim izgladnelim psom koji se vuče po ostacima ruinirane kuće i na jednom razbijenom prozoru, tek na tren, Marina koja stoji i gleda to rasulo. Očekujete da je sledila osuda? Ne, nije bilo nijedne reči povodom toga, uostalom, to nije bio njen prilog već Marka Jankovića, legendarnog voditelja Studija B.
Nije se pominjao ni njen muž, čuveni Dule Savić (sećate se kako je ceo stadion skandirao Du-le Sa-vić?), jer - on te emisije nije pravio kao što po njima nije ni knjigu napisao. On je druga tema, i stvarno je časno da se ne pominje. Bar ne sada, i bar ne u vezi sa ovom večeri. A veče je bilo prijatno, obično i opuštajuće, a ipak - toliko različito i drugačije od svega čemu sam svakodnevno izložena.
Od preko 200 sagovornika, u knjigu je stalo tek njih tridesetak, stoga žarko želim da objavi još neku knjigu u koju će stati i ostali.

субота, 01. мај 2010.

Hvala prazno

Poput dvoglave aždaje, u stvari troglave, ima mesta na kojima se ne predstavljam svojim pravim imenom. Kad sam radila neke poslove imala sam izmišljeno ime i prezime, ali sam udesila da bude neprimetno, da se utopi među ostalim nazivima, kao kad za muškarca kažu: Petar Petrović; tako sam i ja imala sasvim obično ime i jedno vrlo često prezime. To je dobra taktika da nikome ne upadnete u oči. Na fejsbuku imam drugo ime, ovaj put sam se opredelila za ime i prezime jedne od svojih baba - slamčica je odlučila kojoj od njih dve kradem identitet. Na blogu je, naravno, moje pravo ime, kao i na poslu, u ličnoj karti, pasošu... Da ne bude zabune, nisam radila ništa nečasno pa da se lažno predstavljam, već nisam želela da jedne i druge poslove povežu, tako mi je bilo lakše, mada su poslovi manje-više iz iste struke. Na fejsu je malo komplikovanije - nisam želela da mi se svi sa posla nakače. Oni svi sve o svakom znaju, što mi je mnogo glupo - osećala bih se kao da sam u Velikom bratu. Samo je jedna koleginica među mojim prijateljima, a fotka koju sam prikačila mnogo liči na mog ljubimca Cekija, jednog neodoljivog staforda koji bi samo da se igra. Uostalom, koga zanima da uđe u profil nekog sa starinskim imenom i slikom psa? Ali, ako uđe, traka se odvija filmskom brzinom: tu su i imena dece, i bračni status, i druge fotke... Kažu da je najteže otkriti onoga ko se ne krije, pa ja rukovođena tom logikom isto to uradih. I deluje!
Međutim, počeli su problemi na koje nisam računala. Kako sam na FB-u ušla u razne grupe, a u nekima sam i administrator, ne mogu da se eksponiram koliko želim. A eksponiranje se svodi isključivo na bavljenje temom.
Tako, na primer, ne mogu baš sve da ispravljam u vezi sa jezikom, a trebalo bi. Učinili su mi tu čast da budem administrator, a ja ne mogu uvek da se pozovem na izvore na koje bih se pozvala jer u tom slučaju pada veo s mog "identiteta", što nikako ne želim. Nema veze, baviću se jezikom i na blogu. Ali tu upadam u zamku da prekršim obećanje dato mužu i deci da neću da "lovim" tuđe jezičke greške. Očigledno je to jače od mene.
Pored onih grešaka koje se uporno ponavljaju i pokazuju vrlo loše stanje nacije u vezi sa pismenošću, ima i sitnica od kojih mi se diže kosa na glavi. Poslednja u nizu je "hvala puno". A kako bi bilo "hvala prazno"? Pravilno je "veliko hvala", "mnogo hvala"... U vezi sa tim je još jedna, vrlo čudna greška: "zahvaljujem se" znači da nešto odbijate, a "zahvaljujem" da ste zahvalni. Uporno se svi zahvaljuju. Najgore je: "Zahvaljujem se. Hvala puno."
Izgleda da bi "hvala puno" trebalo da počnem da koristim jer sam jedna obična olupina koja se krije od svih, pa i od sebe same. Hvala prazno, Miljo. To i zaslužuješ kad stalno nešto muvaš i izigravaš Matu Hari. Na mom primeru je jasno kako ne treba lagati jer se onda čovek sam saplete, pre ili kasnije, na prečku koju je postavio da se ne bi sapleo.