субота, 23. јануар 2010.

Prilog za neku buduću enciklopediju o siru

Kad pomislim na sir, prva asocijacija nije mi gibanica, što je možda čudno ako se uzme u obzir da sam rođena u Šumadiji. Prvo pomislim na oval prepun sira, pored njega nekoliko tanjirića: jedan sa rukolom, drugi sa paradajzom, treći sa listićima maslaca... i kockicama svežeg bageta ili kriščicama tek prepečenog tosta. Naravno, gorgonzolu, rokfor, liptauer i bilo koji aromatični sir neću kombinovati ni sa čim, dok ću fetu dopuniti paradajzom, trapist ili parmezan ili rikotu rukolom... I tako bih bila u stanju satima da jedem, po malo, u malim zalogajima, ali neprestano! Kakva divota! Stvarno ne znam šta je lepše od hrane. I Frojd je pred kraj života žalio što se nije više bavio hranom kao primarnim zadovoljstvom.
Ako postoji reinkarnacija, u sledećem životu sigurno ću se baviti kulinarstvom, ne znam koji mi je aspekt povezan sa hranom zanimljiviji - da li proizvodnja, priprema, edukacija... ili ću eventulno raditi u banci. Digresija: tako sam se izveštila da ni od čega, odnosno od nula para napravim neki kapital, da mi je bankarsko poslovanje postalo omiljena zanimacija, ali nije mi uživanje kao hrana. Da krenem ipak od edukacije, ionako planiram da napišem neki opšti vodič za kulinarstvo, pa kuvar... pa svašta razno, kad odem u penziju i konačno radim samo ono što volim.
Sir je jednostavno proizvesti: bakterije ukisele mleko. Još jedna u nizu potvrda da su genijalne stvari po pravilu jednostavne. A onda na scenu stupa mašta: ukiseljeno mleko sa plesnima, pa mleka sa raznim postocima masnoće, dužina starenja sira (može da traje i do godinu dana!), učešće dima, dodavanje raznih začina, bilja... Kombinacije su bezbrojne. Ima sireva koji se prave od kravljeg, ovčjeg, kozjeg, kobiljeg... mleka, od mleka koje nije ni prokuvano ni pasterizovano...
Najjednostavniji sir za izradu, a verovatno i najstariji jeste takozvani kvark, mekan, svež, gruševina, urda, švapski, sremski, prečanski... sir. Mislim da on ima najviše naziva i ne tako retko pravi se i u kućnim uslovima. Koristi se presan, kao namaz, u raznim jelima, testima, za kolače... Za ovaj sir je najbitnije da nastaje bez sirila, samo zahvaljujući fermentaciji. Kako je "vlažan", deluje kao da su pomešani sir i jogurt, a po sastavu je zaista tome i sličan. Kod nas, karakterističan je za Vojvodinu i tamo se jede kao što se u ostatku Srbije jede beli, mlad sir. Izrada u kućnim uslovima zahteva malo veštine i veliku čistoću pri radu. Sveže, proceđeno mleko zagreje se na temperaturu od 22 do 25 stepeni i ostavi se da stoji 12 sati. Toliko vremena je potrebno da se mleko samo ukiseli. Ukoliko niste sigurni da ćete uspeti u svom naumu, možete dodati malo maje za kiseljenje pavlake, a kako verovatno pavlaku kupujete u prodavnici i pojma nemate kako se pravi, onda dodajte kašiku pavlake na litar i po mleka. U slučaju da niste dobili sir kojim ćete biti zadovoljni, uzrok tražite isključivo u čistoći -ona jednostavno mora da bude besprekorna. Rasecite dobijeni sir nožem i uz stalno ali lagano mešanje, zagrevajte ga do 28 stepeni, najviše do 30, i na toj temperaturi treba da bude od pola do celog sata. To je neophodno da bi se odvojila surutka. Nju odlijte, a sir stavite u platno i obesite iznad neke posude da se ocedi. Kad prestane da kaplje, uzmite sir i pritisnite platno rukom prvo slabije, a onda jače, da ga ispresujete. Samo ceđenje i presovanje traje najduže dva i po sata. Dobili ste kvark koji sad treba da ostavite na vazduhu da se provetri i da se stavi u posude. Kasnije ćete ga koristiti za razna jela. Probajte ga u štrudli, ona će zahvaljujući švapskom siru i bez uvijanja u platnenu krpu ili plastičnu kesu ostati sveža i nekoliko dana po pravljenju. Ovaj sir ne sme da bude gorak niti kiseo, i naravno, nije slan. Od jednog i po litra mleka dobićete najviše 300 grama švapskog sira, tako su mi rekli u Vojvodini, mada ja nikad nisam dobila više od 200 grama. Nema veze, koristio se i bio je lepog ukusa.
Iako nisam probala da pravim, probala sam ukuse sa mirođijom (u Rusiji), sa cimetom (u Italiji, Švajcarskoj i Danskoj), sa biberom (u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj). Ne preporučujem da to sami pravite, jer sigurno postoji neka caka - na primer u Rusiji mirođiju stavljaju u nekom određenom trenutku, rekli su mi kom, i kako to rade, ali više nisam sigurna da se dobro sećam. Kako nisam gledala dok su ga pravili, ne bih da bacam mleko.
Međutim, pravila sam nešto drugo: liptauer od kvarka. Inače, rekli su mi da se liptatuer u Americi prodaje na odeljku delikatesa i da ga kupuju samo oni koji kupuju i kavijar za doručak. E, pa mi smo ga jeli kod kuće i stvarno je ekstra klase. Kao i svi delikatesi, jede se po malo. Zato se pravi krajnje jednostavno. Skraćeni postupak je da kupite gotov kvark i uradite sledeće: u 1 kg sira stavite 250 g maslaca, 3 g slatke aleve paprike, 20 g rendanog crnog luka, dve izdrobljene sardine, i vrlo malo mlevenog crnog bibera, eventualno dosolite. Sve dobro izmešajte i  nekoliko puta propustite kroz mašinu za mlevenje mesa dok ne dobijete masu koja liči na pastu. Nijedna gromuljica nije dozvoljena! Nekoliko puta sam pravila liptauer: dobro se pokazao od kvarka kupljenog u prodavnici, isti je bio i od švapskog kupljenog na pijaci (što mu dođe na isto), srpski šmek je dobio kad sam u nedostatku drugog koristila običan beli srpski sir, ali ubedljivo je najbolji od rumunskog belog sira, takozvane brinze, na koju ponekad možete da naletite i u našim radnjama. Taj sir je punomasan, malo rezi, i iako nije najsrećnija kombinacija za kolače, za liptauer je jednostavno savršen. Ovaj sirni namaz možete da stavljate u korpice od testa, na vrh obavezno stavite maslinu, a u stvari treba da bude namaz za svež baget ili tost i onda se pije uz blagi čaj ili belo vino. Probajte, nije teško da se napravi, a i ako vam padne teško, trud se isplati.
Kraljem sira još od VIII veka zovu bri, mekan francuski sir koji potiče iz iste oblasti u kojoj je i Pariz. Njegova korica presvučena je plesnima, a unutrašnjost je meka kao duša i aromatična. U istoj grupi sireva su i kamamber, bončester, penkareg, šors... Izuzev bončestera, koji ne znam odakle potiče, svi ostali su francuskog porekla. Dok je mlad, bri je ispod korice od penicilina skoro tečan, kod nas se prodaje onaj koji je kremaste teksture, što je posledica druge fermentacije jer se duže čuva, a Francuzi posebno vole onaj koji se čuva i do godinu dana, kao švajcarski grijer, pa dobije tamnu boju i onda ga zovu crni bri. U središnjoj Francuskoj, ovakav sir koristi se za doručak tako što se umače u kafu s mlekom!
Za oca svih bri sireva smatra se "bri de mo" (Brie de Meaux). Prvi podaci o njemu potiču iz 774. godine, kad je car Šarldemanj probao ovaj sir i naredio da mu se svake godine šalju dve velike isporuke. Bri de mo prekriven je belim gljivicama sa braonkastim tragovima slamnate podloge na kojoj je odležao. Dominira aroma pečuraka sa blagim dodatkom amonijaka, a unutrašnjost je kremasta, sa ukusom krem supe od pečuraka i šerija. Iako je bri izvorno francuski sir, postoji i takozvani "engleski bri" koji je samo jedna od varijacija bri de moa, ali potpuno beo po korici. U engleskoj je to najprodavaniji meki sir.
Red je da se pomene koja i o kamamberu, siru vrlo sličnom briju. Jedna moja poznanica je na nekoj slavi kamamber zamenila sa brijem i u startu je završila potencijalnu karijeru drugarice. Oni su zaista slični, ali nisu isti. Draži mi je bri, kao aromatičniji, ali ni kamamber ne zaostaje mnogo. Za nijansu je i masniji od brija. Interesantna je priča o kamamberu, čak je žena koja ga je proslavila dobila i spomenik nasred sela u kome je živela, a pogodite kako se selo zove - Kamamber. Naime, prva ga je napravila Mari Harel krajem XVIII veka, a govorila je da je recept dobila od nekog sveštenika. Napoleon je toliko bio oduševljen sirom, da je poljubio Mari od ushićenja. Njena statua u centru je Kamambera.
U meke sireve spada i čuvena grčka feta koja se pravi isključivo od ovčjeg mleka, ponekad i kozjeg. U planinskim delovima Grčke jede se feta od kozjeg mleka i po nekim ispitivanjima koje je sprovela grčka vlada, stručnjaci su potvrdili da je ova feta u rangu "hrane koja leči". Feta se često potapa u maslinovo ulje i kombinuje sa mediteranskim biljem - takav obrok smatra se za vrhunski specijalitet. Grčka je posle nekoliko pokušaja i zaista velikih napora na međunarodnom planu, 2005. ipak uspela da zaštiti ime i tehnologiju izrade fete. Devedesetih godina prošlog veka u Grčkoj je "feta-pitanje" bilo političko i nacionalno pitanje, pa je čak bilo predloga da se dan kad je njeno ime postalo zaštićeno proglasi za državni praznik!
Ipak, bez Italijana ništa!  Maskarpone, sir koji se pravi od šlaga!!! Mada bi trebalo da mrzim ovaj sir jer sam pri prvom pokušaju da ga sama napravim pretrpela veliki neuspeh i bila na ivici očaja, nije tako. Inat, ta tipično srpska osobina (možda bi trebalo da se razmisli o patentu?) naterao me je da i drugi put pokušam, ali ovaj put bez svedoka. Taze razvedena, deca kod moje majke, ja sama, pa hajde ispočetka: litar šlaga koji sam dobila mućenjem slatke pavlake treba da se ugreje na 90 stepeni i tome se doda 5 ml limunovog soka. Meša se jednomerno i ravnomerno, uvek u istom smeru i pravcu, lagano, deset minuta, dok se šlag ne usiri. Onda se stavi u platno i obesi se da okapa. Drugi put mi je uspelo, pa sam ga jela i jela i jela... sama. Nažalost, niko drugi ga nije probao i moraće da mi veruju na reč. Jedina mana ovog sira je što upija brzo sve okolne mirise i što se brzo kvari. Maskarpone je poreklom iz italijanskog grada Lodi u Lombardiji, i koristi se uglavnom za kolače. Ne zna se da li je poznatiji maskarpone ili tiramisu koji se od njega pravi. A za one koji znaju znanje, vrhunac upotrebe maskarponea je u čuvenoj torti "san gaudencio" koja se pravi od naizmeničnih slojeva posebne vrste blage i mlade gorgonzole i maskarponea. Ovu tortu probala sam u Beču, u hotelu u sklopu Šenbruna, a poriv da je probam bila je cena - neverovatna. Šta li je u toj torti, možda iskače filharmonija kad je stavite u usta? Doneli su mi parče, vrlo tanko i usko, pored njega keks sa maslacem neutralnog ukusa... i to je sve. Tad mi nije bilo jasno zašto me konobar gleda čudno, ali sad znam - trebalo je da naručim i vino. Da sam tada znala, rekla bih mu da imam alergiju na alkohol. Njegov pogled je inače jedini koji mi je pokvario zadovoljstvo.
Ima još mekih sireva, i te kako ih ima, brinem se jedino da li ću uspeti za života sve da ih probam, a bogami poneki i da napravim. Ove naše sireve: sjenički, zlatarski... nema potrebe da pominjem. Svi o njima sve znaju. Bar se nadam da je tako.
Ništa manje nisu interesantni ni tvrdi sirevi, koje su kod nas donedavno zvani i žuti sirevi ili kačkavalji. Manje je poznato da je kačkavalj posebna vrsta tvrdog sira (italijanskog porekla), sa nekoliko varijacija. Na Balkanu su najpoznatiji makedonski korab, zlatiborski i pirotski. Ali, u svetu su najpoznatiji italijanski, holandski, danski, francuski, čak i jedan engleski - čedar. Čedar se spominje od XVI veka, u letopisu mesta Čedar Džordž. Najverovatnije je reč o usavršenom tvrdom siru koji su prvi na Ostrvo doneli Rimljani. Iseljenici su ga preneli u Ameriku, Kanadu, Australiju, na Novi Zeland... i kako njegovo ime nije zaštićeno, pitanje je šta ko podrazumeva pod ovim sirom. Jedino što je sigurno, to je da ima jak miris, da je vrlo tvrd na površini i da se obavezno seče u tankim listovima. Čedar kopiraju na svim kontinentima i svašta razno prodaju pod ovim imenom. Nemojte misliti da je najbolji original iz Engleske; mnogi kuvari, a pogotovo somelijeri, tvrde kako je najbliži izvornom obliku neki koji se proizvodi u Kanadi. Moram da im verujem, ništa drugo mi ne preostaje, jer vas u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj gledaju popreko kad zatražite ovaj sir.
Zavisi šta ko voli, ali nije pretenciozno reći da su u samom vrhu popularnosti holandski i švajcarski sirevi. Poređaću ću ih po svom ukusu. Edamer je dobio ime po luci Edam severno od Amsterdama. Presvučen je crvenim voskom koji je prvi put obložio ovaj sir u XIV veku. Ako ni po čemu drugom, možete po tome da ga prepoznate, mada je meni draži slatkast ukus kao znak raspoznavanja. Gauda je možda i najstariji, pominje se još u VI veku, u letopisu istoimenog sela blizu Roterdama. Ementaler ima poreklo u dolini Emental u Švajcarskoj. Najpoznatiji je po svojim rupama. Posebnu pažnju zaslužuje grijer (romanska varijanta je - grojer) koji se više od hiljadu godina proizvodi u okolini malog švajcarskog mesta Grijer. Bratstvo Grijera postoji od 1981. godine, okuplja proizvođače mleka i sira, i to je verovatno jedini sto posto ekološki sir na svetu. U proizvodnji grijera ništa nije prepušteno slučaju, na primer mleko mora da bude od krava koje se leti hrane na paši a zimi senom. Antibiotici su zabranjeni. Proizvodnja grijera traje najmanje pet, a najduže 12 meseci i dobija se garancija kvaliteta čak i za potrošače, svejedno da li su ga čuvali na sobnoj temperaturi ili u frižideru. Ovaj sir je izuzetno tvrd, proslavio je fondi (čija je osnova grejani grijer u koje se umače hleb), a oblik mu je cilindričan, sa zaobljenim stranama. Prepoznaćete ga i po kori koja mora da bude zrnasta i braonkaste boje. Grijer najčešće ima rupe, ali one nisu nužno obavezne.
Ipak, ubedljivo najpoznatiji tvrdi sir na svetu nesumnjivo je parmezan. Kako između grijera i parmezana postoji veliko rivalstvo, oni koji prednost daju grijeru, pomalo zlobno primećuju da svoju popularnost parmezan duguje Italijanima u Americi, što i nije bez osnova. Kad bih na primer bila u situaciji da moram da izaberem između grijera i parmezana, mašila bih se za grijer. Ali, parmezan je poznat još iz antičkih vremena. I Bokačo je pisao o njemu u Dekameronu. I tako, od antike, preko renesanse i danas uživamo u parmezanu. Ako hoćete original, onda kupite onaj koji je proizveden u regijama Parme i Ređo Emilio. Parmiđano ređano koji stavlja i gde treba i gde ne treba Rejčel Rej, iz ove druge je regije.
Kad već pomenuh Rejčel Rej koja sve posipa sirom a publika oduševljeno pljeska na svaki takav poduhvat, moram da napomenem da se sir ne koristi samo tako što se vrhuncem smatra da toplo jelo pospete njime i onda počne da se topi. U principu, možete svuda da ga stavljate i svemu da ga dodajete, ali postoje i neka pravila. Na primer, za supe i sosove stavlja se na kraju i greje na najslabijoj temperaturi. Jelo nikako ne sme da vri, onda će se sir samo razvlačiti kao žvaka ili još gore, počeće da se odvajaju mlečna masnoća i gruš. Ukus sira posebno ističu bosiljak, peršun, muskatni oraščić, vlašac i biber. Ali, ako za sos koristite sireve poput kamambera, rokfora, parmezana ili gorgonzole, onda bi trebalo da se ograničite samo na osnovne začine - so i biber. Sve ostalo je papazjanija.
Za topljenje sira idealan je grijer. Setite se samo fondija. Temperatura mora da bude ujednačena, srednja. Isti postupak važi i za raklet, ali se dodaju neka kiselina, najčešće limun, ili skrob. To je gotovo jelo, a svi ostali sirevi postaju elastični i lepljivi prilikom topljenja. Interesantno je da neki sirevi uz dodatak kiseline, kao što su halumi, panir i rikota, postaju još čvršći dok se greju, umesto da se tope.
Sir koji se koristi za pravljenje testa u kulinarstvo su uveli Rusi, mada se Nemci možda s tim ne bi složili. Međutim, još ljudi antičkog doba, poput Saksa Gramatika, zabeležili su da su jeli hleb za čije je mešenje korišćen i sir. Nije to bio fil od sira, to je bio svež sir koji se koristio umesto vode ili mleka u izradi testa. Kasnije se, od svih Slovena, koristio obilno za testo samo kod Rusa, iako je najpoznatiji recept za ovakvo korišćenje sira recept za kajzerice, ali i za kiflice koje se jedu u Nemačkoj.
I za sam kraj - desert! Ono što najviše volim, takozvani buđavi sirevi. Jeste da sam zbog kupovine istih neki put ostajala i bez kaputa ili cipela koje sam nameravala da kupim u Italiji, nije mi žao. Koliko bi mi život bio siromašniji da nisam okusila to blaženstvo. Da ne bi zvučalo odbojno, buđave sireve zovu i plavim, jer se u njihovoj izradi koriste plemenite plesni koje im daju plavičastu boju. Mogu da se zovu kako god hoće, oni su hrana za hedoniste poput mene.
Najpoznatija je gorgonzola, ali prvenstvo dajem rokforu. Gorgonzola je nastala u Gorgonzoli u Italiji, i navodno ga je prvi izneo na sto neki kafedžija. Primetio je da sir posle nekoliko nedelja u hladnom i vlažnom podrumu njegove kafane postaje plav. Originalno ga proizvodi samo 80 sirara na severu Italije i ime mu je zaštićeno. Rokfor je poreklom iz Francuske, još preciznije iz pećina u okolini sela Rokfora. Pravi se od ovčjeg mleka, i mnoge faze, čak i danas, isključivo su ručne izrade. To mu dođe kao rols-rojs ručne izrade. Ima tanku žućkasto-narandžastu koru, unutrašnjost se mrvi, i čitave površine su potpuno plave boje. Ukus rokfora je specifičan i ne znam kako bih drugačije mogla da ga opišem izuzev kao da ima ukus - rokfora. Završavam sa sirom koji, po meni, ima najfiniji ukus i koji se jede sam, bez ikakvih dodataka. Skoro da je ravno zločinu da on bude prilog nekom glavnom jelu. Gde to ima - da car bude u pozadini?

субота, 16. јануар 2010.

Rahmetli, lepa moja filologijo!




Profesor Senahid Halilović dao je intervju (http://www.sarajevo-x.com/bih/drustvo/clanak/100113174) posle "pune tri godine", a na pitanje novinara "zar se za to vreme ništa nije dešavalo?", on skromno odgovara da nije on od ljudi koji svakog trenutka imaju nešto novo da kažu, čak mogu da prođu i godine a da se ništa ne desi.
Koliko je meni poznato, promene ni u jednom jeziku nisu tako brze i ne dešavaju se svaki čas, niti su profesori takve zvezde da ih malo-malo pa intervjuišu. Ali, ovaj profesor je po mnogo čemu izuzetak, očigledno je medijska zvezda. Na kraju krajeva, on stvarno sprovodi jednu takvu reformu, da je to ravno revoluciji poput Oktobarske. Plišana je malo dete za promene kakve ovaj genije izvodi. Pri tom, u intervjuu čas govori o jeziku čas o govoru. Moguće je da je urednik malo pobrkao govor i jezik, misleći da je to isto, a da se gdin Halilović izražavao kako treba. To već ne znam, ali znam šta sam pročitala.
Inače, profesor je autor bosanskog rečnika, pravopisa, aktivan je u propagiranju lingvističkog prihvatanja bosanskog jezika, na internetu je uspeo da se izbori i za jezičku opciju "bosanski"... I najvažnije, mnogo mu smeta naziv "bošnjački", a očigledno ništa nema protiv "srbijanski". Ako je to postala neka moda, da li da svoje prijatelje Hrvate iz Hrvatske počnem da nazivam Hrvaćanima? Ako ćemo dosledno, onda neka bude tako, mada mi se ne sviđa. Ne bih da na šamar odgovaram šamarom, onda neće biti kraja. Ipak, mogu da se smejem, jer je stvarno mnooogo smešno. Ne duhovito, to je jadno smešno, poput preljubnika koji se sakrije u orman kad čuje da dolazi muž.
Mnogo mi se dopada kako govore Bosanci, imaju nekih izraza koji su skoro ravni poeziji. Ne poznajem u tančine lokalne bosanske govore, ali toliko često sam boravila u Sarajevu da sam očekivano primetila kako se njihov govor razlikuje od govora nekih drugih bosanskih gradova, tako da ću sigurno nabaviti profesorovu knjigu "Govor grada Sarajeva i njegov razgovorni jezik". Strašno me zanima kako je to urađeno i unapred se radujem što ću saznati neke nove reči, izraze... Kad bi postojala slična knjiga o govoru Vranja i okoline, takođe bih je odmah nabavila, pogotovo što o tom govoru ponešto i znam. Ali, zanimljive bi mi bile i knjige o vojvođanskom govoru, gružanskom, mačvanskom... I među svim tim govorima postoje razlike, i te kako, verovatno i veće nego što postoje između srpskog i bosanskog, hrvatskog i bosanskog, srpskog i hrvatskog. Ali, eto, sad se uverih da i "ozbiljni ljudi" umeju da budu neozbiljni i neodgovorni.
Moguće je da se meksički govor mnogo razlikuje od španskog jezika, ali sumnjam da će bilo koji Meksikanac toliko da se bruka da meksički proglasi za jezik. Pogotovo to neće uraditi neki profesor, pa još da pravi rečnik i pravopis i da se bori za autonomiju jezika. A pri tom nas profesor uverava kako je potpuno apolitičan. On se samo brani od napada koji njegov naučni rad politizuju! Da li je sa prvom varnicom poslednjih balkanskih ratova prvo eksplodirala logika? Otišla u paramparčad.
Počev od naslova intervjua, Moja stranka je bosanski jezik, pa od prvog pitanja, zatim odgovora, slutila sam da se radi o stvari od koje će pritisak da mi skoči na 200 pa da se srolja na 90 u roku od jednog minuta. Toliko licemerje treba izdržati!
Malo su me utešili komentari. Ima tu svega i svačega, malo za plakanje, malo za smejanje, i na kraju - uopšte mi nije krivo što sam provela čitav sat ćitajući, jer je bilo kao najnapetiji akcioni film sa elementima melodrame. I na kraju je svaki lik skinuo masku, a rezultat - to JESTE političko pitanje. Lingvističko je ako pod bosanskim (neću da upotrebim - bošnjačkim, možda bi trebalo) podrazumevamo govor, a političko ako ga posmatramo u rangu jezika.
Samo jedna stvar je možda dobra: biće posla za prevodioce! Ako profesor Halilović uspe u svom grandioznom projektu, prijavljujem se za novi posao. Ništa lepše nego da samo ponavljaš ono što čuješ i još ti za to plate. Kad sam bila dete, ponavljala sam ono što govori jedna mamina koleginica koja je svuda umetala ž, ali ne da nisam dobila pare, ni pohvalu, već veliku grdnju. Sad bih se super snašla u bosanskom - samo izbaciš h iz dvorhane, kahvane, lahka... Kakav sam poliglota! Naučih jezik za tili čas. I baš dobra ova bosanistika!
Rahmetli, moja lepa filologijo!

субота, 09. јануар 2010.

Greh mame ranjenog orla

Naravno da sam u svoje vreme pročitala sve romane Mir-Jam. I naravno da se ničega ne sećam. Neću sad da tupim kako je to slaba književnost, jer je sigurno bolja od mnogo čega što sad prolazi kao "ozbiljna literatura", pri tom su parametri koliko vas drži čitanje i koliko imate materijala za razmišljanje i dok čitate i posle čitanja. Doduše, razmišlja se često i u stilu: "Kakvo đubre! Na šta ja trošim vreme...", ali se ne misli na takvo razmišljanje. Sećam se da je u vreme dok su mi svi njeni romani bili sveže u pamćenju ostalo samo čuđenje zašto je nevinost tako važna, zašto je glavni cilj udati se i nazvati se gospođom i da li je moguće da je naše selo u to vreme bilo tako "kulturno". I govorili su baš pravilno ti naši "seljaci", i nisu toliko teško fizički radili i lepo su živeli. Baš čudno, ali šta sam ja znala sa 14, 15 godina.
Pri tom, Mir-Jam je našoj kući bila skoro kao neki rod. I pre nego što su objavljena prva posleratna izdanja njenih knjiga (Bazar, ženski časopis bio je popularizator njenog dela, a bogami i lika) koja su pobudila novo interesovanje za Milicu Jakovljević, znali smo podosta o njoj. Naime, ona je stanovala u Molerovoj ulici, bila je prva susetka moje baba-tetke Dare. Često su govorili svi koji su se sećali, kako se lepo oblačila, kako je često za tekstove u novinama koristila ono što čuje kod nana-Dare, kako je savetovala tetka-Miricu, nana-Darinu ćerku, kako da se ponaša kad poraste i kako treba da postane mlada dama... Nana-Dara je često govorila da joj nešto ispriča dok ujutro piju kafu, a posle to o čemu joj je pričala, od reči do reči, pročita u novinama sa Miličinim potpisom. I moja majka se sećala nje, viđala je kad dolazi kod tetke, i govorila je kako joj je u neizbrisivom sećanju ostao njen parfem i pelerina koju je prebacivala jednim krajem preko ramena kad bi izlazila iz kuće. One su kao devojčice imitirale taj pokret, u tome su videle nešto ženstveno a buntovno.
Za ono vreme, Mir-Jam je po mnogo čemu bila avangarda: prva je uzela umetničko ime, radila kao honorarac, potpuno autorski opredeljena, bila moderna u najvišem stepenu (u svemu, ne samo u oblačenju), lepo vaspitana, lepa, svoja, pravi individualac, i na neki način buntovnik protiv građanske svesti i borac za ženska prava. Sve je to radila onako starinski, nijednog trenutka se ne odričući svog pola niti pokušavajući da bude nešto što nije. Ono što mi se najviše dopada u njenom životu je stav: Prihvatite me ako vam se dopadam, takva sam kakva sam; a ako vam se ne dopadam, svakako neću pobuditi vaše zanimanje.
I posle rata ona bi ostala isto što je bila i pre rata, ali... tad je sve moralo da bude revolucionarno, u duhu Tito-partija, a ona se ni po čemu u taj šablon jednostavno nije uklapala. Nije ni mogla da se uklopi, po definiciji. Njene revolucije bile su lične, previše je bila građanski nastrojena da bi povlađivala opštem toku. To je dolazilo u obzir samo ako se uklapalo u njen model, ali eto, nije, bilo je toliko različito da je ona bola oči samom svojom pojavom. Ništa lakše jednom Oskaru Daviču da je na nekom kongresu pisaca, partijskom sastanku ili tako nekom životno važnom okupljanju sve-samih-veličina na kojima je svaka reč revolucionara poistovećivana sa božjom, jednostavno nazove "ženskim piscem", osobom koja nema ništa revolucionarno u sebi, koja je mlaka i ništavna, bez ijedne ideje osim da žena treba da bude negovana, lepo se obuče i dobro uda. Davičo je izostavio onaj deo u kome su sve "njene" gospođice koje pretenduju da postanu uvažene sudinice, generalice, avijatilirice (ne znam da li može ovako)... bile dobro obrazovane, same zarađivale za život i pre nego što se udaju. One su govorile jezike, volele da čitaju, obožavale bioskop, letovale, putovale... iako je večina njih bila bez roditelja koji bi ih izdržavali.
I tako ostade Mir-Jam sinonim za laku literaturu, za nešto dekadentno, pokvareno, mlako, bezidejno... Da Mir-Jam nije bila Milica Jakovljević, kočoperna i inatljiva Šumadinka iz Kragujevca, možda bi drugačije prošla - na primer počela bi da piše u revolucionarnom duhu ili bi se makar manula svojih građanskih manira (koji su retko bili malograđanski), ali, ona je tek onda prkosno šetala u svojoj pelerini ulicama Beograda, pila kafu u nekoj gradskoj bašti, odlazila u bioskop, pozorište... ponašajući se kao da se ništa ne dešava. I kad je bila voljena nije posebno obraćala pažnju na to, zašto bi sad bilo šta menjala kad je postala omražena? A da se krije... to nije bio njen stil. Ona je stradala zato što je ostala dosledna. Nana-Dara joj je i dalje bila prva komšinica, samo što su sada, u promenjenim posleratnim uslovima jedna drugoj farbale kosu umesto kod frizera, depilirale se u kućnim uslovima, hranile se i dalje uinat svima dobro, ali ne tako obilno kao ranije.
Mir-Jam je više bila institucija sama po sebi nego što su to bili njeni članci i knjige koje je pisala. Sve je to nesumnjivo bilo vrlo popularno i pitko, poput tekstova mnogih današnjih kolumnistkinja, na mahove i oštro, s tom razlikom što je Milica razvila finu ironiju koju je moglo da primeti samo istančano čulo. 
Njena ubedljivo najefikasnija osveta sastoji se u tome što je danas ekranizuju i što se za nju na otprilike svakih dvadesetak godina ponovi interesovanje, a jadni Davičo osim nekoliko pesama i Pesme ni po čemu neće ostati upamćen. Eto, možda po kritici Mir-Jam. Kniižari iz šezdesetih i sedamdesetih godina rafove sa njegovim knjigama zvali su Bulevar Daviča, niko ih nije kupovao. Ali, Pesma je bila u lektiri, pa Srbija u školskoj lektiri... Morala su njegova dela da se kupuju i čitaju, ali se ne pamte kao slobodan izbor.
I od Pesme je napravljen film koji se više pamti po erotskim scenama Ljube Tadića i po odlično odglumljenom višku testosterona. Od revolucionarnih ideja, pogotovo od intelektualizma na koji je toliko polagao, ne ostade ništa. On je u stvari mnogo sentimentalniji od Mir-Jam, i ako je to uopšte odrednica koja može nekome ozbiljno da se prikači - ženski pisac.

Oboje su nesumnjivo pripadnici svog vremena i odraz krugova u kojima su se kretali, pa i ideologija u koje su verovali, s tim što su oboje teški foliranti, ali ona ipak mnogo manje nego on. 
Na svu sreću, ovo je blog, pa mogu da budem lična do mile volje, i samo iz tog razloga usuđujem se da raspravljam i o knjigama kojih se ne sećam tako dobro (a da bi sve bilo verodostojno morala bih ponovo da ih pročitam, sačuvaj me bože) i o serijama koje se prikazuju po njenim romanima. Nisam gledala ni Ranjenog orla ni Greh njene mame tako revnosno da bih o njima davala validan sud. Ali, gledala sam po nešto i usuđujem se da ih ocenim po najjednostavnijem i najmerodavnijem kriterijumu - da li bih ih gledala ponovo ili ne bih. Naravno da ne bih. Nisam bila ganuta kad propustim epizodu, u stvari od Ranjenog orla gledala sam samo tri, a od Greha do sada dve i po. I mislim da je dovoljno. Orao je bio zaslađena tragikomedija: tragični deo je "osramoćena" devojka koja nigde ne nalazi mir, a komični što je nevinost tako skupa. Zaslađeno je sve između. A Greh njene mame je dooosadan, sa elementima trilera. "Akcioni" momenti su otmica, brak na silu, tajna koja se plete oko njene majke, a svi je znaju... Čak je i akcija uspela da bude dooosadna, pa sad nek neko kaže da babe i žabe ne mogu da se sabiraju.
Moderna obrada bila bi neka sponzoruša koja od obrazovanja ima samo super znanje engleskog koje je stekla boravkom u Engleskoj ili Americi preko razmene, mame i tate koji su se nafatirali (na primer političari) pa joj svake godine plaćali boravak po mesec ili dva, ili radom po kućama, u nekom restoranu ili nešto slično. I sad ta devojka hoće da se uda i lepo živi. Kako je nevinost deplasirana, ona ima neku drugu falinku, na primer SPS poreklo ili je kao mlada zgrešila slušajući turbo folk. Ovakav zaplet više odgovara sadašnjosti i verovatno bi Milica Jakovljević nešto tako i smislila da živi sad i ovde. A umesto avijatičara, sudije, lekara... glavni baja bio bi neki biznismen, stranac, neiskvareni političar... Šta da se radi, to i treba da ima elemente bajke.

Srećan kraj je neizbežan, samo je pitanje šta se podrazumeva pod srećom: imaju jahtu, vilu i podebeo račun u banci ili odlaze ne selo da završe u idiličnoj atmosferi pastorale, kao eko pobornici novog sveta. Ili je posredi nešto treće što meni pesimističnoj ne pada na pamet?
Isprva sam mislila da ovakve serije gledaju samo gospođe poput mene ili čak i starije i mnogo starije, ali sam silno iznenađena što je najviše obožavateljki među mladim svetom. Obe serije sviđaju se mojoj Bubi (starijoj od mene tuce godina) zato što je "sve mirno, lepo, podseća je na starinske dobre manire", mojim drugaricama iz gimnazije koje kažu da ih obe serije asociraju na ljubavne romane koje su neke duže neke kraće gutale dok su još verovale da ljubav postoji "do kraja života" i bivšim učenicama koje na ovo gledaju kao na nešto novo i potpuno drugačije od onog na šta su navikle. Verujem im, ovako nešto sigurno nisu videle, pogotovo ne u stvarnom životu.
Anđelka je malo razvodnjena Džejn Ejr, Neda balkanizovana bilo koja od junakinja Džejn Ostin... U svakom slučaju, bolje je od španskih serija i američkih sapunica, a nekoliko kopalja ispod amerikanizovane dramaturgije romana klasične literature. Bilo bi tek jedno koplje razlike da nam je produkcija na visini prekookeanske. Zdravko Šotra, reditelj obe serije, dovijao se kako je znao i umeo, a očigledno je umeo. Posle velikog uspeha ekranizacije Sremčevog dela i etno i istorijskog kolorita koje je verno preneo na platno, okušao se u "ženskom rukopisu", s Ranjenim orlom kao isprobavanjem terena, a kad je video kako žene gutaju sve što je za žene, mnogo sigurnije u Grehu. To "sigurnije" treba prevesti kao - mnogo razvučenije. U Orlu je bio samo tugaljiv, s vremena na vreme i bljutav, a sad je uspeo da tome doda i rasplinutost koja omogućava da propustite koji god hoćete deo i da ništa ne izgubite ni od sadržaja ni od atmosfere - u stanju je da vas udavi jednom epizodom, dve su hvatanje za gušu već mrtvog čoveka. Nešto se malo trgnete iz večnog sna kad se pomene novi muškarac koji je opet smrtno zaljubljen u siroticu Nedu.
Vezivno tkivo ovakvih i svih njima sličnih serijala vrlo je jednostavno i delotvorno kao što je i aspirin za svaku bolest - potraga za ljubavlju, onom potpunom ljubavlju koja stvarno traje "do kraja života". I sve u iščekivanju tog princa na belom konju, čas vam se čini da je to osoba A, čas da je osoba B... odgledaste vi celu seriju. Još vam je nude i na DVD-ju, pa će sigurno da bude i film kad odbace sve ono što su umetali u montaži samo da bi duže trajalo.

субота, 02. јануар 2010.

Sestra iz Japana po krvnoj grupi

Najverovatnije je to četvrti put, ako nije i peti, da na Historyju gledam jednu te istu emisiju, o DNK i leksičkoj analizi među Velikobritancima i traženju krvne i svake druge veze sa Vikinzima. Ima i jedna slična emisija na istom kanalu, o traženju feničanskih tragova u Maloj Azji, ali samo preko krvi, jer im ništa drugo nije bilo dostupno. Gde god su pokušali da zagrebu, bukvalno, nailazili su na zabrane ili su drugi već kopali i nadali se arheološkim senzacijama - grčki i rimski slojevi su još i najsvežiji. To je za njih nedavna prošlost.
Preko DNK lanaca nađoše tako da vikinške krvi ima u izobilju na Ostrvu, a našli su i one koji su, po krvi, bili čisti Vikinzi. Sa jednim ribarom, sasvim prosečne visine i težine čovekom, čak ni toliko plavim kako zamišljamo Vikinge, napravili su i intervju. Naročitu pažnju pobuđuje deo u kome taj nesuđeni Hogar reče: "Nisam ni pretpostavljao da sam Viking. Mislio sam da sam čistokrvni Englez." Odmah sam pomislila na naše čistokrvne Srbe, po onom principu evolucije: amebe, pa Jevreji, pa Srbi, pa svi ostali oblici života.
U školi mi je biologija bila jedan od najdosadnijih predmeta. Ništa nije vredelo ni što sam imala sjajnu profesorku, to je jednostavno bio - doooosadan predmet koji je morao da se uči, a ja sam kao i svaka štreberka vredno učila i imala dobre ocene. Mala digresija povodom učenja i neučenja - svi predmeti koji se tradicionalno smatraju za one koji se uče, nisu mi predstavljali nikakav problem i nikad zbog njih nisam grejala stolicu, dovoljno je bilo da samo slušam na času, na primer istoriju, geografiju, hemiju... Fiziku nisam razumevala, a biologiju sam učila i učila i učila... kako bih dobila peticu. Taj dosadni predmet bio mi je čista smaračina sve do poslednje godine gimnazije, kad smo se dotakli i genetike. Profesorka nam je samo napomenula teoriju o krvnim grupama koja je odbačena, a između redova se moglo pročitati da je to iz političkih razloga, jer je imala tu nesreću da je razvijaju Nemci pred Drugi svetski rat. Činjenica je da je lako mogla da se upotrebi u političke svrhe, na primer da se "opravda" nacistička politika, kao što je bio slučaj sa ni krivim ni dužnim Ničeom i njegovim Natčovekom.
Elem, radi se o teoriji da su A i B bazične krvne grupe i da su karakteristične za Evropu i Aziju, bez obzira što je prvi čovek nastao verovatno u Africi. Do toga se došlo izvođenjem zaključaka iz statističkih podataka jer su severni evropski narodi mahom imali krvnu grupu A, a Mongoli, pogotovo Japanci (sećam se da je bio neki fascinantan procenat u pitanju) imali B krvnu grupu. Objasnila nam je profesorka kako je to kasnije pobijeno i da se za bazičnu krvnu grupu smatra O, i tako dalje, i tako dalje. Na mene je teorija ostavila utisak u tom smislu što sam počela da razmišljam da li mi je neki praistorijski predak možda Japanac. Ako i nije Japanac, koliko li je to krvi iz Azije. Ostavljam po strani porodični rodoslov po kome sam 84 odsto Srpkinja i 16 odsto Nemica. Izuzev prababe Nemice, sve ostalo je "čistokrvno" srpsko. A šta bi na to rekla DNK analiza? Da li bi se ovaj rezultat potvrdio?
Neću da licitiram, ali, mada nisam sklona hazardnim igrama, spremna sam da se kladim da u srpskoj populaciji najviše 40 % ima slovenske krvi, hajde neka bude i 50, ali - kladim se da je to maksimum. Ako otvore kladionicu i dođe neko ko će nas ispitivati poput momaka iz Historyja, kladiću se.
Mi, Sloveni, ovde smo se naselili, poodavno doduše, ali sigurno je bilo starosedelaca i Rimljana koji su skupljeni "s koca i konopca". To je prvo mešanje. Ovuda su pre toga prolazili i Kelti, Grci... Kad smo došli protutnujala su i hunska plemena, da ne zaboravimo krstaše, Sase rudare, Dubrovčane, neizbežne Turke, potom Nemce... Prolazili su ovuda mnogi, a i mi smo odlazili i vraćali se. Da su se mešali samo Srbi sa Srbima verovatno bi bilo više genetskih oboljenja, pa i idiotizma koje sam imala prilike da vidim u Tadžikistanu. Poznato je da je Aleksandar Makedonski bio na tom prostoru sa svojom vojskom, a i sam je bio oženjen nekom njihovom princezom. Kad je krenuo za Indiju, ostavio je vojnike koji su tu i završili i formirali porodice, pa su počela da se rađaju deca sa tek malo preplanulim tenom i svetlim očima, a našla se i poneka riđa kosa. Naravno da su Tadžikistanke sa takvim izgledom važile za prave lepotice, i u želji da izgled zadrže, Tadžici su počeli preterano da se mešaju jedni s drugima. Rezultat je najveći broj genetskih oboljenja po glavi stanovnika u bivšem SSSR-u, a ko zna, možda i u svetu. U bivšoj Jugoslaviji sličan primer je ostrvo Lastovo, baš je bilo očigledno da su previše udaljeni od kopna i samim tim, izolovani.
Ivan Cankar je bio veliki pobornik ideje jugoslovenstva i jednom je u Sarajevu izjavio kako Slovence i Srbe "mnogo toga razdvaja, ali je nesumnjivo da smo, i pored tih različitosti, ako ne rođena braća, onda bar braća od stričeva". Da je poživeo do ovog doba, ne bi verovao koliko smo u međuvremenu postali "braća od muške tetke".
Igor Rill, urednik Nacionalne geografije za Srbiju, koji ima nemačko prezime i nemačke pretke, svojevremeno je radio tu famoznu analizu krvi i bio zapanjen rezultatima - ispalo je da nemačke krvi ima najmanje! Ali, preziva se Rill i zvanično je Nemac-Srbin (može i obrnuti redosled, svejedno).
I ona teorija o sedam kolena, izvedena iz rimskog prava, ne pije vodu. Nje se tvrdokorno drže samo Beogradžani koji su najčešće tek prvo i po ili drugo koleno Beogradžani. A šta tek reći za Vračarce, gospodu? Po njihovim zgradama malo-malo pa se mogu videti grafiti "Vračar republika". Panično se plaše došljaka kao što se i ljudi skloni homoseksualizmu panično plaše homoseksualaca. Što su ugroženiji, stepen netrpeljivosti je veći, prelazi čak i u mržnju. Sećate se Edgara Huvera i njegovog progona gejeva, da bi se tek pošto je umro otkrilo da je bio u višedecenijskoj ljubavi sa svojim sekretarom, ne sa sekretaricom. Eto, tako se krio, a da bi bio još uverljiviji, kažu da se najglasnije od svih smejao vicevima o "pederima". Vračarci, nemojte tako da se brukate.
Roditelji su me lepo vaspitali, pa znam da je nepristojno zavirivati u tuđ tanjir, ali - baš me zanima kako stoje stvari sa ostalim narodima bivše Jugoslavije. Najzanimljiviji bi mi bili oni najzadrtiji, iz "lijepe njihove" i iz "dežele". Ispostavilo bi se, skoro da sam sigurna u to, da nema nikakve razlike među nama, možda tek u po nekom procentu. A kad bi se potvrdilo da su muslimani najslovenskija populacija među svima nama, ne bih se čudila. Po hronikama tog doba, najviše su prelazili u muhamedanstvo Srbi iz Bosne, pa ko zna, kako njih Turci uglavnom nisu dirali, možda su oni i zadržali taj "čistokrvni prestiž". Ako se to bude ispostavilo kao tačno, predlažem da nasele Vračar republiku.
Dugo sam se premišljala koju oznaku da stavim za ovaj tekst, da li društveni fenomeni ili politika i etika, pa je ipak prevagnulo - politika i etika. Na prvi pogled, to nikakve veze nema sa ovim o čemu sam pisala, ali mi živimo u Srbiji, Srbija je na Balkanu, a Balkan je bure baruta čiji fitilj političari (i naši i "njihovi") s vremena na vreme zapale, i zato: politika i etika.
Kad naiđu nerešivi problemi (a kad nisu?), naši vrli političari počnu da grebuckaju po "srpstvu" ne bi li smirili narod, što me neodoljivo podseća na Alana Forda i epizodu u kojoj čovek dolazi u bolnicu i žali se na bolove u stomaku, a lekar će na to: "Odsecite mu nogu, od bola od noge zaboraviće na stomak."
Da se razumemo, ja sam rodoljub, u stvari rodoljupka! Volim Srbiju više od bilo koje druge zemlje, ali ne merim svoju ljubav time što ću neku drugu da mrzim. I jesam Srpkinja, ponosim se time, ali bih volela da saznam kako stoje stvari s precima. Biće mi sasvim svejedno da li imam isti DNK lanac sa nekom Joko iz Japana, Draženkom iz Hrvatske, Marinom iz Rusije ili Milicom iz Pirota. Svi smo ljudi, zar ne? I neću zbog toga manje biti Srpkinja. I Srpkinje su ljudi, zar ne?

Ludilo praznika

Euforija oko Nove godine koju tako zovu jer je stanovništvo Zemlje naručeno veselo, nije ništa drugo do jedna dopuštena, čak društveno poželjna histerija. Svi imaju koristi, ili bar misle da imaju. Trgovci rasprodaju svu robu, ugostitelji zadovoljno trljaju ruke, turističke agencije rade punom parom, frizeri, kozmetičari, taksisti, novinari, fotoreporteri... Milosrdni postaju i oni koji uobičajeno otimaju i grozničavo pune džepove.
Pokloni se kupuju i na veliko i na malo, čestitke pljušte sa svih strana, i svi vam žele "sve najlepše", "sve najbolje", "puno sreće", zdravlje se podrazumeva... Isto to uradite i vi, kao dobro vaspitana osoba. Donose se i odluke kojima imate nameru da poboljšate svoj život, na primer prestajete da pušite (moja odluka skoro svake godine, a po pravilu mahinalno prvo zapalim cigaretu kako se probudim 1. januara).

Dok sam bila dete Nova godina mi je pored porodične slave stvarno bio jedini praznik kad sam se osećala praznično. Izuzimam 29. novembar, budući da sam tada praznovala jer mi je rođendan 25. novembra pa se uvek slavio za Dan republike kad su svi slobodni. Kao dete dobijala sam poklone od svih koje znam za Novu godinu, kuća je bila svečano nameštena, jelka obavezna. I hrana je bila baš kako treba. To su bili retki trenuci u kojima niko nije padao u nesvest što kolači u mojoj blizini nestaju brzinom svetlosti - "koliko slatkog jedeš, to je bolesno!".
Onda su došle tinejdžerske Nove godine, izlazila sam sa društvom. Onaj ko je ostajao u kući bio je osoba za posmatranje ili neki jadničak koji se baš ni sa kim ne druži. Po inerciji i ja sam se spremala za taj famozni doček, oblačila se svečano, pravila frizuru, šminkala se kao glumci za predstavu... Tačno u 12 pucale su petarde, padalo je ljubljenje, grljenje, pevanje.
Izuzev fascinantne činjenice da vreme teče i prolazi, da se menja godina koju upisujemo u datumare, u stvari ništa drugo nije tako osobeno. Kako sam se udala maltene odmah pošto sam dobila ličnu kartu, sve sledeće Nove godine ostale su upamćene samo po tome što se naradim kao konjina. Dok su deca bila mala i radovala se poklonima, bilo je lakše - i ja sam se radovala zbog njih. A sad: odlaženje na pijac, u prodavnicu, vukljanje tri miliona kesa tamo i ovamo, spremanje kuće, šporet koji je uključen non-stop i sav zamazan (bljak!), nigde nema mesta za tu silnu hranu, najmanje jedna nezgoda u kuhinji (ovo godine je to opekotina od rerne, prošle posekotina od špikovanja mesa), loš TV program... po tim sekvencama pamtim Nove godine.
Ne bi bilo ničeg lošeg u tome da odmah potom ne slede Badnje veče, pa Božić, onda ide Srpska nova godina, tu su i slave koje se završavaju Svetim Jovanom. Užas od spremanja hrane, kuće i sebe, neradnih dana, prežderavanja, prenapijanja (jedini trenuci u kojima sam srećna što imam alergiju na alkohol). Već sad mi je muka od naredne Nove godine! Opet sve isto, i tako iz godine u godinu.
Čak je i hrana ista, u koju god kuću da uđete nećete da pogrešite - ruska salata, pečenje, sarma, torta i sitni kolači. To je osnova, ostalo su varijacije na temu. Rusku salatu više ne pravim za praznike (ni za jedan) nego kad nam se jede.
O tome koliko se krajem januara osećate kao posle operacije na otvorenom novčaniku, ne treba ni diskutovati.
Možda sam skot koji sve radi mimo normalnog sveta, možda i asocijalna osoba, možda... šta god, ali stvarno mi je praznika preko glave. Kad pomislim na njih, pogotovo na Novu godinu, setim se Finaca koje sam viđala po Piteru (Sankt Petersburg) za vikende. Dolazili su feribotima u petak a odlazili u nedelju obeznanjeni od pića. Rusi im na kraju daju čist špiritus, koji i sami piju, više nije ni važno šta stavljaju u sebe, samo da je jako! Kad se vrate kući svi pričaju kako su se proveli ekstra. Verovatno je ekstra zato što se ničega i ne sećaju. Ne znam, možda je to neki izduvni ventil kojim se čovek oslobađa negativne energije i leči od stresa, trebalo bi pitati psihologe. Ja sam samo neutralni posmatrač.
Naravno, ne zalažem se za to da svi sede kod kuće i ponašaju se kao i svaki drugi dan. Neka svako radi šta god hoće, ali neka se ne čude što ima i onih koji se ne uključuju u tu masovnu histeriju. Mozgom nisam uključena, ali sve ostalo jeste - i ruke i noge i oči. Svakako, i novčanik - potrošila sam skoro celu platu. Ono što je ostalo otići će na Božić i poklone za slave koje slede. Da li još neki narod na planeti ovako provodi prvi mesec u godini?